Hvala lepo.
Prvo želim da se zahvalim svim poslanicima koji su učestovali u raspravi, svako je izneo svoje argumente, hvala vam na strpljenju što vas je ostalo tako mnogo, deset sati je, nije lako da ostanete, hvala vam za to. Ovi kojima je bilo mnogo stalo do njihove zemlje podigli su dnevnice pretpostavljam i nisu učestvovali u raspravi, normalno, oni to znaju, priznaju valutu, ali ne priznaju državu.
To je otprilike tako nekako, to tako funkcioniše kod njih. Ali, dobro bili su tu da povrede Srbiju i srpsku državu, Krušik, odbrambenu industriju, šta god su mogli. To su uspeli da urade, to su mogli i naravno govorili smo ovde i o sajber ratovanju i o bezbednosti, sad vidite kako to radi. Pratio sam šta se prenosi, dakle, svetski portali, odnosno portali posebni iz okruženja oni koji se ubiše da dokažu da je Srbija najgora na svetu, uključujući i šiptarske portale, prenose izjave Đilasove zamenice i kažu, ne citiraju odakle je izvor, ne pominju više Pacolija, nego samo kažu Marinika Tepić, srpski poslanik, rekla, Srbija kupuje priznanja, odnosno od priznanja.
To je to. To se inače zove, verovali ili ne, malo je glup naziv - ping pong. To se tako zove u teoriji. Bacite lopticu, onda vam vrate lopticu i vi tako vraćate lopticu. I tako pričate protiv svoje države, pljujete svoju zemlju. Hajde da zaboravimo to.
Šta mislite, kako se osećaju ti ljudi koji su bili ovde u Beogradu i koji su povukli priznanje? Jel mislite da to neće stići u njihove zemlje? Već je stiglo u njihove zemlje. Ne znam koja je vremenska razlika, pa dajem taj prostor. Dakle, pitaće ih neki novinari i neka opozicija tamo i reći - sram vas bilo, koliko ste para uzeli? Onda će oni tamo morati da se pravdaju i neće im napamet pasti više da nas podrže. Jer, na sledećem glasanju će dobro da paze, da ne kaže opet - uzeli ste pare od Srba. I baš ih briga. Pa šta, povredila sam Srbiju, jaka stvar, nek propadne, propala dabogda. Važno da sam ja pogodila još nekog, da sam povredila nekog od političkih protivnika. To je bitno. To je važno.
Svi smo mi bili u opoziciji. Dugo godina smo bili u opoziciji. Nađite da smo napali svoju državu, da smo je tako izručili strancima. Da smo je izručili strancima. Mi to nikad nismo. Niko od nas to nije radio. Ali, evo, gledam, pažljivo sam pratio i vidim kako je to počelo da se vrti. Sutra će svi zaboraviti ko je to rekao. Samo će ostati priča - Srbija kupuje povlačenje priznanja. Ništa više. A ljudi koji su bili na našoj strani će dva puta da razmisle da li će to biti ponovo. A pogotovo što smo poslali primer onima koji su se dvoumili u međuvremenu. Zašto im treba to? Šta im treba ta bruka?
Ako uzmu pare od Šiptara, niko im reč neće reći. Jer, kod Šiptara nema Marinike Tepić. Kod Šiptara nema Dragana Đilasa. Kod Šiptara nema nikoga ko će napasti ono što smatra svojom državom. Nikog. Nema. To ne postoji. Kod nas ima.
Zato će neko da razmišlja pa da kaže, ako se premišljao hoće na ovu ili na onu stranu, kaže - bolje da budem na ovoj strani, oni me slave ko heroja, ovi će da me prodaju, ovi će da me ispljuju, ovi će da slažu nešto o meni.
Ja ne kako ćemo gledati tim ljudima sad u oči? Ja treba da sretnem posle te ljude. Treba da dođu neki od njih, treba sporazum o odbrani, hoće da sarađuju sa nama. Ja treba da ih gledam ponovo u oči i da kažem - pa, dobro, znate, to je opozicija. On kaže - da, super, baš lepo, lepo je što vi Srbi toliko malo cenite kada vam neko pomogne, ja sam mislio da svi Srbi žele da povučemo priznanje. Oni su ljudi mislili da cela Srbija želi da se ta lažna država skloni iz UN ili da ne bude ni blizu UN. Kad ono, nije tako. Najveća dosovska partija sve što radi, radi da sutra slučajno neko ne povuče priznanje - stranka zdravog razuma, koju vodi Đilas.
