Hvala, kolega Vukadinoviću.
Prelazimo na listu, redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 6. i 9. dnevnog reda.
Reč ima dr Muamer Zukorlić.
Izvolite, gospodine Zukorliću.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, ja sam jedan od narodnih poslanika koji je možda imao najintenzivniju komunikaciju sa roditeljima ukradenih beba. Istina, izbegavao sam da te kontakte eksponiram javno, prosto da ne bi poprimili kontekst politikantskog profiterstva, jer se radi o veoma osetljivoj temi.

Imao sam prilike diskutovati i na javnom slušanju koje je bilo priređeno na ovu temu, ali definitivno ovo je tema koja bi morala nadići sve partikularne, pre svega, partijske interese i relacije.

S jedne strane, cenim pokušaj da se i Predlogom ovog zakona pomerimo sa mrtve tačke i to jeste određen iskorak. Međutim, nisam siguran da je dobro da razumemo ovo pitanje na način „bolje doneti zakon bilo kakav, nego nikakav“ i da ćemo donošenjem ovog zakona zatvoriti ovo pitanje.

Pitanje odnosa prema ukradenim bebama sa nivoa Narodne skupštine, izvršne vlasti, sudske vlasti, općenito države i celokupnog društva, nije jedno od političko-pravnih pitanja. To je pitanje na kome mi ne definišemo samo odnos prema pitanju jednog od najgnusnijih zločina koji se zove – krađa novorođene bebe. To je tema kojom mi zapravo definiramo odnos prema sebi i zato ovo pitanje ne može biti jedno od običnih političko-pravnih pitanja.

Zato moj stav prema ovom pitanju nadilazi i stav moje stranke i stav političkih partnera i bilo koju drugu relaciju, jer određujući sopstveni stav prema ovoj temi, zapravo određujete sebe prema sebi i zato sugerišem da sa ovom temom ne žurimo u konačnici, čak i ako se donosi zakon, da se jasno kaže da je to samo prva stepenica, a nipošto da je to zatvaranje tema. Ne možemo donositi zakon i biti uvereni da rešavamo problem, a pri tome nemati niti jednog roditelja od onih čija je beba ukradena ili nestala da je zadovoljan tim rešenjem.

Ja sam u svojim višemesečnim komunikacijama sa tim roditeljima dobio mnogo predmeta među kojima su neki koji su toliko uverljivi, naravno toliko bolni i pokušavam da sopstvene emocije ovog trenutka kontrolišem i ne želim ulaziti u živopisne detalje vezane za te predmete.

Najnoviji predmet koji sam dobio tiče se porodice Hadžibulić iz Sandžaka, događaja iz 1995. godine. U pitanju su blizanci, deca koja su tri dana bila živa, roditelji su ih videli i odjednom tačka. Svaki trag se gubi. Navodno, deca su umrla bez mogućnosti uvida u bilo šta od njih, posmrtne ostatke, dokumentaciju i sve ostalo. Još je tako uverljivih predmeta.

Zato dame i gospodo, shvatimo ovu temu da je jedna od onih na kojima se testira naš celokupni odnos, pre svega, individualni, a potom i opšte društveni u pogledu onih pitanja koja ne možemo svesti na pragmatična politička pitanja.

Bojim se da smo inače previše pragmatizirali celokupnu našu politiku i zato imamo opšte rasulo i urušavanje celokupnog etičko-moralnog sistema u našem društvu, a teme su poznate i ne želim sada zbog kratkoće vremena da ih delegiram. Ali, ovo je jedna od tačaka gde mi odlučujemo da li kola koja su krenula u sunovrat zaustavljamo ili bar pokazujemo volju da ih zaustavimo ili ne.

Zato vas molim, totalni oprez i jasna politička poruka da ovaj zakon, ako se mora sada usvojiti bude samo prva stepenica sa jasnom porukom da moramo do kraja ustrajati i biti na strani tih roditelja.

Ja biram između svih drugih strana da budem na strani tih roditelja. Hvala vam.

Hvala, kolega Zukorliću.
Reč ima profesorka Đukić Dejanović.

Prosto informacije radi.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti je upravo zbog iskustava koja imamo iz prošlosti, a nekada je zakon bio poprilično dehumanizovan i neetičan, izmenjen i sada sama procedura završetka boravka novorođenog deteta nakon smrtnog ishoda ide obavezno uz potpis i saglasnost roditelja. Dakle, koraci su napravljeni.

