Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, najpre bih zamolila, pošto je sada u ulozi predsedavajućeg gospodin Marinković, da mi kaže zašto kreator ovih zakona nije pozvao na sednicu? Jer, to nije Siniša Mali, on je predlagač u ime Vlade Republike Srbije, a stvarni kreator, onaj ko je napravio kompletan koncept ne samo ovog nego i drugih finansijskih zakona je navodna nevladina, u stvari provladina organizacija iza koje stoji američka država, USAID koja je izdala saopštenje pre dve godine i u kojoj kaže – tim USAID projekta za bolje uslove poslovanja predstavio je koncept Nacrta zakona o alternativnim investicionim fondovima, zvaničnicima Ministarstva finansija i Komisije za hartije od vrednosti.
Na sastanku je pre svega bilo reči o dogovorima na komentare na ovaj koncept, koja je dostavila radna grupa. Dakle, oni su napravili u okviru te američke organizacije USAID-a radnu grupu, verovatno je i to vama poznato, pošto vi imate i dobre kontakte sa njima, pretpostavljam lične gospodine Marinkoviću, verovatno i da vam je veliki žal za Skotom koji je otišao iz Srbije. Ali, kasnije kada budem čitala neka imena, verovatno da ih dobro poznajete, koji su zaista kreatori i ovih zakona i drugih finansijskih zakona koje potpisuje Siniša Mali i Vlada Republike Srbije, a ovde skupštinska većina dobila nalog da to hvali, tu se čitaju govori, obrazloženja, neko priča i nekom slobodnom interpretacijom.
Uglavnom, vi narodni poslanici treba da znate za čije zakone vi glasate. Dakle, američke provladine organizacije.
Dalje oni kažu pre dve godine iz USAID – usklađenost sa propisima EU procenjena je u okviru tabele usklađenosti koju je USAID izradio, poredeći srpske propise sa relevantnim direktivama EU, a naročito tom i tom direktivom, o tome ćemo kasnije i po amandmanima, i pomogao je sprovođenje javne rasprave sa velikim brojem aktera iz industrije i investicionih fondova tokom izrade koncepta.
Kako su Ministarstvo finansija i Komisija za hartije od vrednosti zaključili da nema više otvorenih pitanja, dakle u svemu su saglasni sa Radnom grupom USAID, USAID je zatražio da se pristupi izradi teksta zakona.
E, sada, ko su ti ljudi? Ti USAID-ovci, koji su neformalni upravljači finansijskih određenih tokova, evo vidite i zakonskih okvira u Srbiji, imaju svoja imena i prezimena. Vi ako ste zainteresovani kao narodni poslanici kada ukucate „USAID Srbija“ naći ćete da su oni pod američkom ambasadom, da je njihovo sedište u Beogradu, ali nećete baš lako naći ove podatke koje ja ovde imam, jer za to je potrebna neka malo veštija pretraga. To su ljudi koji imaju svoj direktni uticaj na Vladu Republike Srbije i na ministarstva, ne samo ovo, nego i na Zoranino i na druga ministarstva, i oni su vezani za određene projekte te organizacije koja želi da sprovodi svoju politiku i politiku, kako kažu, u sadejstvu sa onima iz Brisela, EU i direktivama ovde u Srbiji, što vi ne sporite, vi se sa tim slažete, to je za vas dobro, oni su vaši prijatelji, a mi kažemo da oni ništa dobro ne donose Srbiji, da je Srbija za njih jedno tržište jeftine radne snage, resursa koje imamo, bogu hvala, u izobilju, ali ne smemo tako lako da ih predamo u ruke svetskih moćnika i oligarha koji na takav način žele da upravljaju, pa i kroz ulaganja u ove investicione fondove o kojima će kasnije biti reči.
