Greška je do vas, gospodine Marinkoviću, verovatno.
Dame i gospodo narodni poslanici, jedan veliki apsurd kod našeg zakonodavstva je da mi slepo usvajamo ono što dolazi od strani EU u takozvanom procesu harmonizacije, akte evropskih zemalja, akte koji nam dolaze iz Brisela koji se često samo prevode sa engleskog jezika, koji naravno nisu pravljeni da odgovaraju našoj državi i našem društvu, nego su pravljeni za neke evropske zemlje, a onda imamo taj paradoks da je ovo o čemu pričamo danas i ta famozna švajcarska formula nije najpopularnije rešenje u EU. Kako to? Prvi put kad bi nešto moglo da bude dobro što dolazi od strane EU, mi sad radimo obrnuto od onoga što je bilo praksa u Narodnoj skupštini Srbije.
Dakle, usklađivanje penzija u skladu sa inflacijom i rastom zarada, a rešenje koje najveće zemlje EU Italija, Francuska, Španija i Austrija je potpuno drugačije. Na primer usklađivanje baš onoga o čemu smo pričali, a to je rast cena i rast zarada, jer sa inflacijom to može da bude velika gimnastika imajući u vidu da se to predviđa. To predviđa Narodna banka, to niko ne kontroliše. Podložno je manipulaciji, a prava mera bi bila odgovorne Vlade za one penzionere u Srbiji usklađivanje sa rastom cena i rastom zarada. Da li ima nešto odgovornije što može Vlada uradi i zašto baš ovo rešenje? Zašto je baš ovo rešenje prihvatljivo za Srbiju? To je ono o čemu smo pričali.
S druge strane, o ekonomskoj situaciji u Srbiji znamo vrlo malo, o predvidljivosti ulaganja novca u Srbiji iz budžeta, novca poreskih obveznika ne znamo ništa, jer smo svedoci za ovih sedam godina da vrlo često i svaki ministar finansija, sada to Siniša Mali, saznaje na konferencijama za štampu predsednika Republike gde će novac da se troši i gde će da se ulaže. Tako je došlo i do ovog sada rešenja.
Na primer Aleksandar Vučić je pomislio u jednom momentu da je baš 5.000 dinara cifra koja treba da se dodeli svakom penzioneru, on je to najavio i onda je zadatak Vlade i skupštinske većine da to omoguće, da to stave, tj. sprovedu kroz skupštinsku proceduru na neki način kako bi se to omogućilo da bude onako kako je Vučić rekao. To nije ni transparentno, ni predvidljivo i kakav to ambijent stvara u Srbiji i zašto baš 5.000 dinara?
Imali smo nedavno povećanje cene putarine, čini mi se za, 12%. Kako smo mi došli do tog na primer procenta 12%? Zašto 12%? Ko je to objasnio? Nije niko. Ko je objasnio zašto baš u ovoj godini, a slučajnost je da se u ovoj godini penzije nisu povećavale, se ova dodeljuje jednokratna pomoć penzionerima.
S druge strane, nisu ti penzioneri tako homogena kategorija. U Srbiji ima više od 100.000 penzionera, čini mi se da je zvaničan podatak 105.000, sa penzijama oko 10.000 dinara ili manje od 100 evra, a 300.000 do 14.000 dinara. Umesto da se pravi neka razlika između tih najugroženijih penzionera sa onima koji imaju penzije od 70.000, 80.000 i više hiljada dinara, ima penzija više do 100.000, svima se dodeljuje isto. Da li isto znači onom koji ima 10.000 dinara da dobije tu jednokratnu pomoć ili onaj koji ima 90.000 dinara penziju? On neće ni osetiti tih 5.000 dinara kada bude dobio.
Kako se došlo na tu ideju, a pogotovu ne može da se neka konzistentnost i kontinuitet utvrdi u politici i programu SNS, imajući u vidu da smo mi o smanjenju penzija čuli kao o onaj krajnjoj meri, kada sve već bude iscrpljeno, kada ne budemo mogli bilo šta drugo da uradimo i dobili smo čvrsta uverenja da se to neće u Srbiji desiti. Onda Aleksandar Vučić, koji je rekao u hali „Pinki“ u Zemunu, da ne da na penzionere, da neće dozvoliti da se penzije smanjuju, da je bolje da se uzima sa neše grbače, misli se verovatno na funkcionere u Srbiji, nego da se dira u penzionere. Posle pet meseci, kada se formirala Vlada 2014. godine, videli smo da su penzije ipak smanjene. Šta nam to govori? Kakva je to onda promena sa režimom Demokratske stranke koji je bio u Srbiji do 2012. godine. Kako je to razlika od obećanja akcija od 1.000 evra? Jel postoji razlika? Ne postoji.
