Hvala.
Reč ima Žarko Obradović, izvolite.

Hvala predsednice, uvaženi ministre, sa saradnicima, dozvolite mi da i ja u ime SPS, kažem nekoliko reči o zakonima koji su predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije danas.

Naime, poslanička grupa SPS, smatra da se sa zakonima koji će biti razmatrani danas, usvojeni za nekoliko dana, unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije, povećava njegova efikasnost, povećava obuhvat učenika u sistemu obrazovanja, rešavaju se pitanja vezana za primenu dualnog obrazovanja, nalaze se rešenja kojima se sistem čini efikasnijim, rešava se status jedne strane škole u Srbiji, ratifikuje međunarodni ugovor kojim se omogućava slepim i slabovidim licima da koriste udžbenike koji su bili, da kažem, zaštićeni autorskim pravima, rešava se mnogo pitanja koji obrazovni sistem Republike Srbije čine kvalitetnim.

Ovo pominjem iz razloga što mislim da nažalost u Srbiji ne postoji jedan adekvatan odnos prema obrazovnom sistemu Republike Srbije i prema onome što Ministarstvo obrazovanja radi. Mnogo se više govori negativno, nego pozitivno. One pozitivne, lepe, vredne stvari koje obrazovni sistem produkuje traju vrlo kratko. Svaki uspeh studenata ili matematičara, ili bilo koje druge generacije učenika iz obrazovnog sistema je vest koja traje jedno popodne, a sutra već ne postoji, ne uzimaju se primeri dobre prakse da budu ideja vodilja za druge.

Želju da unapredimo obrazovanje neki su shvatili kao želju da svoje lične interese inkorporiraju u obrazovni sistem ili da oblikuju obrazovni sistem prema svom poimanju sadržaja obrazovanja, tako da se prelazi granica koju zakon utvrđuje, u nekim slučajevima i granica pristojnosti. Nastavnici su dovedeni u situaciju da, bez obzira na ono što se Vlada trudi da u odnosu na ekonomsku situaciju vrši povećanje zarada zaposlenih, da jednostavno budu deo jednog opšteg toka, a ne da budu neko ko zajedno sa ministarstvom, ono što je kreacija obrazovnog sistema, sprovode u praksi i time, kako bih rekao, podižu vrednosni sistem obrazovanja Republike Srbije.

Naime, mi smo nažalost kao narod naučili da ne cenimo, ukoliko nismo prvi u nečemu, ispada da ne valja, ako imamo Beogradski univerzitet, koji je već godinama među prvih 500 najboljih univerziteta u svetu, od 22 hiljade, to samo po sebi ima izuzetan značaj. Ako naši đaci u zadnjoj deceniji su usvojili nekoliko stotina medalja na različitim takmičenjima, od balkanskih, evropskih, olimpijada i svetskih takmičenja, to jeste dokaz kvaliteta obrazovnog sistema i tih škola koje te učenike edukuju, ali i obrazovnog sistem Republike Srbije.

Ako naša deca na drugim takmičenjima pokazuju to znanje, onda se postavlja pitanje, zašto mi unutar Srbije nemamo takav odnos prema obrazovanju. Mislim da se od obrazovanja mnogo traži, a ne poštuje se ono što obrazovanje radi. Ministar je naime, to je moje lično mišljenje, u situaciji da sa svojim timom rešava probleme koji su se nagomilali već više decenija i, da kažem, gaseći požare koji se pojavljuju, jer obrazovni sistem ima nekoliko stotina hiljada đaka, još i nivo predškolskog obrazovanja, studente, preko milion i 200 hiljada učesnika u obrazovnom sistemu, onda se može razumeti za jednu malu zemlju, kao što je Republike Srbije, koliko napora treba da se taj sistem učini efikasnijim.

Mislim da Republike Srbije to radi stalno. Mislim da ovo ministarstvo se trudi da, ne samo da prati inovacije i tehnološke promene koje su deo savremenog sveta, nego da te inovacije implementira u obrazovni sistem Republike Srbije i to na svim nivoima. Opet, moramo objektivno voditi računa i o našim posebnostima i o onome što mi možemo. Ne možemo očekivati, primera radi, da nam dualno obrazovanje eksplodira ukoliko nemamo dobru ekonomsku situaciju, a dobru ekonomsku situaciju imamo zahvaljujući svemu onome što je Vlada Republike Srbije učinila pre nekoliko godina.

Na odboru smo, pre sat vremena, pomenuli da su tri obrazovna profila implementirana 2013. godine zahvaljujući GIZ-u, nemačkoj organizaciji vezano za srednje obrazovanje. Danas je već 2019. godina, 37 profila imamo u dualnom obrazovanju. Ovo pominjem samo kao jedna pokazatelj da se ne može preko noći postići dobar rezultat. Potrebno je stalno učenje, stalna primena, stalna inovacija, ali je potrebno da poštujemo obrazovni sistem Republike Srbije.

Za kritičare obrazovnog sistema Republike Srbije, ja koristim jedan prost argument, ako smo tako loši, zašto smo tako dobro kotirani? Ako smo tako loši, zašto tako lako prihvataju našu decu koja idu u inostranstvo? Otići u inostranstvo nije samo po sebi jeres, u inostranstvo se odlazi i da se uči i da se sa tim sublimiranim znanjem se pojedinci vrate i ovde uče. Nije nepoznato da na doktorskim studijama u Americi, bar pre nekoliko godina, najviše je bilo studenata iz Indije, Kine, Rusije, pa su tek onda domaći državljani zauzimali ta mesta. Nije taj proces, da kažem, uslovno rečeno kretanja mladih ljudi unutar obrazovnog sistema sveta, nešto što je samo karakteristika Republike Srbije. To je proces koji se odvija širom sveta. Ovde je suština, da li mi možemo njima da obezbedimo uslove kada završe određeni nivo obrazovanja da se vrate i ono što su naučili da primene.

Mislim da ministarstvo tu radi sve više i pre ili kasnije neko će to morati da konstatuje.

