Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 26.02.2020.

3. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima Elvira Kovač.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara
Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se danas pred nama nalazi zakon, tzv. „lek specijalis“ na koji se čeka nekoliko godina. Ako pričamo o roditeljima, oni na njega čekaju i nekoliko decenija i izuzetno je osetljiva priroda ovog problema, pošto je problem humanog karaktera. Poslanici SVM su bili uključeni u pripreme i u rad radne grupe koja je nekada postojala. Tako da ću se u svom izlaganju bazirati malo i na istoriju, šta je sve rađeno, pošto vidim da je ovde tokom rasprave već otvoreno pitanje, tog anketnog odbora.

Naime, konkretno je polovinom 2005. godine formiran anketni odbor Narodne skupštine koji je zapravo predložio nekoliko mera, između ostalog da ministar unutrašnjih poslova oformi specijalizovanu jedinicu koja će se baviti istraživanjem slučaja nestalih beba, da se postupci vode pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal, da se formira radna grupa koja bi kroz odgovarajuću pravnu regulativu otklonila zastarelost itd.

Znači taj izveštaj anketnog odbora je objavljen negde 2006. godine i ništa nije urađeno, državni organi nisu sproveli ove mere. Onda je u Narodnoj skupštini Republike Srbije formirana radna grupa 2010. godine. Mi smo učestvovali u njoj. Radna grupa, tzv. „za promenu zakonodavstva“ koja je posle godinu dana, znači imala je nekoliko sednica, poslala i pismeno pitanja određenim ministarstvima, svim uključenim stranama i posle godinu dana opšti zaključak iz izveštaja te radne grupe je bio, da ne postoji ustavna mogućnost da se donošenjem zakona omogući procesuiranje ranije nastalih slučajeva nestanka beba iz porodilišta.

Onda je došla 2013. godina, i Evropski sud za ljudska prava iz Strazbura, koji je ovde spomenut, naime te godine, tačnije 26. marta, je objavio presudu u predmetu Zorica Jovanović protiv Republike Srbije, kojom je Evropski sud za ljudska prava utvrdio da je imenovanoj povređeno pravo na porodični život, iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Istom presudom je zapravo ovaj Evropski sud za ljudska prava obavezao Republiku Srbiju da isplati podnosiocu predstavke odgovarajući iznos na ime nematerijalne štete. To je jedan deo presude, a drugi značajan i zbog koga smo danas ovde i zašto razgovaramo o ovom predlogu zakona, je da je zapravo Republika Srbija obavezana tada da sprovede i određene mere opšte prirode, odnosno, znači, to je rečeno 26. marta 2013. godine da u roku od jedne godine, od pravosnažnosti presude preduzme odgovarajuće mere radi ustanovljavanja mehanizma koji bi omogućio svim roditeljima da u sličnim situacijama dobiju odgovarajuće odgovore i odgovarajuću nadoknadu.

Može se vrlo jednostavno izračunati da dosta kasnimo, da je prošlo nekoliko godina, ali je dobro što možda, neki kažu u zadnjem momentu, ali razgovaramo o donošenju Predloga zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Radi izvršavanja obaveze naše zemlje, Republike Srbije, po navedenoj presudi, dakle, jasno je da je potrebno da se donese novi zakon koji propisuje, kao što smo ovde čuli, poseban postupak za utvrđivanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta, utvrdi nadležnost državnih organa, što je značajno u tom postupku i da se istovremeno odredi pravična naknada, ako bude utvrđeno da je povređeno pravo na porodični život roditelja novorođenog deteta.

Kada je Evropski sud doneo ovu presudu, onda je imao u vidu izveštaj kako tog anketnog odbora o kome smo pričali, koji je formiran 2005. godine, a Narodna skupština je izveštaj tog anketnog odbora objavila 14. jula 2006. godine, postoji izveštaj o kome se malo govorilo, ali je takođe značajan po ovom pitanju, izveštaj samog Zaštitnika građana iz 2010. godine, kao i izveštaj radne grupe koju sam spomenula, koja je bila formirana za izradu Predloga zakona radi stvaranja formalno pravnih uslova za postupanje nadležnih organa po prijavama o nestanku novorođene dece iz porodilišta. Taj izveštaj je objavljen krajem decembra 2010. godine, ali naravno i relevantne odredbe Ustava Republike Srbije, Krivičnog zakona, Zakona o obligacionim odnosima, o zdravstvenoj zaštiti itd. Ali, da pričamo o samom Predlogu zakona koji se nalazi pred nama.

Bilo je nekoliko verzija. Ovde će se sigurno danas otvoriti rasprava o tome da li je bilo javne rasprave. Neko kaže da je bilo javne rasprave o jednom od predloga, negde 2015. godine, ali zapravo ovaj zakonski tekst koji se nalazi pred nama je u skupštinskoj proceduri od 20. marta 2018. godine i prošle godine 30. oktobra je usvojen na matičnom odboru, Odboru za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Znači, tada je prošao u načelu.

Značajno je naglasiti da je krajem novembra prošle godine, znači 28. novembra 2019. godine održano javno slušanje u Narodnoj skupštini u maloj sali Narodne skupštine, gde su pozvane nevladine organizacije, razna udruženja roditelja, nas nekoliko, kao i predstavnici, kada već pričamo o samoj Narodnoj skupštini, odborima, članovi Odbora za prava deteta, Odbora za ljudska i manjinska prava, itd., članice Ženske parlamentarne mreže. Poslanici SVM su bili prisutni na ovom javnom slušanju i zaista smo slušali i čuli, ali moram naglasiti da je samo slušanje i rasprava tokom bila interesantna, ali i vrlo emotivno, intenzivno i mediji su najviše izveštavali o tom emotivnom i intenzivnom delu, a ne o suštini.