Novac za penzionere, treba da bude verovatno prioritet podizanje penzija, a kada su penzije smanjivane išlo se naravno stepenasto u odnosu na visinu penzije i to je trajalo tj. to se desilo pre pet godina.
Sada ukoliko, naravno da ne govorim o tome da je to stečeno pravo, da to nije onakva postavka kakvu Vlada želi da predstavi Srbiji kao da to što se penzije isplaćuju da je to u stvari čin davanja vlasti u Srbiji, da to penzioneri nisu ostvarili, da nisu ni radili, ni zaradili te penzije, nego da to Vlada otprilike nekome daje po svojoj volji, a nema veze sa konkretnim korisnikom.
Šta će biti ukoliko neki penzioneri kada iscrpe sve sudske instance u Srbiji i kada se obrate Evropskom sudu za ljudska prava, a imajući u vidu da je Srbija zemlja članica Saveta Evrope i potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima, šta će se desiti onda kada bude takva presuda donesena u Strazburu i bude trebao taj novac da se vrati? Gde će se naći taj novac i to nema veze što neće možda svi penzioneri hteti to da traže. Dovoljan je samo jedan. To će da se posle odnosi na sve.
Koliko je penzionera preminulo od 2014. do 2019. godine? Šta je sa njihovim penzijama? Onda posle povećanje penzija najviše u istoriji, a mi inače od 2012. godine ili slušamo da se nešto desilo u Srbiji prvi put u istoriji ili najbolje u istoriji. Ne postoje drugi rezultati ovde.
Gledajući samo medije, slušajući samo političare iz vlasti mi zaista možemo da zaključimo da mi živimo u stvari u nekoj drugoj zemlji, pa na taj način ovde pričamo i o švajcarskom modelu. Kad možemo da imamo veći rast od Nemačke, zašto ne možemo da imamo veće penzije od Švajcarske? Dovoljno je da se to kaže, da se o tome priča, a to što je u realnosti, to nema veze sa životom.
Gde naći novac za te stvari? Prvo, trebalo bi malo da vidimo gde se novac u Srbiji troši iz budžeta. Imali smo informaciju npr. da je Siniša Mali rekao pre neki dan – 4,4 milijarde dinara je izdvojeno od 2014. do 2019. godine za „Crvenu Zvezdu“ i „Partizan“? Zašto 4,4 milijarde i po kom osnovu samo ova dva sportska kluba? Koji je interes države da ovaj novac odvoji za ta dva sportska kluba koja su rupe bez dna? Gde je tu objašnjenje?
Dame i gospodo narodni poslanici, od 2000. godine mi smo ovde imali neke promocije svojevrsnih eksperata Svetske banke, MMF, ostalih velikih finansijskih institucija svetskih.
Imali smo i Miroljuba Labusa, i Božidara Đelića i Mlađana Dinkića, a onda kada su došli naprednjaci onda su ovde reklamirali nekog Lazara Krstića, ekonomskog genija, stručnjaka koji se samo zadržao ovde nekoliko meseci, jer je taj genije hteo ovde da plate smanji za 30% i da u svim javnim preduzećima isto toliko procenata zaposlenih otpusti, a ovde je najavljivan kao spasilac naše ekonomije i posrnule privrede.
Imali smo Sašu Radulovića kojeg je izabrala SNS za ministra privrede, videli smo kako je to prošlo. A isto tako smo najavljivali velike stvari, da će da se dese samim tim izborom.
Iz budžeta Srbije se finansira određeni broj nevladinih organizacija koje dolaze sa zapada, koji posle otvoreno deluju protiv Srbije. Dakle, država Srbija finansira određene nevladine organizacije koje i pored toga da se finansiraju iz inostranstva, sa njima se upravlja iz inostranstva, a oni posle toga ovde šire mantre kao što je bilo nezavisno Kosovo, da se u Srebrenici desio genocid i ostale stvari.
Organizuju u Beogradu festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture, organizuju „Žene u crnom“, performanse vezano za navodni genocid u Srebrenici i ostale stvari. Nikome se to ne sviđa, to niko ne podržava, ali zato to Srbija plaća, kroz budžet za svaku godinu.
Zašto, a imajući u vidu da je naravno među omiljenim metama SNS upravo i taj Soroš i te nevladine organizacije, a onda ih Srbija plaća. Srpska napredna stranka je obećavala pre 2012. godine - ukoliko dođe na vlast da će smanjiti broj tih besmislenih agencija u koje se ljudi zapošljavaju preko stranačkih veza, gde ljudi koji se tamo zaposle ne moraju da dolaze na posao, da imaju astronomske plate, agencije koje nemaju nikakve nadležnosti, koje ne rade ništa i služe samo da bi se udomili stranački kadrovi.
