Hvala.
Stavljam predlog na glasanje.
Zaključujem glasanje: za – 11 poslanika.
Konstatujem da nije prihvaćen predlog.
Poslanik Zoran Živković predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog zakona o dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Poslanik nije u sali, te stavljam na glasanje ovaj Predlog, podnet je 15. oktobra, nije to ništa staro, novi je predlog.
Zaključujem glasanje – niko nije pristupio glasanju.
Poslanik Zoran Živković predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog rezolucije o Narodnoj skupštini o priznanju i osudi genocida nad Jermenima počinjen u Osmanskom carstvu u periodu od 1915. -1922. godine.
Stavljam na glasanje ovaj Predlog.
Zaključujem glasanje – za – jedan poslanik.
Poslanik Rističević predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije radi utvrđivanja činjenica i okolnosti vezanih za afere povezane sa bivšim gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom i nenamenskim trošenjem sredstava.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je Dragan Đilas, milioner, multimilioner, milijarder. Ovo je slika od pre dva dana. Provalio ogradu ispred Predsedništva, sa željom da uđe i da se fizički obračuna sa legalno izabranim predsednikom.

Takođe, radi se o osobi koja je upala u RTS. Ali, 2010. godine, ja ne znam koliko kamera to može da prikaže, 2010. godine, Dragan Đilas, je uhapsio 207 omladinaca, Dragan Đilas, Boris Tadić, Borko Stefanović, su uhapsili 207 mladića u demonstracijama koje su se dešavale u Beogradu. Ovo je postupanje policije, deset gazi jednog. Na ovaj način je ubijen i Ranko Panić, cokulama, surovo isprebijan, umro od tih posledica. Ali, dobro možete da vidite da je policija surovo sa ljudima koji su prolazili ispred RTS sa željom da demonstriraju surovo se obračunavala, a on je za njih zajedno sa Tomom Zorićem i zajedno sa Homenom, tražio višegodišnje robije.

Dragan Đilas je milioner postao tako što je auto-put vodio novca iz RTS prema njegovim džepovima. Dakle, reklamno tržište je bilo samo njegovo i kroz reklame je kontrolisao medije, niko ništa loše nije mogao napisati o njemu, jer u tom slučaju neće dobiti reklame i njegovi mediji će biti zatvoreni.

Dragan Đilas je bio vlasnik jer je bio gradonačelnik medija. Dragan Đilas je i sada vlasnik nekoliko TV kanala. Dragan Đilas ima na desetine firmi. Dragan Đilas je zaradio 720 miliona evra. Dragan Đilas prevedeno je zaradio 80 milijardi dinara. Dragan Đilas je poveo revoluciju milionera protiv siromašnih, koji su plaćali taksu na RTS, da bi on kroz reklame punio svoje džepove. Taj auto-put novca iz RTS prema njegovim džepovima je prekinut. On vodi revoluciju milionera protiv miliona, onih koje je opljačkao, ostavio bez posla itd.

Dragan Đilas i Boško Obradović su trebali da budu uhapšeni i moja zamerka Zagorki Dolovac i pravosudnom sistemu, zašto njih dvojica nisu bili trenutno uhapšeni, jer su po meni, pokušali da izvrše državni udar, a najmanje što su učinili je nasilničko ponašanje u grupi.

Dragan Đilas je vlasnik jedne televizije. Dragan Đilas je uz pratnju svoje televizije N1, a N1 se ponaša gde ti Đilas i Šolak kažu, veži N1 gde ti njih dvojica kažu.

Dakle, uz pratnju svoje televizije, ušao je i zauzeo drugu televiziju. Zašto ih nije vodio na N1? Zato što niko to neće da gleda. On traži i oni svi traže da nateramo ljude da silom gledaju N1, da silom čitaju „Vreme“ i „Danas“.

Ja verujem da oni mogu da se dozovu pameti, ali pravosudni organi treba da rade svoj posao. Od njihove mržnje, hvala.

Hvala.
Oduzeću vam vreme od nekog drugog izlaganja, ja sam se zapričala sa poslanikom Ševarlićem.
Stavljam na glasanje Predlog.
Zaključujem glasanje: za – 14 poslanika.
Konstatujem da nije prihvaćen predlog.
Poslanik Zoran Živković predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika.
Stavljam na glasanje predlog.
Zaključujem glasanje – niko nije pristupio glasanju.
Poslanik Zoran Živković predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog zakona o izmeni Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Stavljam na glasanje predlog.
Zaključujem glasanje – niko nije pristupio glasanju.
Poslanik Marijan Rističević predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije radi utvrđivanja činjenica i okolnosti vezanih za afere povezane sa Aleksandrom Jerkov i vezom sa stranim obaveštajnim organizacijama i špijunskim službama.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o narodnom poslaniku i o narodnoj poslanici koja je u sopstvenu biografiju upisala da je prošla CIA treninge. Ne mogu da verujem da u Americi može da postoji kongresmen, senator ili bilo ko se bavi politikom i ima neku državnu funkciju, pa ne verujem da može da postane i gradonačelnik bilo kog gradića u SAD-a, a da u svoju biografiju, ne da napiše da je prošao obuku BIA-e i da je prošao obuku ruskih obaveštajnih službi, a da na to mesto ostane, dakle takva osoba u Americi ne može da postoji. Ne može da zadrži javnu funkciju.

Radi se o osobi koja podržava i ja ovo zovem pokušajima državnog udara. Radi se o osobi koja tvrdi da su određene odluke koje su donete na teritoriji Republike Srbije u istoriji falsifikati.

Dakle, revolucija koju su pokušali ovih dana da izvrše i naš narod treba da zna, posebno ovaj siromašniji sloj. Postoji izreka - da jedni dižu revoluciju, a sasvim drugi se njome okoriste.

Dakle, verujem da iz ovih pokušaja nasilnog preuzimanja vlasti stoji pokušaj da se oni koji su legitimno i legalno izgubili više izbora, da se nasilno promenom vlasti ponovo dočepaju džepova građana.

Građani se rešili njihovih ruku u svojim džepovima. Građani se rešili vlasti koja je otpustila 400.000 ljudi, koja je zatvorila stotine fabrika, koja je opljačkala i koja je pokrala sve što nije bilo prikucano za zemlju. Građani se toga rešili, a gospođa Jerkov, u saradnji sa stranim obaveštajnim službama zajedno sa gospodinom Đilasom i Boškom Obradovićem, zajedno sa Jeremićem, aktivno pokušava da učestvuje u rušenju, ne samo vlasti, nego pokušava da uruši samu državu Srbiju.

Dakle, nije tajna da su išli u Makedoniju, nije tajna da su se susretali sa američkim obaveštajnim službama koje rade u našoj ambasadi, nije tajna da su se u Skoplju dogovarali sa svima onima koji žele da uruše Srbiju, nije tajna da su mnogi prošli treninge u Prištini.

Dakle, radi se o veoma opasnoj pojavi. Mislim da je vreme da formiramo anketni odbor i da ispitamo sve te delatnosti, ne samo gospođe i gospođice Jerkov, već svih onih koji danas, po ne znam koju cenu, žele da sruše ono što je država stvorila u poslednjih nekoliko godina, da sruše investicije, da zagade prostor za neke nove investicije, da opet radnici ostanu bez posla. Ja ovde ne branim vlast, ja ovde branim državu i njeno pravo da postoji.

Vreme.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – 14, protiv – niko, uzdržanih – nema.
Konstatujem da Skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, dozvolite mi da u vaše i u svoje ime pozdravimo delegaciju Odbora za nauku, obrazovanje, kulturu, omladinu i sport parlamenta Češke Republike, koji se nalaze u zvaničnoj poseti Narodne skupštine Republike Srbije.
Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Živković predložio je da se na dnevni red sednice uvrsti i tačka – Predlog zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje – niko nije pristupio glasanju.
Poslanik Živković predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do nezakonitog oduzimanja dozvole za rad akcionarskog društva za osiguranje „Takovo osiguranje„ Kragujevac.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje – niko nije pristupio glasanju.
Poslanik Rističević predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije radi utvrđivanja činjenica i okolnosti vezanih za proglašenje lažne države Kosovo, uticaj koji je na to imalo mišljenje Međunarodnog suda pravde, te povodom toga odgovornosti bivšeg ministra inostranih poslova Vuka Jeremića. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o velikom novom revolucionaru. Ovaj što je obukao vijetnamku, a stavio roleks od 35.000 evra. Imao je sreće da džeparoši nisu posećivali skup, mogli su mu skinuti ovaj roleks. Preporučujem mu da sledeći put kad krene u revoluciju i kad nabaci stajling za tu revoluciju, da svakako sat ostavi u sefu.

Dakle, Vuk Jeremić sa kutijom cigara koja vredi 1.500 evra, sa roleksom koji se procenjuje od 15.000 – 35.000 evra, treba sebe da drži u sefu s obzirom da je osiromašio zajedno sa DS ovo društvo.