Moram da naglasim da kada pričamo o udruženjima, kod nekih postoji konfuzija o tome šta je zapravo pravno moguće. Kod drugih postoji konfuzija, odnosno oni smatraju, misle da bi ovaj Predlog zakona i njegovo usvajanje ukinuo krivičnu odgovonrost u vezi krađe beba. Nasuprot tome, zašto ćemo mi podržati ovaj Predlog, zato što su činjenice drugačije.

Činjenica je da nijedna istraga neće biti obustavljena, da su to krivična dela koja nisu zastarela, da je ovaj Predlog zakona pripremljen u skladu sa preporukama Saveta Evrope, da Komitet ministara Saveta Evrope je svo vreme pratio izradu ovog Predloga zakona, da je rekao da je zakon dovoljno dobar, da su su uzimale u obzir pravne mogućnosti, ekspertiza Saveta Evrope i da će se i sama primena ovog zakona pratiti od strane eksperata Saveta Evrope.

Dakle, usvajanjem tzv. zakona o nestalim bebama, Srbija će ispuniti svoju obavezu konačno prema Evropskom sudu za ljudska prava koji je usvajanjem ove presude naložio državi da se uspostavi mehanizam za utvrđivanje istine i obeštećenja za roditelje koji veruju da su njihove bebe nestale nakon porođaja.

Savet Evrope zaista godinama traži od Republike Srbije da izvrši ovu obavezu i to je zapravo i kvarilo naš ugled. Nas nekoliko smo vrlo aktivni članovi parlamentarne Skupštine Saveta Evrope. Dosta puta smo pitani. Ono što je značajno i da komitet ministara na nekoliko sednica se raspravljalo o tome i dobijali smo kritike da je neophodno doneti zakon, a ne odlagati ga radi određenih neosnovanih kritika.

Naravno da je osetljivo pitanje i zbog toga zaista u ime poslaničke grupe SVM podržavam što smo sada pred kraj ovog mandata ipak smogli snage i što raspravljamo o ovom predlogu.

Dakle, kada se tumači ova presuda postoji nekoliko stvari. Jedno je usvajanje tzv. leks sepcijalisa i osiguravanje da novi istražni mehanizam bude adekvatno podržan i nadgledan kako bi zaista funkcionisao efikasno u praksi što je značajno.

U izvršenje ove presude prema Savetu Evrope spadaju i relevantne obuke za sudije i druge ljude koji su uključeni u ovaj proces, osiguravanje efikasnog deljenja informacija između sudova, efikasnih procedura za međunarodno utvrđivanje činjenica, kao i ohrabrivanje vlasti da uspostave posvećenu i međunarodno dostupnu DNK bazu podataka za roditelje nestalih beba, i zaista je ovo zadnji momenat da počnemo sa izvršenjem ove presude u praksi.

Savet Evrope, kao što sam to rekla, procenio da je ovaj predlog zakona dovoljno dobar i predložio da će sa svojom ekspertizom nastaviti da pomaže u sprovođenju ove presude i da će zaista pratiti kako se ovaj zakon u praksi i primenjuje.

Država sa druge strane, moram još naglasiti, mislim da to niko nije spomenuo, da je Republika Srbija dobila i vrlo jasne preporuke u kom smeru je trebalo ići u smislu poboljšanja teksta, jer kao što sam rekla, predlog zakona se nalazi u skupštinskoj proceduri od marta 2018. godine. Nije mnogo menjan. Sada smo pre dva dana imali sednicu Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu gde je Odbor usvojio amandmane.

Amandmani se odnose uglavnom na obuku sudija, tužilaca i policijskih službenika koji bi sprovodili međunarodne istrage, kao i Međunarodni registar DNK. Znači, značajno je da smo prihvatili ove preporuke i na taj način poboljšali zakonski tekst.

Sve u svemu, da polaku zaključim, jasno je da je ovo izuzetno težak, mučan problem sa kojima se zemlja suočila i činjenica je da se to dešavalo negde od početka 60-tih, 70-tih, kažu najviše 80-tih godina pa do kraja 90-tih, ali je značajno da Republika Srbija pokušava da reši višedecenijski problem. Jasno je da postoje mehanizmi za rešenje tog problema, politička volja, snaga.

Ova borba svakako nije jednostavna i biće onih koji će posle usvajanja ovog zakona biti zadovoljni, biće onih koji neće biti zadovoljni, ali ja zaista ne bih volela da ovaj problem i ovako teško višedecenijsko, životno pitanje, kažu nekoliko stotina, a najviše nekoliko hiljada, ne znamo tačne brojke ljudi, iskoristimo za demagoška politička prepucavanja, jer zaista su neki počeli da se bave time koliko koštaju bebe i da svi poslanici koji usvoje ovaj predlog treba da budu na stubu srama. Ja to ne mislim. Mi izvršavamo naše obaveze, ali i rešavamo problem, kao što sam rekla, ovaj tekst, ova zakonska rešenja nisu loša.

Ovo je zaista jedno od, to kažu i države članice Saveta Evrope, jedno od najkompleksnijih pitanja sa kojima se Evropski sud za ljudska prava našao i suočio i sam komitet ministara Saveta Evrope zbog svog humanitarnog karaktera.

Prema nekim podacima koje smo dobili i statistikama broj roditelja koja su se ranije, u zakonom propisanom roku, u periodu od 1. januara 1970. godine, pa do tog datuma 9. septembra 2013. godine, kada je nastupila pravosnažnost presude Evropskog suda za ljudska prava, obraćali državnim organima u vezi sa položajem deteta za koje su sumnja da je nestalo iz porodilišta se kreće od nekoliko stotina do hiljadu, dve u zavisnosti od organa kome su se obraćali.

