Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 26.02.2020.

3. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Dvadeset šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuju 71 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika i da imamo uslova za dalji rad.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 6. i 9. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju svi članovi Vlade, a danas će sa nama biti u jednom delu sednice potpredsednik Vlade Republike Srbije, ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. stav 1. Poslovnika, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji i Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o međunarodnom ostvarivanju izdržavanja dece i drugih članova porodice.
Reč ima predstavnik predlagača ministar Stefanović.
Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović

Hvala, uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Poštovani narodni poslanici, pred nama se danas nalazi i jedan zakon koji uređuje materiju koja je na jedan veoma težak način uznemiravala javnost Republike Srbije u poslednjih mnogo decenija.
Bilo je mnogo kontroverzija oko situacija i slučajeva nestale dece i o tome je bilo dosta razgovora u našem društvu. Bilo je razgovora i u Narodnoj skupštini.
Nažalost, u nekim prethodnim vremenima nije bilo dovoljno spremnosti ili snage da se uhvatimo u koštac sa ovim problemom koji veoma često, u velikom broju slučajeva datira iz perioda bivše SFRJ, nešto iz vremena SRJ. Dakle, neki slučajevi su se dogodili pre više decenija, ali nastavljaju da budu bolna tačka našeg društva i, naravno, porodica koje su možda izgubile svoju decu. Kažem možda, zato što upravo ovaj zakon treba da nam da neki od mogućnosti i instrumenata da u bržem postupku utvrđujemo činjenice i okolnosti.
Naime, Evropski sud za ljudska prava 2013. godine, upravo na bazi tužbe jedne od porodica, doneo je presudu kojom je obavezao Republiku Srbiju da na pravičan način utvrdi činjenice i okolnosti za svaki od slučajeva nestale dece i u ovom konkretnom slučaju utvrdio da je podnosilac predstavke u pravu, odnosno da mu je povređeno pravo na porodični život i obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu prijave isplati tačno utvrđeni iznos na ime naknade nematerijalne štete i da uspostavi odgovarajući mehanizam i nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima.
Vlada je 2018. godine uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o postupku utvrđivanja činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima na teritoriji Republike Srbije u različitim periodima i ovaj tekst izradila je posebna Radna grupa i na taj tekst i mišljenje dalo je i Odeljenje za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava i o kojem tekstu se i danas raspravlja.
Cilj Predloga ovog zakona je da se u posebnom dvostepenom postupku pred nadležnim sudovima utvrde činjenice na osnovu kojih se može doći do istine o statusu dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, kao i da se ispune međunarodne obaveze Republike Srbije i spomenute presude Evropskog suda za ljudska prava.
Takođe, ostavlja se mogućnost ostvarivanja prava na pravičnu naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na porodični život.
Postupak je jednostranački. Dakle, pokreće se predlogom predlagača u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, s tim da je pretpostavka da se roditelj ranije obraćao državnim organima ili porodilištu upravo zato da bismo na bilo koji način sprečili zloupotrebe ovog zakona.
Primenjuju se pravila vanparničnog postupka ako zakonom nije drugačije određeno, jer smatramo da je to najcelishodnije za utvrđivanje činjenica koje su predmet ovog zahteva.
Sud je ovlašćen da izvede sva dokazna sredstva koja su predviđena Zakonom o parničnom postupku.
Sud postupa u skladu sa istražnim načelom, uz obavezu da ispita sve činjenice i da izvede potrebne dokaze.
Uspostavlja se pojačana procesna disciplina. Svedocima i veštacima zaprećeno je kaznom ukoliko ne pruže veštačenje, odnosno svedočenje.
Državni i drugi organi, kao i fizička i druga pravna lica u obavezi su da izađu u susret svim zahtevima suda vezano za ovu materiju pod pretnjom kazne i da pruže sve informacije i podatke koje mogu imati vezano za potencijalno nestalu decu.
Postupak je hitan. Sprovođenje istražnih radnji u postupku, a na zahtev suda, sprovodiće posebno obučeni policijski službenici i uspostavljene su i određene olakšice u pogledu taksi i troškova za punomoćnike.
Što se tiče daljeg toga postupka, ukoliko se u postupku dođe do činjenica koje utvrđuju da je dete nestalo na osnovu izvršenja krivičnog dela, odmah se podnosi krivična prijava nadležnom tužilaštvu
Ministarstvo pravde i MUP, a verujemo i Republičko tužilaštvo, pošto je ovo bila jedna od važnih tema oko zastare postupka, jer, znate, mi imamo ovde i slučajeve koji su bili pre 40 godina, kada bismo to kruto gledali kao izvršeno krivično delo, veliki broj ovih dela, ako ne i sva, neka su zastarela 2009, a neka 2010. godine, pričamo o onima koji su među poslednjima izvršena, potencijalna krivična dela, mi danas ne bismo mogli da govorimo o krivičnom gonjenju. Međutim, naš stav, Ministarstva pravde i unutrašnjih poslova, je da se ovde ne radi o svršenom krivičnom delu. Dakle, radi se o krivičnom delu koji i dalje traje. Dakle, narušenom pravu na porodični život, jer smatramo da na takav način omogućavamo tužilaštvo, odnosno pre svega Republičkom javnom tužilaštvu da da obavezujuću instrukciju tužilaštvima, da u svakom slučaju kada se utvrdi da postoji osnov sumnje da je učinjeno krivično delo, jer je dete tako nestalo, da se odmah pokrene istraga koja će učini sve što je moguće da utvrdi činjenice i okolnosti, odnosno da preduzme dalje krivično gonjenje onih lica koja su u tome mogla učestvovati, odnosno učestvovala.
