Hvala.

Pravo na repliku, gospođa Maja Gojković. Izvolite.

Hvala.

Samo kratko. Nisu odlazili samo potomci četnika ili, bolje rečeno, pripadnika kraljevske vojske, odlazili su mnogobrojni koji se nisu slagali sa komunističkim režimom Josipa Broza Tita i Komunističke partije Jugoslavije, odlazili su masovno.

Najveći talas migranata i, kako se ono govorilo ranije, gastarbajtera, to je bilo za vreme Titove vladavine i vladavine komunista, koji su prosto pospešivali politiku odlaska i time rešavali neki socijalni mir u našoj državi. To su bile reke i na desetine hiljada ljudi je odlazilo da radi u Nemačkoj, odlazili su da rade u Austriji, pojedini delovi Srbije su gravitirali ka Francuskoj, dosta njih je odlazilo, i Srba i Albanaca, da radi u Švajcarskoj, Hrvati su odlazili ka Švedskoj. Mnogi Srbi su odlazili, recimo, da rade pedesetih, šezdesetih godina u Švajcarsku kao zubari.

Prema tome, ne može da se govori o tome da se sada nešto nečuveno dešava.

Roditelji su uvek stradali. Roditelji su uvek stradali zato što žele najbolje svom detetu. To, takođe, nije ništa novo. Možete da zamislite kako su stradali roditelji koji su pokušavali da školuju svoju decu takođe u Titovom režimu i za vreme Komunističke partije, posle Drugog svetskog rata, ako su oni bili po zatvorima, a supruge ostajale sa decom da izdržavaju decu i to su sada časni i pošteni ljudi koji su završili fakultete. Takav primer znate i sami u slučaju moje porodice. Zamislite ta vremena, kako je to bilo strašno biti protivnik jednog režima, jedne političke partije i imati želju da školujete svoje dete u Beogradu, a ne može da bude primljen u dom zato što nema političke preporuke koje su se izdavale, odnosno političku podobnost, jer mu je tata bio u zatvoru.

Znači, to takođe nije ništa epohalno u ovoj državi, samo što ovde nam komunističkih predrasuda i ovde nema političkog obeležavanja dece ko može, ko ne može da ide u školu i čiji roditelj ima više ili manje para, nego postoji jedno društveno raslojavanje na ljude koji imaju više para, na one koji imaju, hajde, recimo, pošto građanskog sloja od devedesetih ovde više ni nema, tako i nešto ljudi sa nižim primanjima ili siromašnim ljudima.

Što se tiče specijalizacija, što se tiče zapošljavanja, da li to mene pamćenje vara, ali, koliko znam, svake godine predsednik države i ministar Lončar na stotine radnih mesta, mlade lekare, omogućavaju i primaju se i dobijaju se specijalizacije. Da vidimo u kojoj je to državi tog zapada gde se toliko masovno u poslednje vreme odlazi, kako vi kažete, a nije baš masovno, juče i prekjuče je izneta tačna brojka, gde im država daje posao. Hajde recite mi, gde to država na stotine i stotine radnih mesta ovako na tacni daje, u Srbiji da. U Srbiji da i, kao što ste čuli biće, nije to samo najava, stvarno će biti povećane plate medicinskim sestrama i doktorima i svake godine se povećava onoliko koliko Srbija može.

Ne možemo mi da se takmičimo sa Nemačkom, sa Švedskom, sa Holandijom, sa Švajcarskom, pa niti su oni imali sankcije, niti su bili bombardovani. Ne može od nas da se očekuje da mi budemo Švajcarska, kad Švajcarska od Vilijama Tela nije ispalila nijedan metak. Normalno da idu u razvijenije države, tamo gde je sve uređeno, ali te države nisu imale krvničke sankcije 10 godina i te države nisu bombardovane, gde je uništeno sve.

