Hvala, prof. Šešelj.

Samo još jednu rečenicu.

Pozivate se na ovaj detektor laži. Nijedan čovek koji drži do svog dostojanstva neće pristati da ide na detektor laži. Šta on dokazuje? Ništa. Neće da ide ni jedan čovek od dostojanstva. Što bi išao? Policija mora da dokaže da je on kriv, a ne on da dokazuje da je ispravan. To je ispravno postavljanje stvari.

Hvala.

Narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku.

Izvolite.

Evo, ovako, kolega Šešelj. Prvo, što se tiče slučaja Šarić, nije za vreme vlasti SNS raspisana međunarodna poternica za Šarićem, to odmah da raščistimo. Raspisana je za vreme bivšeg režima. Šarić se dugo godina krio i predao se kada su SNS i Aleksandar Vučić preuzeli odgovornost za Republiku Srbiju. Predao se sam, valjda verujući u pravosudni sistem koji ima u Srbiji, da će mu biti suđeno u skladu sa zakonima ove države.

Neću da se mešam u sudske presude. Kada bude bilo presuđeno, šta bude tužilac dokazao, šta ne bude dokazao, sud će da meri. Nećemo ni vi, ni ja to da merimo, bar ne bi trebalo.

Ostajem vam dužan za ove druge. Jedan mangup koji se zove Miroslav Mišković je godinama kompletnu aktivu čitave privrede Srbije usisavao u svoju kompaniju. Ako mu isporučite robu, bez obzira da li ste uvoznik, da li ste izvoznik, da li ste domaći proizvođač, ako mu isporučite robu, budite sigurni da vam neće biti plaćena bar godinu dana.

Šta je radio sa tim novcem, jer se evidentno roba prodavala? Trgovao je na finansijskom tržištu. Kako? Tako što je imao svoje ćerke firme po inostranstvu. Između ostalih, imao je i u Bugarskoj, imao je na Kipru, imao je i na Malti. Ne znam ni ja sve gde je imao firme. Ćerka firma isporučuje profakturu za uvoz robe i usluga, primera radi, sto miliona evra. To završava kod poslovne banke. Srpsko tržište devizama i dan danas je plitko. Pedeset miliona napravi haos, a zamislite 2008, 2009. i 2010. godine? Dakle, dođe do naglog skoka evra, s tim da on kupuje evro po onom kursu kada je predao zahtev. Iznosi novac iz zemlje, tzv. poreske rajeve. Menjali su Zakon o deviznom poslovanju da ne mora nikad da uveze robu i uslugu ovde u Srbiji, a onda postepeno u manjim iznosima vraća privredi, koja je zadužena u evrima, pa i kada mu uplati neku crkavicu, tih sto dinara nije više sto evra, nego 80, da bi se on i dalje bogatio na špekulacijama, razlikama u ceni, kreditnim poslovima i poslovima osiguranja. Tako je stekao bogatstvo. Tako ga stiče 25 godina. Takav neće nikad da se promeni.

Hvala, kolega Arsiću.

Reč ima prof. dr Vojislav Šešelj.

Izvolite.

Mišković je bio čedo socijalističkog režima. Mi smo, kada smo bili u Vladi Srbije, čak imali jedan sukob sa njim, jer je ministar trgovine Zoran Krasić pokušao neke stvari da istera na čistinu oko nekih njegovih skladišta.

(Veroljub Arsić: Cigare.)

Oko nekih skladišta, razne robe je tamo bilo, luksuzne. Uglavnom skupe robe.

To nije uspeo do kraja da završi, jer su se socijalisti pomamili i Mirka Marjanovića umalo šećer da ubije, ali on se u punoj meri razmahao pod dosmanlijskim režimom i sve što je postigao, uglavnom je postigao podmićujući državne funkcionere, i Tadića i mnoge druge, uključujući i vašeg prvog predsednika Tomislava Nikolića. Uključujući i njega. Kada ste uhapsili Miškovića, on je pokušao da interveniše da se Mišković pusti. Vučić mu nije popustio. Ja sam posle zezao Vučića da ga je uhapsio zato što njemu ništa nije dao, a stvarno mu ništa nije dao. Davao je Tomislavu Nikoliću velike pare, milionske iznose.

Sad kad ste uhapsili Miroslava Miškovića morali ste da hapsite redom državne funkcionere koje je on korumpirao. Niste nijednog uhapsili, nego njegovog sina i vi sad dokazujete da je on kriminalac, a on ništa od toga što mu pripisujete nije mogao da uradi bez državne pomoći, a niko od državnih funkcionera nije stradao zbog toga. E, to je suština.

Čim ste ga uhapsili ja sam izašao sa idejom da mu se ponudi nagodba - da samo kaže kome je od državnih funkcionera davao novac i za šta i da se on oslobodi, a da se ovi kazne. Jer, mnogo je veća opasnost od državnih funkcionera koji su korumpirani, nego od biznismena i tajkuna koji ih korumpiraju.

E, to niste uradili. Sad se mučite. Jeste on osuđen, ali to su sitnice za ono što ste vi mi mislili da ga možete osuditi. Tresla se gora, rodio se miš. Ne može. A da ste zaorali duboko, onda bi u zatvoru bio i Tadić i pre njega Labus i Mlađan Dinkić i onaj Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović i mnogi drugi. To niste smeli da zaorete, a oni su ostali nekažnjeni.

Pa, što ne gonite Miroljuba Labusa i Dinkića za onoliko državno zlato koje su ukrali?

Hvala, prof. Šešelj.

Pravo na repliku ima Veroljub Arsić. Izvolite.

Gospodine Šešelj, sve što su oni radili uglavnom je bilo kada su u pitanju krivica, već je bilo pred relativnim rokom zastarelosti.