Da polako zaključim, ovo jeste obaveza, ali i odgovornost, dokaz da je Vlada odgovorna, da Republika Srbija zaista rešava problem koji se ranije gurao pod tepih i da je Vlada odgovorna prema državi, ali i prema svim svojim građanima. Ono što je značajno je da se ovako nešto nikada više nikome ne ponovi. Zahvaljujem.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala, gospođo Kovač.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Izvolite, gospodine Komlenski.
...
Pokret socijalista

Đorđe Komlenski

Poslanička grupa Pokret socijalista - Narodna seljačka stranka - Ujedinjena seljačka stranka
Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, zakon koji danas imamo na dnevnom redu je pre svega obaveza prema građanima Republike Srbije.

Neki pre nas nisu imali sluha, snage ili hrabrosti da se sa ovim uhvate u koštac. Ovo naravno nije laka, ni jednostavna, ni politički popularna tema da na ovakav način zakonskim putem ulaziti i zadirati u najbolnija osećanja onih ljudi koji sumnjaju da su im deca nestala, ukradena ili jednostavno imaju ozbiljnu sumnju da se to desilo.

Ja bih najpre pošao od samog naziva zakona i u predlogu zakona jasno stoji da je ovo zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Svako ko nije zlonameran, čitanjem samo naziva zakona ima mogućnost da shvati kakva je svrha i uloga ovog zakona o kojem mi danas govorimo. Ovo nije zakon koji treba da spreči bilo čiju krivičnu odgovornost. Ovo nije zataškavanje mogućih slučajeva. Ovo je jednostavno reakcija države da se na jedini odgovarajući i primereni način kroz sudski postupak razreši dilema o postojanju sumnje o statusu neke novorođene bebe.

Sav zakon i sav tekst ovog zakona je pisan u duhu ovog naziva. Ja ne znam ni jednu drugu instituciju koja bi bila bolje obučena, osposobljena, koja bi imala veći autoritet i bila odgovornija nego sud, da upravo sud o ovome odlučuje. Da li će se desiti da se osnuje neki politički organ, anketni odbor ili tako nešto, to je posebna priča.

Mislim da mnoge nevladine organizacije koje navodno podržavaju roditelje koji imaju ozbiljnu bol, patnju i sumnju šta je bilo sa njihovom decom, nisu dobronamerne. Ima onih koje to jesu, koje pomažu tim ljudima da na neki način utvrde istinu. Usvajanje ovakvog zakona upravo i jeste jedan od puteva da otklonimo neke osnovne dileme koje tu mogu da budu.

Ovde se vrlo jasno preciziraju obaveze MUP-a, potrebe da policijski službenici budu posebno i specijalno obučeni, ali i amandmanom koji je predložio odbor ista ta specijalizacija i posebna obuka ja verujem da će biti predviđena i za sudije koje postupaju, kako u prvom, tako i u drugom stepenu ovim postupcima.

Dalje, uvodimo nešto što se zove istražno načelo. To znači da se ovo ne svodi na puki i formalni postupak gde će sudija izvesti dokaze koje mu je predložio predlagač ili neko drugi, već ima obavezu da u postupku sprovede i izvede sve moguće dokaze koji mogu da pruže podlogu za donošenje kvalitetne sudske odluke.

Obaveza suda i načelo hitnosti, ali ne brzopletosti i to je jasno definisano, načelo poverljivosti, jer zaista ovo su teme koje su duboko bolne i bilo bi zaista krajnje neozbiljno i neodgovorno dozvoliti da se tim ljudima koji već dovoljno pate te patnje i još više produbljuju. Načelo obaveze saslušanja predlagača i svih onih koji učestvuju u postupku. To su osnovna načela koja prate ovaj postupak i mislim da zaista nije ni bilo primerenijeg postupka nego ovako modifikovanog vanparničnog postupka u sudu kojim bi se ovakva činjenica mogla utvrditi.

Samo pokretanje postupka je vrlo jednostavno ne iziskuje nikakve troškove, znači svako od onih ljudi koji želi i ispunjava uslove iz ovog člana 14. na jednostavan način može ovaj postupak pokrenuti, ostalo je obaveza države, odnosno suda da taj postupak do kraja sprovede na odgovarajući način.

Nisu ni moguća rešenja nešto što treba da dovede u dilemu. Sud ima obavezu da na kraju postupka na osnovu utvrđenih činjenica onih koje moguće utvrditi, u ovakvom postupku ili u bilo kom drugom postupku teško, da verujem neki postupak u kojem bi se više moglo činjenica pribaviti nego u ovome što je predviđeno, ali naravno prostora za bolje ideje uvek postoji, ima obavezu da donese rešenje i da stavi svoj zaključak na papir, kako to volimo kolokvijalno da kažemo, i da odredi status nestalog novorođenog deteta time što će utvrditi činjenicu smrti, eventualnog mesta gde se telo nalazi ili ako ne može taj deo da se utvrdi, da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo i mesto gde se ono nalazi. Ako nijedno ni drugo ne mogu da se utvrde na osnovu dokaza koji budu izvedeni u postupku, sud je dužan da i to napiše. Naravno da na ovo postoji pravo žalbe i to će biti preispitivano u drugostepenom postupku.

