Hvala.
Ne slažem se sa vama da izostaje novac. Novca ima i kao što vidite, mi smanjujemo poreze i doprinose na zarade iz godine u godinu. Slobodno mi recite kada je to bilo u istoriji Srbije da se ti porezi i doprinosi smanjuju upravo ovom brzinom kojom ih mi smanjujemo, iz godine u godinu, za jedan procentni poen?
S druge strane, ako pogledate kakav je multiplikator smanjenja opterećenja na zarade u odnosu multiplikator uticaj na stope rasta vaše ekonomije, kada uporedite smanjenje zarada, odnosno opterećenja na zarade, sa direktnim investicijama u putnu i železničku infrastrukturi, pa, šta daje veći efekat na stopu rasta? Upravo građevinska industrija, upravo investicije u infrastrukturu. One su osnova.
Ako se ne varam, iz svog teorijskog znanja, multiplikator za građevinsku industriju je skoro dva. Dakle, jedan dinar ulaganja u infrastrukturu, u građevinu, dva dinara, koja vam zbog ostalih industrija, pratećih industrija, rada i svega ostalog, imate rast vašeg BDP. Tako da nije baš tako jednostavno.
Razumem vaš pristup. Vi biste možda više akcenat stavili na rasterećenje zarada.
Imam pred sobom tabelu. Pošto mi to gledamo ovde, da vam kažem uvaženi poslanici, bruto, neto zarada, to se tako ne gleda u svetu. U svetu se gleda tzv. poreski klin, odnosno tax wedge. U ovom trenutku, u Srbiji, on je 38,4%. Dakle, opterećenje na neto zaradu kada se pogleda bruto u odnosu na neto je 38%. Mi smo tu, uvaženi poslanici, na samom proseku 28 zemalja EU. Njima je prosek 38,2, mi smo 38,4. Dakle, nismo mi manje konkurentni po tom osnovu u odnosu na prosek EU.
Naša želja, s druge strane, jeste da budemo još konkurentniji, generalno, za ceo svet, da privučemo što više investicija. Ali, s druge strane, pogledajte od Češke koja je 41,4%, Nemačke koja je 45,4%, Grčke koja je 36,9%, Italije 40,9%, Mađarska 45% je taj poreski klin. Kod nas je 38,4%. Zato kažem da nije to prioritet prioriteta, ako tako mogu da se izrazim, a da me ne shvatite pogrešno.
Dakle, smanjenje opterećenja na zarade treba da bude deo ekonomske politike, sastavni deo naše ekonomske politike i on jeste. Jasna poruka - idemo sa smanjenjem opterećenja na zarade, iz godine u godinu, koliko nam fiskalni prostor dozvoli, ali, evo, već dve godine za redom, za po 1%.
Mnogo je važnije da nastavimo da investiramo u našu infrastrukturu zajedno sa povećanjem plata i penzija. Iz dva razloga pominjem povećanje plata i penzija. S jedne strane, što se borimo da životni standard građana Srbije bude što veći u što kraćem vremenskom periodu. S druge strane, što i sami kažete i vi, treba da zadržimo ljude ovde da svoj san ostvare u Srbiji. Upravo je to način. Dakle, balans potrošnje, lične potrošnje penzija i plate, povećanje minimalne cene rada.
Da ne zaboravimo, ljudi, nama je povećanje minimalne cene rada od 1. januara 3.000 dinara. U istoriji naše zemlje nikada veći.
S druge strane, investicije i javne i privatne rastu. Kada pogledate izveštaj iz Zavoda za statistiku, vidite da nam je građevinska industrija opet ostvarila stope rasta od 20% - 30% u odnosu na prošlu godinu, zdrave stope rasta i, konačno, rasterećenje privrede. Dakle, ta tri faktora su pravi miks u ovom trenutku i stope rasta naše ekonomije i stanje u budžetu koje ukazuje na suficit i smanjenje javnog duga, na kraju i smanjenje stope nezaposlenosti ukazuju, uz stabilnu monetarnu politiku, jer ni jedan od ovih ciljeva nije ugrozio ni kurs, nije ugrozio ni stopu inflacije. Dakle, na pravom putu, na pravi način gradi osnovu za dalji rast naše ekonomije i upravo je to pravi balans koji je vezan za faktore koji utiču na našu ekonomsku politiku. Hvala puno.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Ministre, evo, možete vratiti stenografske beleške, nijednog trenutka nisam kritikovao kapitalna ulaganja u putnu infrastrukturu. Svi znamo da je to veći faktor rasta nego neka druga mera.

