Poštovani predsedniče, uvaženi ministre finansija sa saradnicima, dame i gospodo, ja ću početi ovu analizu rebalansa sa nekim stvarima koje mi u poslaničkoj grupi SMS smatramo da su stvari koje manje-više nailaze na saglasnost svakoga ko je iole ekonomski normalan i uračunljiv. Smatramo da je to verovatno i većina ljudi u Republici Srbiji, a i većina političkih partija.
Neke stvari su nesporne, a to su da je stabilnost odlična stvar za jednu zemlju, da je uravnoteženost budžeta odlična stvar za jednu zemlju. To je ono što mi imamo već neko vreme u Republici Srbiji, to su stvari koje, kako bih rekao, predstavljaju osnov za izgradnju jedne kuće.
U temelje kuće se takođe uzidavaju stvari kao što su dobar kreditni rejting. Nama kreditni rejting raste, to treba priznati, niska stopa inflacije što je znak da se novac ne smatra nikako drugačije nego kao potencijalni izvor štete, ako se sa njim loše rukovodi i da je najbolji novac koji nije inflatoran.
Tokovi ka budžetu i iz budžeta su stabilni. Na tim temeljima se može napraviti kuća koja će biti srednje veličine, kuća koja će biti jako lepa, a može se napraviti i trošna kuća.
Mi danas nismo zemlja koja raspravlja o tome da li smo u riziku da bankrotiramo, to je davna prošlost i to se nadam se više neće nikada desiti. Nemamo u javnosti ideje koje su čisto ekonomsko ludilo, a i pristojni ljudi ne raspravljaju o budžetu na način koji ne postoji u nekim zemljama koje su razvijene i koje godinama imaju solidne performanse.
Sada bi naredni korak trebao da bude da kažemo da ćemo mi iz poslaničke grupe SMS podržati te stvari i budžet, odnosno njegov rebalans u ovom slučaju. Međutim, kako bih rekao, kada se bavite politikom, kada se bavite ekonomijom ili svejedno kada odete da igrate na primer odbojku ili košarku ispred vaše zgrade sa prijateljima ili gde god želite da igrate, u osnovi možemo imati dva pristupa.
Jedan pristup je da imamo velika očekivanja i on najčešće vodi u velika razočarenja i vrlo je ljudski, svi mislimo da možemo mnogo bolje. Drugi pristup koji je jako konzervativan kaže, hajde da budemo zadovoljni sa onim što smo postigli. I pored nespornih postignuća sa kojima sam ja atipično za opozicionu partiju počeo izlaganje, pošto je naša praksa obično bila da napadnete sve što možete, onde gde ja vidim problem je to što mislim da ovim budžetom nismo bili dovoljno ambiciozni da podstaknemo rast.
Podsticanje rasta jeste utakmica koju ćemo voditi u godinama i decenijama koja slede. Kako podstaći što veći rast u Republici Srbiji? Jedan od izlagača je takođe i govorio, jedan uvaženi kolega o tome, hajde dajte predloge za rast. Deo izlaganja će biti o tome.
Još jedna stvar koju bih istakao pre nego što uđem u još neke stvari bitne za ovo izlaganje je da se nekada često protura teza da je jako dobro što država ima suficit. Naravno da je dobro da imamo uravnotežene finansije. Međutim, ključno pitanje jedne fiskalne politike koja se u teoriji zove – Laferova kriva, je šta je optimalni nivo oporezivanja u jednoj državi, odnosno ako oporezujete previše, a ljudi će hteti to da izbegnu, ako oporezujete premalo možda možete uzeti malo i više i platiti neke stvari koje jesu osnovne funkcije države, a da istovremeno ne ugrozite podsticaje za ekonomsku aktivnost.
Tu mi imamo određenih skepsa da je možda ta Laferova kriva, odnosno nivo oporezivanja podignut malo naviše. Ne kod poreza na dobit naravno, koji je vrlo kompetetivan, nego kod poreza na plate i doprinosa.
