Hvala.
Samo kratko. Nisu odlazili samo potomci četnika ili, bolje rečeno, pripadnika kraljevske vojske, odlazili su mnogobrojni koji se nisu slagali sa komunističkim režimom Josipa Broza Tita i Komunističke partije Jugoslavije, odlazili su masovno.
Najveći talas migranata i, kako se ono govorilo ranije, gastarbajtera, to je bilo za vreme Titove vladavine i vladavine komunista, koji su prosto pospešivali politiku odlaska i time rešavali neki socijalni mir u našoj državi. To su bile reke i na desetine hiljada ljudi je odlazilo da radi u Nemačkoj, odlazili su da rade u Austriji, pojedini delovi Srbije su gravitirali ka Francuskoj, dosta njih je odlazilo, i Srba i Albanaca, da radi u Švajcarskoj, Hrvati su odlazili ka Švedskoj. Mnogi Srbi su odlazili, recimo, da rade pedesetih, šezdesetih godina u Švajcarsku kao zubari.
Prema tome, ne može da se govori o tome da se sada nešto nečuveno dešava.
Roditelji su uvek stradali. Roditelji su uvek stradali zato što žele najbolje svom detetu. To, takođe, nije ništa novo. Možete da zamislite kako su stradali roditelji koji su pokušavali da školuju svoju decu takođe u Titovom režimu i za vreme Komunističke partije, posle Drugog svetskog rata, ako su oni bili po zatvorima, a supruge ostajale sa decom da izdržavaju decu i to su sada časni i pošteni ljudi koji su završili fakultete. Takav primer znate i sami u slučaju moje porodice. Zamislite ta vremena, kako je to bilo strašno biti protivnik jednog režima, jedne političke partije i imati želju da školujete svoje dete u Beogradu, a ne može da bude primljen u dom zato što nema političke preporuke koje su se izdavale, odnosno političku podobnost, jer mu je tata bio u zatvoru.
Znači, to takođe nije ništa epohalno u ovoj državi, samo što ovde nam komunističkih predrasuda i ovde nema političkog obeležavanja dece ko može, ko ne može da ide u školu i čiji roditelj ima više ili manje para, nego postoji jedno društveno raslojavanje na ljude koji imaju više para, na one koji imaju, hajde, recimo, pošto građanskog sloja od devedesetih ovde više ni nema, tako i nešto ljudi sa nižim primanjima ili siromašnim ljudima.
Što se tiče specijalizacija, što se tiče zapošljavanja, da li to mene pamćenje vara, ali, koliko znam, svake godine predsednik države i ministar Lončar na stotine radnih mesta, mlade lekare, omogućavaju i primaju se i dobijaju se specijalizacije. Da vidimo u kojoj je to državi tog zapada gde se toliko masovno u poslednje vreme odlazi, kako vi kažete, a nije baš masovno, juče i prekjuče je izneta tačna brojka, gde im država daje posao. Hajde recite mi, gde to država na stotine i stotine radnih mesta ovako na tacni daje, u Srbiji da. U Srbiji da i, kao što ste čuli biće, nije to samo najava, stvarno će biti povećane plate medicinskim sestrama i doktorima i svake godine se povećava onoliko koliko Srbija može.
Ne možemo mi da se takmičimo sa Nemačkom, sa Švedskom, sa Holandijom, sa Švajcarskom, pa niti su oni imali sankcije, niti su bili bombardovani. Ne može od nas da se očekuje da mi budemo Švajcarska, kad Švajcarska od Vilijama Tela nije ispalila nijedan metak. Normalno da idu u razvijenije države, tamo gde je sve uređeno, ali te države nisu imale krvničke sankcije 10 godina i te države nisu bombardovane, gde je uništeno sve.
Moj grad, Novi Sad, u kome sam, je bukvalno devastiran. Mi smo neki čudan narod i neka čudna država, kao feniks se opet rađamo i opet smo država u regionu koja je uzor mnogima. Takvi smo, valjda je zato simbol Srbije ona ramonda, onaj cvet kome treba dve kapi vode i on se ponovo rodi. Eto to je Srbija. Mi smo ponovo stali na noge i mladi ljudi će sve manje odlaziti, neće se to zauvek zaustaviti, ne zaustavlja se već desetinama godina. Da ne merimo od pre Prvog svetskog rata, da merimo od Drugog svetskog rata, odlaze u čitavoj Evropi. Ako budemo i kad budemo članica EU, opet ćemo biti u tom krugu gde će neki dolaziti a neki će odlaziti.
Nemojte tako, nemojte tako, država zaista vodi računa. Ministar sam ima mnogobrojne podatke. Mi radimo na tome da u ovoj državi bude mnogo bolje. Posle mnogobrojnih muka, pa i sada nam nije lako i mi smo jedina država u Evropi kojoj neko otima deo teritorije. Kada bi nas ostavili na miru, mi bismo se posvetili samo obrazovanju, samo nauci, posvetili bismo se samo povećanju plata, da nemamo još po neki problem, da nam u istom momentu kada jačamo državu ekonomski, kada jačamo državu politički veliki deo zemalja otima deo teritorije.
Znači, nije istina da smo za sve krivi. Ja sam slušala i juče vašu diskusiju. Bolji smo od onih prošlih. Ma, mi smo najbolji. Mi smo najbolji. Do sada ovako vredne vlade i ovakvog predsednika države nije bilo u Srbiji, da neko radi danonoćno da bude bolje.
Zato očekujemo razumevanje od političkih stranaka bez obzira na kom smo političkom diskursu, da svi radimo na tome da nam bude bolje, pa kad situacija bude bolja u državi onda možemo da se razlikujemo u nekim finesama, da levičari, ne znam, malo više pažnje obraćaju na kulturu, na nauku, na zaštitu životne sredine, obrazovanje itd, a onda oni koji su umereno desno više pažnje obraćaju na neke druge stvari. Tako se dele partije u Evropi, u zemljama u kojima niko nikom spolja ne otima ništa, a mi moramo da radimo zajedno da neke probleme zajednički rešavamo.
Tu je razlika između Aleksandra Vučića i razlika između Đilasa, Aleksandra koji radi i Đilasa koji čini sve da nam oteža put da sprečimo mlade ljude da odlaze iz ove države. Hvala.