Koliko država shvata ozbiljno sam ovaj postupak, jeste i činjenica da je kao nadležne sudove odredila ne osnovne sudove nego više sudove u svojim sedištima koje će očigledno imati specijalizovana odeljenja za ove vrste postupaka, jer je pretpostavka da u tim sudovima sede iskusnije sudije koje će isključivo i samo ovoj materiji moći da posvete daleko veću pažnju.

Stvar je podnosioca predloga da li će zatražiti novčanu naknadu ili neće? Pravo na naknadu za duševni bol i patnju ili kako se to u ovom zakonu kaže, zbog povrede prava na porodični život, je nešto što je uobičajeno u istoriji srpskog pravosuđa, već dugo, dugo vremena i to ne može nikad biti cena koja nešto nadoknađuje, to je samo jednostavno nekakva minimalna vrsta satisfakcije koju oni koji trpe nekakav bol mogu da eto dobiju od države na ime toga.

Utvrđivanjem prava i na naknadu i tamo gde je sud rešenjem koje jednog dana postane pravosnažno utvrdi da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. Mi kao država u stvari priznajemo sopstvenu objektivnu odgovornost i za aljkavost činovnika koji su ove procedure u porodilištima sprovodili, ajte držaću se onoga što i ministar u uvodnom izlaganju rekao 60-ih godina, pa na ovamo. U svojoj praksi, baveći se advokaturom, imao sam sedam ili osam situacija da su ljudi koji imaju ozbiljnu sumnju dolazili da se konsultuju, donoseći razno-razne dokumente, papire, čak i bez ikakvih papira tražeći da se nešto učini. U tom trenutku ruke su mi kao punomoćniku bile apsolutno vezane, ali želim da kažem jednu drugu stvar.

Neki su me zaista uverili da postoji ozbiljan razlog za sumnju, na osnovu papirologije koju sam mogao da vidim, ali moram da budem iskren, koliko god to bilo politički nepopularno, da su mnoge stvari za koje su se ljudi koji pate zbog ovih stvari kao očajnici hvatali za slamku spasa, meni mnogo više ličile na aljkavost činovnika i službenika koji su u porodilištima vodili administraciju, nego što se radilo o teoriji zavere ili nečemu što bi moglo da probudi ozbiljnu sumnju. U krajnjem slučaju ko sam ja da ocenjujem i procenjujem o svemu tome, jer jednostavno o ovakvim stvarima treba da kada je status takve populacije ili status te dece odlučuju isključivo i samo sudovi.

Mislim da je Predlog zakona izuzetno dobro urađen, utemeljen i da je obaveza koja se inače i podrazumeva, a to je, da ako sud utvrdi ili dođe do saznanja i tokom postupka da je učinjeno krivično delo, dužan da obavesti tužilaštvo. Posebno akcentiranje na ovoj stavki, iako smo svi kao građani prvenstveno i sudije i tužioci za bilo koji podatak koji ukazuje na postojanje krivičnog dela dužni da podnesemo prijavu, govori o tome da nikakve dileme ne treba da ima čovek da na ovaj način, sa ovim zakonom neko želi da umanji mogućnost da se vodi i krivični postupak.

Moram da kažem, uvaženi ministre, da mi je jako blisko tumačenje i razmišljanje o tome da nije nastupila zastarelost za gonjenje po ovim krivičnim delima. Međutim, o tome će odlučivati sudovi i tužioci. I ako nije ni mesto ni vreme, ali ja moram da kaže, da je dobro što će ovo raditi specijalizovane sudije, verovatno i oni iz tužilaštva koji će postupati specijalizovano, a ne neki koji kažu, da je nenormalno da ljudi koji su završili osnovnu školu ne treba da idu na letovanje svake godine i da to jednostavno nije normalno. Na taj način pokazuju odnos prema onima kojima sude u postupcima. Pokazuju odnos prema građanima Republike Srbije, ali to jeste tema za neki drugi forum, ali se mora skrenuti pažnja zašto su specijalizacija sudija, specijalizacija radnika, odnosno pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova jako važni za dobijanje kvalitetnih odluka.

Verujem da će ovo barem kod jednog dela ljudi, kakav god ishod u tom postupku bio, otkloniti sumnju, šta se zaista desilo sa njihovom decom. Razlog za glasanje u danu za glasanje za ovaj Predlog zakona je upravo to, jer jednostavno dužni smo bez obzira koliko to bilo teško, koliko bilo politički nepopularno, da obezbedimo uslove, da se u jednom pravednom, pravičnom postupku koji neće isključiti nijednu drugu alternativu i mogućnost, koju ostali zakoni pružaju, dužni smo da građanima Republike Srbije ovo obezbedimo. Zašto to nisu neki pre nas imali hrabrosti i smelosti, sluha da učine, moraće ipak njih da pitaju. Mi ćemo za ovaj zakon glasati. Hvala vam.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala, gospodine Komlenski.
Sada reč ima, Slavica Živković. Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Slavica Živković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije
Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri, poštovani gosti iz ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi jedan zakon koji je, kažu svi, težak zato što tretira jednu izuzetno osetljivu i tešku temu, a to je povreda ljudskih prava, tretira problem dece, nestale dece, problem roditelja, koji tragaju za svojom decom za koju smatraju da su im oteta po rođenju.

Dugo smo čekali da se ovaj zakon nađe pred narodnim poslanicima.

Smatram da je izuzetno važno što danas o njemu ovde razgovaramo i što se pokazala i spremnost i volja i hrabrost. Naravno, da se ova Vlada uhvati u koštac i da se preduzme prvi korak u rešavanju ovog jednog velikog problema, za koje smo u prethodnom periodu, kroz medije, kroz sredstva informisanja, kroz proteste roditelja, koji da ste hteli, niste mogli da zaobiđete, jedna su se trudili na svaki mogući način da ukažu na nepravdu koju trpe, na sve ono u šta sumnjaju i da traže pravdu za svoju decu i da traže da im se u okviru pravnog sistema Republike Srbije, omogući da vode istrage i da dođu do određenih rezultata.

