Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas bih koristeći pravo iz člana 287. Poslovnika skrenula pažnju na potrebu zajedničke i organizovane aktivnosti na sagledavanju važnog društvenog pitanja koje se zove međugeneracijska solidarnost.
Pitanje bih postavila predsednici Vlade u kontekstu obeležavanja sutrašnjeg dana, 20. decembra, kao Svetskog dana međugeneracijske solidarnosti, koji su ustanovile UN 2006. godine, prepoznajući značaj ovog pitanja za čitavo čovečanstvo.
Naime, pitanje prosperitetnog i integrisanog razvoja svakog društva nezamislivo je bez učešća svih generacija bez obzira na generacijske razlike. Svako ima svoju ulogu i mesto u društvu i svako je potreban društvu. Društvo na neki način možemo uporediti sa mašinom koja radi samo ukoliko ima sve delove.
Dakle, nije moguć razvoj, niti napredak ako se delimo po generacijama. Ako su izostavljene pojedine generacije, ako se ne afirmišu vrednosti i postignuća svake generacije, svakom društvu je neophodno iskustvo starijih generacija, ali i napredak je nemoguć bez generacije mladih.
Ovom pitanju posvećuje se sve veća pažnja i na svetskom i na nacionalnom nivou. Srbija prepoznaje značaj ovog pitanja i pored ostalog, zato što postajemo sve starije društvo sa izraženom depopulacijom. U strukturi stanovništva stari čine preko 20%, a mladi do 15 godina ispod 15% stanovništva.
Međugeneracijska solidarnost podrazumeva razumevanje, saradnju, zajednički aktivizam, pomoć mladih starijima, a posebno negovanje porodičnih vrednosti, jer jedino zdrava porodica u kojoj postoji poštovanje među članovima svih generacija jeste temelj zdravog društva.
Solidarnost sa starima danas je izazov, jer opšti trend starenja evropskih društava, pa i našeg, zahteva potpuno drugačiji pristup pitanju međugeneracijskog odnosa.
Suštinsko pitanje je da li će demografsko starenje dovesti do povećanja međugeneracijskih tenzija ili će sve manji broj radno sposobnih morati da podrži sve veći broj starih, što može produbiti međugeneracijski jaz. To bi svakako vodili ka dehumanizaciji društva i zanemarivanju uloge starih koji su u svojoj radno aktivnoj fazi punim kapacitetima doprinosili razvoju društva i brinuli o starijima. Sada je red da mi brinemo o njima.
S druge strane, mladi danas žive na drugačiji način. Tome, nažalost, doprinosi popularizacija materijalnih vrednosti i nezdravih i rizičnih stilova života, isticanje prava, ali ne i obaveza da svaki član društva ima, što u krajnjoj meri može doprineti produbljivanju međugeneracijskog jaza.
Pitanje međugeneracijskih solidarnosti je kompleksno pitanje i zahteva na nivou države multidisciplinarni pristup, odnosno zajednički pristup ekonomskih, obrazovnih, omladinskih, socijalnih i zdravstvenih politika kako bi se obezbedio humani međugeneracijski odnos koji omogućava društvu da napreduju učešćem svih generacija, da društvo za stariju populaciju obezbedi uslove humanog starenja i razvija socijalnu odgovornost.
Margaret Nid je rekla jednom prilikom – veze između generacija su neophodne za mentalno zdravlje i stabilnost nacije. O međugeneracijskoj solidarnosti u našem društvu dosta se govori. Organizovano je više skupova, istraživanja, konferencija.
Ministarka bez portfelja zadužena za demografiju organizovala je istraživanje na ovu temu, ali bih u vezi sa ovim složenim, za dalji razvoj društva važnim pitanjem, želela da postavim pitanje predsednici Vlade – da li Vlada planira donošenje nekog strateškog dokumenta o međugeneracijskoj solidarnosti, koji bi obuhvatio sve aspekte i sve probleme i sadržao akcioni plan za dugoročno rešavanje pitanja međugeneracijskih odnosa u našem društvu? Zahvaljujem.
