Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Ja bih se rado pridružio ovom pitanju koleginice Bukvić i molio bih nadležnu službu da taj odgovor koji njoj stigne prosledi i meni, jer mislim da javnost to vrlo zanima, kada je reč o aktivnosti naše Službe za zapošljavanje, zapravo čijem zapošljavanju ona više koristi?

Bilo kako bilo, u ovom terminu ja obično postavljam neka pitanja vezana za državu, Kosovo, odnose u regionu sa bivšim republikama i spoljnopolitičke teme. Ali, država se manifestuje i uspešnost i efikasnost jedne države se vidi kako na tim velikim, tako i na onim na izgled malim, ali samo u navodnicima malim i životnim stvarima.

U tom smislu moje, moje prvo pitanje, ovo je bilo samo pridruženo, ide na adresu Ministarstva ekologije, a i Ministarstva unutrašnjih poslova i tiče se ovih nemilih scena i incidenata koji se duže vreme dešavaju na raznim mestima u Srbiji, a naročito na Staroj planini i nekim mesnim zajednicama na Staroj planini. Scene su ružne i tiče se izgradnje mini hidroelektrana.

Ja sam postavio pitanje kada je Vlada ovde gostovala, ali je odgovor bio korektan, ali formalan. Sada bih voleo da od Ministarstva ekologije, a videćete zašto pominjem i Ministarstvo unutrašnjih poslova, dobijam konkretan odgovor na pitanje – šta se zapravo dešava u tim mesnim zajednicama na Staroj planini? Kako stoji stvar sa izgradnjom ovih mini hidroelektrana?

Za mene kao građanina i laika zaista mučno i ružno izgledaju te scene reka, a reke su jedna od naših blaga, kao i voda u ostalom, a nemamo mnogo tih blaga, dakle, kada su spakovane u cevi i postanu mrtve. Ali, to je sada slika mene ili nas kao običnih građana i laika.

Da li imaju stručniji odgovor? Kako stoji stvar sa izgradnjom mini hidroelektrana u parku prirode? Jasno je da su one zabranjene. Ali je meni odgovoreno od strane ministra, ali sada zahtevam pismeni odgovor, da je zakon donela prethodna vlast, da li su neka odobrenja i dozvole donete od strane prethodnih vlasti. To je sve moguće tako, ali to mene ne zanima.

Poenta je da mi ovde svaki čas i vrlo često usvajamo izmene i dopune zakona koje smo prethodno usvojili, posle mesec ili dva dana. Dakle, ako ministarstvo ima mogućnost da reaguje, neka reaguje. Ako mu fale zakonske mogućnosti, neka se pojavi ovde sa predlogom da se taj problem reši. Ako su investitori u pravu, onda neka zaštiti pravo investitora, ako nisu, neka raskine ugovore, obešteti te investitore, ako im pripada neko obeštećenje.

Dakle, tu se vidi šta je ozbiljna država. U tom smislu kažem da je pitanja i za MUP, jer te scene postaju sve mučnije i Boga mi, postaju sve nasilniji ti incidenti koji se dešavaju u kontekstu ove gradnje mini hidro-elektrana. Kažem, ne samo na Staroj planini, ali sada su te mesne zajednice Rakita, odnosno Topli Do nekako u centru pažnju. Dakle, šta se dešava, ali ne samo u tih par mesnih zajednica, nego kako stvari stoje, generalno sa tom temom.

Jeste to usvojeno svojevremeno u ovoj euforiji pod pritiskom ili sa obrazloženjem kako je to svetska praksa, evropski manir itd. ali na kraju krajeva, možemo izmeniti zakonsku regulativu ako zakonska regulativa sprečava. Ako je sve u redu, onda zaštiti investitore, ako ne, kao što rekoh, raskinite ugovore i da ne dozvolimo brukanje države na ovakav način. Slaba je uteha što je to tamo negde daleko. Što bi rekli, što je daleko bude i blizu.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva sporta. Takođe se tiče tih naizgled malih, ali zapravo važnih životnih stvari. Ministarstvo sporta o kome bi se moglo mnogo toga postaviti, ali pitam samo, evo dve stvari - kada je i da li i na osnovu kog elaborata je Ministarstvo sporta razmatralo i donelo odluku o podršci i izgradnji šest, ne govorim sada o nacionalnom stadionu, to sam već pitao za ovaj nacionalni stadion za koga mislim da je apsolutno suvišan i nepotreban, pogotovo što je reč o fudbalskom stadionu, čak i nezavisno od toga kako igra naša reprezentacija. Dakle, govorim o šest stadiona po Srbiji, u vrednosti od po 20-ak miliona evra u mestima gde fudbal gotovo i da ne postoji i gde je potpuno zamro.