Tako ste vi, gospodine Marinkoviću, trebali danas da pozovete na sednicu Draganu Stanojević. Ona je direktor projekta ili je bila, ali ovo su podaci koji, verujem, da su još uvek tačni, ako nisu ovi svi, znate dobro ko je sada taj direktor projekta, za bolje uslove poslovanja, a došla je sa mesta zamenika direktora USAID programa za unapređenje stečaja i izvršenja. Zamislite, imala je baš odlične preporuke, inače licencirani stečajni upravnik, kakav čudan splet okolnosti?
Dušan Vasiljević, zamenika Dragane Stanojević, odavno je angažovan na projektima USAID. Oni su sve ovo bili u trenutku kada su radili koncept ova dva zakona i predočili ga Vladi i direktor tima za makroekonomsku politiku i upravljanje javnim finansijama USAID projekta.
Milan Stefanović je angažovan kao stručnjak za privrednu regulativu i ekonomsko upravljanje, Sandra Rodić u istom projektu stručnjak za razvoj finansijskog tržišta, naročito tržišta kapitala itd, da ne čitam. Ovo su sada neka manje-više tehnička lica i onda je zaista čudno, imate tu mesta, razne ste vi pozivali na sednicu Skupštine Srbije, a i na sednicu Vlade, one savetnike, koji su neprijatelji Srba, zašto oni nisu ovde?
Sada se postavlja pitanje, gospodine ministre, ko će sada da poveruje u ovu priču? Inače, ja sam kao i poslanici SRS, mi smo podneli određeni broj amandmana. Verujte na svaki član ovog zakona jednog i drugog fonda mogli smo da podnesemo po jedan amandman i onda bi to bilo u nedogled, pošto ti zakoni imaju po 200-300 članova.
Mi smo, shvatićete valjda našu poruku, ako ne, reći ćemo vam kad bude to u pojedinostima, želeli da podnošenjem amandmana želeli da podnošenjem amandmana vama stavimo do znanja da Srbija nije zemlja koje treba da ima zakonodavstvo koje kreiraju USAID i EU, da sve ono što je izraženo u ovom jednom i drugom zakonu je prevedeno od onih koji su vam dali to i gledali smo kako je to urađeno i u ovim zemljama, što biste vi rekli, u okruženju i kakvi su ovi zakoni. Sve je isto, samo na njihovom jeziku sa manje-više nekim odstupanjima. Zašto to sada za nas predstavlja neku sumnju? Pa zato što je koncept programa SRS upravo takav da mi treba da se oslanjamo na investicije i na projekte koji će da dolaze od strane tradicionalnih srpskih prijatelja, a ne isključivo od kompanija iz EU i njihovih potencijalnih investitora.
Naravno, to tržište kapitala je slobodno i svako bi rekao – pa, šta vi sada imate protiv, kao što vi znate da kažete, kao naši politički oponenti, a na vlasti ste, što su ti i ti došli? Pa, imamo, gospodo, zbog toga što je profitabilnost tih fabrika takva da zadovoljava da ti radnici koji su dobili te fabrike koje su dobile subvencije za svako radno mesto imaju uglavnom niske plate i zarade. Vi ste, i ja vam to ne sporim, kao niko od nas, počeli izlaganje danas hvaleći se uspesima vaše finansijske monetarne politike i onoga što ste do sada uradili. Istina je zapravo drugačija. Vi treba da se zapitate, gospodine Mali, ako je sada toliki priliv, kako vi kažete, stranih investicija, ako su ta davanja za svako radno mesto premašila ogromne cifre koje su mogle da budu uložene na drugačiji način, recite nam onda da li vi imate zebnju da će oni jednoga dana da napuste naše tržište, jer to nisu ni neke visoke tehnologije, osim pojedinih, naravno, tu ima izuzetaka, ali, manje-više, to su fabrike koje zahtevaju i jednostavnu radnu snagu i plate su veoma male i taj minimalac koji vi zagovarate i o kome pompezno pričate, koji će verovatno većina, 90% zaposlenih u tim kompanijama koje ste doveli uz investicije i subvencije, imati 30.020 i nešto dinara, a potrebno je minimum 37.000 dinara, koliko je prosečna potrošačka korpa.
