Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, naša drugarica Snežana Paunović, istakla jasan stav SPS u pogledu podrške setu ovih zakona, ja to zaista neću ponavljati, ali moji fokus diskusije će biti više vezan za izmene i dopune Zakona o osiguranju depozita.
Naime, Agencija za osiguranje depozita jeste institucija koja ima izuzetno važnu ulogu, izuzetno veliki značaj, naročito kao stečajni upravnik u stečajnim postupcima koji se vode nad bankama. Zbog čega ovo govorim? Govorim upravo zbog toga što se radi o izuzetno dugim stečajnim postupcima, o izuzetno složenim stečajnim predmetima, gde se, nažalost, zbog upravo takve situacije dugotrajnog vođenja postupka sudovi etiketiraju na krajnje negativan način, po meni potpuno neopravdano, imajući u vidu da nisu sudovi krivi zbog čega su banke došle u poziciju u koju su došle.
Jedan od poteza koji treba, u svakom slučaju, podržati, kada je u pitanju poslovanje Agencije za osiguranje depozita, jeste pokušaj da se relaksira finansijsko stanje, kada su banke koje imaju loša potraživanja u pitanju, i taj poslovni potez jeste bio vezan, a vi to i te kako dobro znate, za ponudu na tržište, prodaje tih tzv. loših potraživanja banaka, kojih nije bilo malo. Radi se o potraživanjima, ne samo banaka, već i države prema pravnim licima čija je nominalna vrednost, vi me ispravite, bila svojevremeno 1,82 milijarde evra, a mislim da je ukupno 727 milijardi evra.
Ono što mi se čini, možda podaci ne odgovaraju baš statistici koja postoji, ali u svakom slučaju radi se o izuzetno visokim iznosima.
Ono što treba istaći jeste da je kroz ponudu ovih potraživanja na tržište izvršen pokušaj relaksacije banaka sa jedne strane. Sa druge strane, to je jedna vrsta pokušaja da se u sklopu strategije koju vodi Narodna banka Srbije i Agencija za osiguranje depozita reše sva ova pitanja koja, da budemo iskreni, traju blizu 20 godina. Zašto kažem blizu 20 godina? Zbog toga što se radi o stečajevima nad bankama koje su još 2002. godine otišle u stečaj, a pomenuću „Beobanku“ ili „Beogradsku banku“, „Investbanku“ i neke druge banke. Godine 2004. je jedan drugi broj banaka, takođe, otišao iz istih razloga u stečaj, da bi se taj trend odlazaka banaka u stečaj nastavio 2012. i 2013. godine.
Čini mi se, ako sam dobro zabeležio taj podatak, da je ponuđeno potraživanje od „Beobanke“ iznosilo 355,5 miliona evra, ako sam taj podatak dobro percipirao. „Nova Agrobanka“ 196,8 miliona evra, zatim sledi „Univerzal banka“, „Razvojna banka Vojvodine“ itd, itd.
Nadam se da su ovi podaci tačni ili približno tačni. Ukoliko postoji negde neka greška, naravno, nećete mi zameriti, jer je suština moje diskusije upravo da ukažem na to da je ogroman obim potraživanja, loših potraživanja bio predmet rasterećenja upravo na ovaj način, kroz ponudu na tržište. Kako će tržište da odgovori na tu ponudu, to je stvar tržišta, pa ćemo i mi narodni poslanici i Ministarstvo finansija na to imati odgovor, nadam se, u skorije vreme.
Ono što treba istaći da je krajnji cilj rešavanja problema banaka je da ti problemi, ne samo što traju više godina unazad, već bukvalno koče privredu Republike Srbije. Zbog toga smo mi u poslaničkoj grupi SPS, uvaženi ministre, saglasni sa vašim stavom da će se prodajom ovih potraživanja, na koje sam ukazao, imovina vratiti u privredne tokove, kako bi se ponovo aktivirali resursi. To znači da se oslobađa imovina koja je godinama bila zarobljena i, naravno, ukoliko na taj način učinimo jedan napor da vratimo u privredne tokove, uticaćemo na privredni rast. Mislim da je to bio i vaš stav kada ste se odlučili da ispred vašeg ministarstva uđete u ovu strategiju sa doprinosom da se ovi problemi što pre reše.