To tako izgleda. To tako i jeste. To nas tako lomi. Sramno je. Kako sutra da branite poziciju svoje zemlje, svoje Srbije, kad će vam neko zapušiti usta, doći i reći - pa, čekaj, kod vas se to kaže. Nije to naš stav.
Nemojmo sad da se ljutimo na NATO pakt, Amerikance. Nisu rekli Amerikanci, Srbi su rekli, srpska partija je rekla. Građanin Srbije je rekao. Za razliku od njih, ja neću nikome da brojim krvna zrnca. Građanin Srbije je rekao. Nije ni NATO pakt, ni Amerika. Rekao građanin Srbije. Tačka. Nemamo na koga da se ljutimo, osim na sami sebe.
Niste svesni kakav je udarac zadat našim naporima današnjom laži Marinike Tepić. Niste svesni. Videćete u narednim danima. I ne bi me začudilo da neka od ovih zemalja sad počne da se pere i objašnjava kako ništa nije bilo. Ko će biti kriv za to? Ko će biti srećan? Pacoli će biti srećan. Šiptari. Ko još? Mi, Srbi? Nećemo. Ali, koga briga za to.
Žao mi je što se to desilo. Nažalost, nije bilo nešto što ne može da se očekuje.
Vi ste pitali da li ovaj ili onaj prima pare? Ne znam, nemam tu informaciju, ne mogu da vam je kažem relevantno, ali mogu da kažem da se ponašaju kao da rade. Kao da su plaćeni. E, sad, da li su plaćeni, ne znam. Da li rade volonterski ili na volonterskoj bazi, ne znam, ali tako se ponašaju.
Ovo danas što je Marinika Tepić rekla, kao da je plaćena. Možda nije, možda je iz čistog ubeđenja da Srbiji treba sve najgore uraditi, jer ja nemam drugo obrazloženje. I nema opravdanja za ovo. Nema nikakvog opravdanja za ovo. Nikakvog.
Nismo mi sigurni, dame i gospodo, ako smo neutralni. Nismo sigurni ni ako smo u Paktu. Mi smo izabrali neutralnost kao nešto što nas sklanja od velikih svetskih oluja, velikih sukoba i svađa, nešto što daje poruku svima da nećemo da budemo ni na jednoj, drugoj, trećoj, petoj strani, koliko god ih bude bilo, a sva sigurno je u nama. Nema druge sigurnosti. I nemoj da budemo baš tako ubeđeni da će sa ove ili one strane u trenutku nevolja, ako ih pozovemo, doći.
Pitanje je da li neko želi da gine za Srbe. Do sad se u istoriji pokazalo - vrlo retko, i samo kad smo bili, veliki ratovi, veliki sukobi, pa smo bili nekako blizu. Nemoj da mislimo da će iko doći. Neće niko doći. Samo mi. Samo Srbi. Da budemo dovoljno jaki, dovoljno snažni, da budemo preskupi za sukob. Ništa više. Nemoj da očekujemo više od toga. Neće niko da gubi svoju decu. I ja ga razumem. Jel biste vi poslali vašu decu da izginu na nekom dalekom ratištu, nekog naroda koga ne poznajete i koga znate mnogo malo? Teško.
Pogledajte koliko se svađamo oko mirovnih operacija, da idemo bez oružja, da ne ratujemo ni sa kim. Pa nam je teško, pa se ljutimo što šaljemo naše vojnike van granica naše zemlje. A koliko biste vi, ja, koliko bismo bataljona, koliko bismo brigada poslali da ratuju za druge zemlje i druge narode? Što mislimo da će drugi narodi i druge zemlje, daleko bilo, da ratuju za nas. Na nama je da se izborimo da ne ratujemo ni sa kim, e to je naša borba i to je neutralnost.