Meni je drago što danas razgovaramo o ovim zakonima, jer je to prilika da se uvek razgovara i o obrazovanju Republike Srbije, jer nažalost mislim da u percepciji koja se formira u javnosti, obrazovanje nema onaj značaj koji zaslužuje. Nekad doprinosimo mi sami, možda raspravom ovde u parlamentu, da pođem prvo od nas poslanika, načinom na koji govorimo o obrazovanju, jer nažalost neko tu pokazuje pre svega svoju političku dimenziju, a ne obrazovnu, ako opozicija kritikuje, ali ne na argumentovan način, nego se izvlače pojedinačni slučajevi pa se oni uopštavaju i onda se time kvalifikuje ceo obrazovni sistem. Naravno, to ne znači ni da je obrazovni sistem idealan, postoji puno toga unutar obrazovnog sistema što treba promeniti.

Ja bih u obrazloženju pojedinačnih rešenja koji su predmet Narodne skupštine, krenuo od onog sistemskog zakona, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer naravno on je uvek jedan zakon koji objedinjuje sve ono što je važno za obrazovni sistem i vi ste ovde naveli četiri glavna razloga zbog kojih je ovaj zakon menjan. Mislim da je jako dobro i nekako smo u ovoj opštoj priči ostavili malo ova pojedinačna rešenja van rasprave, a mislim da je to loše, a to opet nažalost potvrđuje ovu moju tezu da se o obrazovanju više priča opšte, a manje pojedinačno. Ti pojedinačni primeri pokazuju da imamo kvalitetan obrazovni sistem.

Naime, mi smo pristupili promenama ovog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zato što je bilo potrebno određene odredbe usaglasiti sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Jako je važno ovaj jedinstveni informacioni sistem prosvete. O tome se priča godinama. Godinama se priča, mislim da je jako važno što je taksativno navedeno šta će sve biti sadržaj tog sistema. Mislim da jednostavno na osnovu informacija koje će biti sadržane u jedinstvenom informacionom sistemu prosvete, će biti moguće doneti brojne odluke na kvalitetniji način, odnosno koje će za obrazovni sistem Republike Srbije biti daleko važniji.

Ne bih sve elemente izmena iznosio na dnevni red Skupštine, ali bi pomenuo i ovaj treći razlog koji je nekako opet ostao, kažem, po strani. Zakon se menja i zato što je bilo potrebno preciznije urediti pitanje obrazovanja i vaspitanja učenika, učenika koji ne poznaju jezik na kome se izvodi obrazovno vaspitni rad. Ovo samo po sebi govori koliko smo mi, kako bih rekao, jedan širok sistem, pravedan sistem, koliko mi imamo jedan širok, pravedan sistem i želimo čak i one ljude koji se nalaze u nevolju, kratkoročnoj, dugoročnoj, to zavisi od dužine boravka u našoj zemlji, da pomognemo da vreme boravka ovde bude što kraće, a oni da steknu obrazovanje koje im može koristiti kasnije u životu. Mislim da je ovo, ne samo plemenito, nego jedno vrlo kvalitetno rešenje koje treba apsolutno afirmisati.

Četvrti razlog jeste omogućavanje veće dostupnosti kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za svu decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom putem izrada smernica kojima bi se unapredio njihov obrazovni rad i sagledale potrebe i mogućnosti svakog pojedinačnog deteta, kao i grupe u celini. Ovo pominjem, čitam deo obrazloženja zakona, ali ne mogu a da ne pomenem taj element pravednosti koji sadrži obrazovni sistem.

Mislim da je jako važno što će ovaj zakon jednostavno sadržati ne samo, naravno, pomenuo bih jedinstveni obrazovni broj, nešto što će biti deo identiteta svakog učenika u celom periodu njegovog školovanja, ali takođe treba pomenuti i registar ustanova, registar akreditovanih visokoškolskih ustanova, što je jako važno. Ja znam da smo mi u godinama pre opominjali, upozoravali studente da pogledaju koji su programi akreditovani, koji nisu, koje su visokoškolske institucije akreditovane, ali nekako je sve to ostalo prenebregnuto. Mislim da je dobro što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja obuhvatio sve ove elemente, naizgled i informatičkog karaktera, a u stvari suštinskog karaktera.

Želeo bih, poštovani ministre, da kažem nekoliko reči o dva zakona, o prvom manje, o drugom više, a to je Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju i Zakon o dualnom obrazovanju.

Naime, kako ste ovde naveli, Komisija za razvoj i sprovođenje dualnog obrazovanja je smatrala da treba pripremiti izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju i Zakona o srednjem obrazovanju, kako bi se otklonili primećeni rizici i osigurala održivost dualnog obrazovanja i njegova kvalitetna primena, i to posebno od školske 2020. i 2021. godine. To je razlog zašto se ovaj zakon menja o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Ali, dobro je i što se Zakon o dualnom obrazovanju menja, na način da bude još bolji nego što jeste.

Ministar je pomenuo da smo krenuli sa tri profila, to ima u obrazloženju, odnosno ja sam pomenuo, da smo imali tri profila i određen broj učenika, veoma mali broj kompanija. Godine 2013. i 2014. bilo je 400 učenika, to sam pročitao zahvaljujući Konferenciji o dualnom obrazovanju koja je bila 23. decembra, pa sam i ja neke podatke ponovo video i ponovio za sebe, ali sada i za javnost. Znači, počelo se 2013. i 2014. godine sa tri obrazovna profila, sa 400 učenika u 16 škola. Danas imamo 35 dualnih profila, 6.100 učenika i 880 kompanija.

Ono što treba da radim, ja sam potpuno ubeđen da će to biti rešenje u budućnosti, da se povećava broj profila, da se povećava broj škola, da se povećava broj đaka i povećava broj kompanija. Kompanije su, zahvaljujući ekonomskoj politici Vlade, stalnom rastu BDP-a, ali i stvaranjem uslova da strane kompanije ovde otvaraju svoje fabrike, stvara se i mogućnost jednostavno da dualno obrazovanje reaguje.