Dakle, smanjenje opterećenja na zarade je moglo biti nešto veće i moglo se pribeći smanjenju akciza na naftne derivate da fiskalni prostor nije iskorišćen za povećanje plata.

Inače, ceo budžet, kada se pogledaju tabele, urađen je školski i vi dobijate krvnu sliku gde ni jedan parametar ne prelazi zadati opseg i nigde se ne ulazi u crveno. To je na zadovoljstvo inostranih poverilaca, svakako, urađeno, ništa to nije sporno. Ima samo jedan faktor koji ulazi u crveno, a to je upravo to prekomerno povećanja plata, povećanje plata u javnom sektoru.

Nisam kritikovao investicije u putnu infrastrukturu, ja sam kritikovao da su nam ulaganja u vojnu i policijsku opremu 2,5 do tri puta veća od zemalja u regionu, čije privrede, inače, mogu to da izdrže bolje nego naša.

Što se tiče investicija u putnu infrastrukturu, sjajan primer je „Fruškogorski koridor“. Pozdravio bih da grešim kada vam nacrtam scenario koji će da se desi. U budžetu je predviđeno zaduživanje od 750 miliona za „Fruškogorski koridor“ i Šabac – Loznica. To je sve jedan magistralni pravac od nekih 120 kilometara. To je otprilike šest miliona evra po kilometru, pri čemu ne znam gde je tu novac za Ruma – Šabac deonicu.

To su krediti koji tek treba da se uzmu. Ti krediti moraju da dođu ovde u Skupštinu na ratifikaciju. Jedno je predvideti u budžetu 750 miliona kreditnog zaduženja, ali na rashodima za kapitalna ulaganja za ovaj projekat predviđeno je svega 200 miliona dinara. Držim da su to projektna dokumentacija, nešto da se krene sa eksproprijacijom itd.

Vi ćete se hvaliti dogodine svi, sigurno, u izbornoj kampanji kako će ova Vlada graditi „Fruškogorski koridor“. Evo, ja vam kažem – neće bagera tamo biti i lopata neće biti zabodena do predsedničkih izbora 2022. godine, jer krediti moraju da dođu kroz posebne zakone na ratifikaciju ovde u Skupštinu. Da li će se to desiti do nove godine, da li će se to desiti kod nepotpunog prolećnog zasedanja, koje je pitanje koliko ćemo i da li ćemo imati zbog predstojećih izbora, dakle, dok sve to prođe, dok svi ti papiri budu napravljeni, neće od „Fruškogorskog koridora“ skoro biti ništa.

Pozdravio bih da nisam u pravu, zato što je to deonica koja je izuzetno potrebna. To je redak fenomen da imate međunarodni teretni saobraćaj koji prolazi kroz srce nacionalnog parka. Da ne otvaram sada temu pitanja zaštite životne sredine, za koju je ovde, takođe u budžetu nedovoljno predviđeno.

Spominjali smo subvencije. Subvencije u poljoprivredi su svakako dobrodošle, ali su one ovim budžetom smanjene za oko milijardu i 800 hiljada.

Konačno, to istorijsko najveće povećanje minimalne zarade od 3.000 dinara mesečno, ja mislim da građani znaju šta nekome znači 3.000 dinara mesečno – ništa. To je, kako da vam kažem, život, preživljavanje na granici siromaštva. Mislim da naši građani imaju pravo da od svojih života očekuju mnogo više, a to mnogo više je moguće ako se mnogo više podstakne privreda i to, pre svega, domaći privatni sektor kroz smanjenje akciza, kroz oštrije oslobađanje rada fiskalnih nameta iako je tačno da Fiskalni savet daje uporednu analizu da su oni kod nas manji čak nego kod zemalja u regionu, ali mi nemamo drugu konkurentsku meru. Mi nemamo savršene vrhunske tehnologije i čak nemamo, izgleda, ni dovoljno obrazovan kadar, pošto nam i loše obrazovanje uzima jedan procentni poen privrednog rasta.

Dakle, nama trebaju oštrije stope privrednog rasta, koje bi minimalnu zaradu kao temu sklonile sa dnevnog reda, kao što ona, recimo, u Švedskoj ne postoji. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Siniša Mali.
Izvolite.