Moj grad, Novi Sad, u kome sam, je bukvalno devastiran. Mi smo neki čudan narod i neka čudna država, kao feniks se opet rađamo i opet smo država u regionu koja je uzor mnogima. Takvi smo, valjda je zato simbol Srbije ona ramonda, onaj cvet kome treba dve kapi vode i on se ponovo rodi. Eto to je Srbija. Mi smo ponovo stali na noge i mladi ljudi će sve manje odlaziti, neće se to zauvek zaustaviti, ne zaustavlja se već desetinama godina. Da ne merimo od pre Prvog svetskog rata, da merimo od Drugog svetskog rata, odlaze u čitavoj Evropi. Ako budemo i kad budemo članica EU, opet ćemo biti u tom krugu gde će neki dolaziti a neki će odlaziti.

Nemojte tako, nemojte tako, država zaista vodi računa. Ministar sam ima mnogobrojne podatke. Mi radimo na tome da u ovoj državi bude mnogo bolje. Posle mnogobrojnih muka, pa i sada nam nije lako i mi smo jedina država u Evropi kojoj neko otima deo teritorije. Kada bi nas ostavili na miru, mi bismo se posvetili samo obrazovanju, samo nauci, posvetili bismo se samo povećanju plata, da nemamo još po neki problem, da nam u istom momentu kada jačamo državu ekonomski, kada jačamo državu politički veliki deo zemalja otima deo teritorije.

Znači, nije istina da smo za sve krivi. Ja sam slušala i juče vašu diskusiju. Bolji smo od onih prošlih. Ma, mi smo najbolji. Mi smo najbolji. Do sada ovako vredne vlade i ovakvog predsednika države nije bilo u Srbiji, da neko radi danonoćno da bude bolje.

Zato očekujemo razumevanje od političkih stranaka bez obzira na kom smo političkom diskursu, da svi radimo na tome da nam bude bolje, pa kad situacija bude bolja u državi onda možemo da se razlikujemo u nekim finesama, da levičari, ne znam, malo više pažnje obraćaju na kulturu, na nauku, na zaštitu životne sredine, obrazovanje itd, a onda oni koji su umereno desno više pažnje obraćaju na neke druge stvari. Tako se dele partije u Evropi, u zemljama u kojima niko nikom spolja ne otima ništa, a mi moramo da radimo zajedno da neke probleme zajednički rešavamo.

Tu je razlika između Aleksandra Vučića i razlika između Đilasa, Aleksandra koji radi i Đilasa koji čini sve da nam oteža put da sprečimo mlade ljude da odlaze iz ove države. Hvala.

Hvala, gospođo Gojković.

Pravo na repliku ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Mi ovu vlast nemamo potrebe da upoređujemo sa onom prethodnom, ali smo rekli juče, a evo ponovićemo to i danas, kada vi insistirate na tome, da su oni pre vas bili mnogo lošiji od vas, ali to ne znači da je ova vlast dobra. Ne možete nas naterati da to kažemo, jer zaista ima puno mesta, uvažavajući i te objektivne razloge o kojima ste govorili, ali ima puno mesta gde može mnogo bolje i efikasnije da se radi.

Opet ste rekli – masovno iseljavanje. Nikada niko od nas nije pomenuo masovno iseljavanje. Nadamo se da masovnog iseljavanja ni iz jednog dela Srbije nikada neće biti, i to ne želimo svakako. Da neki ljudi idu tamo gde misle da im je bolje, idu, išli su i ići će, i to uopšte nije tema onoga o čemu sam govorila na samom početku ove rasprave. Jeste nedopustivo da imamo nezaposlene lekare, jer jeste činjenica da sve više lekara odlazi iz Srbije, jeste činjenica da je prosek starosti lekara u Srbiji veoma visok. Istina je, naravno, da ne može neko biti dobar lekar i dobar specijalista ako nema i značajan broj godina. Ne može se postati lekar samo završetkom medicinskog fakulteta i svi to znamo. Mora se omogućiti svakom…

Nedopustivo je da i danas lekari, mladi ljudi koji su završili medicinski fakultet volontiraju po godinu ili dve godine dana bez ijednog dinara nadoknade. Mi o tome govorimo.