Dakle, Vuk Jeremić je aktivno učestvovao u izgradnji divlje države KiM. U tešku situaciju nas je doveo. Nezavisnost je proglašena 2004. godine, odnosno pogrom je bio 2004. godine. Nisu malim prstom mrdnuli da zaštite srpski narod. Spalili su dve džamije, valjda da pokažu da smo gori nego oni koji su progonili srpski narod. Nezavisnost Kosova je proglašena 2008. godine. Oni se dogovorili sa američkom ambasadom da Albanci odlože donošenje deklaracije o nezavisnosti do izbora Tadića za predsednika i to je učinjeno. Tadić je položio zakletvu 14. februara a 17. februara 2008. godine Albanci su proglasili nezavisnost.

Tu cenu su morali da plate, tako da su sa Ketrin Ešton predložili rezoluciju s kojom su eliminisali Rusiju i Kinu, koji su mogli da nam pomognu, tako što su UN zamenili Euleks, ali im ni to nije bilo dosta.

Da bi učvrstili nezavisnost Kosova i napravili dokument na koji se sad Tači, Albanci i Haradinaj pozivaju, gospodin Jeremić je predložio i tražio mišljenje Međunarodnog suda pravde od onih koji su već priznali Kosovo i Metohiju i tim mišljenje Međunarodnog suda pravde je i te kako otežao položaj Republike Srbije. Dakle, mislim da treba obrazovati Anketni odbor koji će se baviti tim periodom, koji će se baviti Jeremićem i ne samo Jeremićem, već i Tadićem i da jasno možemo da vidimo ko je sve od njih prodao zemlju za fotelju. Hvala.

Hvala.
Stavljam na glasanje predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 18, uzdržan - jedan.
Konstatujem da nije prihvaćen predlog.
Poslanik Marijan Rističević predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom - Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije radi utvrđivanja činjenica okolnosti vezanih za izjave Sande Rašković Ivić o Srebrenici i oluji.
Da li narodni poslanik Marijan Rističević želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Taj sat sam video Jeremićev zahvaljujući vijetnamci i ovom stajlingu nekog revolucionara. Zamislite kada neko ima 7,5 miliona evra, ko je dobio Patrika Hoa, ne znamo za čega, ko je dobio od Katarske ambasade u Nemačkoj, ne znam koliko stotine hiljada evra, kada neće da prizna za šta je plaćen, možete misliti da li će nam priznati zašto je obukao, mislim da je Marka Vidojkovića ovde isplagirao, hvali mu samo još petokraka.

Ovde je fotografija Jeremićeve desne ruke, članice pet stranaka, šest koalicija, to se ne računa, veoma ratoborne osobe u poslednje vreme koja tvrdi da je policija napala mirne građane na četvrtom spratu RTS-a, naoružane samo pištaljkama. Ona i motornu testeru doživljava kao pištaljku. Ovde je njen pozdrav. Pored nje stoji Boško Ljotić, vođa ljotićevskih falangi i jedini zapamćeni fašista u Republici Srbiji. Ovde je Sanda Rašković Ivić, koja pozdravom, koji nije primeren Srbima, pored Boška Obradovića, pozdravlja njihove demonstrante. To je pozdrav koji asocira i na dom spremni i na haj hitler itd, ali da se ne bavimo samo time.

Ovde je podrška Muhameda Čengića Jeremićevoj i Sandinoj stranci, koji kaže da Vuk Jeremić ima biti predsedniku Srbiji. Dakle, ovde im je podrška i određenog isisovca, da ne čitam ime, koji direktno sa fronta ISIS pozdravlja Jeremića i Sandu Rašković.

Dame i gospodo, nemoj da zaboravite da je rekla da je u Srebrenici počinjen genocid, čime je narušila dokument Narodne skupštine, koja je utvrdila da je to veliki zločin, ali ne i genocid.

Takođe, Sanda Rašković Ivić je za progon Srba iz Hrvatske, izjavila da je „Oluja“ akcija bila humanitarnog karaktera i mislim da nam je nanela štetu ne samo građanima koji ovde žive, već i onim građanima koji su ostali na teritoriji Hrvatske. Mislim da moramo da osnujemo anketni odbor da se pozabavimo ovim pitanjima.

Njihova mržnja mene ne interesuje. Dakle, od njihovih mržnji korist mogu da imaju samo naši protivnici. Ponavljam, kada bi se njihova mržnja pretvorila u električnu energiju, mržnja ove kvazi opozicije, revolucionara, nasilnika, obasjala bi ceo svet.

Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za - 19 poslanika.
Konstatujem da nije prihvaćen predlog.
Narodna poslanica Maja Gojković, u skladu sa Poslovnikom, predložila je da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o finansiranju AP Vojvodine, i Predlogu rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Vojvodini.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za - 132, protiv – 17, uzdržanih – nema, nije glasalo 10 poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila moj predlog.
Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku i dopune, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za - 133, protiv – 17, uzdržanih – nema, nije glasalo devet poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini u celini.
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o finansiranju Autonomne pokrajine Vojvodine i
2. Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Vojvodini.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom red sednice.
Izašli su poslanici. Žao mi je što nismo imali priliku da pozdravimo delegaciju poslaničke grupe za saradnju sa zemljama Zapadnog Balkana Parlamenta Republike Poljske, jer su bili ovde dok smo utvrđivali dnevni red.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 190. Poslovnika, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o finansiranju Autonomne pokrajine Vojvodine i Predlogu rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Vojvodini.
Da li predstavnik predlagača, poslanik Nenad Čanak, želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Čanak. Izvolite.

Hvala lepo.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, u ovom parlamentu se poslednji put govorilo o pitanju AP Vojvodine 2002. godine, kada je glasano o omnibus zakonu kojim je oko 200 odredbi iz 24 oblasti vraćeno AP Vojvodini pošto su bili protivustavno uzurpirani od strane centralističkih vlasti režima Slobodana Miloševića.

Od tada je dolazilo do nekoliko promena i ta centralizacija umesto da napušta praksu političku u Srbiji, ona je nastavila da opstojava i to je dovelo do niza problema ne samo u Vojvodini nego i širom Srbije, tako da smo imali možda i najupečatljiviji primer da Novi Sad i Niš, dva najveća grada u Srbiji, osim Beograda nisu u jednom periodu po četiri godine imali načelnika policije, jer nije moglo da dođe do političkog dogovora u tadašnjoj vladajućoj većini oko tako jednog jednostavnog pitanja.

Sve u svemu, obzirom da je pitanje Vojvodine demokratsko pitanje, a pitanje poštovanja identiteta Vojvodine i pitanje donošenja zakona o finansiranju AP Vojvodine su pitanja od prvoklasnog političkog značaja za Republiku Srbiju, ja ću one koji nemaju strpljenja da saslušaju ono što imam da kažem sada zamoliti jednim istorijskim pregledom, kako smo došli u ovu situaciju, koji počinje pre dva veka.

Dakle, ideja Vojvodine i njene autonomije je starija čak od ta dva veka koja spominjem. Ona je imala različite ideološke predznake. Realizovala se u različitim držanim okvirima, ali je borba za njenu samobitnost nadvladavala sve njih. Kada su se ratne aktivnosti umirile u ovom delu Evrope sredinom XVIII veka i stanje stabilizovalo, srpsko stanovništvo u južnim delovima austrijske carevine Habzburške monarhije počelo je da zahteva proširenje svojih privilegija i prava.

Najznačajniji politički skup pre 1848. godine, na kome oni traže svoju zasebnu teritorijalnu jedinicu bio je Temišvarski sabor 1790. godine. Time su u političkom smislu postavljeni temelji autonomnih zahteva i težnji za formiranjem srpskog vojvodstva.

Pojam Vojvodina u teritorijalnom smislu kroz istoriju će se, kao i u slučaju ostalih istorijskih teritorijalnih subjekata, menjati i varirati. Ipak, pod vojvođanskim prostorom od XVIII do XX veka u različitim državnim i istorijskim kontekstima spadali su Banat, Bačka, Baranja i veći deo Srema.

Politički modernije konzistencije formulisanja ideje Vojvodine odigralo se na Majskoj skupštini održanoj od 13. do 15. maja 1848. godine u Sremskim Karlovcima.

Pobunjeni Srbi u velikoj Evropskoj revoluciji 1848/1849 godine traže srpsku Vojvodinu sa teritorijama Srema, Banata sa Kikindskim distriktom, Bačke sa Šajkaškim distriktom, Baranje i vojne granice. Bio je to konceptualno prvi put precizno zaokružen program teritorijalne autonomije kao nacionalno omeđenog srpskog prostora.

Revolucionari 1848. su tražili svoju jasno determinisanu teritorijalnu jedinicu i definisali njene granice i ime unutar Habzburške monarhije. Odluke inspirisane revolucionarnim idejama nacionalnih i liberalnih pokreta u Evropi tokom 1848. bile su utemeljene i na pravima i na privilegijama koje Srbima kao etno-konfesionalnoj grupi dodelio austrijski car Leopold I 1691. i 1695. godine, što su oni smatrali pravnom i istorijskom osnovom svoje autonomije.

Ovakvi srpski zahtevi dovodiće u pitanje teritorijalni integritet monarhija, posebno koncepciju mađarskog revolucionarnog i nacionalističkog pokreta. Zbog toga su zahtevi majske skupštine naišli na odlučne političke otpore kod vođa mađarske revolucije koji će ih oceniti nelegitimnim, buntovničkim, separatističkim i suprotni mađarskim istorijskim pravima i težnjama za uspostavom mađarske političke nacije.