Moram da istaknem, opet ću ostaviti iza sebe rezervu, da je, ako ne grešim, u junu ove godine prodato oko 240 miliona evra prvog paketa problematičnih kredita. Mislim da je taj podatak tačan i mislim da je to učinjeno čak posle 18 godina. Znači, prvi put posle 18 godina da je jedan takav potez učinjen. Zašto? Zbog toga što za ovih 18 godina niko nije prstom mrdnuo da se ovakvi finansijski problemi uopšte pojave, a kamoli da se reše.
Prodaja spornih potraživanja je inače definisana u programu koji Srbija ima i u paketu mera, koji Srbija ima sa Svetskom bankom i MMF. Agencija za osiguranje depozita je tokom poslednjih 15 dana objavila tri oglasa za prodaju nekretnina sedam državnih banaka u stečaju.
Kada ovo govorim, takođe ističem veoma veliku važnost i ulogu Agencije za osiguranje depozita u smislu rešavanja ne samo ovih finansijskih pitanja, nego finansijske stabilnosti u celini, a to podrazumeva potpunu konsolidaciju finansijskog stanja u Republici Srbiji.
Naravno da se radi o ponudi nepokretnosti izuzetno velike vrednosti. Zašto ovo govorim? Radi se o bankama koje su imale ogromnu imovinu. Ta imovina je beležila cifre kada je vrednost u pitanju, ne više milionsku, nego na desetine miliona vrednost. Ta imovina je sada manje ili više zarobljena. Od te imovine apsolutno niko nema korist, najmanje država. Da ne govorimo o poveriocima stečajnih dužnika, a stečajni dužnici su banke u stečaju. Pa se postavlja pitanje kako će se namiriti poverioci stečajnog dužnika, stečajni i razlučni poverioci ukoliko se ova imovina ne odblokira?
Dakle, postoji problem koji se može multiplicirati i dobro je što ste pristupili ovom problemu na način rešavanja kako ste ga trasirali, a upravo preko Agencije za osiguranje depozita nad kojom, da budem iskren, se mora vršiti i određena kontrola rada, bez obzira što u zadnje vreme imamo pozitivne trendove na koje sam ja ukazao.
Kad kažem da se radi o imovini višemilionske vrednosti moram da ukažem samo na nekoliko karakterističnih podataka. Recimo, građevinsko zemljište „Univerzal banke“ u površini od 53.000 metara kvadratnih, mislim da je to upravo ovde u Beogradu, je izuzetno velike vrednosti. Dovoljno je da se ta imovina proda kako bi se relaksirala pozicija stečajnog dužnika, omogućilo ravnomerno i najpovoljnije namirenje stečajnih poverilaca i drugih poverilaca. Tu su naravno i razlučni poverioci, ali hajdemo da budemo iskreni i da se relaksira sud, jer smo sudu vezali ruke. Privrednim sudovima smo vezali ruke, ukoliko ovo ne uradimo, zbog toga što će stečaj da traje još duže nego što traje do sada. Prema tome, ovo su neke stvari koje se moraju istaći kao potezi koji imaju opravdanost.
Država je rešila da naplati imovinu propalih banaka i mislim da je pokušaj da se ostvari onaj novčani iznos koji će ostvariti sve napred navedene ciljeve upravo suština pokušaja da se strategija, ne samo sprovede, nego da se dovede do konačnog cilja, da više u stečajevima nemamo banke koje imaju, upravo ovakav status o kome sam govorio.