Kada se kaže prosečna potrošačka korpa, onda znači da je tu samo elementarno za preživljavanje čoveka po nekim srednjim cenama, i to morate da gledate akcije i popuste, sadržano. Ako hoćete sve drugo da priuštite svojoj maloletnoj deci, svojim drugim članovima porodice koji ne rade, onda vam treba još nekoliko desetina hiljada dinara, a samo objasnite, evo i za penzije važi, tu su gospodin Čolaković i ovi iz PUPS-a, kako je to moguće da rastegnete ovih 30.000 dinara do onoga što je minimalno, a to je 37.000 dinara, koliko je prosečna potrošačka korpa?
I onda da se ljudi nadaju da će naša preduzeća, tako ste vi rekli, dakle, imati mogućnost da kroz usvajanje ovih zakona i kroz alternativne investicione fondove dođu do sredstva i do kapitala kako bi pospešili svoju proizvodnju za nove strartapove, za otvaranje novih radnih mesta valjda to to podrazumeva, e onda sad dolazimo do toga kada ulazite već u predizbornu kampanju i izbori su na pragu, da nam lepo kažete, gospodine Mali, koliko je preduzeća u Srbiji do sada i u kom procentu u okviru ukupnog ulaganja i učešća u BDP-u Srbije izvršilo ulaganje iz sopstvenih sredstava, jer ima zaista kompanija, ima i u m om rodnom Kragujevcu, evo, ima u obližnjem Aranđelovcu, pa u Topolu. Krećem se u tim okvirima, ali ima ih svuda po Srbiji, znate i vi, gospodine Marinkoviću, i u Zemunu i velikih porodičnih firmi. Ako su oni imali akumulaciju tog svog kapitala i zdravog rada, nisu se zaduživali kod banaka, zašto oni sada nemaju mnogo veća ulaganja kao što je to slučaj u takvim ili sličnim kompanijama, evo, na zapadu u EU, a oni to u Srbiji ne smeju? A zašto ne smeju? Zato što se i dalje boje određene nesigurnosti.
Lako je ovima koji dolaze sa zapada, gospodine Mali, koji dobijaju ove subvencije za otvaranje radnih mesta. Njima je to lakše. Ovi naši, pa ako im i to ponudite, oni jednostavno bolje poznaju prilike ovde i dalje znaju da je ipak prisutna ogromna stopa socijalne nesigurnosti kod našeg stanovništva.
Jer, to što neko možda ima i neku prosečnu platu u Srbiji, pa i dva člana domaćinstva, ne daje mu nikakvu sigurnost danas u Srbiji da će on bolje da živi ili da dugoročno može nešto da planira, zato što je apsolutno takva situacija i ne možete da kažete da je ostvarena puna ekonomska stabilnost, u odnosu na ove koji su krali, pljačkali i koji su začetnici dovođenja onih sa krupnim kapitalom da kupuju fabrike po Srbije.
Još do dana današnjeg, evo, vi ste tu, verovatno ćete to možda i bolje da znate, nije objašnjeno pre "Dunav hrana" grupe i prodaje od strane ove kompanije "Moja firma" ili kako se zove, sada je vlasnik "Pepsi" što se tiče "Knjaz Miloša", "Bambija" i tih krupnih kapitalista, kako su oni uopšte, ti žuti, došli do toga da taj prljavi novac, oni su rekli da je ovaj ruski neprijatelj i tajkun Berezovski samo bio menadžer poslovanja, odnosno "Salford grupa". Kako su oni došli do toga da oni dođu u posed novosadske, subotičke mlekare, "Knjaz Miloša", "Bambija", i da se sada, jel tako gospodine Marinkoviću, višestruko to proda na tržištu, pošto je dva puta promenjeno vlasništvo?