Ovaj sudski postupak može imati, da kažem, rešenje, okončano rešenje koje kaže sledeće. Dakle, da odbija predlog. Dakle, to mogu biti ishodi, da se odbija predlog ako se dokaže da dete nije nestalo. Može da usvoji predlog i utvrđuje status nestalog lica na način što utvrđuje činjenice o smrti deteta ili utvrđuje činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim detetom dogodilo, pri čemu je i, prema presudi Evropskog suda, dužan da utvrdi koja institucija je odgovorna za nestanak deteta ili da konstatuje da nije moguće utvrditi status nestalog deteta.
Neću da vam kažem da će sve biti lako i da ćemo sve moći da rešimo, pogotovo u slučajevima u kojima izvršioci potencijalnog krivičnog dela možda nisu više ni živi i jako je teško utvrđivati nešto što se dogodilo pre 40 godina, bez dokumentacije u državama koje više ne postoje, u zdravstvenim institucijama koje su možda potpuno promenile način svoje organizacije i gde su ljudi koji su bili direktno upućeni na ovo možda više ne samo što nisu među živima, možda više ne postoji ni dokumentacija koja na bilo koji način govori o tome. Dakle, to su sve mogućnosti.
Mehanizam kaže ukoliko, dakle, nismo, ako država, odnosno sud nije konstatovao da nije moguće utvrditi status nestalog deteta na zahtev predlagača može dosuditi novčanu naknadu zbog povrede prava na porodični život u iznosu ne većem od 10.000 evra.
Zbog čega 10.000 evra? Zato što je to bila i presuda Evropskog suda za ljudska prava. Držali smo se onoga što je Evropski sud rekao, dakle, slova presude i sve ono što je Evropski sud rekao preneli smo, da kažemo, na ovaj način i u domaće zakonodavstvo, odnosno hoćemo ako Narodna skupština usvoji ovaj predlog zakona.
Mislimo da, naravno, niko ne može reći, niko ne stavlja tu cenu. Bilo je nekoliko komentara koje sam čuo - koliko košta jedno dete. I, koliko košta jedno dete? Šta je ta cifra? Ne postoji cena, ne postoji cifra. Ovo je samo naknada države koja pokušava da pomogne porodicama koje su možda pre 30 ili 40 godina u potpuno drugoj državi SFRJ, ali i na teritoriji Republike Srbije, možda nemarom administrativnog osoblja izgubile dokumentaciju šta se dogodilo sa tim detetom, tvrdili u to vreme da je dete mrtvo. Možda je to dete i nestalo ali pošto ne može da se utvrdi, ovo je samo pomoć porodici, podrška u situaciji u kojoj realno jako teško možemo da dođemo do svih činjenica i okolnosti koje kazuju šta se tačno dogodilo sa tim detetom.
U nekim slučajevima će to biti moguće. U nekim slučajevima i sada traju istrage i ja sam uveren da će ovo olakšati situaciju, da će olakšati bol i ono što je veoma važno a to je da je Republike Srbija našla mehanizam da nastavi sa krivičnom istragom u svakom i u pojedinačnom slučaju u kojem se utvrdi da postoji sumnja da je izvršeno krivično delo. To je veoma važno.
Nadam se da će Narodna skupština podržati ovaj predlog zakona. Kažem, radi se o materiji koja je teška za svakog od nas, koja je teška za našu zemlju i bar imamo snage da se danas uhvatimo u koštac sa tim.
Bilo je mnogo razgovora sa udruženjima roditelja, bilo je mnogo razgovora sa profesionalnim udruženjima, bilo je mnogo razgovora sa stručnjacima iz ove oblasti i ovo je način da na brz i efikasan način dođemo do odgovora na neka pitanja. Ovo je za nas jedan od načina kako možemo da vratimo pravdu roditeljima koji čekaju odgovore na pitanja mnogo godina i ja se nadam da ćemo uz efikasne mehanizme i uz utvrđivanje tih činjenica uspeti makar da ublažimo donekle bol ljudima koji mnogo godina i mnogo decenija čekaju odgovore na ova pitanja.
Što se tiče drugog zakona, Predloga zakona o potvrđivanju Konvencije o međunarodnom ostvarivanju izdržavanja dece i drugih članova porodice, ovde se utvrđuju mehanizmi za naplatu alimentacije u slučajevima kada se dužnik izdržavanja nalazi u inostranstvu.
Cilj nam je da se obezbedi efikasno međunarodno ostvarivanje izdržavanja dece i drugih članova porodice, naročito putem uspostavljanja sveobuhvatnog sistema saradnje između organa država ugovornica i podnošenja zahteva za donošenje odluke o izdržavanju, obezbeđenja priznanja, izvršenje odluke o izdržavanju i efikasnih mera za brzo izvršenje odluke o izdržavanju.
Time ćemo dobiti standardizovan i moderan sistem saradnje između država u ovoj oblasti, jedinstven centralni organ koji prima i šalje zahteve, standardizaciju potrebnih dokumenata, obavezu centralnih organa i svih drugih nadležnih organa da postupaju brzo u svim vrstama postupaka, precizne i razumne rokove za obaveštavanje o statusu zahteva, taksativno navedeni zahtevi koji se mogu podneti i unifikacija uslova za priznavanje izvršenja odluka.
Ja se nadam da ćemo ovim olakšati, naravno, mogućnost da bilo ko ne izbegne plaćanje alimentacije, odnosno da i deca i drugi članovi porodice uvek imaju izvršenje onih obaveza koje im po zakonu pripadaju i da time naravno olakšamo i našu saradnju u nekada veoma složenim međunarodnim slučajevima, kakve smo imali nedavno prilike da vidimo, da kažem, koji su dodirivali građane naše zemlje.
Ja se nadam da ćemo u danu za glasanje imati podršku Narodne skupštine za ova dva zakona i pored toga što, pre svega, ovaj prvi zakon nije laka tema za nas, verujem da će ovo biti prvi značajan korak u kome ćemo napraviti napredak u ostvarivanju najvišeg ideala koji treba da ostvarimo, a to je pravda za roditelje potencijalno nestale dece. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
...
Srpska radikalna stranka