Vojvodina i ideja njene autonomije se u već u XIX veku mađarskom, koliko i u veku XX srpskom nacionalizmu, predstavljala je prepreku za konstituisanje homogene i unitarne nacionalne države.

Narednih decenija do početka Prvog svetskog rata srpske autonomističke težnje biće svedene ne crkveno školske okvire i politički u velikoj meri marginalizovane. Ipak, od Majske skupštine 1848. godine istrajavala je svest o istorijskom imenu Vojvodine, potrebi njene samobitnosti, teritorijalnoj omeđenosti i specifičnim identitetskim karakteristikama.

Sve to će biti osnov za stremljenje vojvođanskog liberalnog građanstva u Jugoslovenskoj fazi odbrane prava na samoupravu, više ne kao srpsku, nego nadnacionalnu autonomiju Vojvodine.

Nova ideja afirmisanja tokom Prvog svetskog rata, kao i njihov ishod suštinski su izmenile državno-pravni položaj i status Vojvodine. Bio je to presudan trenutak u konstituisanju zajedničke države južnih Slovena 1918. godine, te su različite ideološke grupacije i politički subjekti iz Vojvodine participirali ovim istorijskim procesima, najintenzivnije u poslednjoj ratnoj godini, kada se jasno postavilo i pitanje statusa vojvođanskog prostora.

Među njima postoji konsenzus o neophodnosti državno-pravnog raskida Vojvodine sa Ugarskom, ali se duboko razlikuje u pitanjima njenog budućeg statusa. Postavljalo se pitanje – hoće li se Vojvodina tretirati kao istorijska pokrajina sa vlastitim subjektivitetom, pa se kao takva politički realizovati i afirmisati u jugoslovenskom državnom okviru ili će prethodnim priključenjem Srbiji izgubiti istorijski identitet i utopiti se u jedinstvenu srpsku državu u nastajanju?

Time su se izrazile dve tendencije u političkom životu Vojvodine po kojima će biti karakteristična naredna decenija, šira projugoslovenska i uža srpska i nacionalistička koncepcija o budućem statusu i ustavnom položaju Vojvodine.

Jugoslovensku ideju i širi okvir rešenja njenog položaja zastupali su političari demokratske orjentacije pojedini intelektualci, pre svih Vasa Stajić, Tihomir Ostojić, Petar Konjović itd. Njima suprotstavljena je bila koncepcija nacionalistički radikalne stranke pod predvodništvom Jaše Tomića, koji propagira bezuslovno utapanje Vojvodine u Kraljevinu Srbiju kao svoj primarni politički nacionalni cilj.

I radikali prihvataju jugoslovensko državno uređenje i ujedinjenje, ali tek nakon što se jasno zaokruži srpski etnički prostor, dakle nakon realizacije ideje svesrpskog ujedinjenja.

Navedena rasprava bila je jedna od ključnih na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. na kojoj su uz prisustvo predstavnika slovenskih naroda prevladale radikalske pristalice Jaše Tomića, zbog čega Skupština donosi Rezoluciju da Vojvodina direktno uđe u sastav Kraljevine Srbije, kao i da se učini sve da se realizuje i jedinstvena južnoslovenska država.

Alternativna koncepcija je zastupala tezu o očuvanju političkog subjektiviteta Vojvodine, zbog čega bi se ona kao istorijska pokrajina priključila provizornoj državi Slovenaca, Hrvata i Srba.

Vojvođanski radikali koji su u međuvremenu se spojili sa srbijanskim radikalima Nikole Pašića u martu 1919. godine, predstavljali su ustavnim raspravama najekstremnije političko krilo centralističkih snaga.

Žestoko su se protivili primeni i bilo kakvih istorijskih ili plemenskih kriterijuma u predlozima federalnog uređenja Kraljevine. Isticali su, neretko, da se Vojvodina bezuslovno priključila Srbiji, kao i da se odrekla sebičnog autonomnog separatizma u cilju homogenizacije srpstva.

Radikalski strah od federalističih ustavnih koncepcija bio je motivisan kako ideološkim tako i demografskim razlozima. Naime, Srbi su u tom trenutku na teritoriji Vojvodine imali tek oko trećinu stanovnika, 33,7% pa bi svako konstituisanje Vojvodine kao jedinice unutar decentralizovane Jugoslavije ovu nacionalnu zajednicu vodilo u majorizaciju, kako su to tada smatrali.

U ustavnoj raspravi o nacrtima za najviši konstitutivni akt nove južnoslovenske zajednice koji su predviđali izgradnju složene države na istorijskim osnovama, radikali su videli recidive neprijateljskih uticaja prevaziđenog državnog pravnog okvira i nasleđene tzv. „austrijanštine“ i „nagodbenjavštva“.

Čvrsto suprotstavljanje istorizmu i težnja za nestankom svake naznake autonomnosti je ipak bila potvrda opstajanja ideje o Vojvodini kao samosvojnom istorijskom subjektu.

Vojvodina ipak nije iščezla činom bezuslovnog priključenja Srbiji. Na tim će osnovama vojvođansko liberalno građanstvo zasnivati svoje političke težnje i zahtevati autonomna prava u narednim godinama. Centralizacija koja se u Vojvodini uvek zaklanjala iza srpske patriotske retorike, donela je ubrzano siromašenje izazvano poreskim opterećenjima koja su bila najveća u Jugoslaviji.

Tako je prema podacima Ministarstva finansija iz 1925. godine koja je prva godina za koju postoje egzaktne računice u Vojvodini naplaćeno 131 milion 336 hiljada 108 dinara poreza, dok je u čitavom tzv. „srbijanskom bloku“ Srbija, Crna Gora, Kosovo i Makedonija, koji je imao preko četiri puta više stanovnika od Vojvodine naplaćeno gotovo upola manje 60 miliona 212 hiljada 689 dinara. U Hrvatskoj i Slavoniji 66 miliona 889 hiljada dinara, a u Bosni i Hercegovini 30 miliona 66 hiljada 204 dinara, u Sloveniji 56 miliona 570 hiljada 775 dinara i u Dalmaciji 10 miliona 777 hiljada 467 dinara.

Činjenica da je svaki stanovnik Vojvodine platio deset puta veće neposredno opterećenje od građanina Srbije, dala je osnovu istoričarima da to nazovu poreskom pljačkom.

Prema izračunavanjima istoričara za dekadu 1919. do 1928. godine svaki građanin Vojvodine je godišnje u proseku plaćao 939 dinara poreza, dok je stanovnik tzv. „srbijanskog bloka“ plaćao samo 180 dinara, Slovenije 507, Hrvatske i Slavonije 406, Dalmacije 230 i Bosne i Hercegovine 267 dinara.

Čak i nakon ujednačavanja poreza i unifikacije države nakon zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine i podele zemlje na banovine, zadržane su velike razlike u poreskom opterećivanju različitih delova kraljevine.

Dunavska banovina, čiju je osnovu činila teritorija nekadašnje Vojvodine bila je tri i po puta više opterećena porezima od etnički srpskih delova Kraljevine Jugoslavije. Navedene proporcije, kada je reč o punjenju budžeta, potpuno bi se obrtale kada je reč o rashodnoj strani državnih investicija.

Prema prvim raspoloživim zvaničnim podacima iz 1925. godine Ministarstvo građevine je u Vojvodinu investiralo 16 miliona, dok je u tzv. „srbijanski blok“ uloženo čak 220 miliona dinara. Procentualno prema podacima samog Ministarstva građevine, u deceniji 1925. do 1934. godine u Srbiju je uloženo 63% a u Vojvodinu samo 4% budžeta tog ministarstva.

Slične proporcije su i u drugim ministarstvima koja su bila investiciono aktivna, pa je tako Ministarstvo saobraćaja u Srbiju, sve zajedno sa Makedonijom, uložilo 84% svog budžeta u periodu 920-935, a u Vojvodinu tek dva i po posto.

Ako je navedena proporcija i imala opravdanje u prvim posleratnim godinama, zbog ratne devastacije Srbije, produžavanje tretiranja Vojvodine, ali i ostalih zauzetih krajeva, kao pokorenih teritorija, gubilo je opravdanje jer je trajanje tog statusa podignuto na čitav međuratni period, znači od 1918. godine do 1941. godine.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka pod represivnim merama diktature je izložena besprimernoj ekonomskoj eksploataciji u Vojvodini se stvorio širok autonomistički front sa ciljem promene statusa i ustavnog položaja ove istorijske pokrajine.

Većina političkih subjekata u Vojvodini su stav o neophodnosti državno-pravnog statusa ove oblasti, definisali na Somborskoj konferenciji, održanoj poluilegalno u julu 1932. godine u stanu političara, Jovana Laloševića.

Domaćin skupa i prvak somborskih radikala, Lalošević, mračno je predstavio decenijski bilans Vojvodine u Jugoslaviji rekavši: „Da je u vreme ulaska u novu državu, ona je bila bogata, sređena, krcato puna i napredna i privredno i kulturno i društveno. Aktuelnu situaciju u Vojvodini opisao je kao isceđeni limun jer je bila upropašćena, razrivena, privredno dovedena do prosjačkog štapa“, citat završen.

