Ovo je potvrda onog što sam malopre rekao, a to je da je samo forma zastupljena. Vi u ovome članu 10. predviđate zakonom preciziranje odnosa između radnika i poslodavca za one koji su angažovani u zemljama EU. U obrazloženju kažete da će ovaj član 10. stupiti na snagu kada Srbija bude punopravni član EU.
Ima li većeg apsurda od ovog? Nema. Kakav je to zakon koji u sebi sadrži ne jednu odredbu, nego jedan član? Da je i jedna rečenica u ovome smislu, to bi bila teška ironija, ne bi čovek mogao da poveruje. Ali vi stavljate član koji reguliše kakva prava ima radnik koji je zaposlen u zemlji članici EU, ali stupa na snagu kada Srbija postane punopravni član EU.
Pa, ne može, to je takva kontradiktornost da čovek ne može da veruje da se to desi Vladi. Pa, kad prepisujete, gospodo, te zakone, kad želite da budete slepi sledbenici tog globalizma, imajte bar malo stila, imajte bar malo časti, bar malo ponosa i inata tog srpskog koji postoji u generacijama, pa kažite – ne možemo baš ovako da preslikamo ovo. Kad će Srbija biti članica EU? Nikad, možda i kasnije. Ako budete tako navijali, bogami, izgleda da će se desiti ovo možda i kasnije.
Nemojte, brišite ovaj član, nemojte da vam služi ovo, rekli smo vam, služiće kao primer, da ne kažem, gluposti, onoga ko je bio član Vlade. Služiće kao primer u školama, deca će učiti u školama, a narod će pričati, evo, vidite kako je 2019. godine bio sastav Vlade, evo vidite kakav je član zakona bio, bio je onaj koji je futuristički u svakom slučaju, a taj futur je izgleda ne Futur II, nego neki još veći futur. Nikad to neće biti.