Aleksandar Šešelj

Poslanička grupa Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zaista danas u Narodnoj skupštini jedna čudna situacija. Neko bi rekao da ukoliko se toliko dugo čekalo da se donese jedan ovakav zakon, da će u Skupštinu doći jedan temeljni akt, sveobuhvatni koji bi rešio sve te probleme, a u ovom predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji ne vidimo baš neka suštinska rešenja i ne vidimo da se država po ovom pitanju dovoljno ozbiljno posvetila.

To na neki način pokazuje da se ovaj zakon donosi samo zbog preporuka Saveta Evrope i samo zbog te presude Evropskog suda za ljudska prava. Dakle, umesto da država vrši svoju ulogu da identifikuje problem, da taj problem na jedan opšti način reši zakonom, ovde se samo primenjuje ono što je smernica određenih međunarodnih institucija. Dok ne vidimo suštinsko ispitivanje ovog problema, a i da će se na tome temeljno raditi. Ovde se više govori o ispunjavanju forme, a ne o suštini i pokazuje na neki način priličnu neozbiljnost u shvatanju ovih problema.

Dugo je bila ta fama prisutna u našoj javnosti. Otprilike, kada se prvi put pojavila nije bilo toliko poverenja u istinitost takvih dešavanja. Mislilo se da jednostavno neki roditelji ne mogu da se pomire sa tim da su im deca posle porođaja preminula, pa da pokušavaju na sve moguće načine da nađu neku utehu da je to dete i dalje živo itd. i sa početka se nije pristupilo kako treba tom problemu.

U međuvremenu se situacija dosta uozbiljila. Došlo je do raznih indicija, svedočenja i u javnosti prisutnih ljudi koji su otvoreno govorili o problemu nestale dece, pa je onda otprilike počelo i udruživanje tih ljudi i traganje za istinom šta se na kraju toga svega desilo.

Dakle, pre svega kod jedne te takve situacije, dakle, gde je postojalo oduzimanje dece iz porodilišta kako bi se posle bez ikakvih dokaza, bez tela, bez sahrane govorilo tim roditeljima kako su deca nažalost preminula iz tih i tih razloga, tu može da se vidi jedna stvar i po mom mišljenju ta stvar je ključna, a to je povezanost nekog broja lica u ta dešavanja, odnosno u tu aktivnost.

Dakle, to svakako nije mogla da bude situacija od slučaja do slučaja, da tako nešto uradi neki pojedinac na svoju ruku, već je to delo toliko ozbiljno. Bilo je toliko raznih slučajeva da je morala da postoji određena grupa koja je povezana da se tim bavi, a nismo sigurni baš da će na ovaj način posle 20 ili 30 ili više godina od takvih dešavanja, sada bi neko očekivao jednu ozbiljnu strategiju za pronalaženje krivaca za rešavanje tih problema, na kraju, za istinu o toj deci koja su nestala iz porodilišta, u Narodnu skupštinu dođe akt od 26 članova.

Možda bi bilo, po mom mišljenju, normalnije da država prepozna problem, pa u saradnji sa tim ljudima koji imaju neke indicije, da sasluša sve, možda ima onih koji nisu u pravu, ali verujem da je većina zaista na tragu da su se takve stvari dešavale, možda bi bilo normalnije da se u saradnji sa njima došlo do nekog predloga zakona kojim bi se, na neki način, napravio prvi korak u rešavanju ovog problema, a ne zbog te i te preporuke ili presude Evropskog suda za ljudska prava.

Dakle, ozbiljna država bi prepoznala problem i nastojala da ga reši onako kako bi to bilo najbolje moguće u interesu građana te države, a ne zato što je to neka smernica, preporuka ili diktat iz inostranstva.