Hvala.
Ako mogu da ponovim ono što je uvaženi poslanik rekao, a sa čime ne mogu da se složim. Rekao je – šta 3.000 dinara znači za građane Srbije? Ne bih baš omalovažavao 3.000 dinara, uvaženi poslaniče. Tih 3.000 dinara povećanje minimalne cene rada je možda vama malo, za građane Srbije, imajući u vidu da je to rezultat odgovorne ekonomske politike, da je minimalna cena rada 2012. godine bila 16.000 dinara, a sada će biti preko 30.000 dinara, ja mislim da je to dobar rezultat koji upravo govori u prilog tome koliko nam je stalo da životni standard građana Srbije poboljšamo u što kraćem vremenskom periodu.
Neko bi se možda bavio politikom drugačije, pa bi rekao – ne, mi ćemo sada, možda biste to i vi uradili, na kraju, povećati minimalnu cenu rada za 20.000 dinara, za 100, za 500, kako god hoćete, ali mi nećemo da ugrozimo teško stečenu makroekonomsku stabilnost. Nećemo da se igramo sa našim budžetom, nećemo da se igramo budućnošću naše dece. Upravo tako je budžet za 2020. godinu skrojen. Visoke stope rasta, uz čuvanje makroekonomske stabilnosti.
Čuo sam pre neki dan, i 5.000 dinara za penzionere je malo, jednokratna pomoć. Pa, da je malo i 5,4% povećanje penzija, a s druge strane mnogo je ukoliko povećate plate između 8% i 15%. Ajte, ljudi, odlučite se, jel hoćemo da povećavamo plate i penzije ili nećemo da povećamo plate i penzije? Jel hoćemo da povećavamo minimalnu cenu rada ili nećemo da povećavamo minimalnu cenu rada?
Vaš komentar šta znači 3.000 dinara ljudima – ništa, a s druge strane – zašto ste povećali plate? A, šta hoćete da uradimo?
Ali, vratiću se još jedanput na te plate. Čuli smo više puta, ja ću ponovo pročitati. Sa povećanjem plata, uvaženi poslanici, ni na koji način ne ugrožavamo naš budžet. Imamo novca za to i naša je odluka i hteli smo i želeli da povećamo plate za između 8 i 15%. Kada i to povećamo, dolazimo do učešća plata od 9,5% u našem BDP. Ja sam vam pročitao i ponovo ću pročitati, prosek u EU 28 zemalja je 9,9% u BDP. U Hrvatskoj 11,6% učešće plata u javnom sektoru u BDP. Slovenija 11,1. Rumunija 11.
Dakle, mi smo i dalje ispod 10%. Ni na koji način ne ugrožavamo makroekonomsku stabilnost. Čemu onda stalno pitanje – da, vi ste prekomerno povećali plate. Ne, nismo. Povećali smo onoliko koliko možemo i koliko želimo. Naš cilj jeste da povećavamo plate građanima Srbije. Prosečna plata 328-329 evra 2013/14. Evo, sad u decembru preko 500 evra. Jeste, obećanje koje smo dali, obećanje koje ispunjavamo. Na kraju, radimo i živimo da građani Srbije žive bolje, da imaju više novca i za svoju decu i za sebe, da penzioneri imaju novca i za sebe i za svoje unuke, kada im daju, kao što znate, deda i baba uvek unucima pomognu malo, kupe neki slatkiš itd.
Dakle, gospodo, hajmo da budemo jasni. Naša ekonomska politika jeste usmerena ka povećanju plata i ka povećanju penzija, ali odgovorno, shodno rezultatima koje pravimo. Zato i kažem, trebaju nam što više stope rasta, ohrabruje 4,7 stopa rasta u trećem kvartalu ove godine, 4,4 za celu prošlu godinu. Ove godine biće 3,7-3,8 stopa rasta u uslovima trgovinskih ratova, recesije, skoro recesije u Nemačkoj, recesije u Italiji, koji su naši najveći spoljno-trgovinski partneri. Više nego dobar rezultat, gde ste ostvarili, imali suficit u budžetu, rebalans budžeta, pozitivni rebalans budžeta i imate planirani deficit do kraja godine sa daljim smanjenjem javnog duga, uz održavanje monetarne stabilnosti.
Ja ne znam koji više ekonomski indikator treba analizirati pa da kažete da ekonomska politika Vlade Republike Srbije nije, što bi rekli, „spot on“ ili „tačno u metu“. Zato ćemo tako i nastaviti. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Ministre, sve indikatore treba analizirati zato što oni daju kompletnu sliku. Nije dovoljno da analizirate procenat sa kojim plate učestvuju u BDP, pa da kažete da smo mi tu u rangu sa zemljama koje imaju mnogo veći BDP od nas. To, naravno, nije dovoljno. Isti procenat na malo i isti procenat na mnogo više ne daju istu stvar.

