Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodo ministri, nemojte previše da se uzbuđujete zbog čitanja podataka koje je moj uvaženi kolega imao maločas, jer kad neko ne ume da pročita radno-pravan i zameni rečima ravnopravan dok čita i sedmicu zameni rečju sednicu, ja dovodim u pitanje i podatke koje iznosi. Jer, verovatno da ne zna, kad ne zna da čita reči, verovatno ne zna ni brojeve. Bar ja to tako gledam.
Sad, da raščistimo neke stvari pošto se ovde stalno govori o statistikama koje su u suštini metoda, nisu nauka, hajde da se bavimo tačnim onim podacima gde ne može niko ništa da prigovori, ni da li je vršena anketa, ni na koliko ljudi je vršena anketa, ni da li su lica starija ili mlađa od 15 godina, nego čistim brojevima, koji mogu da se provere. Može da se proveri iz više izvora kako izgleda naš penzioni fond.
Prva stvar, da raščistimo odmah, ne pričam to zbog uvaženog kolege, jer on to nikad neće da ukapira, Penzioni fond se puni po dva osnova, jedan osnov su doprinosi koje uplaćuju zaposleni, međutim, pošto je Penzioni fond uništen jednom politikom koja je vođena do 2012. godine, nažalost, nedostajući deo za penziju uplaćuje se iz budžeta Republike Srbije.
Ta ukupna masa koja se isplaćuje penzionerima, recimo, od 2012. godine iznosila je 562.337.000.000 ili 271.152.000.000 skoro, dotirano je iz budžeta Republike Srbije i to je podatak prvi koji treba da uzmemo kada upoređujemo vlast Dragana Đilasa, Šolaka, Borisa Tadića i njihovih sledbenika u Fiskalnom savetu, ali i ovde koliko vidim, među prisutnim poslanicima opozicije, jer setite se jednog naučnog rada predsednika Fiskalnog saveta - rast broja zaposlenih nije se desio bez rasta BDP-a. To je onaj što prima 400.000 dinara po raznim osnovama, a kaže da ne možemo da povećamo plate zaposlenima u javnom sektoru koje u većini slučajeva za mlade ljude iznose 36, 37.000 dinara.
E, sad, da pogledamo, evo, 2019. godinu, danas ukupan fond za isplatu penzija je 668.140.000.000, što je otprilike veće za 104.000.000.000 nego što je to bilo 2012. godine. Da pogledamo i iznos koji se isplaćuje iz budžeta u ovaj sad jako veći fond. Iz budžeta se uplaćuje 173.715.000.000, a 2012. godine u zlatno vreme Borisa Tadića i Đilasa uplaćivalo se 271.151.000.000 ili 102.000.000.000 više. E, sad, vidimo da je razlika preko 200.000.000.000.
Postavljam sada pitanje – evo, ministre Mali, ministre Đorđeviću, odakle ta razlika tolika? Mislim da je razlika nastala zbog povećanja broja zaposlenih…
(Nemanja Šarović: Ti misliš.)
Da, ja mislim, za razliku od nekih koji ne misle ni svojom glavom. NJima neko mora da kaže šta treba da misle svako jutro.
Povećanje zarada zaposlenih prevashodno u realnom sektoru. E, to su podaci sa kojima treba da baratamo, a to je da su penzije i u nominalnom i u procentualnom i u, da kažem, stranim valutama, veće nego što su bile 2012. godine. To je reper, ostalo su metode koje neko čita i interpretira kako njemu odgovara.
Sada, da li je njemu žao zbog Dragana Đilasa, jer je učestvovao u radu javnih preduzeća koja su pustošila Beograd i zadužila se kod komercijalnih banaka, pa je kasnije to moralo da se vraća iz budžeta grada Beograda, ne znam. Da li je od toga imao neku korist ličnu, ne znam. Ali, čim toliko plače za njima, verujem da je imao.
Toliko o njihovim metodama. Znači, imamo preko 100 milijardi veći fond i preko 100 milijardi se manje uplaćuje iz budžeta. Pa to valjda uplaćuju zaposleni. Ne uplaćuju neki drugi. Nije to iz inostranstva, nije to ni sa meseca, ni sa Marsa, nego od naših zaposlenih. Iako je nekome, izgleda mi žao, što Republika Srbije ima sve veću zaposlenost, što se sve bolje živi, taj ne voli svoju državu, neka nađe pravi argument da kritikuje vlast, a ne da izmišlja i okreće činjenice i tačne podatke.
Druga stvar, gospodo ministri, moj kolega Marijan Ristićević će o tome nešto više da govori, pošto je on postavio to poslaničko pitanje, a moja diskusija je jednim delom vezana za TV pretplatu. Oni koji sada najviše kritikuju su je uvodili kao taksu. Neću sada mnogo o tome da pričam, treba da se obezbedi određen stepen nezavisnosti javnog servisa, ali gde to ima meru? Znate, ako moj uvaženi kolega Marijan Rističević postavi poslaničko pitanje direktoru Bujoševiću – da li je to neki ugovor zaključen između RTS i preduzeća ili firmi gde je vlasnik Dragan Đilas, dobija odgovor da postoje takvi ugovori, ali da ne mogu da budu dostupni ni narodnim poslanicima, zato što su deo poslovne tajne.