Nije sporno da su napravljene dve akcije zapošljavanja lekara, dve akcije su bile, mislim jednom stotinu, drugi put 70 lekara, i to niko ne spori i niko ne kaže da je to loše. Loše je zašto se nije povelo računa da svi lekari budu zaposleni, jer ljudi iz te oblasti govore da je problem što su nam lekari sve stariji, da treba čekati, jer ovi mladi lekari koji su dobili specijalizacije, treba čekati najmanje pet godina, specijalista se ne postaje za mesec dana. Mi svi to znamo. Nije to nešto…

Nemojmo dozvoliti da neko mora sam da se dovija, da ne znam ni ja kako, da roditelji dižu kredite, prodaju nepokretnosti itd. da bi tim mladim lekarima omogućili da upišu specijalističke studije. To se i dalje dešava. Nije samo ono što smo gledali u medijima, onih 170 lekara koji su primljeni, koji su dobili specijalizacije, koji su bili najbolji studenti i to je dobro, ponavljamo, ali mora to malo da se proširi mimo onoga što se vidi na televiziji. Mi smo o tome takođe juče govorili. Postoji život u Srbiji koji se ne vidi na televiziji, koji se vidi u komunikaciji sa ljudima, koji svi mi vidimo u svom okruženju rođaka, prijatelja, komšija, koga god.

Početak ove rasprave je krenuo od Zakona o patentima i o pominjanju Vinče. Znate, u Vinči i danas problemi nisu rešeni. Predsednik naš je držao sa naučnicima iz Vinče konferenciju, mislim, negde još 2015. godine i Filip Vukajlović je bio jedan od učesnika konferencije. Problemi koji postoje u Vinči još uvek nisu rešeni. Mislim da i vi to znate. Nećemo da kažemo da se ne pokušava nešto rešiti, ali je još daleko od rešenja. Znate, napravi se pogrešan kadrovski izbor, kao što je bila ona direktorka koja je opljačkala Vinču, koja je svom nevenčanom suprugu dala enormno visoku platu, a mi ovde pričamo da li treba plaćati naučnike u Vinči. Da, naravno da treba.

Naravno da oni u Vinči rade sve što je vezano za njihov posao je vezano za nauku i naravno da i što provedu na radnom mestu i radnom vremenu jeste bavljenje naukom. Tamo su ljudi naučnici.

Hvala gospođo Radeta.

Pravo na repliku Maja Gojković. Izvolite gospođo Gojković.

Želim da reagujem zato što ste izneli jednu optužbu na račun bivše direktorke Vinče koja je apsolutno neistinita. Vi morate ovde da donesete dokaze i da kažete kako je opljačkala gospođa Marčeta Vinču. To je neistina. Apsolutna neistina. Prvo ona nije zaposlila svog supruga tamo. Taj suprug je radio godinama pre spinovanja u jednom ili u dva dnevna časopisa, odnosno dvoje dnevnih novina i veliki novac je inače izdvojen za tu kampanju protiv bivše direktorke, baš zato što je ona na osnovu izveštaja Državne revizorske komisije htela da napravi red u tom institutu. E, zato je ona stradala. I žena je časno podnela ostavku, jer je htela da pokaže da joj nije stalo do pozicije direktorke.

I u Vinči postoji jedan drugi suštinski problem. I videćete i sada je izabrana nova direktorka. Želim joj sve najbolje na tom mestu. Znam da ima dobre namere, v.d. je direktor. Imaće velike probleme ako bude istrajala na tome da napravi red i da stavi stvari na mesto u Institutu Vinča. Imaće velike probleme. Opet će je napasti ista grupa, opet će se spinovati. Nešto će izmisliti protiv nje.

