Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zaista danas u Narodnoj skupštini jedna čudna situacija. Neko bi rekao da ukoliko se toliko dugo čekalo da se donese jedan ovakav zakon, da će u Skupštinu doći jedan temeljni akt, sveobuhvatni koji bi rešio sve te probleme, a u ovom predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji ne vidimo baš neka suštinska rešenja i ne vidimo da se država po ovom pitanju dovoljno ozbiljno posvetila.
To na neki način pokazuje da se ovaj zakon donosi samo zbog preporuka Saveta Evrope i samo zbog te presude Evropskog suda za ljudska prava. Dakle, umesto da država vrši svoju ulogu da identifikuje problem, da taj problem na jedan opšti način reši zakonom, ovde se samo primenjuje ono što je smernica određenih međunarodnih institucija. Dok ne vidimo suštinsko ispitivanje ovog problema, a i da će se na tome temeljno raditi. Ovde se više govori o ispunjavanju forme, a ne o suštini i pokazuje na neki način priličnu neozbiljnost u shvatanju ovih problema.
Dugo je bila ta fama prisutna u našoj javnosti. Otprilike, kada se prvi put pojavila nije bilo toliko poverenja u istinitost takvih dešavanja. Mislilo se da jednostavno neki roditelji ne mogu da se pomire sa tim da su im deca posle porođaja preminula, pa da pokušavaju na sve moguće načine da nađu neku utehu da je to dete i dalje živo itd. i sa početka se nije pristupilo kako treba tom problemu.
U međuvremenu se situacija dosta uozbiljila. Došlo je do raznih indicija, svedočenja i u javnosti prisutnih ljudi koji su otvoreno govorili o problemu nestale dece, pa je onda otprilike počelo i udruživanje tih ljudi i traganje za istinom šta se na kraju toga svega desilo.
Dakle, pre svega kod jedne te takve situacije, dakle, gde je postojalo oduzimanje dece iz porodilišta kako bi se posle bez ikakvih dokaza, bez tela, bez sahrane govorilo tim roditeljima kako su deca nažalost preminula iz tih i tih razloga, tu može da se vidi jedna stvar i po mom mišljenju ta stvar je ključna, a to je povezanost nekog broja lica u ta dešavanja, odnosno u tu aktivnost.
Dakle, to svakako nije mogla da bude situacija od slučaja do slučaja, da tako nešto uradi neki pojedinac na svoju ruku, već je to delo toliko ozbiljno. Bilo je toliko raznih slučajeva da je morala da postoji određena grupa koja je povezana da se tim bavi, a nismo sigurni baš da će na ovaj način posle 20 ili 30 ili više godina od takvih dešavanja, sada bi neko očekivao jednu ozbiljnu strategiju za pronalaženje krivaca za rešavanje tih problema, na kraju, za istinu o toj deci koja su nestala iz porodilišta, u Narodnu skupštinu dođe akt od 26 članova.
Možda bi bilo, po mom mišljenju, normalnije da država prepozna problem, pa u saradnji sa tim ljudima koji imaju neke indicije, da sasluša sve, možda ima onih koji nisu u pravu, ali verujem da je većina zaista na tragu da su se takve stvari dešavale, možda bi bilo normalnije da se u saradnji sa njima došlo do nekog predloga zakona kojim bi se, na neki način, napravio prvi korak u rešavanju ovog problema, a ne zbog te i te preporuke ili presude Evropskog suda za ljudska prava.
Dakle, ozbiljna država bi prepoznala problem i nastojala da ga reši onako kako bi to bilo najbolje moguće u interesu građana te države, a ne zato što je to neka smernica, preporuka ili diktat iz inostranstva.
Naravno, baš zbog tih ljudi koji su o tome izlazili u javnost, koji su osnivali ta udruženja, oni su nezadovoljni i naravno da su onako burno reagovali na tim javnim slušanjima. To je baš zbog toga, zato što su oni valjda trebali da budu pozvani, konsultovani, da se sa njima razgovara pre donošenja ovakvog zakona.
Mogli smo da čujemo i najave od nekih evropskih zvaničnika, čak i od ovog Fabricija, ambasadora EU u Beogradu, kako je to trgovina, tj. problem nestalih beba, u stvari postao problem i za Evropu, pa se onda i čini da je tek kada je došlo do izjava evropskih zvaničnika, krenulo se u rešavanje tog problema.
Na neki način, ovim zakonom se priznaje poraz države. Dakle, država priznaje da nije u stanju da reši ove probleme.