Neko ko je najdalje otišao u svojoj borbi, jeste jedna porodica koja je dobila pozitivnu presudu pred Evropskim sudom za ljudska prava, da se konstatuje da je povređeno pravo na porodični život iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, i upravo je i ta porodica najzaslužnija što danas o ovom zakonu i razgovaramo, ali isto tako je naloženo Republici Srbiji da u okviru svojih pravnih sistema sprovede ovu odluku Evropskog suda, ali isto tako i da obezbedi mehanizme, da svim roditeljima u istim i sličnim situacijama obezbedi odgovarajuće odgovore za njihova pitanja koja imaju pred sudovima.

Moram da kažem da se u prethodnom periodu radilo na tekstu zakona, koji će regulisati ovu oblast i ono što je vrlo bitno tekst Predloga zakona našao se prvi put u skupštinskoj proceduri 2018. godine tada su postojale velike zamerke od strane roditelja na predloženi tekst zakona.

Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova je na inicijativu udruženja roditelja obavio dva sastanka, tada sa predstavnicima roditelja, dva odvojena sastanka, i gde je konstatovano da su oba udruženja bila za povlačenje zakona iz procedure, ali isto tako konstatovana su neslaganja udruženja kada se govori šta bi se desilo posle povlačenja zakona iz procedure.

Udruženje za istinu i pravdu o bebama je smatralo da nijedno zakonsko rešenje ne može biti prihvatljivo. Oni se zalažu da Komisija za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji, koju je formirala Vlada u martu 2018. godine, što pre treba da otpočne sa radom, jer se smatralo da ona treba da obezbedi efikasne mehanizme za utvrđivanje činjenica i omogućava nezavisan nadzor od strane roditelja kao i njihovi aktivno učešće.

Beogradska grupa roditelja smatra da treba raditi na novom tekstu zakona i da dosadašnja iskustva o radu Radne grupe i Anketnog odbora koji su se bavili pitanjem nestalih beba nisu dali rezultate.

Takođe, bilo je zamerke što se u Komisiji nalazi samo predstavnik jedne grupe roditelja. Tada u aprilu mesecu Odbor za ljudska i manjinska prava je o ovom stavu roditelja obavestio i Vladu Republike Srbije, predsednicu Vlade i Ministarstvo pravde, gospođu ministra Nelu Kuburović, da su roditelji za povlačenje zakona, da traže da budu uključeni u proces donošenja zakona.

Ceneći, naravno posvećenost Vlade Republike Srbije o pronalaženju najboljeg rešenja za pitanja nestalih beba i napore koji su preduzeti u cilju implementacije presude Evropskog suda za ljudska prava, predloženo je da se razmotre predlozi predstavnika roditelja i u skladu sa tim donese odluka o sudbini ovog zakona.

Ono što su roditelji u međuvremenu radili i što rade decenijama, to je da se vode pojedinačne sporove i pokušavali. U Srbiji postoje zakoni koji regulišu pitanje istrage i krivične odgovornosti to je Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku.

Postoje državni organi koji se bave istragama i krivičnim gonjenjem, a to su nadležna javna tužilaštva. Problem je što su javna tužilaštva u proteklih 20 godina odbacivala krivične prijave roditelja zbog zastarelosti, a roditelji nisu znali ili nije bilo vreme da se praksa promeni.

Nakon više godina napora Udruženja roditelja i dece, koja sumnjaju da su na rođenju oteta u porodilištima u Srbiji, i te napore da se izmeni pravna praksa javnih tužilaštva i sudova u rešavanju slučajeva, Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu je 13. februara 2020. godine, usvojilo prigovor majke iz Rume na rešenje od odbačaju krivične prijave Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu zbog navodne zastarelosti krivičnog gonjenja sa obrazloženjem koje će ući verovatno u anale srpskog pravosuđa.

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu u obaveznom uputstvu navodi da je neophodno preduzeti delotvornu istragu, imajući u vidu pravnu prirodu ovog i ovakvih krivičnih dela, javni interes nalaže da se na svestran, potpun i zakonit način utvrde, odnosno provod navodi iz krivične prijave roditelja, da su im deca nestala u porodilištu, uz obavezno učešće oštećenih.

Više Apelaciono tužilaštvo u Novom Sadu, daje pravno tumačenje da se u slučajevima prijave roditelja da su im deca nestala u porodilištu, neposredno posle rođenja, radi o trajnim krivičnim delima.

Ali, ovo je pojedinačan postupak, koji je posle duge borbe dao rezultate, i ohrabrio roditelje u njihovoj borbi da mogu doći do zadovoljavajućeg rešenja, da se istraga sprovede i da delo nije zastarelo, što je vrlo bitno.

Ono o čemu mi danas govorimo, govorimo o predlogu zakona koji ima za cilj utvrđivanje činjenice o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta ili zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji.

Pripremajući se za ovu raspravu, razgovarala sam sa predstavnicima udruženja roditelja koji sumnjaju da su im deca po rođenju oteta. I juče smo predsednik poslaničke grupe SDPS, gospodin Mijatović i ja, u našoj kancelariji imali sastanak sa predstavnicima Udruženja Beogradska grupa roditelja nestalih beba. Roditelji se zalažu da se ovaj zakon povuče iz Skupštinske procedure, i smatraju da nisu bili uključeni u proces donošenja ovog zakona.