Da li ćemo uspeti? Pa, premali smo da znamo, ne mogu ja to da vam kažem, kako ja to da znam? Kako ja da znam da li će se veliki u nekim velikim svetskim, globalnim igrama opredeliti za to da neko nekada napadne Srbiju ili da podstakne nekoga da napadne Srbiju? Kao što vidite, ratovi se već vode na čitavoj planeti, ali ne direktno, nego preko posrednika. Nađu oni neke male nacije koje će tamo da ginu.
Ja to ne mogu da vam garantujem, ja ne znam da li će to neko hteti da uradi Srbiji, ali samo znam da ću dati sve od sebe i sa ljudima koji ovde sede i svim pripadnicima Ministarstva odbrane i vojske Srbije, sa čitavom državom Srbijom, da učinimo sve da do rata ne dođe ili bar da budemo preskupi za rad.
Naš posao je da budemo preskupi, da neko kaže - ne valja to na Srbima hajde da nađemo neku lakšu metu, nezgodni su, naoružani su, obučeni su, patriote su, braniće se, hajde da uradimo nešto drugo, hajde da odemo negde drugde i da vodimo računa. Znate, kažu, Srbi su tvrd, Srbi su čvrst narod, ali da ih ne iskušavamo previše, ja ne sumnjam da naš narod može da pobedi sve i svakoga, ko god dođe na ovo naše parče zemlje nije se dobro proveo, niko nikada, ali ako je moguće i da ne dođe, da mi učinimo sve što možemo da ne dođe i to je sva naša borba i to je sva naša briga.
Što se tiče KiM, jasno je da predsednik Aleksandar Vučić vodi ispravnu politiku. Od 2012. godine slušam da smo prodali Kosovo, napustili Kosovo, morate razumeti te 2012. godine čitav svet je smatrao da je stvar završena. Sad vidi da nije, sad pregovara sa nama, sad se ljuti što ne pregovaramo, ali ne vrši jednostrane poteze jer zna da mora da sačuva Srbiju, jer zna da mora da Srbija bude tu. Mora!
Bez srpskog stava ne može da se rešava ni kosmetsko, ni bilo koje drugo pitanje na Balkanu, ne može jednostavno. Hoće da prave veliki Albaniju. Samo mi možemo da zaustavimo, svi ostali ćute, oni pričaju kako će da obrišu granice Crne Gore i Severne Makedonije, ćute i Zajev, i Milo Đukanović, svi ćute, samo Srbija sme to da kaže, samo Srbija izgleda kao faktor koji to može da zaustavi.
Život na KiM postoji zahvaljujući Vladi Republike Srbije, u ekonomskom smislu to Vlada Republike Srbije održava. Naše ingerencije su bile narušene Rezolucijom 1244, Kumanovskim Vojnotehničkim sporazumom. Znate, vrlo je zanimljivo da, recimo, na Kosovu kažemo da je to narušila naša ingerencije, a nije narušilo, recimo, priznanje Hrvatske.
Gde mi to određujemo koji su to prioriteti? Ili Dejtonski sporazum kada je nastala BiH i tamo ostalo da živi milion i 200 hiljada Srba? Vrlo zanimljivo, da ne kažemo, pa sad Dejton. Ne, nego prihvatamo realnost takvu kakva jeste, Dejtonski sporazum je takav kakav jeste, moramo da ga poštujemo, moramo da volimo Republiku Srpsku, moramo da poštujemo BiH. To je tako.
Isto važi za prostor Kosova i Metohije, sačuvati Srbe kako znamo i umemo. Sačuvati ih na svaki način.
Mi smo 2012. godine, zamislite, te 2012. godine šta nas je sačekalo sve, sve dogovoreno. Pa, nema. Ko je potpisao administrativni prelaz, odsekao nas, gotovo? To vam je ekvivalent kao da u Republici Srpskoj da nam je neko presekao Koridor kod Brčkog. Nema veze sa Srbijom, gotovo. Presekli vas. Od tad se koriste alternativni putevi, nema više direktnog prelaza.
Ovo kad kažete oko hapšenja Marka Đurića, tog užasnog zločina koji se desio, hapsili su i mene. Hapsili me u Gračanici, dole na jugu, nisu tako spektakularno. Ali, ovi pre za koje govorite, pa Bogdanović ima ličnu kartu, bre, državljanin Kosova. Ko da vas hapsi? Bio ministar u Vladi Kosova. Što da ga hapse? Bio srpski ministar. Neće da ga hapse.