Podsetiću vas na još jednu situaciju. Pre petnaestak godina u Narodnoj skupštini Republike Srbije osnovan je anketni odbor koji je trebalo da ispita sve te slučajeve, prikupi dokumentaciju o toj nestaloj deci, da sasluša i mnoge lekare i ljude zaposlene u porodilištima i policajce i mnoge druge i da posle sa tim izađe u tužilaštvo i da se otpočne sa istragom. Taj anketni odbor je prikupio veliku količinu dokumentacije, ali do konkretnih istraga nikada nije došlo.
Država je tu zakazala i izvršna vlast i sudstvo je tu zakazalo. Ne vidimo i dalje način, pogotovo ne kroz ovakav zakon, da se to pitanje reši.
Dakle, ukoliko bi postojala ozbiljna namera da se izađe na kraj sa ovim pitanjem, počelo bi prvo sa saslušanjima, dakle, da se odredi taj konkretan period vremena, da se saslušaju svi lekari, svi zaposleni u porodilištima, sva povezana lica, pa je dovoljno doći i do rešenja jednog konkretnog slučaja, samo jednog, da bi se otkrila određena matrica po kojoj se sve to dešavalo, jer to je toliko ozbiljna stvar, da stvarno jedan pojedinac na svoju ruku nije mogao bez ikakve povezanosti da tako nešto uradi, i da je to uradio samo jednom, jedno lice samo jednom, da li iz porodilišta, da li od lekara ili itd. To bi moglo da traje određeni period vremena, ali je jedini konkretan način da se to pitanje reši.
Druga stvar, postavlja se jedno pitanje - da li taj poligraf, koji je često prisutan u našoj javnosti, važi samo i reaguje samo na ministre ili na državne funkcionere iz izvršne vlasti, ili se poligraf možda može koristiti i u nekoj istrazi? Ajmo, kada smo tako sigurni u taj poligraf i kada je to toliko pouzdano, zašto ga ne upotrebiti sada npr. u toj istrazi?
To su samo neki od načina gde bi moglo da se dođe do činjenica, do nekih dokaza i da bude korak u pravom smeru rešavanja tih problema.
Mnogo se ovde raznih pitanja postavlja, a ono što je bilo najprisutnije u javnosti i ono što je u ovom predlogu zakona skandalozno, jeste ova suma od 10.000 evra, koja će se kao pravična naknada isplatiti tim roditeljima koji u postupku dokažu ne znam ni ja šta ili otprilike opravdaju svoje indicije da je njihovo dete ukradeno.
Problem kod ove države i kod ovog režima jeste što misli da sve može da se reši novcem. Pa, ukoliko se nekom isplati novac, onda će tu u stvari biti rešenje tog problema, kraj tog postupka i neko će da izađe ispred Ministarstva pravde i kaže – mi smo rešili posle 20 ili 30 godina toliko i toliko slučajeva nestalih beba. Ja to vidim kao potencijalnu mogućnost kada se donese ovaj predlog zakona.
Nisam siguran da je to opravdano i da je to normalno i da država u takvom postupku vrši svoju ključnu ulogu i stara se o pravima svih građana Srbije.
Ono što je još ovde, takođe, veoma čudno, kaže se – pravična novčana naknada ne može da se dosudi u iznosu većem od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS. Dakle, to nije fiksno 10.000 evra.
Onda se postavlja pitanje, dakle, u tom postupku jednom roditelju će se isplatiti 3.000 evra, nekome će se isplatiti 5.000 evra, nekome će 7.000, nekome će 10.000 evra. Dakle, reći će se od strane države kako je nekom dete malo manje ukradeno, pa će on dobiti 3.000, a ovamo je nekome dete malo više ukradeno, pa će on dobiti 10.000 evra. Potpuna jedna nebuloza.
Naravno, i čuli smo to i u pravu su i prirodno je, ti roditelji koji istrajavaju već dugi niz godina na rešavanju tog problema, njima nije bitan novac. Njima je bitna istina, a država je dužna da im to omogući. Ako ništa drugo, da su oni sad svi u zabludi da tih problema nema, da se to nikad nije desilo i da je sve istinito onako kako su lekari tim roditeljima pričali, da su ta deca preminula itd.
Ukoliko neko 20 ili 30 godina istrajava na tome, trudi se da tako nešto dokaže, traga za istinom, valjda bi bilo najnormalnije od strane državnih organa da oni taj njihov trud i njihovo istrajavanje i posvećenost rešavanju tih problema uvaže tako što će oni biti ključni u konsultacijama za donošenje predloga zakona, ne ovakvog, nego predloga zakona koji bi to pitanje trebalo da reši. To bi bilo normalno.