Meni je drago što naša država, Republika Srbija, reaguje na ove zahteve tržišta. Naime, jedna od prvih i osnovnih reakcija koje sam ja naučio baveći se nekad obrazovnim sistemom jeste nekazano uputstvo Svetske banke da u zemljama u tranziciji nema obrazovanog sistema koji može odgovoriti potrebama tržišta rada, jer se tržište stalno menja, ali dualno obrazovanje na način na koji ga mi ovde primenjujemo i na osnovu iskustva iz Švajcarske, Nemačke i Austrije govori da smo na dobrom tragu, da zajedno i sa kompanijama, sa Privrednom komorom Srbije, sa poslodavcima možemo da ponudimo đacima izbor zanimanja koje sutra može opredeliti njihov život, da možemo ponuditi izbor zanimanja koja će njegov život činiti kvalitetnim, da pomognemo da izabere zanimanje koji će njegovu porodicu učiniti bogatijom i sretnijom, da jednostavno stvorimo mladog čoveka koji će sutra zasnovati i porodicu ovde u Srbiji, učiniti sve ono dobro što je potrebno za razvoj zemlje.

Meni je drago da je dualno obrazovanje ovoliko promovisano, apsolutno se ne slažem sa onim kritičarima dualnog obrazovanja koji smatraju da ono ne zaslužuje pažnju koju ima. Naprotiv, ja mislim da toga treba da bude što više, jer mi imamo strukturu sistema obrazovanja, imamo i na nivou srednjeg obrazovanja i opšte obrazovanje, srednje stručno obrazovanje, imamo dualno obrazovanje, hoću da kažem, za svakog tu ima mesta, treba samo raditi na svim ovim elementima.

Prema ovim rešenjima, mislim da kompanije treba da naprave spisak koje žele da učestvuju u procesu dualnog obrazovanja do 30. oktobra, da Privredna komora, naravno, te podatke sublimira i dostavi ih Ministarstvu do 14. februara, kako bi Ministarstvo imalo dovoljno vremena da pripremi sve ostalo vezano za primenu i razvoj dualnog obrazovanja.

Ono što je važno vezano za izmene i dopune Zakona o dualnom obrazovanju jeste i to da je dualnom obrazovanju dodato da se mogu realizovati i majstorsko i specijalističko obrazovanje, koje je obrazovanje u trajanju od dve godine, ako mogu reći, ovim se vrši proširenje dualnog obrazovanja. Ja smatram to dobrom stvari.

Da bi izbegli mogućnost da dualno obrazovanje nakon završenog prvog ciklusa obrazovanja bude želja učenika, da kažem, da ne bude na prvom mestu, mislim da je odlično rešenje da učenici koji budu pohađali obrazovne profile, odnosno da se učenicima osmog razreda osnovne škole omogući da se prijave za dualno obrazovanje pre obavljanja završnog ispita. Mislim da je ovo rešenje odlično, onda će stvarno oni koji žele da učestvuju u dualnom obrazovanju i biti deo dualnog obrazovanja.

Video sam da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju sadrži i rešenje kojim su među poslodavcima naznačeni i organi unutrašnjih poslova i odbrane, što opet govori o proširenju kruga lica koji su deo sistema ovog podsistema dualnog obrazovanja.

Mislim da je dobro što su i ove neke druge stvari vezane za sistem funkcionisanja dualnog obrazovanja rešene, naizgled tehničke stvari, ali za mene je jako važno to što je obaveza poslodavca da obavesti Privrednu komoru o raskidu ugovora o dualnom obrazovanju kada je ugovor raskinut na njegov zahtev ili neka rešenja koja jednostavno unapređuju sistem dualnog obrazovanja.

Poštovani ministre, ovo sve govorim iz razloga što mi o ovim zakonima danas razgovaramo. Naravno, o njima bi se moglo govoriti i više, ali i o drugim temama. Ne treba zaboraviti da danas razgovaramo o većem broju zakona, pa je moja obaveza kao ovlašćenog predstavnika SPS da kažem nekoliko reči ili rečenica i o nekim drugim zakonima, a moje kolege će u raspravi govoriti detaljnije.

Kada su u pitanju izmene Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija koje smo usvojili 2018. godine i kojima je uspostavljen jedinstveni nacionalni okvir kvalifikacija koji obuhvata sve nove vrste kvalifikacija, bez obzira na način sticanja, formalno obrazovanje, neformalno ili informalno učenje, odnosno životno i radno iskustvo i nezavisno od životnog doba, važno je istaći da se izmene Zakona odnose na postupak vrednovanja od strane visokoškolskih diploma koje su do sada sprovodili recenzenti, a koje će sada sprovoditi agencije za kvalifikacije.

Mislim da je dobro ovo rešenje koje ste napisali u članu 38. Zakona, da univerziteti koji su među prvih 500, da se stvarno podrazumeva to rešenje da ako neko ko podnese zahtev da je završio neki od tih univerziteta da se mora završiti pitanje u roku od osam dana, a ostali u roku od 60 dana.

Drago mi je što je konačno rešeno pitanje statusa Francuske škole u Srbiji, to traje jako, jako dugo i vrlo sam pažljivo pogledao celu strukturu ovog dokumenta. Vi ste to veoma detaljno i drago mi je što je ovako detaljno. Zašto? Postoji i druga strana ove priče, gospodine ministre. S obzirom da je veliki broj naše dece koja su učenici ove škole, u slučaju da neko od te dece bude imao nameru da se vrati, ako mogu tako reći, u naš obrazovni sistem, sada su tačno uređeni i nivoi završetka određenog unutar škole, tako da tu neće biti određenih problema, jer u nekim prethodnim situacijama oni su morali da polažu neke dodatne ispite. Pogotovo mi je drago što je ovaj zakon deo ovih strateških odnosa između nas i Francuske Republike. Želim da vam čestitam na tome. Nije lako neku stranu školu uvesti u sistem na način da može služiti interesima obeju zemalja.

Mi smo predlagali u neko prošlo vreme i čisto da imate jednu ideju da se napravi srednja škola, tada je bila priča o Trećoj gimnaziji koja bi imala program na francuskom i srpskom jeziku, zajednički napravljenom od strane dva ministarstva i gde bi učenici koji bi pohađali taj program učenja imali mogućnost da nastave učenje u Francuskoj školi.