Međutim, mišljenja su podeljena kada govorimo o stavovima roditelja i to smo i na jučerašnjem sastanku zaključili. Od pet udruženja u Srbiji, koliko ih ima i koji se bave ozbiljno ovom problematikom, tri udruženja su za donošenje zakona, a dva su protiv.

Ja sam razgovarala i sa jednima i sa drugima, i sa majkama pojedinačno, sve u cilju da i moja rasprava i ono o čemu ću govoriti danas bude što objektivnije, da se čuje i ono što je možda zamerka, ali opet da se čuju i stavovi koji kažu da ovaj zakon treba doneti i zašto je on dobar za roditelje.

Roditelji kažu da zakonom moraju da se reše svi sadašnji slučajevi, gde postoje sumnje roditelja da je dete oteto. Zakon treba da reguliše i buduće stanje, da roditelji znaju kome da se obrate i šta će se desiti ako neko u budućnosti posumnja da mu je dete oteto. Isto tako da se preduzmu i sve preventivne mere, da do ovakvog stanja i ovakve situacije više nikada ne bi došlo.

Takođe, ovde nisu oštećeni samo roditelji. Ovde je dete žrtva trgovine ljudima. Dete, bez obzira gde se sada nalazi, ima pravo da sazna da je oteto i da je prisilno izmešteno iz biološke porodice, kao i što roditelj ima pravo da sazna gde mu se dete nalazi.

Zašto zakon treba usvojiti? Ono što kažu roditelji koji su za donošenje ovog zakona i što ja zaista podržavam, za mene kao socijaldemokratu i kao narodnog poslanika je ovaj zakon jako važan i smatram da je jako važno da se konačno Zakon o nestalim bebama nalazi u Skupštini Srbije i da se konačno našlo snage da se krene u rešavanje ovog velikog problema. Do sada se nijedna vlada nije bavila ovom teškom temom, a svi znamo da problemi traju decenijama.

Moje mišljenje i mišljenje roditelja sa kojima sam bila u kontaktu i predstavnika udruženja roditelja koji podržavaju usvajanje ovog zakona jeste da je zakon u interesu roditelja jer se ovo pitanje usmerava da ga rešavaju državne institucije.

Drugo, zakon je dobar kao polazna osnova, jer se bavi statusom da li je dete umrlo ili je živo i da to utvrđuje sud u sudskom postupku. Na ovaj način se eliminiše komisija koju je osnovala Vlada, koja nije imala rezultate u radu u prethodnom periodu.

Treći razlog, poštovani narodni poslanici, ja sam preuzela obavezu, poštovani predstavnici Vlade, uvažena gospođo ministar, jedne majke da prenesem njeno mišljenje i njen stav po ovom zakonu. Naravno, imam saglasnost da kažem i njeno ime. Jedna majka, veliki borac, sve majke su borci koje se danas bore za svoju decu na bilo koji način, pogotovo u ovakvim situacijama kada govorimo o povredi ljudskih prava. U pitanju je gospođa Drinka Radonjić. Ona kaže: „Mi naše probleme ne možemo rešiti na ulici, niti na društvenim mrežama. Smatramo da je ovaj zakon, uz izmene i dopune koje su kroz amandmane podnete Skupštini, način da saznamo istinu šta se desilo sa našom decom. Čak i da se amandmani ne usvoje, bolje zakon, nego bezakonje.“

Ja se potpuno slažem sa njom i smatram da sve što sam napred navela, ova tri razloga su dovoljni meni da u danu za glasanje podržim ovaj predlog zakona.

Ono što još želim da kažem, a to je da… Ne znam koje su to prave reči, ali mislim da ne postoji i da nema većeg bola nego kada majci neko u belom mantilu, par sati posle porođaja ili par dana, dođe i bez imalo empatije saopšti da joj je dete rođeno sa teškim oštećenjem, sa velikom verovatnoćom smrtnog ishoda ili kaže da joj je dete preminulo, a čula ga je kako plače.

Sama sam preživela taj bol. Nisam ga preživela, živim sa njim i danas. Čujete te reči i te reči vam zvone čitavog života. S tim živite, ležete, ustajete i to traje dokle god je majka živa. Upravo taj bol vam da snage i pravo da i danas govorim na ovakav način i ojača vas da se borite za svaki novi dan svog bolesnog deteta ili da saznate istinu gde vam je dete, jer ste sigurni da nije preminulo. Majka to zna.

Dok sam čekala operaciju svog deteta, to jest da pređem na neurohiruršku kliniku, trajalo je to jako dugo. Upoznala sam mnogo majki u porodilištu i čula, pored svoje, dosta tužnih vesti. Nažalost, i ovih sa smrtnim ishodom.

Svi mi koji imamo bilo kakav problem sa detetom se jako dobro razumemo, bez malo reči. Taj bol vas poveže i drži vas zajedno čitavog života. Čak smo u nekim trenucima razgovarali i o tome čiji je bol možda veći, teško je to proceniti, da li bol za svaki novi dan vašeg deteta, bol za lekom koga nema ili da ga obezbedite, pre 30 godina je bilo nemoguće da vam država obezbedi uslove za lečenje, to ste radili sami ili možda činjenica da znate da dete nije preminulo, da je živo, a ne znate šta se s njim danas dešava.

Dvadeset dve godine se bavim radom kroz udruženja za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju u cilju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Nebrojeno primedbi i sugestija sam dala kroz udruženja, saveze na određene zakone koji su negde tretirali položaj naše dece i unapređivali ga, naravno.