Ključne uzroke siromašenja i devastacije Vojvodine, on je identifikovao u poreskoj nejednakosti i opterećenosti Vojvodine, uništenju opštinskih samouprava, administrativnoj neuređenosti, korumpiranom i nekompetentnom činovništvu koje je dovedeno sa strane, a na ovom skupu je doneta i poznata Somborska revolucija koja je zahtevala da se neodložno, citiram…

(Vojislav Šešelj: Rezolucija.)

Rezolucija sam i rekao.

(Vojislav Šešelj: Rekao si revolucija. Evo, neka ti kažu tvoje koleginice. Ti si rekao revolucija. Mani se revolucije.)

Ima suviše slova „R“ da bi smo raspravljali o tome.

(Vojislav Šešelj: Okani se revolucije.)

Dakle, u pitanju je Somborska Rezolucija, koja je zahtevala da se neodložno sprovede u život načelo Vojvodina Vojvođanima, s istim onakvim pravima kakva će uživati i druge pokrajine i sa istim onakvim upravnim sistemom kakav će biti uveden u druge pokrajine.

Dalje je traženo da se na položaj u državnoj upravi na teritoriji Vojvodine, budu popunjeni Vojvođanima, kao i da građani Vojvodine imaju svoje reprezentativne predstavnike u Vladi i svim državnim institucijama u Beogradu.

Somborska konferencija i na njoj doneta Rezolucija faktički su početak delovanja Vojvođanskog fronta nadnacionalne i anticentralističke grupacije političkih stranaka, koja je delovala sa ciljem preuređenja države i ostvarenja cilja vojvođanske autonomije.

Somborska Rezolucija vratila je u političku nomenklaturu retoriku, istorijski pojam i ime Vojvodine u granicama Banata, Bačke, Baranje i dela Srema. Nakon somborske, sledila je Novosadska konferencija 1932. godine, na kojoj su raznorodni politički akteri tragali za državno pravnim rešenjem vojvođanskog pitanja.

Politička agenda vojvođanskog fronta, kao politički pluralne asocijacije, koja će demokratskim putem artikulisati vojvođansko pitanje kao ustavno, težila je federalizaciji Jugoslavije, u kojoj bi Vojvodina bila federalna jedinica, ravnopravna sa drugima. Federalni status je, smatrali su, bio nužan, kao vid samoodbrane Vojvodine od zloupotreba i ekonomske eksploatacije.

Prema interpretaciji Samostalne demokratske stranke, vojvođansko pitanje se pojavilo zbog ekonomskih problema, navodi se – „to tamo Srbi vode, to nije separatizam, to je samoodbrana vojvođanska, u Vojvodini je ekonomski motiv glavni“. Zatvoreni navodnici.

Na taj način je liberalno pretežno srpsko građanstvo nametnulo vojvođansko pitanje kao ustavno, ali i demokratsko pitanje, odbacivši koncepcije nacionalističkih krugova koji su se protivili svakoj njenoj autonomnosti.

Uprkos protivljenjima iz Beograda, Novosadska i Somborska rezolucija afirmisale su ideju vojvođanske autonomije i jačale njenu samosvest, kao i opozicione i demokratske pokrete u njoj. Platformu liberalno vojvođanskog fronta podržala je ilegalna KPJ, koja je zagovarala federativno preuređenje države sa Vojvodinom kao zasebnom jedinicom.

Navedeni stav eksplicitnije od drugih izrazio je Žarko Zrenjanin, prvi čovek komunističke partije u Vojvodini, koji je formulisao platformu federalne pozicije Vojvodine u Jugoslaviji. Navodeći specifičnosti Vojvodine u ekonomskoj i nacionalnoj sferi, on je pisao da se ova samostalna istorijska jedinica sa svojom tradicijom ne može bez posledica po njene narode uključiti ni u jednu pokrajinu, zbog čega, smatrao je, Vojvodina treba da bude ravnopravna jedinica u budućem državnom preuređenju sa ostalim pokrajinama. I zbog toga se ne treba čuditi uspehu narodnooslobodilačkog pokreta u Vojvodini.

Nakon napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju 1941. godine, kapitulacije vojske i okupatorske podele države, Vojvodina je potpala pod tri represivna okupaciona režima. Srem je uključen u sastav kvislinške nezavisne države Hrvatske, Bačku i Baranju anektirala je Hortijeva Mađarska, dok je Banat bio pod specijalno nemačkom upravom.

Antifašistički pokret u Vojvodini se organizovao i solidno razvio već 1941. godine u Bačkoj i Banatu, a i u Sremu. Partizanski antifašistički pokret pod vođstvom KPJ od početka otvara i pitanje u Vojvodini u budućem federalnom uređenju, koja će nastajati tokom rata i posle oslobođenja zemlje.

U pitanju je jasno političko opredeljenje za autonomiju Vojvodine u procesima federalizacije jugoslovenske države.

O uspesima vojvođanskih partizanskih jedinica na frontu, ali i konstituisanje političkih i vojnih institucija vojvođanskog karaktera, glavnog štaba za Vojvodinu, glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine, pokrajinskog Komiteta KPJ za Vojvodinu, obezbeđivala se osnova za drugačije rešenje statusa Vojvodine i nesumnjivo anticipirao njen ravnopravni status u novoj federaciji koja se kreirala.

U tom smislu, politička i vojna institucionalizacija narodnooslobodilačkog pokreta Vojvodine i veoma razvijen antifašistički pokret, istorijski su odredili njen autonomni status i to kao jugoslovenske jedinice, jer su u ratu formirane pokrajinske institucije bile u neposrednoj vezi sa jugoslovenskim rukovodstvom i njegovim direktnim političkim i vojnim ingerencijama.

Ipak, odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943. godine konstituišu jugoslovensku federaciju na nacionalnim, a ne na istorijskim osnovama, sa izuzetkom BiH. Zbog toga Vojvodina na Drugom zasedanju AVNOJ-a nije pomenuta, verovatno i kao rezultat činjenice da je nakon pogibije Žarka Zrenjanina novembra 1942. godine bila politički slabo reprezentovana i bez svog uticajnog čoveka u partijskom vrhu.

Konstituisanje autonomije Vojvodine i njeno vezivanje za Srbiju okončano je nakon konačnog oslobođenja Jugoslavije od fašizma 30, 31. jula 1945. godine na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina i Jevreja. Ona je donela na osnovama istorijskih, nacionalnih i drugih specifičnosti odluku o konstituisanju Vojvodine u autonomnu pokrajinu. Istovremeno je na Skupštini odlučeno da se autonomna pokrajina prisajedini Srbiji kao federalnoj jedinici nove Jugoslavije.

Važno je istaći da je iz redova svih nabrojenih naroda govorio po jedan predstavnik koji je podržao stav o autonomnoj Vojvodini koja pristupa Srbiji. Njihove izjave su bile zvanične i štampane uz odluku Skupštine u Službenom listu Vojvodine, čime su dobile pravnu snagu, ali je i naglašeno da su narodi Vojvodine bili u temelju njene autonomije kao konstituensi.

Takođe, u formalno-pravnom smislu je važno afirmisati prisajedinjenje iz 1945. godine. Naime, odlukama međunarodno priznate privremene Narodne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije, koja je ovde zasedala tom prilikom, odlučeno je da se Autonomna Pokrajina Vojvodina prisajedini Srbiji kao federalnoj jedinici nove Jugoslavije.

Posebno je naglašeno da između predratne i današnje Jugoslavije nema u pogledu njenog unutrašnjeg uređenja nikakvog kontinuiteta. Međunarodno, nova Jugoslavija pod vlašću komunista je prihvatila kontinuitet sa kraljevinom, ali u unutrašnjem poretku proklamovan je potpuni pravni, revolucionarni diskontinuitet. Zbog toga je i formalno-pravno, ali i politički bilo nužno obnoviti vezu Vojvodine sa Srbijom 1945. godine.

Odluke Skupštine izaslanika kao nacionalno i politički pluralne institucije verifikovao je AVNOJ na svom Trećem zasedanju 10. avgusta 1945. godine, istoga dana kada prerasta u privremenu Narodnu skupštinu DF Jugoslavije, najviše zakonodavno i predstavničko telo nove Jugoslavije, koje je imalo i puno međunarodno priznanje svih članica antifašističke koalicije.

Međutim, već 1. septembra 1945. godine predsedništvo nove Narodne skupštine Srbije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine. Rukovodstvo Srbije preko navedenog akta je pokušalo da ozakoni tumačenje prema kome je autonomiju Vojvodine formirala Srbija. Zakon je otvorio pitanje ko je ustanovio autonomiju Vojvodine i da li se njime pravno obesmišljava odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine i potvrda jugoslovenske skupštine od 10. avgusta 1945. godine.

Posle rata, u merama konfiskacije, kolonizacije, kao i prisilnim otkupom i nacionalizacijom, Vojvodina u velikoj meri je izmenila ne samo etničku, već i socijalnu strukturu, izgubivši dotadašnji i međuetnički balans i ekonomsku osnovu svoje autonomije, a to je bila razvijena srednja klasa.

Kada se navedenim procesima u ekonomiji doda i selidba privrednih subjekata na zapad Jugoslavije zbog izgledne Staljinove agresije na Jugoslaviju, posle 1948. godine, za koju se verovalo da bi trebalo da ide preko vojvođanske ravnice, kao i još uvek rigidan centralistički sistem i formalni karakter autonomije, bilo je potpuno očekivano privredno zaostajanje Vojvodine krajem 40-ih i 50-ih godina.