Mi zaista imamo otvorenu zebnju da će kroz ovakve načine ulaganja od strane isključivo, jer vi na to uporno aludirate ovim predlogom zakona i vašim izlaganjem, stranih investitora sa zapada doći do toga da će oni takođe da stavljaju plen na ono što im je interesantno u Srbiji i da će kroz strukturu privrede uglavnom da se baziraju na to gde je njihova velika profitabilnost, ne mareći za druge prateće stvari u Srbiji.
Mi pre zagovaramo to da imamo tesnu saradnju sa nacionalnim investicionim, pa na kraju i privrednim, ali koji su provereni fondovi, od ovih prijatelja naše zemlje, a to su pre svega Kina, Rusija i zemlje Evroazijske unije. Zar vam nije dovoljna činjenica i dovoljna poruka, jer oni nemaju nikakvih pretenzija prema teritoriji naše zemlje, naprotiv, za razliku od ovih neprijatelja koji hoće da nam otmu Kosovo i Metohiju iz sastava Srbije, oni nas štite, brane, svuda i na svakom mestu. Pa, normalno je, ako su oni osnovali pre nekoliko godina svoj investicioni fond, mislim Rusija i Kina zajednički, predsednik Si i predsednik Putin su, naravno, to obelodanili celom svetu, sa velikim početnim kapitalom koji je do sada dostigao ko zna koliko desetina milijardi dolara, da ćemo da zagovaramo tako nešto i ovde u Srbiji.
Na kraju krajeva, i naše zajedničko partnerstvo i osnivanje Srpsko-kineskog investicionog fonda, svega onoga što možemo od fondova koji posluju u Rusiji da tražimo da se razvija naša poljoprivreda, jer to je najveći problem u Srbiji, što su nam pusta sela, što imamo usitnjena gazdinstva, što naš seljak ono što proizvede ne može da predaje tek tako lako u tu zadrugu koja se osniva. Šta će on, dođe u zadrugu sa 100 kilograma jabuka, sa 10 kilograma sira, kajmaka i ne znam čega? Oni moraju da dobiju podsticaj, ali to neće doneti ovakvi projekti.
Još uvek nije srpski seljak prepoznao tu volju u politici Vlade Srbije da mi vratimo ulogu srpskog seoskog gazdinstva da ono bude jako. Tek kad budemo imali jako srpsko selo, kad budemo znali da će oni moći individualno da se udruže, da proizvode i da izvoze tu hranu, mi ćemo onda biti sigurni da se na duže staze nešto pokreće. Jer, znate, kad vi u toj ćeliji koja proizvodi hranu, koja daje, oplemenjuje, na kraju krajeva, zemlju, koja vrši tu reprodukciju i koja zanavlja i stočni fond i sve dalje, kad to učinite da oživite na takav način srpsko selo, vi ćete onda biti sigurni da Srbija ima budućnost.
Ovako, kroz sve ove projekte, kroz nesigurnost poslovanja, evo, juče ste vi pomenuli i rekli - pa, znate, mi moramo da nastavimo kontinuitet nečega što je neko drugi uradio, kada ste govorili o "Fijatu", pa jel ste vi čuli za štetne ugovore po jednu državu i po jedan narod? Država i te kako ima veliku štetu. Bio je tu pre neki dan i ministar Đorđević, 2,7 milijardi dinara se daje "Fijatu" subvencija, možda je to sada i više u ovoj godini, a onda oni to uplaćuju na ime poreza i doprinosa u budžet Republike Srbije. U stvari, oni ne plaćaju ništa, nego im se daje pa oni to vraćaju i na takav način se to vrti.
Vidim, gledate me, gospodine Marinkoviću, ali imam ja još vremena.
Što se tiče ovih investicionih fondova, treba građani Srbije da znaju da su mnogi pojedinci i bez ovoga, i bez uzimanja kredita u bankama, a mi pozivamo takve, evo ima svetlih primera u pojedinim krajevima Srbije koji žive, kako mi to kažemo, u dijaspori, došli i svoj novac uložili.