Drugo, najvažnije pitanje - kako se dogodila da prvi put naša zemlja ne učestvuje na Univerzijadi? Čak i za vreme sankcija naši sportisti su učestvovali na Univerzijadi, sada su izostali. Mislim da je samo ovo poslednje, da ne govorim o fudbalskim stadionima i nekim drugim aferama vezanim za Ministarstvo sporta gde je dovoljan razlog da ministar sporta ili podnese ostavku ili da ozbiljno i debelo obrazloženje, mada sugerišem više ono prvo. Dakle, verujete, prvi put naša zemlja nije imala učesnike na Univerzijadi i mislim da je to skandal.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Marković.

Zahvaljujem.

Predsedavajuća, drago mi je što predsedavate sednicom.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče, dakle 9. septembra navršilo se 26 godina od jednog od najstrašnijih zločina nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini od strane Hrvatske u tzv. operaciji "Medački džep".

Ovaj zločin poznat i pod nazivom "krvavi septembar u Lici" otpočeo je 9. septembra 1993. godine iznenadnim napadom Hrvatske vojske na podvelebitska sela u Lici, Divoselo, Čitluk, Počitelj i Medak.

Ova agresija Hrvatske je bila treća po redu agresija na Republiku Srpsku Krajinu od proleća 1992. godine, kada je Republika Srpska Krajina stavljena pod međunarodnu zaštitu mirovnih snaga UN, tzv. UNPROFOR. Prvo se desio napad na Miljevački plato kod Drniša 21. juna 1992. godine, kada je ubijeno i masakrirano 40 srpskih teritorijalaca i milicionera.

Zatim, pola godine kasnije, 22. januara 1993. godine usledila je agresija pod nazivom "Operacija Maslenica", odnosno napad na Ravne kotare u severnoj Dalmaciji, kada je ubijeno 348 vojnika i civila srpske nacionalnosti, a prognano preko 10.000 Srba sa ovih prostora. Mnoga srpska sela tom prilikom sa tog područja su potpuno uništena i spaljena, a posebno težak zločin bio je pokolj na Velebitskom prevoju Mali Alan kada su ubijena i masakrirana 22 pripadnika srpske vojske Krajne.

Nakon toga je usledio napad na „Medački džep“, kada je poginulo ili nestalo 88 Srba, od čega 46 vojnika, šest milicionera i 38 civila, od kojih 26 starijih od 60 godina, a među njima 17 žena i u ovoj agresiji su potpuno spaljena, opljačkana i uništena sela Medak, Počitelj, Čitluk i Divoselo. Za ove zločine u Haškom tribunalu optuženi su komandanti hrvatske vojske Janko Bobetko, načelnik tadašnji Generalštaba Hrvatske vojske, Rahim Ademi, komandant vojne oblasti Gospić i Mirko Norac, komandant Devete gardijske brigade. Janku Bobetku optužnica nije ni uručena jer je preminuo aprila 2003. godine, a Haški tribunal je septembra 2005. godine ovaj slučaj prebacio hrvatskom pravosuđu i to je bio prvi slučaj da Haški tribunal predaje neki predmet nekom nacionalnom sudu.

Posledica toga je da je Rahim Ademi oslobođen, a Mirko Norac je osuđen na, rekao bih, simboličnih sedam godina za dela nesprečavanja ubistava civila, pljačkanje imovine, ubijanja i mučenja ratnih zarobljenika, da bi mu kasnije Vrhovni sud Hrvatske umanjio i tako malu kaznu na šest godina, dakle, 2010. godine. Tokom samog suđenja čuli su se jezivi detalji i svedočenja o monstruoznim zločinima i iživljavanjima nad srpskim narodom, poput nabijanja žena na kolac, odsecanja glave, rasporivanja, bacanja žena u sopstvene kuće, a zatim spaljivanja i ostale monstruoznosti.

Posebno je važno svedočenje komandanta snaga Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj, francuskog generala Žana Kota, od 19. septembra 1903. godine, nakon kompletnog obilaska ovog područja. On je tom prilikom izjavio: „Nisam našao znakove života, ni ljudi, ni životinja u nekoliko sela kroz koja smo prošli. Razaranje je bilo potpuno sistematsko i namerno“. Posledica ove agresije je i to što je ova oblast od tada potpuno opustošena. Prema popisu iz 1991. godine, u selu Medak živela su 563 stanovnika, ogromnom većinom Srba, danas tek 60, u selu Počitelj 307, danas troje, u selu Čitluk 129, danas troje, u Divoselu od 344 ljudi više nema nikoga.

Imajući u vidu da gotovo niko nije odgovarao za ove zločine, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – da li su do sada preduzete sve raspoložive mere prilikom bilateralnih susreta sa hrvatskim zvaničnicima, a u cilju pronalaženja i procesuiranja svih odgovornih za ovaj i ostale zločine?

Završavam u sledećoj rečenici, sve dok se to ne dogodi, sve dok se Hrvati ne suoče sa svojom prošlošću, dok ne prestanu sa svakodnevnom revizijom istorije, o čemu je pričao i kolega Komlenski, dok ne prestanu sa svakodnevnim gaženjem osnovnih ljudskih prava Srba i sa rehabilitacijom ustaštva, Hrvatska ne može da pledira da bude demokratska i evropska država. Zahvaljujem.