Ipak, Vojvodina je najviše bila pogođena prinudnom akumulacijom kapitala u cilju industrijskog razvoja na račun poljoprivredne proizvodnje. Prema izračunima ekonomista, preko dispariteta cena poljoprivrednih industrijskih proizvoda Jugoslavije, je iz poljoprivrede u industriju, između 1952. i 1966. godine, preliveno oko pet milijardi dolara. Uzimajući u obzir strukturu vojvođanske privrede, procena je da je iz Vojvodine na ovaj način oduzeto i upumpano u industrijalizaciju više od dve milijarde dolara.

Poseban problem predstavlja činjenica da je podizanje industrijskih postrojenja u tom periodu zaobilazilo Vojvodinu, ali je posebno poguban bio upravo obrnut proces, izmeštanje već postojećih industrijskih postrojenja iz Vojvodine. U periodu 1945-1951. godina, iz Vojvodine je bez naknade oduzeto i izmešteno u druge krajeve Jugoslavije 59 industrijskih preduzeća, među kojima i električne centrale, livnice, hemijske fabrike, fabrike drvne industrije, štamparije, ciglane, kudeljare, šećerane, uljare, mlinovi itd.

Uza sve to, ni jedna od 66 fabrika, koje je Jugoslavija dobila iz Nemačke na ime ratne štete, nije smeštena u Vojvodinu. Doda li se tome dramatičan disparitet cena između industrije i poljoprivrede, ne čudu stav ekonomista da je Vojvodina dala ogromni doprinos formiranju akumulacije Jugoslaviji gubeći ogromna sredstva na sopstveni razvoj.

Do kraja 60-ih ekonomski razvoj Vojvodine je bio usporen i ona je zaostajala u odnosu na druge delove zemlje. U okolnostima velikih ekonomskih nedaća u kojima se Pokrajina našla 50-ih godina, već početkom 60-ih se činilo da se stvaraju uslovi da se ona i politički degradira. Zbog permanentnih pokušaja rukovodstva Srbije da promeni i preinači istorijski smisao konstituisanja vojvođanske autonomije nakon 1945. godine, rasprave u jugoslovenskom vrhu početkom 60-ih godina 20. veka stavile su u prvi plan vojvođansko pitanje koje je ponovo otvoreno.

Cilj je bio pokušaj političkog vođstva Srbije da se, pre donošenja novog Ustava 1963. godine, pitanje autonomije Vojvodine reši na drugačiji način, a u krajnjoj konsekvenci ona i konačno ukine. Zahtevi srbijanskog državnog partijskog rukovodstva su išli prevashodno za osporavanje samih osnova autonomije, pokušajima da se ona izrazi isključivo kao pokrajina Srbije koju je Republika svojom jednostranom voljom konstituisala i čiji status može da promeni u svakom trenutku. Nerazumevanje i neprihvatanje ideje složene države izrazilo se u srpskom partijskom vrhu i ovom prilikom napadima na same temelje pokrajinske autonomije i ugrožavanje njenog identiteta i daljeg razvoja.

U to vreme istraživačima je bila uočljiva težnja da se legalizuje stav kako se Srbija na može konstituisati u nacionalnu državu zbog svog složenog karaktera, odnosno postojanja pokrajine. Srbijanski državni partijski vrh, koji je u tom periodu delovao pod snažnim uticajima jugoslovenskog potpredsednika Aleksandra Rankovića, relativizovao je istorijske koncepte i kontinuitet autonomije Vojvodine, marginalizovao istorijski značaj njene višenacionalne strukture u procesu konstituisanja autonomije i opravdanost autonomije kao kategorije jugoslovenskog federalizma.

Međutim, u izmenjenim okolnostima Jugoslavije, u drugoj polovini 60-ih godina, zbog privremene prevlasti reformske orijentacije u društvu, nakon smene Aleksandra Rankovića, dubokim promenama bila je podrvrgnuta i Federacija od 1967. do 1971. godine. Od ukupno tri grupe, drugi set amandmana na Ustav jugoslovenska Skupština je proglasila 26. decembra 1968. godine i on je dominantno uređivao položaj autonomnih pokrajina. Od 13 amandman većina amandmana je išla za tim da ojača subjektivitet Republike i pokrajina. U 18. amandmanu stoji izričito da Jugoslovenska federacija štiti Ustavom utvrđena prava i dužnosti autonomnih pokrajina, što je Srbija doživela kao uplitanje u svoja suverena prava.

Amandmani iz 1968. godine su dalje predviđali da se teritorija autonomnih pokrajina nije mogla menjati bez saglasnosti pokrajinskih skupština.

Pravosudni sistem pokrajina izjednačen je sa onim u republikama, a Vojvodina je dobila i svoj Vrhovni sud.

Treća grupa amandmana na Ustav, proglašen u Skupštini SFRJ 30. juna 1971. godine, donevši najsuštinskije promene jugoslovenskom federalizmu, dodatno proširivši ingerencije pokrajine. Republike i pokrajine su imale pravo veta kada bi procenile da su im ugroženi vitalni interesi. Takođe, Ustav je mogao biti promenjen odlukom Savezne skupštine uz saglasnost skupština svih Republika i autonomnih pokrajina, dakle, koncensuzom.

Ustavne reforme i prekompozicije jugoslovenskog federalizma, koje je išlo u pravcu dalje decentralizacije, osnaživanja republičke državnosti i značajnog povećavanja nadležnosti pokrajina, nisu prošli bez snažnog otpora u Srbiji. Deo republičkog rukovodstva Srbije i uticajni delovi nacionalističke inteligencije, nezadovoljni predloženim rešenjima, organizovali su raspravu na Pravnom fakultetu 1971. godine na kome je oštro napadnuto, pre svega, dalje širenje pokrajinske autonomije.

Uprkos tome, usvojene ustavne promene išle su u smeru dalje demokratizacije društva i decentralizacije zemlje, a pre svega je izmenjen položaj pokrajina koje su dobile znatno širu autonomiju. Završetak te ustavne reforme bio je označen donošenjem Ustava iz 1974. godine.

Položaj Vojvodine u Jugoslovenskoj federaciji garantovao je zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, pravo na imovinu i raspolaganje vlastitim prihodima. Vojvođanska autonomija bila je garantovana Saveznim Ustavom i pravom veta koji je posedovala. Ovi preduslovi stvorili su period istorijski neuporedivog ekonomskog razvoja Vojvodine. Iste 1974. godine, kada je usvojen i poslednji jugoslovenski Ustav, i Vojvodina je dobijanje pune i suštinske autonomije krunisala donošenjem svog Ustava.

U to vreme se dešava, kao rezultat pune autonomije, najveći i najintenzivniji ekonomski uspon Vojvodine. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika, koji je najbolji merilac stvarnog života ljudi, u Vojvodini se već 1975. godine izjednačio sa Hrvatskom, ispred je bila samo Slovenija. Hrvatska sa 17.500 dinara po glavi stanovnika, Slovenija i Vojvodina sa preko 16.000 su spadale, prema međunarodnim merilima, u razvijene delove sveta. Srbija je tada bila na nivou Federacije, srednje razvijena sa tendencijom pada, a svi ostali – Kosovo, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora bili su ispod 10.000 dinara po glavi i računali su se u nerazvijena područja.

Vojvodina je do sredine 60-ih godina, kao nerazvijeni deo Jugoslavije, 1968. godine, dobila prva suštinska autonomna prava, već 1971. srednje je razvijena na nivou Federacije, 1971. godine se proširila autonomija, pa se utvrđuje 1974. godine i već 1975. godine Vojvodina je najrazvijeniji deo prema ekonomskim računima. To se sve dešava dok Jugoslavija i Evropa 70-ih i 80-oh godina stagniraju usled ekonomske recesije.

Prema podacima u tom periodu izrađeno je i rekonstruisano preko 250 fabrika u Vojvodini, među kojima su: „Naftagas“, Azotara u Pančevu, „Jugoremedija“ u Zrenjaninu, „Hemofarm“ u Vršcu, „Banini“ u Kikindi, „Jafa“ u Crvenki, „Karneks“ u Vrbasu, „Neoplanta“ u Novom Sadu, „Matros“ u Sremskoj Mitrovici itd. Formirane su: „Panonska banka“, „Novosadska banka“, „Vojvođanska banka“. Izgrađeni su Somborsko pozorište i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Izgrađena je banja u Kanjiži i mnoštvo bolnica i domova zdravlja, između ostalog, u Sremskoj Kamenici, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Vršcu, Senti i mnogim drugim gradovima. Građeni su mostovi preko Tise i Tamiša, ali i Save kod Sremske Mitrovice, a samo preko Dunava je u tom periodu podignuto šest novih mostova, i to kod Bezdana, Bogojeva, Bačke Palanke, Beške, Novog Sada i Kovina.