Ali, da se vratimo na osnov onoga što mi vidimo kako suštinski problem i šta treba tretirati? Ako bismo govorili zašto nema bržeg rasta mogli bi da gledamo u nekoliko polja ekonomske politike. Mogli bih da gledamo na primer vladavinu prava. Bolja vladavina prava u Srbiji zasigurno bi podstakla sigurnost, dugoročno planiranje, kompanije koje su jako osetljive na to pitanje da dođu u Srbiju.
Međutim, avaj, anglosaksonske zemlje su gradile vladavinu prava stotinama godina, neke evropske zemlje su gradile decenijama, a mi to gradimo mnogo kraće. Da li smo mogli bolje? Sigurno smo mogli. Ali, ono što je izvesno i da se maksimalno potrudimo u godinama koje slede, mi nećemo imati vladavinu prava kakva postoji na primer u skandinavskim zemljama, Ujedinjenom Kraljevstvu. Tu možemo rast podstaći neznatno svake godine, ali ne možemo napraviti kvantne skokove.
Šta još može podstaći rast? Recimo brže u integracije. Pristup Srbije jednom velikom evropskom tržištu pod dobrim pravnim poretkom sigurno će privući investicije. Tu možemo raditi brže i tu možemo raditi dosta stvari. Možemo raditi dosta toga i na nekim tehnikalijama, odnosno strukturnim stvarima. Tu smo radili lepe stvari, kao što je reč o digitalizaciji, ukidanju parafiskalnih nameta jednoj državi koja malo više razmišlja o nekim tehničkim pitanjima privrede. Tu ima prostora da se radi i da se radi i u budućnosti, to isto podstiče rast.
Međutim, polje gde još nismo dovoljno radili, a možemo raditi prilično toga kada smo došli na neke stope rasta koje su solidne, jeste smanjenje poreza, odnosno nameta na plate. To je pitanje koje jeste ključno i mi smo, gledajući ovaj rebalans, sa jednom dozom žaljenja konstatovali da to nije bila tema ovog rebalansa. Jedan od najvećih problema koji je posledica toga što imamo prekomerno opterećenje, barem tako privrednici kažu, na plate u Srbiji, jeste da imamo relativno niske domaće investicije, ne strane direktne investicije koje su na odličnom nivou i to takođe treba istaći, bilo bi bolje da nisu stigle zbog subvencija, nego zbog fantastičnog poslovnog okruženja, ali i to je verovatno proces koji traje, i da treba naći odgovore – a šta to sprečava domaće firme da više investiraju? To jeste suštinska bitka kada govorimo o stopama rasta.
Sad, za one koji to znaju, na jednom nivou koji se odnosi na nekoga ko se bavi biznisom, na ljude koji jesu vičniji u ekonomiji, postoje ljudi koji kažu – pa zašto je bitno to tri, četiri, pet posto, šta vam to tačno znači, zašto ste zapeli da pričate o tome da li je tri, tri i po posto? Šta to znači? Ja danas imam platu, ne znam, 400 evra, a vi se svađate da li ću naredne godine, tj. raspravljate, sada je malo drugačije, da li ću imati 412 ili 420 evra, šta je razlika? Evo, zamislimo da nastavimo po putanji od 3% svake godine da rastemo. Lako se može desiti, iako je sada bolje da to bude putanja, jer ima godina koje su i lošije. Ako rastemo tri posto, negde oko 2043. godine plata u Srbiji će biti 1.000 evra. U tom momentu, recimo, ja ću imati 68 godina, ministar će ući uveliko u osmu deceniju života. Ako rastemo po pet posto godišnje, što bi se moglo postići malo otresitijim radom na ovome što sam pomenuo, mi stižemo do plate od 1.000 evra 2034. godine. Tu ću ja imati 57 godina, ministar će ući u sedmu deceniju. Pozivam ga zato što će on odgovoriti, pa je simpatično to pomenuti.