Naravno, baš zbog tih ljudi koji su o tome izlazili u javnost, koji su osnivali ta udruženja, oni su nezadovoljni i naravno da su onako burno reagovali na tim javnim slušanjima. To je baš zbog toga, zato što su oni valjda trebali da budu pozvani, konsultovani, da se sa njima razgovara pre donošenja ovakvog zakona.

Mogli smo da čujemo i najave od nekih evropskih zvaničnika, čak i od ovog Fabricija, ambasadora EU u Beogradu, kako je to trgovina, tj. problem nestalih beba, u stvari postao problem i za Evropu, pa se onda i čini da je tek kada je došlo do izjava evropskih zvaničnika, krenulo se u rešavanje tog problema.

Na neki način, ovim zakonom se priznaje poraz države. Dakle, država priznaje da nije u stanju da reši ove probleme.

Podsetiću vas na još jednu situaciju. Pre petnaestak godina u Narodnoj skupštini Republike Srbije osnovan je anketni odbor koji je trebalo da ispita sve te slučajeve, prikupi dokumentaciju o toj nestaloj deci, da sasluša i mnoge lekare i ljude zaposlene u porodilištima i policajce i mnoge druge i da posle sa tim izađe u tužilaštvo i da se otpočne sa istragom. Taj anketni odbor je prikupio veliku količinu dokumentacije, ali do konkretnih istraga nikada nije došlo.

Država je tu zakazala i izvršna vlast i sudstvo je tu zakazalo. Ne vidimo i dalje način, pogotovo ne kroz ovakav zakon, da se to pitanje reši.

Dakle, ukoliko bi postojala ozbiljna namera da se izađe na kraj sa ovim pitanjem, počelo bi prvo sa saslušanjima, dakle, da se odredi taj konkretan period vremena, da se saslušaju svi lekari, svi zaposleni u porodilištima, sva povezana lica, pa je dovoljno doći i do rešenja jednog konkretnog slučaja, samo jednog, da bi se otkrila određena matrica po kojoj se sve to dešavalo, jer to je toliko ozbiljna stvar, da stvarno jedan pojedinac na svoju ruku nije mogao bez ikakve povezanosti da tako nešto uradi, i da je to uradio samo jednom, jedno lice samo jednom, da li iz porodilišta, da li od lekara ili itd. To bi moglo da traje određeni period vremena, ali je jedini konkretan način da se to pitanje reši.

Druga stvar, postavlja se jedno pitanje - da li taj poligraf, koji je često prisutan u našoj javnosti, važi samo i reaguje samo na ministre ili na državne funkcionere iz izvršne vlasti, ili se poligraf možda može koristiti i u nekoj istrazi? Ajmo, kada smo tako sigurni u taj poligraf i kada je to toliko pouzdano, zašto ga ne upotrebiti sada npr. u toj istrazi?

To su samo neki od načina gde bi moglo da se dođe do činjenica, do nekih dokaza i da bude korak u pravom smeru rešavanja tih problema.

Mnogo se ovde raznih pitanja postavlja, a ono što je bilo najprisutnije u javnosti i ono što je u ovom predlogu zakona skandalozno, jeste ova suma od 10.000 evra, koja će se kao pravična naknada isplatiti tim roditeljima koji u postupku dokažu ne znam ni ja šta ili otprilike opravdaju svoje indicije da je njihovo dete ukradeno.

Problem kod ove države i kod ovog režima jeste što misli da sve može da se reši novcem. Pa, ukoliko se nekom isplati novac, onda će tu u stvari biti rešenje tog problema, kraj tog postupka i neko će da izađe ispred Ministarstva pravde i kaže – mi smo rešili posle 20 ili 30 godina toliko i toliko slučajeva nestalih beba. Ja to vidim kao potencijalnu mogućnost kada se donese ovaj predlog zakona.

Nisam siguran da je to opravdano i da je to normalno i da država u takvom postupku vrši svoju ključnu ulogu i stara se o pravima svih građana Srbije.

Ono što je još ovde, takođe, veoma čudno, kaže se – pravična novčana naknada ne može da se dosudi u iznosu većem od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS. Dakle, to nije fiksno 10.000 evra.

Onda se postavlja pitanje, dakle, u tom postupku jednom roditelju će se isplatiti 3.000 evra, nekome će se isplatiti 5.000 evra, nekome će 7.000, nekome će 10.000 evra. Dakle, reći će se od strane države kako je nekom dete malo manje ukradeno, pa će on dobiti 3.000, a ovamo je nekome dete malo više ukradeno, pa će on dobiti 10.000 evra. Potpuna jedna nebuloza.

Naravno, i čuli smo to i u pravu su i prirodno je, ti roditelji koji istrajavaju već dugi niz godina na rešavanju tog problema, njima nije bitan novac. Njima je bitna istina, a država je dužna da im to omogući. Ako ništa drugo, da su oni sad svi u zabludi da tih problema nema, da se to nikad nije desilo i da je sve istinito onako kako su lekari tim roditeljima pričali, da su ta deca preminula itd.

Ukoliko neko 20 ili 30 godina istrajava na tome, trudi se da tako nešto dokaže, traga za istinom, valjda bi bilo najnormalnije od strane državnih organa da oni taj njihov trud i njihovo istrajavanje i posvećenost rešavanju tih problema uvaže tako što će oni biti ključni u konsultacijama za donošenje predloga zakona, ne ovakvog, nego predloga zakona koji bi to pitanje trebalo da reši. To bi bilo normalno.