A, ovo što ste vi izneli je teška neargumentovana optužba. Prekršajna prijava nije podneta ni protiv supruga njenog ni protiv bivše direktorke Vinče. Jednostavno ta grupa koja je napravila hajku protiv nje je bila zadovoljna što je ona podnela ostavku, pa su prestali. Kao što su digli glavu misleći da će ona ponovo biti postavljena, pa su se iznenadili što je nova direktora. Najavljivali su protiv nje ovo ili ono.

Postoji tamo jedno jezgro ljudi koji ne želi dobro Institutu Vinča. Ja vam to garantujem. Dosta stvari znam. Znam šta se tamo dešava, dubinski. I to nije pitanje nauke i nebrige. To je pitanje nečeg drugog. I nemojte samo Vinču da gledate samo kao naučnu ustanovu. Ima tu mnogo delatnosti koje su izgleda problem nekima i boje se za ishod tih njihovih delatnosti. Zato vam kažem treba da damo, opet je žena na čelu Instituta. Zato joj želim mnogo, mnogo uspeha. Jer da je samo Vinča pitanje nauke bilo bi joj lako.

Ali pošto je izgleda Institut Vinča pitanje svega i svačega neće joj biti uopšte lako. Ali ja joj želim da ne podlegne hajkama i da istraje na tome, i da ni slučajno ne da ostavku. Slučajno da ne da ostavku. Evo ja ću joj davati svaki put javno podršku, jer prvu su oterali na jedan strašan i neprimeren način. I niko od naučnika nije jednu reč rekao da zaštite tu ženu, koja je otišla i kojoj suprug ništa nije uradio. Pa imao bi valjda za tih šest, sedam meseci valjda prekršajnu prijavu.

Kako je dala ostavku niko ga nigde više nije spomenuo, ni nju ni njega. Spomenuli su ih pre jedno deset dana, kada su možda posumnjali, možda se ona vrati. I videćete takve tendencije u nekim pojedinim novinama i sami znate gde to izlazilo, kako misle da će nešto da se desi, i to je vrlo indikativno u kojim novinama izlazi, oni skoče na njih preventivno. Vide da nisu izabrani i povuku se. Ja želim novoj direktorki v.d. direktorki sve najbolje. Mi kao parlament, ako želimo dobro Naučnom institutu Vinča sa kojim država ima zaista ozbiljne planove, žele da ih iskoriste na pravi način, da prave tamo i naučno-tehnološki park, mi svi treba da damo, zaista podršku i njoj i struci, a onim drugima koji se bave politikom ili koji su uplašeni za ono što su radili u Vinči jedno vreme, i za to što će se to uskoro i otkriti neću da dam podršku, niti ću da podlegnem halabuci pojedinih medija, gde čim oni skoče mi svi moramo da budemo na njihovoj strani. Što se mene tiče u ovim godinama ne moram da bude ama baš ni na čijoj strani, nego na strani samo pravde i istine. Hvala.

Hvala gospođo Gojković.

Pravo na repliku, Vjerica Radeta.

Samo kratko, možda pre konstatacija.

Mislim da je nesporno i gospođi Gojković i meni da u Vinči postoje problemi, kao što je nesporno da te probleme treba rešavati. Samo sam rekla da se za probleme zna od ranije i da smo ih mi isticali još 2015. godine i svakako da svako ko pokuša da reši neki problem, kao što su problemi u Vinči, a manje više znamo kakvi su, svakako da svako ozbiljan u državi će dati podršku za rešavanje takvih problema. Zato je krajnje vreme, znate, mnogo godina je prošlo od kada se zna za probleme za Vinču, od kada se promenila vlast, a problemi i dalje postoje.