Ako budemo maksimalno dobri i posvećeni, možda možemo postići više, jer smo siromašna zemlja koja nije iskoristila mnoge šanse. Ako bi rasli po šest posto, 2031. godine plata je 1.000 evra, e pa tu smo još uvek u solidnoj snazi. Šta je tu bitno reći? Ako bismo imali dobar rast koji se ne bi tako brzo ispucao, jer siromašna smo zemlja, možemo jako dugo rasti brzo ako smo hrabri, ako shvatamo međunarodno okruženje, ako sečemo rashod i pravimo efikasnu državu, dug je to proces i imaće da se izvlače dobre performanse.
Moglo bi se desiti, recimo, da već oko 2045. ili 2050. godine, jesu to kasne već godine za većinu nas, za neke bi bile fenomenalne, dođemo do toga da imamo umesto 1.000 i nešto evra platu u Srbiji - 2.000. To vam je zalog za budućnost i zato je bitno govoriti o tih 1-1,5% svake godine i učiniti sve da se te stvari dese. To može jedino izvući jak privatni sektor, to ne mogu izvući javne investicije, iako su one izuzetno korisne, ali suštinski, dugoročno održivi rast može samo izvući privatni sektor, privatne firme na slobodnom tržištu, u jednoj kapitalističkoj Srbiji koja zna gde se uputila. To je razlog zašto smatramo da budžet mora imati jednu izuzetno jaku borbu za rast. Ako smatram šta može biti pogrešno, iako ja to ne primećujem kao generalnu tendenciju, to je izlazak sa konceptima da jačanje efektivne tražnje putem državne potrošnje ima dobre efekte na rast. Prilično su minorni u odnosu na podsticanje ponude, odnosno podsticanje stvaranja kompetitivnih firmi.
Kada je reč o rebalansu, imamo određene zamerke. Mi smatramo da ljudi koji su pali, da im treba pružiti mogućnost da se podignu, ljudima koji su u problemu treba pružiti jedan mekan amortizer, da shvate da žive u humanom društvu. Pet hiljada dinara za penzionere ima takvu svrhu za neke, za neke nema uopšte. Imate neke koje nećete ni primetiti, jer nisu u sistemu, staračka domaćinstva na selima, oni neće dobiti ništa.
Takođe je tačno da je naš sistem tako postavljen da možete dobiti tužbu ako svi penzioneri ne dobiju po 5.000, ako kažete - dobiće ti, ti i ti, ako kažete da je pomoć za penzionere. Ali, ako ćemo se baviti socijalnom politikom, kao siromašna zemlja, bilo bi dobro da ona gađa one koji zaista nemaju, pa makar oni bili neglasači, neorganizovani politički, nevidljivi u medijima, ako zaista želimo pravu socijalnu zemlju, uz maksimalnu tržišnu efikasnost, naravno.
Kada je reč o platama, istina je, mnogi ljudi u javnom sektoru rade jako mnogo i nisu dobro plaćeni. Ne mislim tu na javna preduzeća, ali mislim baš na državnu upravu u užem smislu. Ali, kao kada je kriza izbila, u svoj svojoj ružnoći, pa je trebalo brzo reagovati i tu su postojala neslaganja kako se to tačno radi i da je vrlo verovatno uzimanje sekire za sečenje rashoda bio dobar pristup kada treba reagovati brzo, ovde mi se čini da smo uzeli lopatu da vratimo te pare nazad i da bi bilo mnogo bolje da smo radili na platnim razredima i razmislili koga zaista želimo stimulisati. Dobro je što su prepoznate neke profesije koje su bukvalno u odumiranju u javnom sektoru, jer pobegoše nam sve medicinske sestre, ali je pitanje koga tačno želimo motivisati. Imate mnogo ljudi u javnom sektoru koji rade, koji su kvalitetni i rade to za smešne pare. Imate mnogo onih koji su u javnom sektoru i svaki dan ne rade ništa za prevelike pare, i to je činjenica, i zato nam trebaju platni razredi, a ne da vraćamo neke stvari lopatom.