Šta se još ovde sa ovom novčanom naknadom pojavljuje kao opasnost? Pojavljuje se kao opasnost da se pojavi neka npr. grupa hohštaplera, koji ovu zakonsku mogućnost mogu da vide kao način da steknu određeni novčani iznos tako što će lagati da su i oni u stvari neki od tih roditelja kojima su deca oduzimana, odnosno kojima su deca nestala. Na taj način, država će napraviti mogućnost da se svo to istrajavanje tih roditelja i njihov trud da prikupe sve moguće informacije, dokumentaciju, da pronađu možda odgovorne, da saznaju nešto više šta se desilo sa njihovom decom, biti veoma kompromitovano, zato što može da se pojavi neko ko sa tim nema nikakve veze i da u ovakvom postupku traži za sebe 10.000 evra pretvarajući se kao da je neko od tih roditelja.

To je mogućnost koja se ovde ne predviđa, o kojoj niko nije razmišljao. Zašto bi dovodili neke ljude u tu situaciju?

Na ovaj način se negde i legalizuje to otimanje dece. Dakle, država ne nudi rešenje, ne nudi pravdu, nego nudi novac, što nije normalno. I to što je Evropski sud za ljudska prava doneo iznos od 10 hiljada evra da treba da bude maksimum, mi smo to prihvatili, nismo o tome ništa razmišljali. Sa strane Ministarstva pravde i uopšte Vlade Srbije naviklo se tako, jer nema razmišljanja o interesima građana Srbije, nego ispunjavanja diktata iz inostranstva. Subvencije u Srbiji 10, 15 hiljada evra, 70 hiljada evra smo čuli pre neki dan, a ovde se roditeljima nudi 10 hiljada evra, tj. do 10 hiljada evra.

Smatram da je intencija ovoga da se eventualno negde razbije solidarnost tih roditelja, jer je svakako normalno i sigurno postoji mnogo roditelja među njima, koji misle da su im deca nestala, koji veoma teško žive i kojima bi 10 hiljada evra mnogo pomoglo u životu. Intencija je da se otprilike na taj način kupi njihovo ćutanje i da oni odustanu od daljeg traganja za nestalom decom.

Imali smo situaciju pre dve godine kada je Narodna skupština donela zakon gde je obavezno doniranje organa, osim onih ljudi koji se za života ne izjasne da to ne žele posle smrti. Tu smo videli isto tako, naravno, mogućnost, SRS je to kritikovala, da na taj način rešavanje u tim stvarima i donošenje takvog zakona može da obezbedi crno tržište organa i da organe građana Srbije svodi pod resurse za, možda, namirivanje nekih u inostranstvu, u zapadnoj Evropi itd. Na ovaj način stavlja se negde početna cena i za dete. Čim se u celu tu priču oko istrage o nestaloj deci bilo kakva cena, odnosno cifra navodi, stavlja se cena na dete.

Naravno, teško je da država učestvuje i da se, naravno, neko iz ministarstva odvoji od emocija kada govori o tim stvarima i kada pokušava da reši to pitanje na bilo koji način, ali ovo je druga krajnost. Ovo nije ni racionalno. Ovo može da otvori mogućnost namirivanja evropskog tržišta decom. Čim se stavi cena, to je to.

Naravno, rešenje je skandalozno, ne treba da se prihvati. Alternativni način rešavanja jeste razgovor sa svim ljudima koji traže nestalu decu, pomaganje, formiranje anketnog odbora Narodne skupštine, zašto da ne, prikupljanje opet dokumentacije, saslušavanje svih lica koja su u određenom periodu vremena radila ili bila povezana sa svim porodilištima i čim se jedan slučaj reši, samo jedan, već će se otkriti određena povezanost i mnogo će biti lakše da se taj slučaj nestale dece reši u celini, jer je nenormalno da se neko namiruje, odnosno da se nudi isplata, a da se ne nudi istina.

Umesto smernica Saveta Evrope i presude Evropskog suda za ljudska prava, treba da bude važnija istina za građane Srbije, koliko god njih da ima, nego nešto čime bi se neki ministar ili predsednik Vlade ili bilo ko iz ministarstva negde pohvalio kako je neki problem rešio zato što se ovim zakonom ne rešava problem. Ovde se ispunjava zahtev iz inostranstva. Problem još ostaje, a na neki način se vređaju svi ljudi koji, po 20 ili 30 ili koliko god godina, istrajavaju u nameri da nađu istinu za svoju decu.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala.
Reč ima ministar Stefanović.
Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović

Pažljivo sam slušao i nisam čuo ni jedno rešenje, ni jedno jedino, osim da treba razgovarati sa roditeljima. Zar mislite da ljudi iz Vlade nisu? Lično sam bio na mnogo sastanaka sa udruženjima roditelja, ljudi iz Ministarstva pravde bili na desetinama sastanaka i veoma teško, pošto, recimo, najveći broj udruženja ima potpuno suprotstavljene stavove, čak neće da čuju šta oni drugi govore i ne slažu se sa predlozima onih drugih. Vi kažete – hajde da ovo stavimo kao rešenje, ovi kažu – ako to uradite, mi ćemo da napustimo sve ovo, ne pada nam napamet. Tako izgledaju sastanci. Da vas ne lažem, da vam pričam kako su oni svi jedinstveni i da imaju jedinstveni predlog, nemaju. Ja ni od vas nisam čuo predlog.
Imali smo Anketni odbor ovde u Skupštini. Imali smo ga 2006. godine i zaključio je da u radu zdravstvenih ustanova, matičnih službi, nadležnih ministarstva postoje ozbiljni propusti koji su opravdano izazvali sumnju roditelja itd. i da ni u jednom od krivičnih postupaka, koji su bili u toku, nije bilo izgleda da se podigne optužnica, odnosno nije bilo dovoljno dokaza za postojanje osnovne sumnje da je neko lice učinilo neko od krivičnih dela na koja su upućivali roditelji itd.
Dakle, Anketni odbor nije doneo ništa, apsolutno ništa, suviše slabi rezultati. Ono što jeste dobro i ono što smo mi svi znali jeste da, naravno, postoji sumnja da su neki od državnih organa, kažem, pre 30 godina, pre 40 godina pravili propuste i mi ovde imamo slučajeve u kojima država, ne u upravnom postupku, izbegavamo upravni postupak da bismo izbegli da o tome donose odluku državni organi, dajemo nezavisnom telu, sudu, u vanparničnom postupku mogućnost da utvrdi okolnosti, čak i činjenicu da ne može da se sa jasnom sigurnošću utvrdi šta se desilo sa tim detetom. Šta ćete, pogodila NATO bomba porodilište, izgorela dokumentacija? Možemo mi ovde da ih saslušavamo sve, na primer, u nekom slučaju, dajem samo hipotetički slučaj, umro direktor bolnice, nestale babice koje su radile pre 40 godina, više nisu žive. Šta da radimo?
(Nemanja Šarović: Nisu svi pre 40 godina.)
Nisu svi. Zato smo doneli institucionalno rešenje. Pod a) da tako nešto ne može da se dogodi, povezani u državnom sistemu i sa matičnim knjigama i sa Ministarstvom zdravlja. To je institucionalno rešavanje problema. Tužilaštva će moći da vode postupak protiv svakog gde se utvrdi da postoji dovoljno dokaza da se dogodilo krivično delo. To je institucionalno rešavanje problema. Mi rešavamo problem na način da državne institucije mogu i krivično da gone, a da se roditelji za koje ne može da se utvrdi, pošto ima i tih slučajeva da ne može da se utvrdi kako je to dete nestalo, da se ti ljudi obeštete samo zbog činjenice da država nije kadra da im kaže kako je došlo do propusta.
Šta ćemo da radimo zbog toga što neko pre 23 godine, pre 15 godina ima propust u rešavanju ovog slučaja, nema dokumentacije? Znači, sud mora da utvrdi koja institucija je kriva, ko je odgovoran i da ljude obešteti.
Ne bih voleo da pričamo o novcu ovde. Mi prosto, kako bih rekao, i kao roditelj dvoje dece ne bih voleo ikad da pričamo o novcu vezanim za decu, ali ne bih voleo da ispadne ovde, ne samo u Skupštini, nego bilo gde – da li treba da se plati više ili manje. Nema cene za ljudski život.
Mi smo preneli jednu normu koja jeste obaveza Republike Srbije. Jeste obaveza Republike Srbije da ispunjava međunarodne obaveze iz odluka sudova, pogotovo sudova za ljudska prava, i tu svoju obavezu mi ispunjavamo, što naravno ne znači da je ključno pitanje ovde novca. Ovde je ključno pitanje da se sprovedu istrage tamo gde je moguće i tužilaštva to mogu da urade i, po dva, da se tamo gde je nemoguće utvrditi činjenice i okolnosti isplati šteta roditeljima, ako ništa, zbog greške tadašnjih organa države, neke bolnice, ministarstva, bilo čega, pa čak i ako je bilo pre 30 godina, čak i ako se postavlja pitanje da li imamo pravni kontinuitet nad tim organima. Svejedno, dogodilo se, ti roditelji moraju da imaju neku vrstu naknade za bol koji su proživeli.
Nikad dovoljno. Ne postoje cifre, ne postoji ništa što mi možemo ovde da odlučimo da to bude na znam šta, to znam da nikada neće biti dovoljno, ali ovo je prvi korak posle decenija i decenija… Pa najbolje bi bilo da nismo radili ništa. Mnogi su učestvovali u tome i pisali i predlagali i suštinski šta su radili? Ništa. Da su se uhvatili 1995. godine, da su uhvatili 2005. godine, da su se uhvatili neke godine rešavanja problema – rešili, pohapsili, našli, nadoknadili, mi ne bi danas razgovarali o ovoj temi.