Međutim, ni tada neće prestati pritisak za smanjenjem i ukidanjem autonomije pokrajine. Tako je grupa političkih čelnika Srbije samo dve godine posle donošenja Ustava 1976. godine napisala „Plavu knjigu“ kojom se otvoreno napadao položaj i status autonomnih pokrajina. Čvrst stav jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita u zaštiti autonomije Vojvodine i Kosova sprečio je dalje pritiske, ali nakon njegove smrti 1980. godine, sredinom 80-ih godina 20. veka, Memorandum SANU, kao uvod u krvavo razbijanje Jugoslavije, žestoko se obrušio i na vojvođansku autonomiju.

Novo centralistički orijentisano rukovodstvo Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem krenulo je u leto 1988. godine u medijsku kampanju protiv pokrajinskih autonomija Vojvodine i Kosova, a u Vojvodini su počele i režirane demonstracije i ulično iskazivanje nezadovoljstva njenim statusom. Vrhunac nasilnih protesta koje je novi nacionalistički politički vrh Srbije organizovao u Novom Sadu, kao glavnom gradu Vojvodine, desio se 6. oktobra 1988. godine kada je pokrajinsko rukovodstvo, pod žestokim pritiskom uličnih okupljanja, podnelo ostavke. Prethodno ih je novi lider Srbije Slobodan Milošević optužio sa separatizam.

Medijska kampanja protiv smenjenog rukovodstva nastavljena je i u mesecima koji su sledili i bila je usmerena na pripremu javnosti za konačno ukidanje autonomnih prava Vojvodine. Radikalne kadrovske promene, kako su se nazivale, kao i raskid sa autonomaškom politikom, dovele su na ključne pozicije u Vojvodini najkonzervativnije zagovornike centralističke politike. Novi pokrajinski kadrovi, kao i do tada kosmopolitski vojvođanski mediji, preko noći su postali najgorljiviji promoteri nacionalističke politike i svakodnevnog govora mržnje. Na ulici proizvedenu realnost trebalo je usaditi u najšire slojeve stanovništva. Nakon oktobarske nasilne smene pokrajinskog rukovodstva, ustavne promene i faktičkog ukidanja autonomije Vojvodine, sve je to dalje bila samo formalnost.

Konačni čin odigrao se u martu 1989. godine kada su usvojeni amandmani na Ustav Srbije kojima je autonomija dveju pokrajina svedena na minimum i suštinski prestala da postoji. Ubrzo nakon smene pokrajinskog rukovodstva i ustavnih promena usledila je jedna od najtemeljnijih čistki u istoriji Vojvodini.

Ne postoje egzaktni podaci, ali se procenjuje da je tokom i nakon tzv. antibirokratske revolucije u Pokrajini smenjeno oko 40 hiljada političkih funkcionera, visokih državnih činovnika, šefova policije, sudija, direktora zdravstvenih, kulturnih, prosvetnih, naučnih i informativnih centara.

U privredi je smeno oko 80% rukovodećeg kadra. Samo u dotadašnjoj vojvođanskoj prestonici Novom Sadu su smenjeni čelni ljudi svih pet banaka, kao i direktori Pošte, Železnice i Naftagasa. Ni jedan urednik informativnih kuća nije ostao na svojoj poziciji, menjane su čitave redakcije i to na svim do tada službenim jezicima u Pokrajini. Ukinuti su vojvođanski investicioni penzioni fondovi a sredstva su prebačena u republički centar.

U ekonomskom smislu, bilans Vojvodine u jugoslovenskoj državi je bio negativan. Ona je postala sastavni deo Kraljevine SHS 1918. godine kao najrazvijenija južno-slovenska oblast. Po stepenu razvijenosti, Vojvodina je bila izjednačena sa Slovenijom, iznad Hrvatske i daleko razvijenija od svih ostalih. Pred raspad Jugoslavije 1986. godine razvijenost Vojvodine i Slovenije je bio 1:1,4. Slovenija je posle sedam decenija jugoslovenskog razvoja pretekla Vojvodinu po veličini društvenog proizvoda za 40%, ali ove računice deluju odlično kada se uporede sa bilansima Vojvodine u centralističkoj Srbiji, nakon raspada Jugoslavije 1991. godine. Dakle, ako se uzme 2000. kao poredbena godina tada svaka komparacija Slovenije i Vojvodine mora biti po Pokrajinu okarakterisana kao potpuna istorijska katastrofa, jer je odnos 8:1. Samo decenija 1990-2000. provedena u unitarnoj i centralističkoj Srbiji kao rezultat tzv. antibirokratske revolucije 1988. podigla je razvijenost, razliku razvijenosti između Slovenije i Vojvodine čak osam puta na štetu Pokrajine.

Naposletku, nakon raspada Jugoslavije i početka ratova 1991. godine pristupilo se i etničkom inženjeringu u Vojvodini, odnosno izmeni nacionalne strukture stanovništva. Etničko čišćenje Vojvodine najviše je bilo izraženo u Sremu, a umesto dela njenih dotadašnjih stanovnika, uglavnom nesprske nacionalnosti koji su se iseljavali, često podstaknuti nasiljem, batinjanjem i pretnjama, naseljeno je srpsko stanovništvo izbeglo iz Hrvatske ili BiH.

Stroga centralizacija tokom devedesetih godina 20 veka dovela je do brze i temeljne pauperizacije Vojvodine koja je od jednog od razvijenih političko teritorijalnih subjekata srednje razvije socijalističke Jugoslavije postala nerazvijeni region Srbije.

Nakon demokratskih promena u Srbiji i pada autoritarnog režima 2000. godine položaj Vojvodine u izvesnoj meri je popravljen. Prema Statutu iz 2009. godine dobila je pravo na svoje simbole, grb i zastavu i uvećana su joj dotadašnja ovlašćenja. Ipak, sve je to veoma daleko od zakonodavne, izvršne i sudske vlasti i prava na raspolaganje svojom imovinom i ubiranja prihoda na svojoj teritoriji koju je imala u drugoj Jugoslaviji, ali i takav minimalni iskorak Srbija je osporila odlukom Ustavnog suda 2012. godine kada su ključne odredbe Statuta Vojvodine stavljene van snage.

Možda najbolje nominalne, autonomni simbol Vojvodine kao viševekovne istorijske pokrajine koja je svoju autonomiju izvorno konstituisala izražen voljom njenih naroda 1945. godine prezentuje član 182. Ustava Srbije iz 2006. godine u kome stoji da AP Vojvodina je nastala 2006. godine i tim Ustavom i da se njima prema važećoj proceduri može i ukinuti.

Autonomna pokrajina Vojvodina je 2002. godine dobila svoj grb i 2004. godine zastavu. Prema novom Statutu AP Vojvodine iz 2014. godine, za koji LSV jedina nije glasala, uvodi se termin – tradicionalni simboli. Reč je o podvali i pokušaju da se AP Vojvodini nametnu dupli simboli. Najpre je neophodno istaći da se sam izraz – tradicionalni simboli, da je sam izraz – tradicionalni simboli nepoznat u svetskoj teoriji, ali i praksi. Podrazumeva se da simboli nekog entiteta, države, grada, regije uključuju i istorijska obeležja, kao što i sadašnji simboli AP Vojvodine imaju u sebi istorijska svojstva.

Posebno je sporna i neodrživa dihotomija, paralelizam simbola koji drugi nemaju. Nije slučajno da se to dešava samo u Vojvodini. Namera je da se tzv. tradicionalnim simbolima potisnu ili relativizuju njena postojeća i legalna obeležja. Sporno je zbog toga i sve ostalo.

Zašto se kao tzv. tradicionalni simboli nameću baš oni simboli koji nisu bili institucionalno prihvaćeni, jer predloženo rešenje je samo jedan od nekoliko ad hok simbola koji su korišćeni tokom revolucionarnog srpskog pokreta 1848.-1849. godine, a koji nikada ni od koga nisu ni formalno usvojeni, niti prihvaćeni. Razlog zbog koga se insistira upravo na ovakvom tzv. tradicionalnom grb, a ne na nekom drugom prisutnom 1848.-1849. godine, jeste činjenica da on nije ništa drugo do grb Kneževine Srbije korišćen između 1839. i 1882. godine. Jedina razlika je u tome što se u opisu grba navode vojvodska porfira i vojvodska kruna, a u opisu grba Kneževine Srbije kneževska porfira i kneževska kruna.

Dakle, simboli Kneževine Srbije iz 19. veka postali su simboli današnje Vojvodine, dok se oni istovremeno ne koriste kao tradicionalni simboli Republike Srbije sa kojom imaju neosporni istorijski kontinuitet.

Nema sumnje da se iza ovoga krije namera da se navedenim istorijskim falsifikatom poništi svaka autentičnosti i samosvojnost Vojvodine, kao i njen istorijski identitet.

Sa druge strane, legitimno je postaviti pitanje - zašto kao tradicionalni simboli nisu izabrani zastava i grb Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata koja je kao krunovina austrijske carevine postojala 11 godina, od 1849. do 1860. godine. Ti simboli za razliku od ovih revolucionarnih su bili legalni, usvojeni i čitavu deceniju u upotrebi, ali ti stvarni simboli vojvodstva su odražavali državu u kojoj su nastali, pa su predlagačima ovih tzv. tradicionalnih simbola bili nesimpatični, te su ih prećutali, rečju – kreatori ove farsične predstave su se ponašali kao svaki kupac u supermarketu, odabrali su ono što njihovom izmišljanju tradicije najviše odgovara, a to je falsifikovanje i izrugivanje prošlosti.