Stoga je jedan generalni zaključak da kada budemo raspravljali o svakom budžetu, to je rasprava o borbi za rast, za strukturne reforme, za smanjenje poreskih opterećenja, za državu koja je servis privatnog sektora, za državu koja stvara privredu, koja može da bude privreda Srbije, koja je, kako da kažem, zaista motor na Balkanu, ne jednako dobra kao neke ili je prva do najboljeg, nego zaista nesporno najbolja. To je ona stvar, imamo velike ambicije, umesto da imamo zadovoljstvo postignutim i da nikada nećemo uopšte doći u poziciju da raspravljamo o tome da li je budžet stabilan ili ne.
Takođe, mala digresija, sasvim je u redu što imamo mali deficit. Mali deficit i senjoraža kod emisije novaca, to su vam jedina dva perpetum mobila koja postoje u svetu. Tako da, mali deficit sam po sebi, nakon što se prođe program stabilizacije, nije problem i do 0,5%, to vam je, ono što se kaže, stimulans iz ničega. Ako BDP raste mnogo brže, to nije nikakav problem, bukvalno dobijate dodatni rast.
Zašto mi u SMS ističemo ove stvari u vreme kada imamo vrlo dobre rezultate, nisu još uvek odlični? Pa zbog toga što smo mi mala zemlja zavisna od konjukture, imamo mnogo sektora koji su zavisni od sezonskih faktora. Imamo neke velike sisteme koje nismo takli dovoljno i kada tu ne uradite posao na pravi način može cela privreda da ispašta. Konjuktura se može promeniti i mi možemo doživeti godine kada Evropa, recimo, ode u minus, da se mi primaknemo nuli. Nećemo otići u negativne stope, to sam siguran.
Može se desiti, koliko god sada pametno da radimo i menjamo strukturu kreditnog zaduženja refinansirajući skupe kredite jeftinim, da ako ne uradimo dovoljno na razvoju kredita, kreditnog rejtinga, da jednog dana dođemo u poziciju da jeftine kredite refinansiramo skupljim. Može se desiti i da izgradimo lošu privrednu strukturu zemlje, ako zaboravimo privatni sektor, pa da onda postanemo ranjivi na neke srednjoročne promene. Može se desiti da zaboravimo izgraditi infrastrukturu ekonomije znanja u privatnom sektoru i da se onda pojave izazovi šta da radimo u slučajevima kada sadašnji model gde smo se dominantno oslanjali na jeftinu radnu snagu, a to je bio jedan problem mnoštva ljudi koje niko nije hteo da zaposli, budemo morali tražiti grane gde imamo mnogo veću dodatnu vrednost i mnogo veće plate. To su oblaci koji se mogu javiti i o njima treba misliti u dobrim godinama maksimalno moguće.
Sve u svemu, mi bi kao konačan zaključak istakli da budžeti u Srbiji u budućim godinama moraju više biti usmereni na smanjenje poreskih nameta, na domaće firme, domaća preduzeća, pogotovo mala i srednja, na preduzeća koja imaju visoku dodatu vrednost domaću u Srbiji, jer imate preduzeća koja imaju visok proizvod, ali nije visoka dodata vrednost u Srbiji. Jer ta preduzeća neće otići iz Srbije, jer su domaća, ona mnogo slabije žele da odu. Recimo, ako se pojavi jednog dana, na primer, u Jermeniji neki protržišan predsednik ili ako neka afrička zemlja odjedanput postane fenomenalna ili latinoamerička, te firme neće iznositi ni kapital ni profit, jer jednostavno za takve stvari treba imati mnogo znanja i biti veliki igrač, kao što može svaka multinacional kada uradi.
To su razlozi zbog kojih svaka buduća rasprava i svaka buduća projekcija budžeta treba da budu dominantno borba za rast, borba za razvoj, borba za konkurentnost, a ono što se podrazumeva, da treba da bude jedna tema o kojoj pristojni ekonomisti, pristojni poslanici, ministri manje-više i ne razgovaraju, jer to je nešto što se podrazumeva u uređenoj zemlji, a to je budžet koji ne ide u minus, zemlja čija se zaduženost ne povećava, osim u godinama krize i jedan fiskalni sistem koji je garant toga da je država servis građana. Hvala na pažnji.