Sada, neko je tu nešto pobrkao. Nije RTS d.o.o. nego je to javni servis koji ima status javnog preduzeća i ne može nikako nijedna ugovorna obaveza koju ima iz redovne delatnosti da bude poslovna tajna. Ali, to je manir Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Šolaka i ekipe. Kasnije ćemo malo i o Šolaku da diskutujemo, a to je da kada god nešto zaključuju to je kod njih sve tajno.
Setite se samo ministre, ugovor oko „Fijata“ je tajni. Ni dan danas ne smemo mi da obelodanimo odredbe tog ugovora. Zato su sve napadali i optuživali nas, tada ste bili gradonačelnik Beograda, stavili ste ugovor o izgradnji „Beograda na vodi“ na potpuni pregled svim građanima Republike Srbije, a optužuju i Aleksandra Vučića i vas, i sve druge da ste nešto ukrali.
Idemo dalje, ugovor o partnerstvu sa „Etihadom“, dostupan, opet optužuju da se nešto krade.
Ugovor o koncesiji Aerodroma „Nikola Tesla“, opet sve dostupno javnosti, opet govore da se nešto krade. Govore oni koji su stavljali na svaki dokument stepen tajnosti, kao da je to maltene vojna, bezbednosna ili bilo koja druga tajna, da se ne bi znalo koliko novca otimaju, ili koliko štete nanose državi. E, sada je i ugovor između žutog Bujketa i Dragana Đilasa tajni ugovor. Pa ne može da bude tajni. I nema taj stepen nezavisnosti RTS, da krije svoje finansijsko poslovanje. NJegova nezavisnost odnosi se na način informisanja, na uređivačku politiku, a ne na poslovnu politiku. U pitanju je lopovluk. Ništa drugo.
Gospodine ministre, za razliku od ovoga što ne ume da čita, ja jedno pitanje moram vama da postavim. Odnosi se na ministra finansija. Ne zna da čita Nemanja Šarović. Dokazano. Da li je normalno, evo raspravljamo o porezu na dobit preduzeća pravnih lica, zovite ih koliko god hoćete. Da li je normalno da vlasnik preduzeća, osnivač uplati svom preduzeću određena sredstva, vodi ih kao kredit po stopama kamate koja su veća, stopa kamata je veća nego što može da postoji poslovnih banaka, banaka koje su registrovane za davanje kredita, pozajmi novac svom preduzeću, na to naplati kamatu i iznos naplaćene kamate ide mu kao poreska olakšica. Jel to normalno?
Da ponovim. Vlasnik preduzeća, ne zbog vas gospodine ministre, zbog građana Srbije da znaju kakve mangupe brani Nemanja Šarović. Znači, vlasnik preduzeća uplati svoj preduzeću izvesna sredstva kao kredit, naplaćuje kamatu koja je veća nego kamate koje daju poslovne banke i taj iznos ili kamatni iznos mu se računa kao poreska olakšica prilikom obračuna poreza na dobit pravnih lica. Ja mislim da to nije normalno.
To se dešava sa SBB, Šolakom. On preko svoje firme koja je registrovana u Luksemburgu uplaćuje pozajmice SBB. Na te pozajmice obračunava kamate koje su veće nego na kredite koje daju banke. Na obračunati iznos on odbija od naše poreske stope 15% i plaća ga u Luksemburgu sa 5%, novcem, zaradom i prihodom koji je ostvario u Republici Srbiji. Ja mislim da to nije normalno. Nije normalno zato što, prvo, zna se ko može da daje kredite. Zakon o obligacijama poznaje pozajmicu, ne poznaje kredit. To je ovaj što dobacuje kao pravnik treba da zna. Pozajmica je jedno, kredit je drugo.
Kredit mogu da daju samo institucije koje su registrovane, imaju dozvolu Centralne banke, odnosno NBS. Ako je kamata veća od one koje daju banke, onda je to klasično zelenaški kredit koji služi samo u jednu svrhu, da bi se utajio porez u Republici Srbiji. Ništa više. To je samo jedan od delova kako Šolak, Dragan Đilas i ekipa oko SBB iznose već godinama novac iz Republike Srbije, zato što su zakon pisali oni. Te odredbe u zakonu još uvek stoje. Prvoj sledećoj izmeni dopuni Zakona o porezu na dobit pravnih lica promenimo. Ne može da bude okamaćivana ni na koji način, kamata da bude obračunata, a na nju neplaćen porez. Kada vlasnik pravnog lica, bez obzira da li je on domaći ili strani naplaćuje tu kamatu i umanjuje poresku osnovicu. To ne može. To nije normalno. To apsolutno nije normalno.
Ove odredbe koje su donete, pogotovo kada su u pitanju poreske olakšice, da se vratim ponovo na zaposlene i na nezaposlene. Kako vidim i pored poreskih olakšica koje ćemo da ustanovimo ovim izmenama i dopunama zakona planirano je za 2020. godinu da penzioni fond iznosi 696 milijardi 898 miliona, a da dotacije iz budžeta Republike Srbije budu 157 milijardi ili za oko 16 milijardi manje nego što je to danas, što samo pokazuje da neko ne ume da čita statističke podatke, da se broj zaposlenih povećava zato što se povećavaju fondovi i penzionog osiguranja i zdravstvenog osiguranja, i smanjuju dotacije iz budžeta.
To su verodostojni podaci, a metode koje neko koristi, mene uopšte ne interesuju. Zato, u danu za glasanje, treba podržati ovaj set zakona.