Ipak suštinu nametanja tzv. tradicionalnih simbola sa namerom da se njima potisnu i relativizuju njena sadašnja obeležja čini ideja o promeni koncepcije Vojvodine. Takozvana tradicionalna zastava i grb odražavaju devetnaestovekovni koncept srpske Vojvodine kao etnički, kulturno definisanog srpskog prostora, autonomne jedinice u okviru Habzburške monarhije. Reč je o ideji koja se istorijski posmatrano iscrpela i nestala iz jasnog razloga jer je 1918. godine postigla osnovni cilj – nacionalno ujedinjenje Srba.

Sa druge strane, savremena današnja AP Vojvodina rezultat je delovanja različitih političkih snaga okupljenih u vojvođanskom frontu. Početkom tridesetih godina 20 veka javlja se Vojvođanski autonomistički pokret uobličen u ideološki politički heterogenu koaliciju – Vojvođanski front sa ključnom parolom – Vojvodina Vojvođanima i sa idejom o autonomnoj Vojvodini koja pripada svim njenim građanima bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost.

Iako je ovaj pokret bio višenacionalan, nosilac ovog koncepta autonomne Vojvodine kao suštinski različitog od etničkog devetnaesto-vekovnog koncepta srpske Vojvodine bilo je pre svega liberalno srpsko građanstvo.

Navedena ideja postavila je okvir iz koga je posle Drugog svetskog rata kao rezultat antifašističke pobede i konstituisana AP Vojvodina. Sve navedeno jasno pokazuje koliko pitanja tzv. grba i zastave ima suštinski, a ne samo simbolički značaj, zbog čega i pokušaj oktroisanja tzv. i tradicionalnih simbola pa još i nepriznatih iz 19. veka, ne samo anahrona i bespotrebno nego iznad svega istorijski i teoretski neutemeljeno.

Sve ovo sam pročitao zbog toga da bih objasnio razloge zbog kojih smo predložili rezoluciju o Vojvodini. Obzirom da se ide u susret donošenju novog ustava Republike Srbije mislimo da taj ustav mora u sebi sadržati vrlo jasno i precizno definisanu poziciju AP Vojvodine koja je, kao što ste čuli u ovom izlaganju, istorijska pokrajina koja sa svojom teritorijom, svojim stanovništvom, sa svojom privredom, kulturom, tradicijom ušla u sastav Srbije 1918. godine i to je obeleženo prošle godine.

Međutim, već 1919. godine se razmatralo pitanje toga šta se zaista dogodilo i zbog čega najedanput umesto da predstavljaju građane ljudi koje bi oni birali im se iz Beograda šalju oni koji će biti namesnici, praktično, za upravu nad Vojvodinom.

Pitanje rezolucije o kojoj govorimo je pitanje opredeljivanja ove Skupštine oko toga da li ova Skupština želi ili ne želi da se Srbija uredi u budućem periodu kao moderna, složena država gde niko ne poriče niti mu pada na pamet da poriče neodvojivost Vojvodine od Srbije. U tom smislu, pokazaću vam jedan dokument koji je možda malo zaboravljen, ali koji volim da pokažem jer ga nisam neko vreme pokazivao, mada mislim da je dosta važan.

Dokument je od 18. oktobra 2007. godine i u ovu dokumentu Vlada daje odgovor na poslaničko pitanje u skladu sa članom 198. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, gde je pitanje poslanika Nikole Žutića …

(Vojislav Šešelj: Nikola Žutić, veliki srpski istoričar?)

Tako je, Nikola Žutić. Postavio je pitanje – šta Vlada Republike Srbije misli preduzeti protiv antisrpskih akata otvorenog separatizma vojvođanskih ligaša? To je bilo pitanje.

Odgovor je glasio – MUP na osnovu dosadašnjih saznanja ne raspolaže podacima u vezi sa navedenim poslaničkim pitanjem, MUP preduzima potrebne aktivnosti iz svoje nadležnosti koje se odnose na zaštitu života, prava, slobode i drugih vrednosti, saglasno članu 5. Zakona o ministarstvima i članom 10. Zakona o policiji, kao i drugim pozitivno-pravnim normama, predsednik Vojislav Koštunica.

Drugim rečima, potpuno je jasno da nikakvog separatizma od strane LSV ili bilo koje druge organizacije u Vojvodini nema. Vojvodina ne može biti nezavisna država, ne može biti iz sledećih razloga. Pre svega, Vojvodina se graniči sa nacionalno zasnovanim državama čiji delovi etničkog korpusa žive u Vojvodini. Trenutno većina, i to velika većina stanovnika Vojvodina su etnički srpske nacionalnosti i jednostavno bilo kakvo osamostaljenje Vojvodine u nezavisnu državu bi značilo stalne konflikte i stalne pokušaje da se ona ili raskomada ili preuzme od neke od okolnih država. Obzirom na aktuelno stanje i na ono kako sada Vojvodina izgleda, sve ovo što sam vam čitao služi samo tome da se razume da ideja ukidanja vojvođanske autonomije postoji već 150 godina, a da ta ideja 150 godina ne uspeva zato što je vojvođanska autonomija utemeljena upravo u one slojeve stanovništva koji se u Vojvodini stalno obnavljaju.

Sve u svemu, pitanje autonomije Vojvodine je suštinski pitanje demokratije u Srbiji. Nezavisna država Vojvodina ne može, ponavljam, da postoji. Vojvodina može postojati samo kao politička zajednica u složenoj Republici Srbiji. Međutim, ukoliko se bude izbegavala ova činjenica o kojoj govorimo i ukoliko se bude stalno išlo za tim da se autonomija Vojvodina dokine, ukine, zabrani, obesmisli itd, Vojvodina će prestati da postoji, ali ne tako što će se nekim čudom izmutirati u nešto što na nije. Ne, nego tako što ćete imati situaciju da jedan ogroman broj stanovnika Vojvodine iz nje ode.

Ako se želi zaustaviti iseljavanja ljudi iz Vojvodine, sada govorim samo o Vojvodini, onda ona mora dobiti mogućnost odlučivanja u okviru svojih nadležnosti na svojoj teritoriji. To sada nije slučaj.

U Ustavu Republike Srbije, protiv koga je LSV zajedno sa LDP demonstrirala prilikom njegovog donošenja, jasno piše u članu 184. – finansijska autonomija autonomnih pokrajina, jer Ustav predviđa mogućnost pravljenja drugih autonomnih pokrajina, te bi bilo potpuno logično da se Srbija konstituiše kao država koja ima i srednje nivoe vlasti. Taj srednji nivo vlasti je nivo, jedinica veličine dva miliona stanovnika koje bi teoretski bile Vojvodina, Šumadija, Niška oblast, kako bih se već izrazio …

(Vojislav Šešelj: Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Crna Gora …)

Da li biste upozorili gospodina da obnovi gradivo iz geografije? To su prostori u drugim državama.

(Vojislav Šešelj: To je samo privremeno.)

Ja govorim o Srbiji. Znači, pošto bi bilo u pitanju praktično jedan oblik decentralizacije u srednjem nivou vlasti, time bi se i odgovornost i odlučivanje spustili na niži nivo, čime bi bili bliži građanima i omogućavali i bolju kontrolu i veću stabilnost države kao takve.

Sve u svemu, upravo zbog toga, član Ustava 184. glasi – Finansijska autonomija autonomnih pokrajina, alineja 3 - zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije, budžet AP Vojvodine, znači taksativno nabrojan, pošto se AP Kosovo spominje samo u preambuli, iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta AP Vojvodine koristi finansiranje kapitalnih rashoda.

Ovo je trebalo da bude uređeno zakonom. Ponoviću, zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Ovo je ustavni zakon za sprovođenje Ustava Srbije „Službeni glasnik“ broj 98 od 10. novembra 2006. godine. Dakle, u članu 15. – opšti rok za usklađivanje zakona sa Ustavom do 31. decembra 2008. godine, to je bilo pre deset godina, uskladiće se svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom. To znači da će se napraviti i zakon o finansiranju AP Vojvodine da bi mogao da se primenjuje, da bi Ustav bio u potpunosti primenjiv i sproveden.

Pošto to do sada nije učinjeno, a bilo je pokušaja u više navrata da se to uradi, bilo je recimo situacija da je 2012. godine Mlađan Dinkić, ako se sećate tog ministra, obećao, pošto je imao u nadležnosti i decentralizaciju, da će se te godine doneti taj zakon.

Sledeće godine, ministar finansija Lazar Krstić donosi istu takvu odluku i to najavljuje, da će se 2013. godine doneti taj zakon. Ministar finansija Dušan Vujović u istoj ovo j sali, neki od vas su bili i prisutni, je rekao da nije nikakav problem doneti zakon o finansiranju Vojvodine, ali da je to pitanje koherentne političke volje, koje tada nije bilo.

Sada postavljam jedno pitanje – ako već pokrajinska administracija smatra, ova današnja aktuelna, smatra da nije vreme za donošenje ovog zakona, jer se nisu stekli uslovi, onda dolazimo u poziciju da s time od strane i pokrajinske administracije i ove skupštine duboko narušava ustavni poredak Republike Srbije. Narušava se time, na isti način kao što je narušena svaka priča o pravnoj državi Republike Srbije, donošenjem Zakona o lustraciji koji je bio oročen na deset godina i nikada nije primenjen.