Nemojte misliti da sam jednom bila zadovoljna, nisam bila nikad, onim što se našlo u zakonu. Kao mlad roditelj sam reagovala dosta burno i bila nezadovoljna onim što vidim u zakonu, ali jedna divna majka, koja je od mene mnogo starija, imala je decu mojih godina tada, ima ih i danas, kaže: "Neka, Slavice, dobro je. Bar su naša deca prepoznata u zakonu. Do sada nije bilo ni toga. Menjaćemo. Radićemo dalje, borićemo se. Imamo sada na osnovu čega. Imamo neki osnov."

Svaki roditelj koji sumnja da mu je dete oteto ima svoju priču. Svaka je na svoj način posebno specifična, bolna i, verujte mi, jedinstvena. Svako od njih zaslužuje poseban zakon, ja to zaista mislim, ali svi mi znamo da je to nemoguće.

Moja draga Drinka lepo kaže - bolje zakon, nego bezakonje. Ja isto to mislim. Trudila sam se da u razgovoru sa tim divnim ljudima dođemo do zajedničkog stava, da je ovo prvi korak koji Vlada pravi u rešavanju ovog velikog problema. Možda nije najidealnije rešenje. Nijedan zakon nije idealan. Da li smo doneli jedan ovde koji posle u nekom delu primene nije pokazao određene manjkavosti, pa ga je bilo potrebno dorađivati. Ne znam u kom će obliku ovaj zakon biti usvojen posle amandmanske rasprave i svega što se radi, ali, evo, kako kažu dragi roditelji sa kojima sam pričala, čak i da se amandmani ne usvoje, bolje je i ovakvo rešenje, nego ulica.

Ja vam se zahvaljujem na pažnji.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala, gospođo Živković.
Sada dajem reč gospođi ministar prof. dr Slavici Đukić Dejanović.
Izvolite.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Nakon učešća u raspravi gospođe Slavice Živković verovatno da smo svi za trenutak zanemeli. Nema autentičnijeg predstavnika među vama poslanicima od nje sa pravom da i kao roditelj i poslanik i predstavnik onog dela građana koga se, pre svega, tiče materija koja je danas na dnevnom redu, da svoj sud, svoj komentar, svoje predloge, svoju analizu svega što smo učinili i ja joj se zaista zahvaljujem.

Moram reći da bez obzira što su Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo zdravlja, pre svega dominantno učestvovali u sačinjavanju teksta koji je pred vama, u Vladi smo više nego pažljivo razmatrali sadržaj ovog predloga zakona i upravo konstatovali ono što je poslanica Živković kazala. Bolje je doći do istine o sumnji na nestale bebe, razraditi mehanizam, u krajnjem slučaju to je i sugestija Evropskog saveta i Evropskog suda za ljudska prava, da se kao država time bavimo i dati šansu da ta istina olakša teret, bez obzira kakva je svih onih koji su u težnji za istinom, nego živeti u zabludama.

Ovoj Vladi i ne samo po ovom pitanju padaju u delo izuzetno teški zadaci, da višedecenijske probleme rešavamo, da dajemo odgovore, a vama poštovani narodni poslanici da na zakonodavnom planu na ljudski najteža pitanja dajete odgovore kroz donošenje zakona.

Naš posao nije lak. To što je nagomilan problem decenijama, to što može biti nema medicinske dokumentacije koja bi nam pomogla, odnosno koja bi sudovima pomogla da kroz vanparnične postupke dođu do određenih istina o sumnji na nestale bebe, to su samo segmenti težine, a ono što je sigurno, to je da oni koji žele da rešavaju probleme moraju postavljati pred sebe najteža pitanja i na ljudskom planu i na zakonodavnom planu i na planu uređenja države.

Ja imam osećanje zadovoljstva što je svakako deo beogradske grupe roditelja, svakako JUKOM, a pre svega svakako preporuke Saveta Evrope, našao put do svih vas i što u ovako ozbiljnoj raspravi razgovaramo i zahvaljujem još jedanput gospođi Slavici Živković što je deo lične priče unela upravo u donošenje ovog zakona, jer zapravo se i radi o sudbinskim pitanjima, a ne samo o zakonu.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala, profesorka Đukić Dejanović.
Sada reč ima Marija Jevđić.
Izvolite, gospođo Jevđić.
...
Jedinstvena Srbija

Marija Jevđić

Poslanička grupa Jedinstvena Srbija
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, na današnjem dnevnom redu imamo Predlog zakona kojim treba da se utvrde činjenice o novorođenoj deci za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta.

Mislim da je ovaj zakon pored „Tijaninog“ i „Zojinog“ zakona najosetljiviji zakon koji se našao u ovom visokom domu i nezahvalno je govoriti o težini ovog zakona jer on proizilazi iz boli i roditeljske patnje. Složiću se sa vama gospođo ministarka da je prethodna govornica, odnosno koleginica Slavica na jedan iskren i emotivan način svima nama ovde, u stvari ispričala suštinu i osnovu ovog zakona.

Živeti život pokušavajući da pronađete svoje dete i boriti se čak i onda kada su svi izgledi uzaludni, hrabrost je koja je dovela do toga da mi danas u ovom visokom domu raspravljamo o Predlogu zakona koji je inače Srbija u obavezi da donese. Na osnovu presude Evropskog suda za ljudska i manjinska prava iz 2013. godine koja je doneta i na osnovu tužbe jedne hrabre i uporne majke mi danas pokušavamo da povratimo veru u pravdu. Mi smo dužni da tu majku, kao i sve roditelje koji su ovaj teret i bol sami nosili podržimo i da rešimo ovaj problem i zakonski i institucionalno.