Na kraju, s obzirom na vreme želeo bih da pomenem ovaj Marakeški ugovor za omogućavanje pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida i na jedan drugi način onemogućeno da koriste štampane materijale. Mislim da je jako, da je dobro što smo i mi, usvajamo kao Narodna skupština ovaj sporazum, iz prostog razloga što se može dati deci mogućnost da steknu kvalitetnije obrazovanje, koristeći odredbu ovog sporazuma vezanih za mogućnost slobodnog korišćenja knjiga koje spadaju pod autorska prava, a radi njihovog boljeg obrazovanja i boljeg uslova života. Hvala vam.

Reč ima ministar. Izvolite.

Poštovanje, kolega Žarko je dao nekoliko zanimljivih tezi i prosto sam dužan i radi javnosti da proširimo i dopunimo neku priču, naročito saradnje sa Francuskom je jako bitna i to na svim nivoima. Nedavno, predsednik i ja bili smo u UNESKO, ali smo imali bilateralne sastanke sa francuskim ministarstvom zbog dijaspore i zbog naučne saradnje, i zbog svega onoga što se može iz dobrog obrazovnog sistema na neki način oplemeniti ili integrisati sa delima nacionalnim. Naš sistemski zakon to omogućuje i svaka škola, pa i Treća gimnazija može da napravi model ustanove i da radi po nekom od koncepata koje bude želela, uz naravno pomoć, znate i sami Zavoda i Nacionalnog prosvetnog saveta, to je legitimno.
Ono što u Francuskoj se drugačije sada radi kada su u pitanju srpske dopunske škole, jer ministarstvo se već jako intenzivno bavi srpskim dopunskim školama, napravljen je program dobar, inspekcija ih posećuje, mi dajemo kadrove, izlazi iz okvira neki polu legalnih načina i to je dizajnirano odlično u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji itd.
Za Svetosavsku proslavu će svakako otići bar po jedan predstavnik ministarstva u razne delove gde imamo našu decu i škole. Francuska radi jedan inovativni model gde neće biti dopunska vrsta nastave subotom, nego će biti srpski jezik živi jezik i biće u okviru redovne radne nedelje. To je jedan boljitak, jer deca onda mogu tokom vikenda da se nalaze u klubovima pred crkve ili bilo gde u zajednici da se bave drugim veštinama, kulturom itd, ali je to nametnulo potrebe i radimo na tome, radna grupa da se i srpski jezik standardizuje da bi neko mogao da proceni znanje deteta koje uči svoj jezik, ali tamo kao živi jezik, znači koja država priznaje u svedočanstvu. To olakšava postupak i to nama omogućuje da napravimo taj model i u drugim zemljama gde ne postoji klasičan model srpske dopunske škole.
U nekim pokrajinama Nemačke ne postoji takav model nego postoji BHS. BHS je, nažalost, nastao iz neke prisile posle ovih dešavanja na Balkanu, gde je bosansko-hrvatsko, srpski, njima jedan ista priča. Ja uporno dokazujem na terenu i na bilateralnim sastancima i na ministarskim skupovima da svaka čast svima, ali nemamo ni isto pismo, ne mora da uđe nastavnik Bošnjak i da kaže srpskoj deci merhaba na sred Božića ili Uskrsa. Znači, ne biva, niti obrnuto, da ne politizujemo priču, ali jednostavno to nije ista kultura, pismo, niti će Hrvati hteti da njihovoj deci neko predaje ćirilicu. Tako da u Austriji gde najviše imamo dijaspore ta muka je izražena i čekali smo da prođu izbori da se vrati, što kaže ovaj tim Ministarstva koji je voljan s nama da razgovara na tu temu, te sada postoji taj francuski model kao jako dobar model i radi se na tome vrlo intenzivno i u drugim svetskim i evropskim zemljama.
Kada je u pitanju ovo o čemu ste govorili, vezano za vidljivost naše pametne dece, zaista je tačno. Znači, obratimo pažnju par sati, bude jedna vest u Dnevniku ili ne bude i mnogo štošta prođe neopaženo. Znači, mi nemamo instrument da ta deca budu posebno nagrađena. Dobiju Svetosavsku priznanje u najboljem slučaju, neku pohvalu, niti pak taj nastavnik. Mi smo sad imali nekoliko timova dece koji neće sada moći da budu obuhvaćeni za ovu priliku i svečanost, ali će ostati za sledeću, jer su sada u poslednji minut dobili određena odlična priznanja. Ističem, Pedagoški fakultet u okviru Novosadskog univerziteta Filozofski, ističem i Tehnički fakultet Novi Sad gde su radili i u Kini osvojili silna priznanja oko novih tehnologija učenja. Odlična veza Elektrotehničkog fakulteta Elektrotehničke škole u Beogradu koji su na polju obnovljivih izvora napravili pravi jedan bum i to je nešto što ćemo moći i tražiti načina da se podržava.
Zašto sam ovo iskoristio da kažem? Evo, rekao sam na Odboru za obrazovanje, mi smo dobili jednu donaciju i videćete u šest gradova Srbije, u Beogradu najviše, bilborda koje nismo naravno imali od čega da platimo, ali smo dobili, i odlučili smo da prikažemo najkvalitetniju decu, šampione u raznim naučnim disciplinama i tamo stoji, po delovima grada, znači njihove ili pojedinačne, ili grupne fotografije, gde stoji iz čega su se takmičili i šta su dobili. Mislim da ćemo i na taj način upoznati javnost koga imamo, koga moramo da poštujemo i cenimo i da vidimo da imamo divnu decu.
Naučićemo mi i našu decu i sistem da radi PISA zadatke, taj naš sistem nije to prepoznavao, radimo sada na tome i to je jedan proces. Ja kad kažem da je to najmanje osam godina, Žarko će se sigurno složiti sa mnom da je i to brzo vreme. Ali, jednostavno nije to indikator da kaže da to valja ili ne valja. Ako beogradski univerzitet padne, određeni broj poena na Šangajskoj listi, to se ovde doživi kao tragedija, ali mi smo tek sada dizajnirali novi Zakon o fondu nauke i novi Zakon o nauci i istraživanjima. Znači, da bi podstakli istraživače, da bi mladi ljudi ti koji bi otišli, ostali ili imali vezu sa dijasporom. Fond za nauku je prvi poziv napravio za mlade i već smo podigli 50% budžet za to, a drugi poziv je bio za naučnu dijasporu, treći za veštačku inteligenciju.
Znači, da bi se nešto desilo mora na tome da se radi, a kada govorimo o Šangaju, vidite da je on i predmet ove izmene Zakona za NOK da ne bude da svi oni priznati univerziteti, gde je i beogradski, svi prolaze strogu proceduru oko priznavanja diploma. Hvala vam.