Obećavali su da će preispitati ko je gde u upravnom i nadzornom odboru, koliko se to plaća iz budžeta, a posle toga smo videli apsolutno potpuni kontinuitet sa vlašću DS, samo su se personalno uloge zamenile. Nisu više žuti, sada su naprednjaci, a sistem je apsolutno isti. Obećavali su da će da smanje potpuno birokratiju u Srbiji uvođenjem takozvane Kancelarije za brze odgovore, a posle izbora su to obećanje zaboravili.
Ono što treba da bude prioritet Vlade Srbije, što se tiče plata i penzija u Srbiji, mora da bude izjednačavanje minimalne plate i minimalne penzije sa iznosom potrošačke korpe. To iznosi oko 37.000 dinara.
Odgovorna Vlada bi napravila plan kako da smanji što je više moguće ta besmislena davanja iz budžeta i da radi na tome da se minimalne plate i minimalne penzije približe potrošačkoj korpi, a ne da mi izmišljamo švajcarske modele i da poredimo Srbiju sa švajcarskim i sa nemačkim standardom i da se hvalimo kako smo bolji od Nemačke.
Što bi rekao Milorad Mirčić, ako smo mi šampioni ovde u regionu, zamislite tek kako se živi u ovim ostalim državama, a više puta smo čuli da smo mi lideri ne samo na zapadnom Balkanu, ne samo od zemalja kandidata za članstvo u EU, nego i od ostalih zemalja EU po raznim parametrima. Ali, evo samo susedna Hrvatska, u Hrvatskoj nedavno uvedena penzija i za one koji nikada nisu radili, nešto više od 100 evra. Prosečna penzija koja u Srbiji iznosi 23.000 dinara, što je nešto manje od 200 evra, u Hrvatskoj je oko 370 evra. Čega smo mi šampioni, onda?
Mi ako smo bolji od najlošijih zemalja u Evropi, mi smo onda šampioni, a to što to ne može da se poredi ni sa kim i što nema veze za realan život u Srbiji, to nije važno.
Ono što smo isto imali prilike da čujemo, jeste da sada od 2012. ili 2014. godine, ili kada se već to desilo, kada smo se mi okrenuli nekim drugim zemljama sveta, pa nas sada poštuju, nas uvažavaju i mi smo onda pristupili nekim drugim tržištima i saradnja sa nekim drugim zemljama i da je to sada uspeh i tako dalje, to ne može da bude održivo, zato što Srbija ne može da bude na dve stolice.
Ne možemo mi da sarađujemo i razvijamo najbolje odnose sa Kinom i Rusijom, a u isto vreme idemo tj. nastavljamo sa procesom evrointegracija i posvećeni smo članstvu EU. Jedno ne ide sa drugim. Pre svega, što treba u okviru procesa evrointegracija da usaglasimo spoljnu politiku sa politikom EU, što znači uvođenje sankcija Rusiji. Onda nema ni saradnje ni po vojnim pitanjima, ni po ekonomskim, ni po bilo kojim drugim.
Pritisak je iz EU da Srbija ograniči svoju saradnju sa Kinom. To ne može da se razvija, a da se u isto vreme ide u EU. To je nemoguće. Politika EU je politika dvostrukih aršina. To znači da je EU apsolutno protiv da kroz balkanske zemlje prođe tzv. Turski tok ili Južni tok, ali zato EU ništa nema protiv Severnog toka 2. To nam pokazuje šta misle o nama i to nam pokazuje u kakvom ćemo mi biti položaju čak i kada bi kroz nekih 50 ili 100 godina ili bilo kada, ušli u EU. Mi smo evropska periferija u njihovim očima. Mi smo evropski bašibozluk, mi služimo ovde kao jeftina radna snaga, u perspektivi možemo da služimo kao parking za migrante, kao eksperimentalni poligon i sve ostalo. Nikad ne možemo da budemo ravnopravna članica EU, čak i kada ne bi postojali politički pritisci da se Srbija odrekne KiM za nastavak pregovora o tom članstvu.