Ja kao roditelj ne mogu da zamislim i ne mogu da prihvatim činjenicu da vam neko u porodilištu uzme zdravu bebu iz naručja, proglasi je mrtvom i koliko god to grubo zvučalo proda. Dešavalo se, ne ponovilo se.

Postavljam pitanje, da li je moguće da su u tom celom procesu učestvovali ljudi koji su upravo položili Hipokratovu zakletvu i obavezali se da će svoj život staviti u službu humanosti? Pitam se, kako su mogli svoju decu pogledati u oči i zagrliti ih, znajući da su nekom roditelju upravo to roditeljsko pravo uskratili?

Jedina pravda za roditelje nestalih beba bila bi da možemo da vratimo vreme. Na žalost to je nemoguće. Ne možemo gumicom izbrisati more njihovih suza, ne možemo izbrisati njihovu bol. Ono što moramo i ono što možemo jeste da damo nadu, nadu da te suze nisu bile uzalud, da će država stati uz njih i da će počinioci ovih zlodela biti izvedeni pred lice pravde.

Ohrabruje izjava ministra Stefanovića da su MUP i Ministarstvo pravde usaglasili stav po kojem će tužilaštvo moći da nastavi sa gonjenjem osumnjičenih za potencijalnu krađu dece, jer je reč o krivičnom delu koje još uvek traje i da će se istražiti rad svih institucija koje su bile dužne da čuvaju podatke koji se odnose na svako dete.

Inače, 13. februara je Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu usvojilo prigovor jednog roditelja iz Rume na rešenje koje je Više tužilaštvo u Novom Sadu prethodno odbacilo, njenu krivičnu prijavu za krađu deteta kao zastarelo, i dalo obavezno uputstvo tužilaštvima u Vojvodini da se slučajevi nestalih beba ispitaju.

Jedinstvena Srbija veruje u pravosudni sistem Srbije i želimo da svi koji su imali bilo kakvu umešanost u ovu aferu, u aferu ukradenih beba odgovaraju i budu najstrožije kažnjeni.

Meni je žao što pojedini političari koriste ovu osetljivu temu u dnevno-političke svrhe, skupljajući poene i nažalost zloupotrebljavajući roditelje nestalih beba zarad svoje političke promocije.

Na dnevnom redu imamo i Predlog zakona o potvrđivanju konvencije o međunarodnom ostvarivanju izdržavanja dece. On predstavlja još jedan način da se unapredi saradnja između država u pogledu ostvarivanja izdržavanja dece i drugih članova porodice.

Inače, međunarodno ostvarivanje izdržavanja kod nas je regulisano Njujorškom konvencijom koja je usvojena još davne 1956. godine, a dopunjena je Haškom koja je usvojena 2007. godine i sa njom su se modernizovali sistemi saradnje među državama.

Mislim da je glavni problem u Srbiji, kada govorimo o ostvarivanju izdržavanja dece, predstavlja naplata alimentacije kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Naime, u Srbiji između 57 hiljada i 75 hiljada samohranih roditelja, među kojima je više od 75% majki, alimentaciju ne ostvaruje, odnosno ne dobija više od 85% dece. Kako bi naš narod rekao – muškarac kada se razvede od žene, razvede se i od dece i zbog toga imamo ovakve poražavajuće podatke.

Jedini spas je osnivanje alimentacionog fonda. Inače, komisija koja je osnovana još 2006. godine za vreme Vlade Vojislava Koštunice je trebala da radi na izradi građanskog zakona, skupo je koštala građane Srbije. Em što je skupo koštala, em što ništa nisu uradili i sa pravom je ukinuta. Upravo je ova komisija i trebala da kroz građanski zakon uvede sistem alimentacionog fonda kojim bi se u slučaju nesavesnih roditelja deci iz fonda isplaćivala alimentacija.

Verujem da ćemo prateći mnoge zemlje, koje su osnovale alimentacioni fond uskoro i kod nas ostvariti i osnovati ovaj fond i tako pomoći samohranim roditeljima, ali i samoj deci da ostvare svoje pravo na izdržavanje i tako ih poštedimo dugih sudskih procesa.

Tužno je kada sud treba da naredi roditelju da izdržava svoje dete i da podseti koje su obaveze roditeljstva, a još tužnije kada imamo slučaj gde nije problem alimentacija, niti staranje jednog roditelja, već izostanak odgovornosti oba roditelja, ali i odgovornih lica u institucijama koji bi time trebali da se bave.

Najsvežiji primer je primer dece iz Alibunara gde se postavlja pitanje – ko je sve zakazao u lancu odgovornosti i kako će se rešiti ovaj slučaj? Šta će se preduzeti da se Alibunar nikad ne ponovi?

Država Srbija u poslednjih nekoliko godina puno radi u oblasti populacione politike i podsticanju rađanja, jer bez dece i njihovog bezbrižnog detinjstva ne možemo da govorimo o Srbiji u budućnosti.

Zato ne smemo da dozvolimo da pojedinci na odgovornim mestima ne rade svoj posao. Izdržavanje dece i njihova zaštita i pravo na normalan život mora da bude prioritet svih nas.

Jedinstvena Srbija će uvek podržavati zakone kojima se deca štite i koji garantuju sva prava dece. Kroz naš rad se može videti direktna pomoć i samohranim roditeljima i porodicama sa više dece i socijalno ugroženim porodicama. Treba da radimo na tome da svaki grad u Srbiji stvori maksimalne uslove za lakši i sadržajni život mladih bračnih parova sa decom, da nam deca ostaju u Srbiji, da njihova budućnost bude budućnost Srbije.

S toga, u danu za glasanje poslanička grupa JS će podržati oba predložena zakona koja su na dnevnom redu današnje sednice. Zahvaljujem.