Ono što bi takođe trebalo istaći, mislim da su i ti podaci za proveru, pa u koliko nisu tačni, vi sigurno imate preciznije i tačnije podatke, ali prema saznanjima do kojih sam došao, ove takozvane „propale banke“, su upravo u ovakvom postupku, u ovakvom trendu, prodale ni manje ni više, nego preko 100 celina, raznih vrsta, radi se o nepokretnoj imovini, što poslovnih prostora, što stanova, što porodičnih stambenih zgrada itd. Ja ću samo navesti neke koje su javnosti pojavljivale kao nepokretnosti sa izuzetno velikom vrednošću, kao što je na primer stan na Novom Beogradu, u vrednosti od 13,2 miliona evra. To je porodična stambena zgrada sa više stambenih jedinica, više celina. Zatim, da je ponuđeno 22 nekretnine „Univerzal banke“, u Dunavskoj ulici, takođe se radi o višespratnici jednoj koja ima površinu od prilike negde oko 5.700 metara kvadratnih. Da se podsetimo samo i da su u tom korpusu i „Jugobanka“, „Beobanka“, „Invest banka“ i druge banke, koje u stečaju datiraju od 2002. godine, pa do danas.
Ono što vi i te kako dobro znate, s obzirom da sam po profesiji vezan za pravosuđe, imamo veliki problem kada je u pitanju odnos prema sudovima, u ovakvim stečajnim postupcima, od strane Međunarodnog suda u Strazburu. Zašto? Zbog toga što ukoliko se ne odblokira ovaj deo imovine, dolazimo u situaciju da će država da snosi teret odgovornosti i obaveza zbog naknade štete koja je pričinjena suđenjem koje podrazumeva povredu suđenja u razumnom roku. Zašto? Zato što su ovi stečajevi maltene višedecenijski, a uzmite u obzir da je stečaj po Zakonu o stečaju hitne prirode, odnosno da podrazumeva tzv. hitni postupak. Ako to imate u vidu, a to je nesporna činjenica, automatski se postavlja pitanje - kako ćemo uopšte izaći iz začaranog kruga, kada imamo tako veliki broj stečajeva, a da stečajni postupak podvedemo pod okvire, odnosno norme hitnosti. To je nemoguće.
Onda se kompletan odijum javnog mnjenja okrene u negativnom smislu prema privrednom pravosuđu, što je po nekom mom dubokom ubeđenju nedopustivo. Nedopustivo je iz razloga što niko nije obezbedio mogućnost da se deblokira imovina od koje se može formirati stečajna masa, kako bi se iz te stečajne mase izvršilo namirenje potraživanja onih poverilaca koji to pravo po zakonu treba da ostvare.
Ono što bi trebalo istaći u celom korpusu ove moje diskusije, jeste početak kraha banaka, gde Agencija za osiguranje depozita nije vodila dovoljno računa i nije vodila brigu o nekim situacijama u kojima je to morala da čini, pa ću krenuti od "Agrobanke".
"Agrobanka" je jedan specifičan primer. Jedan specifičan slučaj i pokazatelj rada koji se više nikad ne sme dozvoliti, a kamoli tolerisati kada su banke u pitanju. Šta je u pitanju? Ta ista "Agrobanka" kao i neke druge banke su odobravale kredite firmama koje inače ne zaslužuju ni pozajmicu od jednog jedinog dinara. To su bile firme koje su bile prezadužene. To su bile firme koje nisu mogle da garantuju otplate kredita, to su bile firme kojima je pretila opasnost od nemogućnosti plaćanja ili nemogućnosti izmirenja obaveza. To su bile firme koje su otpuštale zaposlene kako bi uspostavile likvidnost, a likvidnost nikada nisu uspostavile. To su bile uglavnom privatne firme na čijem čelu su bila lica koja su nažalost bila poverioci banaka i kao fizička lica i na taj način omogućavala da se upravo kroz taj lični interes ili zaštitu ličnih interesa, njihove firme pojavljuju u statusu nelikvidnosti, a banka nemogućnosti da ostvari svoje potraživanje od takvih preduzeća.