Šta se još ovde sa ovom novčanom naknadom pojavljuje kao opasnost? Pojavljuje se kao opasnost da se pojavi neka npr. grupa hohštaplera, koji ovu zakonsku mogućnost mogu da vide kao način da steknu određeni novčani iznos tako što će lagati da su i oni u stvari neki od tih roditelja kojima su deca oduzimana, odnosno kojima su deca nestala. Na taj način, država će napraviti mogućnost da se svo to istrajavanje tih roditelja i njihov trud da prikupe sve moguće informacije, dokumentaciju, da pronađu možda odgovorne, da saznaju nešto više šta se desilo sa njihovom decom, biti veoma kompromitovano, zato što može da se pojavi neko ko sa tim nema nikakve veze i da u ovakvom postupku traži za sebe 10.000 evra pretvarajući se kao da je neko od tih roditelja.
To je mogućnost koja se ovde ne predviđa, o kojoj niko nije razmišljao. Zašto bi dovodili neke ljude u tu situaciju?
Na ovaj način se negde i legalizuje to otimanje dece. Dakle, država ne nudi rešenje, ne nudi pravdu, nego nudi novac, što nije normalno. I to što je Evropski sud za ljudska prava doneo iznos od 10 hiljada evra da treba da bude maksimum, mi smo to prihvatili, nismo o tome ništa razmišljali. Sa strane Ministarstva pravde i uopšte Vlade Srbije naviklo se tako, jer nema razmišljanja o interesima građana Srbije, nego ispunjavanja diktata iz inostranstva. Subvencije u Srbiji 10, 15 hiljada evra, 70 hiljada evra smo čuli pre neki dan, a ovde se roditeljima nudi 10 hiljada evra, tj. do 10 hiljada evra.
Smatram da je intencija ovoga da se eventualno negde razbije solidarnost tih roditelja, jer je svakako normalno i sigurno postoji mnogo roditelja među njima, koji misle da su im deca nestala, koji veoma teško žive i kojima bi 10 hiljada evra mnogo pomoglo u životu. Intencija je da se otprilike na taj način kupi njihovo ćutanje i da oni odustanu od daljeg traganja za nestalom decom.
Imali smo situaciju pre dve godine kada je Narodna skupština donela zakon gde je obavezno doniranje organa, osim onih ljudi koji se za života ne izjasne da to ne žele posle smrti. Tu smo videli isto tako, naravno, mogućnost, SRS je to kritikovala, da na taj način rešavanje u tim stvarima i donošenje takvog zakona može da obezbedi crno tržište organa i da organe građana Srbije svodi pod resurse za, možda, namirivanje nekih u inostranstvu, u zapadnoj Evropi itd. Na ovaj način stavlja se negde početna cena i za dete. Čim se u celu tu priču oko istrage o nestaloj deci bilo kakva cena, odnosno cifra navodi, stavlja se cena na dete.
Naravno, teško je da država učestvuje i da se, naravno, neko iz ministarstva odvoji od emocija kada govori o tim stvarima i kada pokušava da reši to pitanje na bilo koji način, ali ovo je druga krajnost. Ovo nije ni racionalno. Ovo može da otvori mogućnost namirivanja evropskog tržišta decom. Čim se stavi cena, to je to.
Naravno, rešenje je skandalozno, ne treba da se prihvati. Alternativni način rešavanja jeste razgovor sa svim ljudima koji traže nestalu decu, pomaganje, formiranje anketnog odbora Narodne skupštine, zašto da ne, prikupljanje opet dokumentacije, saslušavanje svih lica koja su u određenom periodu vremena radila ili bila povezana sa svim porodilištima i čim se jedan slučaj reši, samo jedan, već će se otkriti određena povezanost i mnogo će biti lakše da se taj slučaj nestale dece reši u celini, jer je nenormalno da se neko namiruje, odnosno da se nudi isplata, a da se ne nudi istina.
Umesto smernica Saveta Evrope i presude Evropskog suda za ljudska prava, treba da bude važnija istina za građane Srbije, koliko god njih da ima, nego nešto čime bi se neki ministar ili predsednik Vlade ili bilo ko iz ministarstva negde pohvalio kako je neki problem rešio zato što se ovim zakonom ne rešava problem. Ovde se ispunjava zahtev iz inostranstva. Problem još ostaje, a na neki način se vređaju svi ljudi koji, po 20 ili 30 ili koliko god godina, istrajavaju u nameri da nađu istinu za svoju decu.