(Vojislav Šešelj: Još nije apsolutni, rok je 20 godina.)

Ako nisu pokrenuli na vreme, relativan rok je važeći, vi to znate isto tako dobro kao i ja.

Mišković je osuđen za ono što jeste bio osumnjičen, a to je utaja poreza. Znate i sami da su mnogo veći kriminalci od Miškovića padali baš na utaji poreza, jer tu su nekako naj, toliko vole da kradu da im je malo što su ukrali pet miliona ili 50 miliona evra, pa na to treba da plate porez od 500.000. Ne, oni će gledati da plate 5.000. Takvi su, takva im je narav, tako su naučeni, megalomani.

Sećam se ja tog istog Miškovića kad je on pretio Mirku Cvetkoviću da će da zatvori svoje kompanije ako bude morao da plati porez na dodatu vrednost. To je bilo 2008. godine. Ali se sećam i kad je Narodna skupština donosila ovde zakone koji su amnestirali sve njih za sva krivična dela koja su pravili.

Znači bilo je krivično delo iznošenje deviza i falsifikovanje dokumentacije i pravljenje fiktivnih ugovora, mi menjamo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju i kažemo – možete da radite šta hoćete zato što je to pravilo Svetske trgovinske organizacije.

(Vojislav Šešelj: Evo, još nije kasno da osudite Mlađana Dinkića što je upao sa automatskim puškama.)

Ali ja još uvek ne dobijam jedan odgovor. Osim tog modela, oni koji su navikli da špekulišu, da kradu, znači, sami ste spomenuli u jednom trenutku da Srbija mora da izvozi. Da li će da izvozi na istok, na zapad, bilo gde, u bilo koji deo sveta, recite mi, od tih mangupa, ko je od njih sposoban da započne ozbiljan posao koji može ozbiljno da doprinese oporavku Republike Srbije i poveća izvoz Republike Srbije? Evo, ja vam tvrdim – ni jedan.

Hvala, kolega Arsiću.

(Vojislav Šešelj: Replika.)

Profesore Šešelj, ja bih da završimo ovaj krug replika, ako mogu da vas zamolim, jer smo se vratili u početak dvehiljaditih.

(Vojislav Šešelj: Vrlo kratko, Arsić je jednom počeo sa mnom. Konstruktivna je rasprava.)

I meni je sasvim u redu da slušam, odlična je rasprava.

(Vojislav Šešelj: Minut jedan.)

Hajde još jednom vi, on eventualno, i da se završi. Izvolite.

Ne mogu u nedogled profesore, razumite me, ne mogu u nedogled da dajem replike.

(Vojislav Šešelj: Nije ovo u nedogled. Umorim se ja brzo.)

Ne sumnjam ja u vas. Izvolite.

Pazite, u vreme kad su činjena najveća krivična dela, apsolutni rok zastarelosti je bio 20 godina. Za upad sa automatskim puškama u Narodnu banku Jugoslavije 2000. godine, apsolutni rok zastarelosti je 20 godina, ističe u oktobru sledeće godine.

Ako do tada ne uhapsite i ne procesuirate Mlađana Dinkića, više ga niko ne može procesuirati. Apsolutni rok zastarelosti za pljačku zlata iz Narodne banke koju su izvršili Dinkić i Labus je takođe 20 godina, jer je time ugrožena ekonomska moć zemlje. To je teško krivično delo. Ako ih ne budete procesuirali do oktobra meseca i to im je zastarelo i mnoga druga krivična dela. Ove otmice dece, otmice Miškovića, Baje Plavog, otmice sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića. Tu je isto rok zastarelosti 20 godina i niko se ne goni.

Eno, Čedo pokrao žito iz deviznih rezervi, na firmu njegove žene je uzeo tamo iz deviznih rezervi ogromnu količinu pšenice u Subotici i prodao i niko ga ne goni. Sada vam se pripitomio i sada je vaš, samo kaže – izvolite.

(Veroljub Arsić: Ko?)

Čeda Jovanović. Ko? Znaš i ti to Arsiću, nemoj, ti to znaš bolje od mene, nisi ti vesla sisao baš.

Dakle, sve to može da se istera, ali treba dobra volja. Zašto je nemate? Obećavali ste.

(Aleksandar Martinović: Koji ekonomski model? Rekli ste da ćete da nam objasnite.)

Evo vam ekonomski model, svi ekonomski finansijski stručnjaci kad je izašao ovaj projekat budžeta u javnu raspravu, rekli su da je najslabija tačka što nema projektovanog investiranja domaćih firmi.

(Aleksandar Martinović: Ko je to rekao?)

To je u javnosti bilo, u novinama, publicistici, čitaj nešto.

(Aleksandar Martinović: To je rekao ovaj Ćulibrk.)

Ko?

(Aleksandar Martinović: Ovaj Milan Ćulibrk.)

Nemoj, bre. Više autora. Nemoj tako da budeš zao.

(Aleksandar Martinović: Nisam zao.)

Čekaj, on se u neke ekonomske stvari razume. Ja znam da on u političkom smislu zaslužuje svaku kritiku, ali ako nešto zna iz ekonomije, onda zna, a Ćulibrk nešto zna. Ja sam se uverio da zna jer sam čitao i neke njegove tekstove.

Vidite sada, koji su to domaći investitori? Nema drugih osim ovih tajkuna koji su se jagmili i ščepali sve što su mogli. Drugih nema, ostali su ojađeni, sitni poljoprivrednici, sitne zanatlije, ugostitelji itd, oni ne mogu mnogo investirati, ali bi ih trebalo postepeno oslobađati, smanjivati im poreze kako bi se sve više…