Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ovo poslednja redovna sednica 11. saziva, ja verovatno 21 put pokušavam da vam ukažem na jedan veliki problem i da svi zajedno učinimo jednu veliku stvar za borce, za ljude koji se već 81 dan nalaze prekoputa Skupštine, u Pionirskom parku, da ovaj nacrt zakona stavimo u proceduru, da ga na skupštinskoj raspravi, ako treba još i poboljšamo, ali da konačno posle 28 godina borci imaju zakon kakav zaslužuju.
Ja sam u ranijim istupanjima, apelovao vas da i obiđete borce u parku i jedan broj narodnih poslanika to je i uradio. Mogu samo da vam kažem da će borci istrajati u svom protestu i u svojim zahtevima. Ako je danas 81 dan, oni su spremni da budu tamo i 181 dan i 280 dana i da sačekaju 12. saziv Skupštine.
Vi ste verovatno mogli da vidite te ljude, od kojih je polovina invalida, neki bez nogu, bez ruku, većina ranjeni. Oni ne traže ništa posebno, traže nacionalno priznanje, a to nisu nacionalne penzije, to je jedan papir na kome piše i treba da piše, da su se oni borili za svoju otadžbinu i jedna, da kažem, bronzana spomenica branioci otadžbine 1990. i 1999. godine koja ne košta puno. Oni traže da mogu da se leče, posebno da se leče njihovi drugovi, a ima ih veliki broj, koji ne mogu ni da dođu na ovaj protest u parku.
Oni takođe traže da se preispita dosadašnja, da kažem, praksa utvrđivanja posttraumatskog sindroma, jer zakonska rešenja do sada priznaju to pravo samo do pet godina, ali takođe sa druge strane druga grupa psihologa kaže da posttraumatski sindrom može nastati čak i u onom poslednjem danu života.