Zato treba na vreme, dok se još nije sve upropastilo, da se okrenemo saradnji za Evroazijskom ekonomskom unijom, jer je to budućnost. Tamo su svetski i finansijski najmoćnije zemlje na svetu, sa zemljama Briksa koje okupljaju najbogatije i najveće zemlje na svetu Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika. Budućnost ekonomije neće biti u zapadnoj Evropi, nego će biti u Aziji, svetske ekonomije. Najbolje bi bilo da što pre tu realnost prihvatimo. Ukoliko to ne uradimo, ukoliko nastavimo sa evropskim integracijama, mi ćemo onda biti zemlja koja nije pod punim suverenitetom, sa statusom kolonije, gde svaku odluku što se tiče ekonomije, što se tiče socijalne politike, što se tiče bilo čega drugog, donosi isključivo MMF, Svetska banka i ostali. Oni treba da propisuju i plate i penzije i zaposlenost i cene komunalnih usluga i sve ostalo.
Srbija ne treba da bude spremna na to, ne treba to da prihvati i treba što je pre moguće, da se okrene saradnji sa tradicionalnim prijateljima, sa istorijskim saveznicima, da umesto Evropske banke za obnovu i razvoj se okrenu npr. Fondu puta i svile i da razmišlja o svojoj budućnosti i boljem životu svojih građana, a ako se samo bude poredilo to što su možda oni koji su došli pre naprednjaka bili gori od njih i da je to dovoljno, to nas neće nigde odvesti. Nazivanjem stvari švajcarskim ili nemačkim samo da bi to bolje zvučalo, ništa neće promeniti u Srbiji, a i dalje će da ostane takva situacija bez ikakve mogućnosti razvoja i bez ikakve perspektive.
Ne možemo mi da sarađujemo i razvijamo najbolje odnose sa Kinom i Rusijom, a u isto vreme idemo tj. nastavljamo sa procesom evrointegracija i posvećeni smo članstvu EU. Jedno ne ide sa drugim. Pre svega, što treba u okviru procesa evrointegracija da usaglasimo spoljnu politiku sa politikom EU, što znači uvođenje sankcija Rusiji. Onda nema ni saradnje ni po vojnim pitanjima, ni po ekonomskim, ni po bilo kojim drugim.
Pritisak je iz EU da Srbija ograniči svoju saradnju sa Kinom. To ne može da se razvija, a da se u isto vreme ide u EU. To je nemoguće. Politika EU je politika dvostrukih aršina. To znači da je EU apsolutno protiv da kroz balkanske zemlje prođe tzv. Turski tok ili Južni tok, ali zato EU ništa nema protiv Severnog toka 2. To nam pokazuje šta misle o nama i to nam pokazuje u kakvom ćemo mi biti položaju čak i kada bi kroz nekih 50 ili 100 godina ili bilo kada, ušli u EU. Mi smo evropska periferija u njihovim očima. Mi smo evropski bašibozluk, mi služimo ovde kao jeftina radna snaga, u perspektivi možemo da služimo kao parking za migrante, kao eksperimentalni poligon i sve ostalo. Nikad ne možemo da budemo ravnopravna članica EU, čak i kada ne bi postojali politički pritisci da se Srbija odrekne KiM za nastavak pregovora o tom članstvu.
Zato treba na vreme, dok se još nije sve upropastilo, da se okrenemo saradnji za Evroazijskom-ekonomskom unijom, jer je to budućnost. Tamo su svetski i finansijski najmoćnije zemlje na svetu, sa zemljama Briksa koje okupljaju najbogatije i najveće zemlje na svetu Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika. Budućnost ekonomije neće biti u zapadnoj Evropi, nego će biti u Aziji, svetske ekonomije. Najbolje bi bilo da što pre tu realnost prihvatimo. Ukoliko to ne uradimo, ukoliko nastavimo sa evropskim integracijama, mi ćemo onda biti zemlja koja nije pod punim suverenitetom, sa statusom kolonije, gde svaku odluku što se tiče ekonomije, što se tiče socijalne politike, što se tiče bilo čega drugog, donosi isključivo MMF, Svetska banka i ostali. Oni treba da propisuju i plate i penzije i zaposlenost i cene komunalnih usluga i sve ostalo.
Srbija ne treba da bude spremna na to, ne treba to da prihvati i treba što je pre moguće, da se okrene saradnji sa tradicionalnim prijateljima, sa istorijskim saveznicima, da umesto Evropske banke za obnovu i razvoj se okrenu npr. Fondu puta i svile i da razmišlja o svojoj budućnosti i boljem životu svojih građana, a ako se samo bude poredilo to što su možda oni koji su došli pre naprednjaka bili gori od njih i da je to dovoljno, to nas neće nigde odvesti. Nazivanjem stvari švajcarskim ili nemačkim samo da bi to bolje zvučalo, ništa neće promeniti u Srbiji, a i dalje će da ostane takva situacija bez ikakve mogućnosti razvoja i bez ikakve perspektive.