Hvala.

Reč ima Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo danas je možda prilika da se diskutuje o sveukupnom stanju u našem obrazovanju. Mi smo imali prilike da vidimo veliki broj skandala oko pitanja udžbenika. Danas su najzastupljeniji izdavači u Srbiji, „Klet“, „Logos“, BIGZ svi u vlasništvu „Školske knjige“ iz Zagreba.

Ono što je poslednje, što smo mogli da vidimo, jeste to da se u udžbeniku istorije za sedmi razred objašnjava kako je danak u krvi, dakle, represivna mera Turske carevine, otimanje dece iz porodica porobljenih naroda, u stvari nije bila represivna mera, jedna od najgorih koja se sprovodila na Balkanu, već u stvari jedna prilika za napredovanje u hijerarhiji turskog carstva. Dakle, gde je otprilike bilo poželjno da turske haračlije dođu da iz neke srpske porodice na primer, ili bugarske ili bilo koje druge sa Balkana, otmu jedno dete kako bi ono napredovalo jednog dana u Turskoj.

Tu se sada postavlja jedno pitanje, naravno, nije prvi put da se to dešava. Videli smo i neke čudne mape, izmišljene, istorijske falsifikate, koji srpsku državu iz srednjeg veka prikazuju okruženu nekakvom hrvatskom imperijom. Potpuno istorijski netačno, ali što bi nas to iznenadilo, imajući u vidu da ti ljudi, preko svojih izdavačkih kuća ne samo da dođu ovde da zarađuju novac, već i da se bave politikom na taj način. Mi smo to prihvatili i sami smo tome krivi.

Ja bih možda uputio jedno pitanje, da li neko iz Ministarstva prosvete ili iz Vlade Srbije, ili iz bilo koje druge institucije, bar prelista te udžbenike pre nego se oni pojave u školama? Kako je moguće da nam se tako nešto dogodi? To naravno pod pretpostavkom da se Vlada Republike Srbije ne slaže sa tim šta u tim udžbenicima piše. Koliko to zahteva vremena i angažovanje resursa i tako dalje. Ne previše, sigurno. Ali, nismo videli da se tako nešto sprečilo.

Sutra dan po tom istom principu može da nam se desi da u stvari Jasenovac nije bio logor za Srbe, Rome i Jevreje u kojima je stradalo 700 hiljada ljudi već u stvari jedna prilika za zaposlenje, jedan radni zadatak. Sutra možemo da vidimo kako je bombardovanje SRJ bila u stvari dobra stvar, prilika za osvežavanje diplomatskih odnosa sa međunarodnom zajednicom.

Možemo da vidimo onda i Haški tribunal da je bio pozitivan u stvari i pravedan za Srbe i srpski narod, a ne jedan politički instrument sa ciljem da osudi srpski narod za raspad Jugoslavije. Dakle, to je sve što može da nam se desi ukoliko budemo i dalje se ponašali kao da problem kod udžbenika ne postoji.

Mi imamo „Službeni glasnik“, imamo Zavod za udžbenika za nastavna sredstva, domaće izdavaće, tj. državne izdavače. Da li možemo da dođemo do konsenzusa da udžbenici iz srpskog jezika i udžbenici iz istorije ne treba da budu stvar tržišta? Valjda je naša kultura, obrazovanje, staranje o zaštiti i očuvanju nacionalnog identiteta i kulturnog identiteta možda važnije od te raznovrsnosti tržišta po pitanju udžbenika. Ne mogu da budu isti udžbenici iz fizike ili iz matematike sa udžbenicima iz istorije i srpskog jezika.

Mi vidimo da je na taj način na delu preumljenje. Dakle, da nas neko nauči u stvari šta je to kontekst u kojem mi treba da posmatramo neke istorijske pojave i u skladu sa tim u budućnosti da se ponašamo, da stvorimo jednu vrstu identiteta tj. mentaliteta koji treba da bude podanički kako bi nam možda bilo mnogo lakše da prihvatimo neke uloge koje tzv. međunarodna zajednica, što je eufemizam za najmoćnije zapadne zemlje, namenila za Srbiju.

Već znamo, više puta smo to čuli, da je problem u odnosima Srbije i EU ne samo to što neće biti nikada nikakvog članstva, već jedna kulturološka, pre svega, barijera koja postoji između EU i Srbije. Oni, jednostavno, smatraju da mi nismo njih dovoljno vredni, da smo mi drugačiji i lošiji od njih i na sve načine, čak više to i ne kriju. Na ovaj način se to i potvrđuje.

Opet, odgovorna Vlada bi trebala da uoči problem, da jedan od finansijera hrvatske demokratske zajednice Ante Žužul stoji između svih ovih izdavačkih kuća gde posle identifikujemo probleme, skandale. Dakle, finansijer HDZ je u stvari gospodar tržišta udžbenika u Srbiji. Mislim da treba u tome da vidimo problem, a ne da reagujemo tek kada se to već pojavi u školama.

Postoji nešto što je na delu već 20 godina u Srbiji, a to je tzv. tiha ili kulturna okupacija u Srbiji. Predstavnici nevladinih organizacija, nevladinog sektora, koji su izgleda sami po sebi vredni i njihovo delovanje je pozitivno šta god oni uradili, drže i monopol na istinu. Tako ukoliko oni smatraju da je npr. država Srbija izvršila etničko čišćenje na Kosovu, to je nešto u šta ne sme da se dira, da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici, isto tako to mora da bude opšteprihvaćena činjenica, sami sebe da su bombardovali, tj. sami da su krivi što nas je severnoatlantski pakt bombardovao. To su njihove teme. To je ono što se na polju kulture i obrazovanja forsira neprekidno već 20 godina.