Danas uspostavljamo sistem da je moguće rešavati neke od tih problema. Ja sam uveren da ćemo na ovaj način, na kraju krajeva, taj veći broj svedoka, svedočenja roditelja, pojavljivanje u javnosti, veće njihovo prisustvo, više razgovora sa državom, pokazuje veće poverenje u državu i organe koje država ima da rešavaju ovaj problem. Zašto bi roditelji dolazili i zašto bi dolazili uopšte da razgovaraju o tome ako ne veruju da ćemo ikad to rešiti? Na kraju krajeva poverenje u Narodnu skupštinu. Mi danas u Narodnoj skupštini raspravljamo o ovom zakonu. Ovaj zakon je prošao dugu javnu raspravu, raspravu sa najvećim brojem roditelja, ne samo predstavnika udruženja, sa ogromnim brojem ljudi, ogromnim brojem se raspravljalo šta su rešenja koja možemo da primenimo.
Ovo je neki minimum stvari oko kojih je moguće bilo uspostaviti neku vrstu saglasnosti. Različiti ljudi imaju različito viđenje ovog problema. Kažem vam teško ćemo dogovoriti da se oni svi saglase. Bio sam prisutan na nekoliko sastanaka gde su bukvalno padale teške reči, gde smo mi iz državnih organa bili prinuđeni da čekamo, da vidimo šta ta da kažemo uopšte. Znate, ljudi koji su proživeli tako teške tragedije osećaju ogroman bol, pa sve da im je dete umrlo, da nije ukradeno, bol je ogroman. Šta sada da kažete? Da je neko u pravu, a da neko nije u pravu. Trudite se da nađete najmanji zajednički imenitelj i da to pretočimo u zakon i da probamo da rešavamo one probleme koje je moguće rešiti.
Ima tu složenih situacija. Siguran sam da je u tome bilo, ne bih da budem tužilac, neka to tužioci rade, siguran sam da je bilo organizovanog kriminala, siguran sam da je bilo organizovanih grupa, siguran sam da to nije mogla jedna žena, jedna babica je ukrala i sada je ona to rešila, ili jedan lekar, ali je to posle mnogo godina mnogo teže rešavati nego da se dogodilo pre par godina. Hvala Bogu što nije. Hvala Bogu što smo uspostavili mehanizme da je danas to nemoguće, da vi možete da pratite svako dete, svako novorođenče možete da pratite šta, gde kako itd.
Bilo je dosta pitanja, i hoću to da kažem, oko DNK registara. Vi ne možete naterati nikoga da da. Možete sudskom odlukom u pojedinačnom slučaju nekome tražiti DNK, ali mimo toga vi ne možete nikoga naterati da dobrovoljno pristupi DNK registru i da kažete - imate obavezu da sad dajete bez toga da ste osumnjičeni za nešto ili bilo šta. Ne možete da mu tražite da da DNK i tu imamo dosta pitanja.
Kad pričamo sa kolegama iz Kriminalističke policije oni bi najviše voleli kada bi svako od nas imao DNK bazu u državi da ako se počini krivično delo imate DNK otisak, DNK uzorak. Vi možete sa sigurnošću u svakom trenutku da kažete ko je izvršio krivično delo i onda je slučaj rešen, ali ne žele svi da daju svoj DNK uzorak.
Imamo dosta problema, hoću da vam kažem nije ovo laka materija. Nije ovo lako, hajde da sednemo 15 minuta dogovorimo se i imamo rešenje. Da je lako doneli bi svi pre toga. Mi ovde izlazimo sa jednim rešenjem koje će dati neku vrstu pravde koja će pomoći da se ova situacija razreši. Ta situacija se može razrešiti suštinski tada kada u krivičnom postupku budemo imali mogućnost da tužioci pred sud stave nekoga sa dovoljno dokaza ko je direktno učestvovao u ovakvom slučaju i da tada dobijemo pravdu za nekoga čije je dete ukradeno. Tada imamo punu pravdu.
Ja nisam sud, nisam sudija, nisam tužilac. Ne znam kada će to biti, ne znam koliko dokaza će moći da se prikupi, ali naš posao je da im damo sve instrumente da to mogu da urade i to je ono što Narodna skupština može da uradi donošenjem ovog zakona. Na tome smo zahvalni i hvala vam. Ja ovo smatram argumentovanom, dobrom raspravom. Ja volim rasprave, volim da ljudi predlažu. Možda postoji nešto dodatno što još može da se uradi u budućnosti, ali dajte da napravimo prvi korak. Posle 40 ili 50 godina da nismo uradili ništa, hajde da nešto uradimo, pa kad to uradimo hajde da ga popravljamo ako nije dovoljno dobro, ali hajde da imamo nešto što bismo popravili.
Znate, kada imate nepostojanje bilo kakvog pravnog instrumenta, jednog osnova da uđete u nešto… Do juče su nam tvrdili da je nemoguće voditi, 2010. godine, 2012. godine su nam tvrdili kako su postupci u potpunosti zastareli, ali postoji tumačenje gde možete da kažete da je ovo nesvršeno krivično delo i da možete da nastavite gonjenje. To su mogli da urade 2005. godine, 2010. i 2000. godine, ali nažalost nismo to uradili.
(Nataša Sp. Jovanović dobacuje.)
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Dobićete reč kada budete tražili.