Rekli ste kako je budžet urađen odgovorno. Ponoviću ono što sam rekao, jedini indikator koji ulazi u crveno na toj finansijskoj krvnoj slici budžeta je stopa po kojoj se povećavaju plate u javnom sektoru.

Ona je trebala biti taman tolika koliki će biti nominalni rast BDP, dakle, recimo, 6%, to bi otvorilo prostor za još jedan procentni poen sniženja opterećenja na zarade ili na smanjenje akciza i da se za tih još nekih 10, 12, 13 milijardi dodatno podstakne privreda, zato što je to na duži rok bolje za Srbiju, jer će se podsticajem privrede privredni rast izdići efektivno i realno iznad 5%, a onda će nam budžet, umesto 1.300 milijardi dinara prihoda, imati 1.500 milijardi dinara prihoda, pa će biti još 200 milijardi za raznorazne druge socijalne politike, podsticajne politike, još dodatnih smanjenja opterećenja itd, i onda će biti i prostora na srednji i duži rok za mnogo veće plate.

Međutim, ovde je balans urađen po principu bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Trebalo je nahraniti apetite javnog sektora i njihovih zaposlenih. Okej, i oni su ljudi i njima, naravno, treba povećati plate. Niko u Srbiji platama nije zadovoljan.

Tačno ste rekli da meni 3.000 dinara znači manje nego nekome koje primao do sada minimalac, ali ću vam reći, i tih 3.000 dinara meni znači mnogo manje nego vama. Vama znači još manje, vama ne znači baš ništa. Tako da, ne vidim zašto je bilo potrebe za tom vrstom rasprave. Lepo smo polemisali ekonomski. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, ovo je jedinstvena prilika kada je na dnevnom redu Zakon o budžetu, jedan od najvažnijih zakona, da pozicija i opozicija sučele svoja mišljenja i svoja viđenja i u jednom demokratskom ambijentu da ukažu na dobre i one manje dobre strane ovog zakona.

Ne smemo da koristimo ovu priliku da bi jedni druge vređali i da bi se ponašali, u najmanju ruku, nekulturno, nego moramo voditi računa da taj budžet je budžet koji interesuje sve građane Srbije i da moramo napraviti maksimalan napor da taj budžet zadovolji mnoge potrebe, osnovne potrebe sada svih građana.

Istovremeno, moramo da oslušnemo i ono što govore ljudi koji su stručni, koji se mnogo bolje razumeju od većine nas u ovu problematiku. Ja bih pohvalio diskusiju profora Hasana Hanića, koja je bila danas na Prvom programu RTS, gde je on na jedan civilizovan, kulturan način ukazao na dobre strane i na one druge strane ovog budžeta. Hasan Hanić je, koliko ja znam, jedan vrstan stručnjak u svojoj oblasti i mislim da nije pripadnik nijedne političke organizacije, a i da jeste, ne bi bilo nikakvih problema, jer njegove diskusije su uvek korektne i uvek u interesu građana Srbije i Republike Srbije.

Moramo istovremeno da budemo i svesni činjenice u kakvom je trenutku kormilo broda zvanog Srbija došlo u naše ruke. To je bio trenutak kada je more valjalo, kada je bilo sa svih strana i oluje i uragana i lošeg vremena, kada su putevi kojima je trebao taj brod da se kreće prema luci u kojoj će da pokuša da sanira sve ono što je na njemu pokvareno, bili nevidljivi, kada je na tom putu bilo mnogo stena i hridi, i samo izuzetnim umećem, pameću, znanjem kapetana i posade, taj brod je uspeo nekako da se dovuče do luke spasa, odnosno da dođe u remontni zavod, odnosno brodogradilište. Od tog trenutka počinje ona prva faza u razvoju svakog sistema, pa i Srbije, to je faza opstanka.

Mi smo uspeli da izborimo sa Srbiju opstanak, jer smo bili u trenutku kada je pretilo da će taj brod zvani Srbija da se potopi. Velikim trudom i velikim znanjem prevazišli smo tu fazu i ušli smo u fazu rasta.

Normalno, mnogi bi želeli da vide Srbiju u onoj fazi koja je kvalitativna i naziva se razvitkom, odnosno razvojem, ali nije tako lako doći do te faze. Treba puno vremena, treba puno snage i treba mnogo znanja.