Nismo još videli reakcije po tom pitanju ili bilo kakvo protivljenje toj kampanji koja je vrlo agresivna, obilno finansirana iz inostranstva i uperena protiv Srbije i srpskog naroda.

Podsetiću vas, mi smo imali i priče o tome kako je srpska kulturna baština na KiM u stvari i kosovarska, tj. i albanska. Mi od tih istih koji su glavni moralni autoriteti u kulturi i obrazovanju imamo i organizaciju festivala „Mirdita“ u sred centra Beograda, dakle promocija kosovske kulture. Šta o tome misle predstavnici Vlade Republike Srbije mogli smo i da vidimo samim činom prisustvovanja bivšeg ministra kulture Tasovca, sadašnjeg gradskog odbornika SNS u Skupštini grada Beograda, na toj manifestaciji.

Očigledno mi ne vidimo, tj. izvršna vlast u Srbiji, pre svega, ne vidi problem u svemu tome. Podsetiću vas da i Vlada Republike Srbije finansira iste te nevladine organizacije.

Pre svega, kroz Kancelariju za ljudska i manjinska prava budžetom za 2020. godinu određeno je 300 miliona dinara za finansiranje nevladinih organizacija koje se bave zaštitom i promocijom ljudskih prava, što je naravno postao eufemizam za takvo delovanje, pre svega na polju kulture. Dakle, Helsinški odbor, „Jukom“, „Žene u crnom“, Građanske inicijative, Kuća ljudskih prava i svi ostali su finansirani od strane Vlade Republike Srbije, da bismo posle imali promociju tzv. genocida u Srebrenici u Beogradu, festival „Mirditu“ promociju kosovske kulture, performanse vezane za nekakvu velikosrpsku agresiju na mirnu i prijateljsku Hrvatsku i sve ostale stvari.

To je sve sa ovim veoma povezano. Još uvek nismo videli da se bilo ko tome opire. Ili nema nikakvih reakcija ili se to podržava. To je zvaničan stav Republike Srbije, jer da je tu neko ko je odgovoran ne bi dozvolio da se takve stvari u Srbiji dešavaju. Kako mi možemo da plaćamo festival „Miridita“ u centru Beograda? Kako može da nam se pojavi ovakvo nešto u udžbenicima?

Što se tiče srpskog jezika, treba da postoji svest da je grupa samozvanih intelektualaca, ali uglavnom koja se sastoji od hohštaplera koji su finansirani da rade protiv svoje zemlje i svog naroda ne samo iz Srbije, već i iz regiona, potpisivala nekakvu deklaraciju o zajedničkom jeziku. Dakle, zajednički jezi, ne sprski jezik, nego zajednički, naški, kako god se to zvalo, jugoslovenski, koji treba da istisne, kako oni kažu, pretenzije Srbije da sav taj jezik koji se govori u zemljama bivše Jugoslavije naziva srpskim. Zamislite tu nebulozu?

Mi s pravom možemo da očekujmo ukoliko u udžbenicima iz istorije prolaze ovakve stvari, što se tiče „danka u krvi“ ili granica srednjovekovnih država ili odgovornosti za rat i ostale stvari, da se u udžbenicima za srpski jezik pojave u stvari ti stavovi, to jest ta mišljenja tih nevladinih organizacija i njihovih eksponenata. Trebalo na vreme da se od toga svega ogradimo.

Sutra možemo da zateknemo u tim udžbenicima istorije i postojanje crnogorske pravoslavne crkve. Da li to nas sada može da iznenadi? Isti ti koji glavnu reč vode u našoj kulturi, u javnom životu, ta tzv. beogradska čaršija je izašla sa „Apelom 88“ koji su, između ostalih, podržali i Milan Kučan i Stjepan Mesić, koja treba da spreči uticaj Srbije na unutrašnje prilike u Crnoj Gori.

To su isti ovi ljudi koji sve ove stvari podržavaju - i Deklaraciju o zajedničkoj jeziku i falsifikovanje i fabrikovanje istorije.

Mi ne vidimo da Vlada Republike Srbije bilo šta radi protiv toga. Koga bi iznenadilo sutra da vidimo u udžbeniku iz istorije nešto o Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, ili o srpskoj okupaciji Crne Gore? Ne bi moglo da nas iznenadi, kad nas nije ni ovo drugo iznenadilo.

Pošto ovde imamo na dnevnom redu i određeni broj međunarodnih sporazuma, možda je i prilika da razgovaramo malo o međunarodnim odnosima i najnovijim dešavanjima na tom polju.

Vlada Republike Srbije ne reaguje skoro već mesec dana posle skandaloznog donošenja Zakona o slobodi veroispovesti u crnogorskoj skupštini i svih ostalih događaja, a podsetiću vas da je u pola noći u Crnoj Gori uhapšena cela jedna poslanička grupa predstavnika pre svega srpskih partija i srpskog naroda u Crnoj Gori, da to nije prvi put da se vrši otvorena diskriminacija prema srpskom narodu u Crnoj Gori, da i tamo već imamo crnogorsku naciju, kao jedan od istorijskih falsifikata, nekakav crnogorski ili maternji jezik, a sada je došao red i na Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Sve je upereno na to da se sa srpstvom u Crnoj Gori raskrsti i izgradnja nekog kvazi-identiteta na zatiranju svega srpskog.

Šta je Vlada Republike Srbije uradila za ovih mesec dana? Ono što bi trebalo da uradi pod hitno, ukoliko je istinito ono o čemu smo imali prilike da slušamo i od predsednika Republike, i od ministra Vulina, i od nekih drugih, da je ova vlast po prvi put posle 5. oktobra posvećena zaštiti srpskog naroda ma gde on da živi, trebalo bi da uputi inicijativu za održavanje hitne sednice Saveta bezbednosti UN, gde bi se ukazalo na položaj srpskog naroda u Crnoj Gori i na njegovu ugroženost. Hajde da ih zaštitimo, sve Srbe, gde god oni žive. Ovi Srbi koji žive u Crnoj Gori, ne žive oni tako daleko. Verujem da su svi obavešteni o svim događajima u Crnoj Gori. Dakle, da pokaže Vlada Republike Srbije i odgovornost i da uradi sve što je potrebno da taj narod zaštiti.