Aleksandar Šešelj, izvolite.
...
Srpska radikalna stranka

Aleksandar Šešelj

Poslanička grupa Srpska radikalna stranka
Meni je žao, gospodine ministre, dva puta sam ponovio, vi taj predlog kritikujete, ono što sam ja rekao – ukoliko možda taj anketni odbor kada je bio formiran 2006. godine možda nije radio najbolje svoj posao, možda je tada sud bio takav da nije moglo da se očekuje ili tužilaštvo da će doći do istrage, možda ste vi sada protiv novog anketnog odbora, ali to pokazuje drugu jednu stvar. Pokazuje da vi idete linijom manjeg otpora, da i unapred kažete da time ne može ništa da se reši, da time ne može ništa da se postigne jer je već tamo neko napravio grešku. Možda ne valja tu anketni odbor. Napraviti komisiju Vlade. Komisija Vlade sasluša sve te ljudi koji su bili povezani u poslednjih 30 godina, koji su i dalje živi, koji su i dalje tu, koji su dostupni. Saslušaju se i uzmu se izjave od svih. Upalite taj poligraf. Ne znam gde je taj poligraf. Malo, malo neki ministar hoće da se kune u svoju nevinost, pljas poligraf, a sada kada bi možda imao i konkretnu ulogu u nekoj istrazi sada od toga nema ništa.

Vi kažete – nezavisni organ od državnih organa. Pa i sud je takođe država. Sud je deo sudske vlasti. Isto je važan koliko i Narodna skupština, koliko i Vlada Republike Srbije.

Ovo govori da sa zakonom od 26 članova, čovek bi očekivao za ovih nekoliko godina da će to biti mnogo temeljnije, mnogo šire, ali ne – zakon je došao sa 26 članova, se pokazuje je ovo jedan iznuđen potez. Ne konkretno rešenje, nego nešto što je bilo pod moranje da se stavi u skupštinsku proceduru.

Druga stvar, kažete – život nema cenu. Evo je cena u članu 23. Članom 23. ovde se propisuje da je cena života, odnosno cena deteta sedam puta manja nego cena subvencije. Dakle, sve po evropskom standardu.

Ukoliko vi nemate poverenja u Narodnu skupštinu, ja to mogu da razumem, iz ovih ili onih razloga, molim vas, drugi predlog, ne mora anketni odbor, komisija Vlade koja će apsolutno time da se bavi. Uložiće trud, vreme, zalaganje u rešavanju tih problema i doći će se do nekih zaključaka. Ovim zakonom neće se doći ni do čega.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala.
Ministar Stefanović ima reč.
...
Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović

Ne odlučujem ja da li će Narodna skupština formirati anketni odbor. To je odluka Narodne skupštine. Dakle, nemam nikakvu moć odlučivanja u Narodnoj skupštini.
Što se tiče anketnih odbora, oni nisu tužilaštva. Tužilaštvo od oktobra 2013. godine, u našoj važi tužilačka istraga, tužilac je taj koji treba da nam kaže da li postoji dovoljno dokaza da se negde preduzme krivično gonjenje.
Drugo, ovaj zakon nije sveobuhvatni zakon. Ovo nije zakonik. Dakle, zakonik bi bio nešto što obuhvata sve zakone. Imamo Krivični zakonik koji obuhvata sve norme krivičnog zakona. Ovo je jedan od zakona koji su, da kažem, nešto što dodatno pomaže da se dođe do pravne formulacije, odnosno okvira koji će nam omogućiti krivično gonjenje ili na drugi način zadovoljenje pravde. Ovde definisani u predlogu.
Što se tiče poligrafa, pošto ste to dva puta rekli, ja verujem u poligraf i na tužiocu je da predloži ili ne predloži. Znači, tužilac odlučuje hoće li nekome predložiti da uzme poligraf ili neće. To radi tužilac i on suvereno odlučuje koju će dokaznu radnu da preduzme. Isto tako i taj kome se poligraf predloži ne mora da na to pristane. Ne možete ga naterati. Ne možete ga naterati ni da nešto kaže u svoju odbranu ili da svedoči.
Ima pravo da se brani ćutanjem i to sam isto video u velikom broju slučajeva kada ljudi neće da idu na poligraf, oni znaju zašto neće i naravno, oni znaju i zašto ćute i to je sve uredu, u skladu je sa zakonom. Imaju pravo na to, ali u svim onim slučajevima gde je policija preduzimala to dokazno sredstvo po nalogu tužilaštva, video sam da se vrlo jasno utvrđivalo ko je imao razloga da laže, ko je govorio istinu i na osnovu toga smo mogli da usmeravamo istragu i da dolazimo do određenih rešenja.
Na kraju krajeva, spreman uvek da podržim, u svakom trenutku, potpuno se slažem sa vama, vrlo zanimljivo dokazno sredstvo i svaki tužilac ima pravo da ga zatraži u istrazi, ako to želi, ali to je samostalna odluka tužilaštva šta će da primenjuje.
Ja i dalje podržavam da mislim da je tužilac prava adresa za rešavanje ovih slučajeva. Tamo kada postoji krivično gonjenje, ostalo pred sudom koji će izvoditi dokaze, dakle kako zakon predviđa i ja sam uveren da će sud dati određene rezultate, makar da identifikuje one institucije, ustanove koje u prethodnim decenijama, prethodnim godinama nisu svoj posao radile i ostavile prostor za sumnju da je učinjeno krivično delo, ili učinjeno krivično delo, što će kasnije utvrđivati tužilac.