Sad, na tom putu na kome je Srbija i gde mi danas diskutujemo o ovom budžetu, ne možemo da budemo nekorektni i da kažemo da je sve u budžetu idealno i sve valja. Nije tačno, normalno je, uslovi su nas primorali da budžet bude onakav kakav odgovara ovom trenutku.

Moram da se složim i sa prof. Hanićem i sa svima ovima koji su rekli da treba povesti računa o povećanju plata i penzija. Niko nije rekao da ih ne treba povećati. Normalno je, pa svako želi da ima bolje finansijske uslove. Ali, to nam ukazuje da moramo da budemo i mudri i oprezni, da ne smemo da uletimo u zamku u koju je uletela jedna od prethodnih vlasti, kada je enormnim povećanjem i penzija i plata dovela Srbiju u jedan veoma nezgodan i težak položaj. Mi to sebi ne smemo da dozvolimo.

Sad, na putu realizacije ovog budžeta i na putu ulaska Srbije u fazu razvoja, ima mnogo problema. Navešću jedan, možda dva problema. Jedan problem, koji je najverovatnije danas i najveći problem Srbije, to je problem nataliteta. Mi se suočavamo sa situacijom da nam je natalitet izuzetno mali i slab. Ali, istovremeno pravimo, razgovarao sam sa ministrom Đorđevićem i žao mi je što nije tu, istovremeno pravimo veliki problem vezan za položaj trudnica ili porodilja, gde nismo dobro rešili to pitanje zakonski, tako da, dolazimo u situaciju da te žene koje su na porodiljskom bolovanju primaju 100, 200 dinara ili 1000, 2000 dinara mesečno. Ne možemo da očekujemo povećanje nataliteta sa takvom politikom. I to nam je jedan od problema koje moramo da rešavamo. Možda ga nećemo rešiti baš ovim budžetom, ali ministar Đorđević mi je obećao da se priprema uskoro zakon koji će ispraviti te nedostatke.

Drugi problem je problem vezan za školstvo, odnosno obrazovanje. Nije naša krivica, ali to nije ni razlog da se mi vadimo na to da je to krivica prethodnih vlasti u ne znam ni ja koliko decenija. Mi smo sebe doveli u situaciju da nemamo dovoljno stručnog kadra u srednjem obrazovanju. Mi se sad suočavamo sa velikim problemom da nemamo dovoljno kvalifikovanih radnika srednje i zanatske struke.

Nedavno sam slušao neku emisiju, gde kaže – povlačimo naše zavarivače, varioce iz zemalja EU, jer radi se Južni tok, i sada im dajemo plate od tri do sedam hiljada evra. Zašto smo sebi dozvolili da dođemo u takvu situaciju da nemamo ni dovoljno zidara, ni tesara, ni armirača? Pa, pogledajte na ovim gradilištima po Beogradu, a tako je i širom Srbije, na svakom gradilištu videćete natpis – traži se, pa onda piše armirači, zidari itd.

Ja sam bio prošle nedelje u Crnoj travi na proslavi 100 godina srednje Građevinske škole, najstarije građevinske škole u Srbiji, škole koja je bila rasadnik izuzetno dobrih i kvalitetnih stručnjaka vezanih za oblast građevinarstva. Evo, nosim i bedž sa te proslave. Predložio sam već jedanput ili dvaput u ovoj Skupštini nadležnom ministarstvu da umesto što zatvara odeljenje te škole u Crnoj travi, da napravi majstorsku akademiju, gde bi svi kadrovi iz svih tih stručnih škola dolazili makar mesec dana na praksu, da se izuče i obuče u tim oblastima i da postanu vrhunski majstori, onakvi kakvi su nekada bili čuveni Crnotravci neimari, zidari. U znak zahvalnosti, njima je podignut spomenik u vračarskom parku i na ulasku u Crnu travu.

Nismo smeli da dozvolimo sebi luksuz da dođemo u situaciju da onu radnu snagu koju smo nekada poklanjali Evropi i svetu, danas moramo da tražimo u Albaniji, u Turskoj, Rumuniji, ne znam sve kojim zemljama. Zato pod hitno moramo da rešimo te probleme i da ne dozvolimo da Srbija dođe u situaciju da od jedne zemlje koja je bila poznata po dobrim zanatlijama, danas ili sutra nema svoje ljude, svoje radnike koji će raditi u tim oblastima. Za sada neću više. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.