Inače, kad bi mu zabranili da dođe na Vidovdan, na Gazimestan nije išao, a i Marko Đurić, pa i ja, evo Marko tada se drznuo da ide i mimo toga.
Znate, Kosovo je teritorija pod privremenom upravom UN u skladu sa Rezolucijom 1244. Ako bismo se držali celog slova, tačno, mogli bi da vratimo i da pokušamo da vratimo deo vojnika i policajaca, ali bi isto tako morali da se pomerimo skroz.
Po Rezoluciji 1244 nema ni finansiranja, nema ni Trepče, nema ni onoga što je bilo. Nema, nema ništa. Po Rezoluciji 1244 UMNIK je Bog. U međuvremenu su, naravno, uveli i Euleks, uveli su brojne druge stvari. Po Rezoluciji 12 44, pregazili su je 100 puta. Mi je se tvrdoglavo držimo i moramo tvrdoglavo da je se držimo. Nekad boli, nekad ne boli, ali moramo tvrdoglavo da se držimo, nemamo za šta drugo da se uhvatimo.
U onoj meri u kojoj se svetska geopolitika bude menjala i mi ćemo moći da menjamo svoju poziciju. Zato je važno da smo tu. Zato je važno da smo duboko tu i jesmo duboko tu. Kao što vidite, svakako da jesmo.
Nemojte zaboraviti, Šiptari će učiniti sve da nas izazovu i da dođe do sukoba sa NATO paktom. Zna Haradinaj šta govori. Jel stvarno misli neko da Haradinaj može da se sukobi sa Srbijom? Ali, da prikaže sebe kao žrtvu, da privuče sebi zaštitu NATO pakta, da kaže – vi ste napali KFOR, vi ste napali jedinu legitimnu vojsku na prostoru KiM, e to je plan, to je cilj, da oni budu žrtve, a velika zla Srbija, grozna ih je napala i NATO pakt će da nas zaštiti.
Nemojmo zaboraviti, oni su ih stvorili, nekad se ljute na njih, nekad se ljute na tu svoju decu, ali to su im deca. I to je tako.
Na nama je da budemo oprezni, pažljivi, da hodamo na prstima, iako bi nekad gazili čizmama. Ali, kad vidite koje sve prilike su propuštene, sve je teže, sve je teže. To se tako radi. To je ona priča o kuvanoj žabi i podizanju praga draži, pa prođe Martovski pogrom, a vi ništa ne uradite, pa posle toga kažu – šta je problem? Otkud vam pravo da reagujete na nešto što je manje od Martovskog pogroma?
Ovi upadnu na sever Kosova, predsednik Vučić naredi da dignemo borbenu gotovost, mi to uradimo, ceo svet poludi. Šta radite vi to? Pa zašto? Kažu nam – što se niste digli 2004. godine? Sad ste našli. Pa niko nije ubijen. Šta je problem?
To tako izgleda i to se tako radi.
Ostao sam dužan jednu stvar. Jedan od poslanika je postavio pitanje koliko vežbi imamo sa različitim subjektima. Evo, da vam kažem, pa vi recite, procenite da li smo neutralni. Sa ODKB, sa kojima nismo imali nijednu, decenijama nismo, od nastanka, ma nismo imali ni komunikaciju sa njima, nismo znali da to postoji, morali ste da prevodite poslanicima šta to znači, sa ODKB dve, sa NATO paktom tri, sa Ruskom Federacijom šest, sa SAD šest. Šta je sporno? Šta tu može da bude loše za našu vojsku, za našu državu, za našu zemlju?
Naravno, imamo bilateralne vežbe sa desetinama članica NATO pakta, sa članicama ODKB, sa Kinom, sa brojnim drugim zemljama koje nisu ni u jednom od saveza. To je srpski put. Mi drugi put nemamo. Bog je visoko, zemlja je tvrda. Mi drugi put nemamo. To je do nas.
Moramo da ostanemo u stanju da se sačuvamo, da se odbranimo i sa Skupštinom koja razume svoju vojsku, koja će glasati za svoju vojsku, koja će pomoći svojoj vojsci, mi to i možemo. Hvala.
