Hvala.
Pitam ministra dr Zlatibora Lončara - zašto jednogodišnja devojčica Una Vukanac iz Crvenke devet meseci čeka potrebnu terapiju, jer boluje od spinalne mišićne atrofije? Od aprila prošle godine leži na odeljenju intenzivne nege dečije bolnice u Novom Sadu i nikako da uđe u program dobijanja leka koji zaustavlja progresiju te njene bolesti.
Naime, od jula 2018. godine ovaj lek je u Srbiji dostupan o trošku države posredstvom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i zasad ga dobija 28 pacijenata u našoj državi.
Unini roditelji navode da se sastanak lekarskog konzilijuma, koji odobrava primenu ovog leka, iz njima nepoznatih razloga neprestano odlaže. Pitam ministra Lončara – zašto?
Una Lukanac trenutno je jedino dete obolelo od SMA tipa 1. u našoj zemlji koja ja na respiratoru i ne prima terapiju. U novembru prošle godine, kada se konzilijum poslednji put sastao, rečeno je da je Una kandidat za dobijanje leka, ali su njeni lekarski nalazi bili stari, pa je trebalo da se obezbedi novi. To su njeni roditelji i učinili, poslali su sve ono što je bilo potrebno od te lekarske dokumentacije u Beograd, ali ponovo počinje agonija sa odlaganjem i izgovorima i Una već mesecima ne dobija određenu terapiju, a život joj visi o koncu.
Pitam ministra – šta se dešava i kada će Una konačno dobiti lek koji će joj na neki način spasiti život u budućnosti?
Drugo pitanje postavljam pitanje ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću i pitam ga – da li je moguće da Srbija ne može da proizvede kvalitetnu pšenicu, zašto naše brašno ne valja i zašto imamo nekvalitetno seme?
Srbija je u 2019. godini više nego udvostručila uvoz hleba i pekarskih proizvoda, pa je bilo uvezeno oko 6.000 tona svežeg hleba, peciva, tosta itd. u vrednosti od 6,8 miliona evra. Godinu dana ranije, odnosno 2018. godine uvoz je vredeo 3,1 milion evra, a vekne su najviše uvožene iz Ruminije, Nemačke i Bugarske.
Ne znam da li naši ljudi znaju da uglavnom onaj hleb koji kupuju je vruć, ali da taj hleb nije ispečen u našoj državi, nego šleperima stiže smrznuti hleb i onda se priprema u našim prodavnicama. Iz godine u godinu, pšenica iz naše države se sve manje seje, uglavnom zbog cene. Troškovi proizvodnje su veći nego što paori mogu da zarade. Cena je prošle godine, 2019. godine bila 18 dinara za kilogram i to je jako malo u odnosu na rad i u odnosu na ono koliko se ulaže u proizvodnju pšenice.
Pitam ministra Nedimovića –zašto je Vlada Srbije donela Uredbu o uvozu pšenice bez carine, na zahtev mlinara? Koliko će inostrane pšenice ući u našu državu u 2020. godini i po kojoj ceni? Zašto naša pšenica nije dobra? Uredba o uvozu će nesumnjivo spustiti cenu domaće pšenice, kojom ratari nisu bili zadovoljni ni prošle godine i da li Vlada misli do kraja da uništi naše ratare? Da li će Ministarstvo pomoći u 2020. godini i nadalje našim ratarima da bi mogli da proizvode kvalitetnu pšenicu da bi dobili kvalitetno seme?