Samim tim, došlo se do jednog domino efekta, a to podrazumeva da kako je "Agrobanka" otišla u stečaj, tako su posle nje i neke druge banke, odmah iza nje otišle u stečaj. Zašto? Zato što su depozit i štednja "Agrobanke" preneti na novu "Agrobanku", nova "Agrobanka" nastavila trend jednog užasno lošeg poslovanja ili negativnog poslovanja, a onda je došlo do posledice koja podrazumeva da i drugim bankama pretim opasnost.
Država je našla spasonosno rešenje u tom smislu što je, koliko se sećam, štednja sa nove "Agrobanke" preneta na Poštansku štedionicu i zaista to spasonosno rešenje je bilo u odsutnom trenutku, jer da to nije učinjeno postavlja se pitanje kakve bi tek posledice usledile da se to nije učinilo?
Ono što je takođe jako važno, trba istaći da se pojavljuje još jedan problem u celoj ovoj situaciji, a to je da nisu vođeni sporovi. Meni je žao što ministar nije ovde, ali interesantna priča da u to vreme, pre 2012. godine, govorim vrlo precizno, pre 2012. godine, kada je počeo ovaj kriminalan način rada banaka i odnosa banaka prema svojim komitentima, prevashodno prema svojim dužnicima, a govorim da su ti dužnici uglavnom velika privatna preduzeća na čijem su čela bila lica koja su povezana sa bankama, da posle svega ovoga što se desilo, niko od banaka nije pokrenuo sudski postupak protiv tih lica.
Ne znam da li su podnošene krivične prijave, možda jesu, možda nisu, neću se upuštati u to pošto postoji odgovornost za izgovorenu reč, ali je interesantno da je pred sudovima vođen vrlo mali broj sporova kako bih se ova pitanja rešila.
Postavlja se pitanje – zbog čega? Da li su banke tada štitile one koji su njihovi dužnici ili su banke štitile svoje interese? Pitanje ostavljam na odgovor onima kojima bi to pitanje trebalo postaviti, govorim u periodu kada su se ovi problemi počeli rešavati značajno pre 2012. godine. Podsetiću, od 2002. godine počinje krah banaka, od 2002. godine počinje lom finansijskog stanja, od 2002. godine počinje ekstremna finansijska nestabilnost.
Samo se postavlja pitanje – da li je za takvo stanje u finansijama države neko odgovarao onako kako to zakon propisuje? I, ako postoji odgovornost, postoji odgovornost u vrlo malom broju slučajeva, a postavlja se pitanje i koliki je broj pravosnažnih sudskih odluka u takvim situacijama? Ja nisam siguran da li imamo podatak i da li možemo doći do podataka ko je zbog ovakvih nepravilnosti odgovarao i da li je snosio adekvatne zakonske posledice?
Na samom kraju uvaženi ministre, sve ovo što sam rekao potvrđuje ispravnost da se unapređuje rad Agencije za osiguranje depozita, da se vrši stroga kontrola nad imovinom banaka koje se još uvek nalaze u stečaju, da se ta imovina štiti u smislu zaštite stečajne mase i da se na taj način relaksiraju stečajni postupci.
Sa druge strane, ono što treba istaći jeste činjenica da ste sa ovim predlogom zakona doprineli da se još jednom naše zakonodavstvo što više približi zakonodavstvu EU, što je naša obaveza u smislu pristupanja Republike Srbije zemljama EU, odnosno stalnom članstvu u EU, bez obzira da li će EU ostati u ovom formatu ili neće i kakve će posledice imati naš put, ali naš put mora da bude upravo ovakav kakvim smo ga trasirali i moramo ga nastaviti.
Još jednom, u ime poslaničke grupe SPS, u danu za glasanje podržaćemo ovaj set zakona. Hvala.