Šta je potrebno da se ulaže u Srbiji da bi ona bila profitabilna? Osim u ovo, mi moramo da mnogo više ulažemo u prehrambenu industriju. Ovde ne vidimo, i kod svih ovih koji su vam pravili ovaj projekat, a pratila sam kako su reagovali i iz Udruženja privrednika Srbije i nekih finansijskih sektora, uglavnom je to gde se oni nadaju da to bude za tzv. IT sektor i za neka druga ulaganja, a nama treba da mi imamo ono što su naše sirovine prerađene u gotov proizvod i da to možemo da prodamo, evo, mi kažemo skoro sve, na velikom ruskom tržištu.
Pre odlaska Miroslava Lazanjskog na mesto ambasadora u Rusiju, mi smo imali sastanak Odbora za spoljne poslove i ne samo ja kao pripadnik SRS, evo, tu je bio i kolega Palalić, mi smo rekli da naši privrednici, pa, na kraju krajeva, individualni proizvođači koji imaju bolju neku proizvodnju, malu farmu, proizvode hranu, ne mogu tek tako lako da dođu u kontakt sa ruskim kompanijama, a oni tu ne mogu svakako da dođu ni preko ovih društava koji će da upravljaju ovim fondovima i da je potrebna mnogo veća ta veza, na kraju ne možemo ni da se nadamo da će sve da se proda u Moskvi, mada bi moglo, možda oni nisu zainteresovani za to, ali ima drugih krajeva Rusije gde bi i te kako naše firme mogle da rade. Eto, to bi bila ta budućnost.
Na kraju krajeva, i sve ove investicije koje je kineska vlada dala, s druge strane, a govorila sam da je njihova investicioni nacionalni fond najjači na svetu, to je ono što boli Amerikance, ali jednostavno to je tako i ne mogu im ništa. Mogli bi kroz mnogo veća ulaganja u Srbiji i zainteresovani su bili, ali niko ništa nije radio, onom Nikoliću ste dali, propalom predsedniku, ogromne pare da rukovodi nekim timom, pa je obećavao fabriku proizvodnje mesa u Kragujevcu. Pre toga ste vi obećavali da će ovaj „Tenis“ da dođe u Srbiju, od toga nema ništa.
Znače, hajde vi malo se usmerite na to kakva je situacija zaista prava u Srbiji i kako propada selo i koliko ljudi nema posla, a želeli bi da rade. Nemojte samo da govorite o ovim podacima koji vama idu, naravno, to je vaša politika, ali uđite malo po dubini u to šta je prava struktura i šta je boljka srpske privrede. Možda ste se upitali, gospodine ministre, a to ste rekli malopre, da je ovo način da oni dođu do kapitala, da se ne zadužuju kod poslovnih banaka. Zašto se i ne zadužuju? Pa zato što su sve srpske banke propale, uništene i zbrisane posle 5. oktobra. Da postoje takve banke i da postoji neka razvojna banka, šta bi njima trebalo da idu u ove strane koje je Dinkić doveo?
Na kraju, objasnite nam, gospodine ministre, šta konkretno srpske kompanije mogu da očekuju kroz dolazak ovakvih investitora po konceptu ovog zakona, da li imate realnu sliku koji su to mogući projekti, kakav je profit za narednih pet ili deset godina, koje će tržište najviše da se razvija. Na taj način da nam date neki argument, a ne samo ove zakone koji apsolutno ništa ne znače, već su projektu svih onih koji ne žele dobro Srbiji.
Završila bih time, gospodine Marinkoviću, nećete mi zameriti, da nije samo slučaj sa Vladom Srbije da na ovakav način prihvata, uglavnom širokih ruku i otvorenog srca sve ono što dolazi od EU, pa i Amerikanaca, ovog USAID-a. Vidimo da ste spremni da apsolutno kao poslušnici uđete u pregovore… (Isključen mikrofon.)