Ovde se vrši zamena teza. Neki su govorili kako mi u stvari sa ovim inicijativama i sa diskusijom na ovu temu u stvari imamo neke samoubilačke poteze, hoćemo da upalimo tenkove i da idemo u Crnu Goru i ostale stvari. Ne, Vlada Republike Srbije treba da učini sve diplomatske napore i ne da se poziva na unutrašnja pitanja Crne Gore, pošto vidimo da se i Stjepan Mesić i Kučan mešaju u unutrašnje stvari Srbije.

Dakle, srpski narod u Crnoj Gori, prvo, nema status konstitutivnosti, iako ga ima više od 30%, apsolutno se ne poštuju ljudska prava Srba u Crnoj Gori, pogledajte koliko ih je zaposleno u javnom sektoru - ne sme tamo čovek da se izjasni da je Srbin, zato što biva prokazan, a onda imamo i sada ove već otvorene napade i pretnje otimanjem imovine Srpske pravoslavne crkve, sakralnih objekata, ne samo zemljišta, plaža i šta je već bilo u javnosti o toj temi. Jednostavno, oni sve srpsko hoće iz Crne Gore da isteraju, a to prolazi pored nas, mi to gledamo sa strane. Dakle, to je nedopustivo.

Moramo prvo da pokažemo nameru da želimo da zaštitimo Srbe u Crnoj Gori. Ako to ne budemo uradili, oni će svaki put biti sve hrabriji i hrabriji, padaće im razne ludosti napamet, kao što je i ovo sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Već mesec dana ogroman broj ljudi u Crnoj Gori protestuje protiv tog zakona, zato što su svesni opasnosti i svesni su šta im se sprema. U toj i takvoj Crnoj Gori za srpski narod nema mesta.

Odgovorna vlast bi trebala da uradi sve što je u njenoj moći, počevši sa diplomatskim inicijativama, sa podizanjem tog pitanja na najviši nivo, a onda i sve ostalo. Dakle, to je ključno pitanje međunarodnih odnosa Republike Srbije na koje treba što pre da se reaguje, a već je mesec dana prošlo.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Šarčević.