Isto tako, nedonošenjem zakona o finansiranju Vojvodine, na kome je pokrajinska administracija radila još tamo 2014, 2015. godine, nedonošenjem ovoga zakona se preskače činjenica da ko ne poštuje taj deo ustavne obaveze i Ustava kao najvišeg pravnog akta, može da ne poštuje i bilo koji drugi član Ustava. Recimo, ne znam, član 58. - jemči se mirno uživanje svojina i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, itd. Sve to piše, međutim, sve to ne mora tako da bude. Sve to može da se pretvori, kao što je vojvođanska imovina potezom birokratskog pera, pretvorena u državnu imovinu Republike Srbije, iako je Vojvodina bila kao društveno-politička zajednica, pravni subjekat koji je mogao da bukvalno podiže kredite od kojih su zidani autoputevi i da ih vraća iz svojih izvornih sredstava.

Dakle, ovde ne govorimo samo o AP Vojvodini ili o Zakonu o finansiranju, govorimo o budućem uređenju države, govorimo o budućem Ustavu države, govorimo o tome da li Srbija zaista želi, žao mi je što gospodin Orlić nije tu, jer sam upravo sad njemu hteo da postavim pitanje, šta on misli o tome kao predsednik nadležnog odbora, kako se gleda, ja znam kako pošto sam u Odboru za Evropske integracije, kako nas gledaju kada sopstveni Ustav ne poštujemo deset godina? Kako možemo Poglavlje 23. i 24. koja su vezana za pravnu državu da branimo kad nam se stalno stavlja pod nos sopstveni Ustav, protiv koga, ponoviću, jer sam lično bio protiv, lično organizovali kampanju da na referendumu ne prođe i u Vojvodini nije prošao.

Dakle, ovaj Zakon o finansiranju je usklađen sa ovim Ustavom, mada Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je smatrao u svom izveštaju od 19. marta 2019. godine, da Predlog rezolucije nije u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Predlog rezolucije nije u vezi. Kada smo postavili pitanje – zašto? Koleginica Lazić je tražila da se to razjasni šta je tu protivustavno, onda je za izvestioca Odbora na sednici Narodne skupštine određen predsednik Odbora Đorđe Komlenski, poslanik. Ni on, ni njegova zamenica Gordana Čomić nisu prisutni na ovoj sednici, čime se jasno vidi odnos prema ovom pitanju. Ako ćemo se svesti na to da samo razgovaramo o stvarima koje su dnevno političkog karaktera, onda je ovaj visoki dom izgubio svoju osnovnu namenu, a to je da ljudi razgovaraju, razmenjuju ideje i da učine ono što je najbolje za zemlju i za generacije koje dolaze.

Za ovaj Zakon o finansiranju AP Vojvodine, ja ću vam samo par obrazloženja dati, pošto je objedinjena rasprava u vezi sa tim. Onda bih molio predstavnika Vlade da mi objasni zbog čega nije podržan ovaj predlog zakona ili zašto nije amandmanima intervenisano na ovaj Predlog zakona ili zašto nije odbijen pa donet drugi predlog zakona kada je to Ustavna obaveza koja ističe već deset godina? Hajde, prethodne vlasti nisu valjale, prethodne vlade su bile neodgovorne, ali onda ja to sa punim pravom mogu da ustvrdim i za ovu Vladu da je neodgovorna, da ne radi dovoljno na tome da uskladi svoje ponašanje sa Ustavom.

Sve u svemu, u Predlogu zakona o finansiranju član, hajde da vas ne mučim previše, Ustavom Republike Srbije utvrđeno da tri sedmine budžeta APV ili 42,8% mora da se usmeri u kapitalne rashode. Problem je u tome što da bi se usmerile tri sedmine budžeta Vojvodine u kapitalne rashode, prvo one moraju da postoje, a kada se zna da od recimo, 74 milijarde dinara budžeta za ovu godinu, 44 su transferna sredstva, transferna sredstva koja samo prolaze kroz budžet i moraju se u roku od jednog dana isplatiti krajnjim korisnicima, ostaje samo 30 milijardi. Kad kažem samo 30 milijardi nije dovoljno za sve ovo. To je na nivou ove godine oko 160 miliona evra.

Budžet Grada Beograda je za ovu godinu milijardu evra. Ja vam samo skrećem pažnju da ljudi žive i van Beograda, i da ako ovako nastavi da se ponaša Republika Srbija, njena Vlada i njeni najviši predstavnici građana, a to ste vi koji ovde sedite, onda ćemo doći u poziciju da svi budemo saodgovorni za to što će Srbija da se raseli i da ne ostane na dve šljive, nego na novom i starom Beogradu i da se tu završi čitava priča.

Ima ovde kolega iz Niša, ima ovde kolega iz drugih gradova i ima ljudi koji razumeju o čemu govorim koliko je centralizacija i odsustvo odlučivanja doprinelo tome da se jednostavno ubija svaka inicijativa i da se radi samo na tome kako da se što više približi nekakvom budžetskom finansiranju tj. ruci iz Beograda koja baca mrvice po Srbiji.

Mi smo došli u situaciju, da recimo, imamo SRS koja je veliki protivnik autonomije Vojvodine i smatra da Vojvodinu kao autonomiju treba apsolutno ukinuti. Ali, i dalje i ništa ne smetaju vojvođanske institucije i oni izlaze na vojvođanske izbore, sede u vojvođanskoj Skupštini…

(Vojislav Šešelj, dobacuje.)

Nemoj da lažeš.

Sve u svemu, kako god bilo, poenta je ta da ako se ne dođe do decentralizacije u zemlji, a pokazao sam vam da ako istorijska pokrajina, kao što je Vojvodina, može ovako da bude srozana i uništena, ako može istorijski prostor koji je pokazao da uz malo slobode ekonomske i političke može da prosperira, onda dolazimo u pitanje zašto to ne mogu i drugi prostori, zašto to ne može Šumadija, zašto to ne može Niš, zašto ne možemo da živimo u zemlji gde ćemo preuzeti svako svoju odgovornost za onaj deo prostora Republike Srbije na kome živimo i delujemo, a srednji nivo vlasti omogućava politički uticaj.

Lokalne vlasti, oni koji kažu da to može preko lokalnih institucija da se uradi u smislu opština, gradova itd, ne znaju ili neće da znaju ili lažu da je to moguće. Ne može zbog toga što se lokalna vlast bavi komunalnim problemima, politika se na komunalnom nivou ne može voditi. Ali, politika se na srednjem nivou vlasti može i treba da vodi u smislu zaštite interesa upravo tog regiona, te pokrajine, pokrajine Šumadije, pokrajine čiji bi administrativni centar bio Niš, glavnog grada Beograda, autonomne oblasti Sandžak, Raška oblast, kako god hoćete da zovete, kada bi svako odgovarao za ono što se događa na prostoru na kome živi, onda bi računi bili mnogo čistiji, a ljubav mnogo duža.

Upravo zbog toga i time ću završiti ovo. Samo još jedan član zakona da pročitam. Prihodi budžeta AP Vojvodine, to je član 6, jesu svi prihodi koji se naplate na teritoriji AP Vojvodine ostvareni obaveznim plaćanjima poreskih obveznika, pravnih i fizičkih lica koja koriste određeno javno dobro ili javnu uslugu, kao i drugi prihodi koje ostvaruju korisnici budžetskih sredstava.

„Izuzetno od stava 1. ovog člana, ne smatraju se prihodom budžeta AP Vojvodine: 70% prihoda ostvarenih od poreza na dodatu vrednost, 70% prihoda ostvarenih od akciza, sredstva doprinosa i drugi prihodi organizacija za obavezno socijalno osiguranje, prihodi koji su u skladu sa zakonom prihod budžeta lokalne samouprave, porez na međunarodnu trgovinu, transakcije, takse, kazne i drugi prihodi koje nad ovom delatnošću ostvare državni organi ili organizacije pri vršenju javne usluge i pri upotrebi javnih sredstava, naknade za upotrebu državnog puta.“

Znači, ovo vam čitam zbog sledećeg – da je ovo spisak želja Lige socijaldemokrata Vojvodine, ovde bi pisalo da sve pripada građanima Vojvodine. Ne, ovo je jedan izbalansirani, dugi niz godina od strane raznih ljudi pisan, dopisivan i promišljan predlog, umeren, razborit, a koji apsolutno daje šansu da Srbija izađe iz nepravnog i protivustavnog položaja u kome se ovog trenutka nalazi u odnosu na AP Vojvodinu i da kao uređena država počne da razvija po najvišim evropskim standardima srednji nivo vlasti koji bi omogućio da i Kragujevac i Niš i Novi Pazar počnu da funkcionišu…

(Vojislav Šešelj: Knin.)

Knin?

(Vojislav Šešelj: Knin, da.)

Jel to u Holandiji, gde?

(Vojislav Šešelj: Ne, to je zapadna Srbija.)

Izvinjavam se.

U svakom slučaju, da počnu da funkcionišu kako treba. Da bi se to desilo, potrebno je od nečega početi. Taj početak može biti, ako budete na to spremni, onog trenutka kada se uskladi sa Ustavom stanje u ovoj zemlji i ovaj zakon bude izglasan. Hvala vam lepo.