Dakle, hajde da se požuri sa rešavanjem tih problema pa da podvučemo crtu i da kažemo – problemi su bili ti, ti i ti, zbog toga će odgovarati taj, taj i taj, zbog toga je odgovarao taj, taj i taj, podvukli crtu i nastavljamo dalje da se bavimo naukom u Vinči, što jeste posao tog instituta. Hvala.

Hvala gospođo Radeta.
Reč ima prof. dr Aleksandra Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Po amandmanu, a u svetlu ovoga što je moja koleginica, predsednica Maja Gojković govorila. Znate šta, kada govorimo o patentima, moramo da budemo krajnje realni. Znači, broj patenata na milion stanovnika je u Srbiji 39, u jednoj Nemačkoj 500, a u Južnoj Koreji i Japanu preko 2000.

Znači, da biste imali veliki broj patenata kao država, recimo u Hrvatskoj je duplo više nego kod nas, preko 60, znači država mora da stvori ambijent da bi mogli jednostavno mladi istraživači da rade. Da bi oni radili, oni moraju da budu zaposleni kod poslodavaca i da bi prijavili kao patent, kao nešto što je novo, pronalazači moraju da se registruju u Zavodu za zaštitu intelektualne svojine i za njih mora da stoji određeno pravno lice.

Prema ovom amandmanu, na ovaj član na koji ste podneli amandman kao predlagač, upravo stoji ono što je jako važno za ovaj zakon, a to je da pravno lice, odnosno poslodavac kod koga radite treba da bude vlasnik tog patenta. Ukoliko to nije, onda zaista postoji tržište plaćanja kupovine patenata, bez obaveze da se isplati, recimo tom pravnom licu kod kojeg se istraživač nalazi i zaposlen je.

Zbog toga je, setićete se, još za vreme stare Jugoslavije, bio jako veliki broj kupovine mladih istraživača, bez saglasnosti poslodavaca kod kojih su radili i tako smo došli do toga da razvijene države, članice EU imaju jako veliki broj patenata, jer oni na kraju krajeva imaju razvijenije ekonomije i na osnovu tih razvijenih ekonomija viši standard i plaćaju mlade istraživače i kupuju kao gotov proizvod.

Upravo ovo o čemu je gospođa Gojković rekla, jako je važno da mi imamo registraciju poslodavaca i država o tome koliko patenata imamo, jer da to nije radila Južna Koreja i Japan, danas ne bi imali 2000 patenata na milion stanovnika. Zato su razvijeni sistemi uopšte informacionih tehnologija, nova industrijska rešenja, četvrta industrijska revolucija. Upravo pripadaju ovim razvijenim državama koje po broju stanovnika kao što vidite, nisu tako velike. Znači, nisu tipa kao što su Nemačka, Amerika, Rusija, ali Južna Koreja ima 51 miliona stanovnika, pa pomnožite puta 2000 patenata, pa ćete da vidite gde je njihova privreda, a gde je privreda, recimo članica zemalja država EU i gde su stope rasta njihove, a gde su stope rasta upravo ovih država koje imaju patente.

Znači, Srbija je krenula putem razvoja upravljanjem znanjem, kada govorimo uopšte o privredi. Zbog toga i jesmo spojili ovo juče što smo pričali, dualno obrazovanje, učenje kroz rad, spojili smo privredu, spojili smo fakultete, ali zato želimo da čuvamo naše pronalazače i pronalaske, upravo zbog toga da bi zadržali mlade ljude u Srbiji. I zadržaćemo ih sigurno sa ovakvim pristupom Vlade Republike Srbije i predsednika Srbije i time suštinski mi zaista aktivno radimo na tome da mladi istraživači ostanu ovde u Srbiji i imaju ambiciju da rade ovde, kod naših poslodavaca. Da li su oni strani ili domaći poslodavci, potpuno je svejedno. Bitno je da su oni u Srbiji i da ti patenti budu vlasništvo Republike Srbije.

Zbog toga amandman koji ruši ovakav koncept jednostavno ne treba prihvatiti. Hvala.