Poštovani narodni poslaniče, u mnogo čemu bih se složio sa vama, ali dužan sam i da dam neka objašnjenja, kako vama, tako i ukupnoj javnosti.
Zatečeno stanje pojedinih loših interpretacija o istoriji ili nedovoljno nacionalno izraženih je zatečeno stanje. To je posao koji radi Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, preko svojih komisija za udžbenike. Znači, mi smo se oko toga dosta pozabavili u poslednje vreme, jer reformski program obuhvata prvi i peti i drugi i šesti. Znači, sedmi razred će se menjati.
Godine 2015. je donet ovde u ovom domu i Zakon o liberalizaciji štampanja udžbenika, sa jednog izdavača na mnogo izdavača, po nekim evropskim pravilima. Tad je propuštena prilika da se zaštite tzv. nacionalni programi. To mnoge zemlje rade.
Sada bi mi mnoge zakone morali da usklađujemo, da menjamo i da utičemo da je to menjanje tržišta, što je teško.
Imamo drugi mehanizam koji smo napravili. Pre sedam meseci je osnovana jedinica za nacionalne programe, pri tom istom Zavodu, gde su naknadno zaposleni, dobili smo tu kvotu, dakle, za programe nacionalnih predmeta, to su istorija, geografija, maternji jezik, književnost i kultura. Ta jedinica je već izradila sada sve ono što se odnosi na većinu ovih predmeta po jedinstvenom nacionalnom planu i programu.
Izdavači moraju sada da ispoštuju, ili ne moraju, reći ću vam šta ako ispoštuju. Oni moraju u punom kapacitetu, bez improvizacija, objaviti sve ono što se nama smatra nacionalno bitnim, a to je dovoljno obuhvata o prvom ratu, o Jasenovcu, o svemu onome što mi želimo da zaštitimo. Mehanizam postoji. Ako izdavač to ne želi da radi, jednostavno, ministar ima pravo sada da ga ne stavi u katalog i nijedna ustanova ne može taj udžbenik da bira, tako da, hteli - ne hteli, ili će izaći sa tržišta po tom pitanju ili će svi raditi zarad interesa, a onako kako državi to odgovara.
Mi smo 16. januara u kabinetu u Nemanjinoj imali i pres konferenciju oko toga, upoznali javnost sa tim ljudima i predstavili ovo upravo o čemu sada razgovaramo. Ne znam da li je možda nedovoljno preneseno u javnosti, ali je to već zaživelo. Tako da, nadam se da se to neće dešavati više, kao što se dešavalo.
Moje komentare ste mogli čuti u medijima da se svakako ne slažem sa pričom kako je neko predstavio i "Danak u krvi" i koliko pasusa je imao Jasenovac ili prvi rat. Dešavalo se čak da nekada jedini izdavač, Zavod za udžbenike, čak nema ni on kapacitet i kvalitet za neke metodske jedinice. Zato smo to uvezali u jedinstvenu brigu države i to uvezali na način kako sam malo pre rekao.
Kada je u pitanju pokušaj Evrope da napravi zajednički evropski udžbenik, to se već dešava. Bio sam prisutan u Parizu. Naravno da smo odmah napravili jedan interesni blok, mi, Rusi, Belorusi, Azerbejdžan, čak i Turska nam je prišla, iz razloga što će najviše govora biti o nekoj savremenoj istoriji.
(Milorad Mirčić: Jel bila Makronova učiteljica?)
Nije.
Bilo je tu puno ministara, da ne pričam ovde, nije prilika, ko je bio, ko nije bio.
Ali, interesantno je da sam ja vodio polemiku i ovde u Beogradu sa njihovim ambasadorima i sa ljudima koji tamo nas zastupaju u Savetu Evrope, jer sam bio vrlo drzak, jer sam rekao da nemam poverenja u takvu vrstu udžbenika, jer smo imali dva primera u prošloj godini, da kad je obeležavano 100 godina Prvog svetskog rata, završetka, srpska delegacija je bila u sedmom redu, a možete misliti, kosovska država, koja nikada nije postojala, bila dole na vidljivom mestu, te nam je zemlja domaćin odlično pokazala šta misli o savremenoj istoriji i kako će to deca Srbije da dožive.
Iste godine, prošle, u jesen je prvi put obeležavan početak Drugog Svetskog rata, prvi put. Meni je to čudno da se obeležava početak Drugog Svetskog rata u Poljskoj. Svi su bili, i Hrvati i ostali, a Srbija nije ni bila. Pa i ako se nakaradno obeležava, opet smo dobili iz Evrope dobar primer da i za Drugi Svetski rat nas ne doživljavaju na isti način. Gde smo mi, šta nam pripada tu gde smo krvlju platili i jedan i drugi rat?
Tek onda sam im ja postavio pitanje – kako mislite da vam ja verujem da će takav udžbenik u Srbiji proći o poslednjim događajima devedesetih, gde ćemo automatski priznati genocidnost u Srebrenici ili bilo šta? Videli ste nova dokumenta iz britanskih izbora da to demantuju, iz domaćih izvora i priče o tome kako će biti prezentovan Jasonovac, Hag, itd. Međutim, bitno je da smo tu prisutni, da imamo učešće u tome da bi na vreme mogli da reagujemo. Najgore je da prespavamo, pa da reaguje neko drugi umesto nas.
Znači, što se ministarstva tiče, tu su stvari apsolutno jasne. Zavod mora to da radi pod velikim nadzorom, znači, direktor Zavoda, komisija, i ostalo. Ja na tome insistiram. Ovo su zaista relikvije.
Kada govorite o delu koje je kultura UNESKU, mnogi možda nemaju percepciju da je obrazovanje više zastupljeno u UNESKU nego kultura, jer zaista i nauka i obrazovanje i kultura su sastavni delovi UNESKA, u skraćenici njegovoj stoje. Mnogo je opasnije da tzv. Kosovo proba da uđe u UNESKO preko obrazovanja dokazujući da su to mladi ljudi, da im je interes, itd. Mi imamo kompletno spremnu studiju ko je osnovao tamo škole, ko je osnovao u Skadru, u kakvim uslovima sada srpska deca uče, u kakvim druga deca uče, tako da nismo pasivni, čekamo samo tu šansu.
Ali, tada sam ja video u UNESKU da je neko upisao u katalog, možete ući na sajt, 2006. godine da su ti naši manastiri kosovski manastiri. Godine 2006. Zar nisu raškog stila, ako nećete reći srpski? Znate, nećete naći poređenja u mapi svih dobara pod zaštitom UNESKA, a po toj klasifikaciji samo je ovo tako upisano. Onda je teško bilo, proboj koji je proban da se napravi u UNESKU za kulturu na taj način. Znači, za obrazovanje mi se trudimo da napravimo blok, da to ne može da se desi.
Što se tiče srpskog jezika, evo mi smo sad napravili, najzad, tim, odavno je trebalo, to smo molili filološke fakultete, i sad smo pozvali i Maticu Srpsku i sve filološke fakultete i pozvali smo sve institute od Leposavića do Beograda i Novog Sada koji se bave srpskim jezikom da se standardizuje srpski jezik.
Ne znam da li ste bili u sali kada smo pričali slučajeve Francuske, Austrije, na tome intenzivno radimo, da izađe srpska dopunska škola iz tzv. BHS sistema koji mi ne pozdravljamo i ne poštujemo. U Nemačkoj smo izašli sem u Severnoj Rajni, Vestfaliji. Sad radimo diplomatske dogovore, jer svaka pokrajina u Nemačkoj je država za sebe, ima svog ministra obrazovanja. Znači, najteže je u Austriji, ali srećom se ista Vlada pojavila, isti ministar koji je voljan samo da priča o tome. Tako da smo pre četiri meseca dobili da osnujemo jedinicu koja se brine o Srbima u regionu.
Malopre sam istakao da je od jutros srpski jezik zvanično je u upotrebi u Sloveniji, tako da je registrovano oko 800 prijava, ima ih mnogo više i biće ih. U prvom naletu već organizujemo slanje nastavnika i sve ono drugo što treba da bude. U ovome se dugo stajalo i nije se radilo. Tu se sa vama slažem, ali se pravi i zakonska i svaka druga procedura da se ovakve stvari ne dešavaju.

Zahvaljujem.

Vi ste ostali u sistemu, gospodine Šešelj?

Vi ste ostali u sistemu, ne tražite reč?

(Aleksandar Šešelj: Tražim. Replika.)

Izvolite.

Ne znam kako može i dalje nekoga da iznenadi to što predstavnici EU ili nekih zapadnoevropskih zemalja Srbe svrstavaju, tj. delegaciju Srbije svrstavaju u sedmi ili osmi red, a Hašima Tačija stave iza Trampa i Putina, itd. Mi kao da ne znamo šta oni o nama misle i da nas ponižavaju na svaki mogući način uvek i svuda. Dakle, to je nešto što je zaista nejasno.

Sa druge strane, vi možda niste bili, gospodine ministre, ne možda, nego niste, 2015. godine ministar obrazovanja. Jel tako? Vi ste postali ministar 2016. godine. Vi možda niste stranački kadar. Dakle, većina koja je vas izabrala ima toliki broj poslanika da može da proglasi dan za noć ili obrnuto i u stanju je da donese neki zakon, tj. da izglasa predlog zakona ukoliko takva inicijativa dođe od Ministarstva prosvete. Mi predlažemo, mi se za to zalažemo, mi mislimo da je to u našem nacionalnom interesu da udžbenici iz istorije i udžbenik srpskog jezika ne smeju biti stvar tržišta. Dakle, mi ne treba da gledamo da izdavači koji su državni na tome zarade.

Dakle, ima toliko drugih nauka gde može da bude raznovrsno tržište, ali što se tiče istorije i srpskog jezika ipak je su naša kultura, tradicija, nacionalni identitet mnogo važniji od toga da li će neki privatnik ili državno preduzeće biti na tom planu profitabilno. To je ono što treba da se uradi i onda ne bi moglo da nam se dogodi, da li je to zbog propusta ili zbog namere ili kako god, da pročitamo tako nešto u udžbeniku za istoriju za bilo koji razred, u bilo kojoj školi.