Zdravstveni radnici i direktori zdravstvenih ustanova su u obavezi uvek bili da štite zakonitost i da se ponašaju u skladu sa zakonom. Humanizacija i etičnost zakona se menja i ovo je dodatni razlog da kada se donosi jedan zakon u jednom momentu, vreme ga može jako brzo pregaziti i iziskivati veći stepen humanosti, etičnosti, stručnosti, jer zakoni moraju imati i tu komponentu.

U tom smislu, vrlo razumem učesnike u raspravi koji staju na stranu jednog dela roditelja. Imali smo prilike da čujemo poslanike koji govore o stavu drugog dela roditelja, ali ono što je sigurno da smo imali zakon onda kada ga je Živodarka Dacin prosto zvala među poslanicima i inicirala, da smo doneli neki zakon pre 10, pre pet godina, mi bi smo sada mogli da analiziramo njegovu implementaciju i da pravimo korak napred.

Ovo je dodatni argument, poštovani narodni poslanici, da još jednom preispitamo sebe, jer se duboko slažem sa svima koji kažu da je današnja rasprava i odnos prema nama samima.

Hvala, profesorka Đukić Dejanović.
Muamer Zukorlić, izvolite, pravo na repliku.

Mislim da smo se prilično razumeli.

Dakle, ono što treba uvek imati na umu, tekst zakona jeste bitan, ali u ovom trenutku pogotovo što je važno pored podrške većine narodnih poslanika, što je lakši deo usvajanja zakona, važno i vrlo jasno predočiti celokupnoj javnosti koja je veoma ozbiljno zainteresovana za ovaj zakon argumente zašto je ovo jedan iskorak.

Zato moje insistiranje je zapravo na tome da mi pojačamo ne samo argumentaciju odbrane samog zakonskog teksta za koga sam se saglasio da predstavlja iskorak, već da dodatno ponudimo argumentaciju i ovde u parlamentu i pred drugim, dakle auditorijumom i na medijima, zapravo i našu svest šta još nedostaje, ne samo u ovom zakonu, već i u drugim našim mogućim koracima i kod drugih zakonskih regulativa, ali i kod operacionalizacije samog zakona kako bi smo i tim roditeljima, ali isto tako i celokupnoj javnosti, zapravo pre svega pokazali da mi ovde nemamo dilemu u humanističkoj težini pitanja.

Nekako, sa banalizacijom pitanja, recimo, nadoknade obeštećenja sudskog postupka, ostavio se utisak da smo površni u tome i zato je tu moje insistiranje, ne samo da ili ne da oponiram zakon, već da prosto ukažem na potrebu dodatnog tumačenja i jasne poruke odlučnosti da nećemo kao društvo, a mi kao izraziti predstavnici tog društva nipošto biti na bilo kojoj suprotnoj strani ne samo grupe roditelja, već i jednog roditelja.

Meni je upravo ta humana strana ovde od izuzetne važnosti. Hvala.

Hvala, kolega Zukorliću.
Sada reč ima profesor doktor Miladin Ševarlić. Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Ovo vanredno zasedanje Narodne skupštine posebno su obeležila dva zakonska predloga. Jedan je Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica i drugi je ovaj zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Kod oba zakona ima nedorečenosti da bi se primenili u praksi, a ima i nejasnoća koja pogađaju izuzetno osetljive socijalne kategorije stanovništva u našoj zemlji, uključujući i boračku kategoriju, koja ne bi trebala da bude socijalna, već kategorija kojoj smo nacionalno zahvalni.

Pre toga, pre nego što kažem nekoliko reči o ovom Predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece, želeo bih, budući da nemam šansu da postavljam pitanja, da postavim javno pitanje predstavnicima Vlade, sutra će biti odgovori na poslanička pitanja, ali ja neću moći, pa molim ministarku da prenese članovima Vlade.

Ja vas molim da prenesete pitanje - ko je doneo odluku da se proda najprofitabilnija banka, sa najvećim kreditnim potencijalom depozita, sa najvećim brojem ekspozitura u Srbiji, „Komercijalna banka“, koja je iščistila bilanse sa 260 miliona evra, isplatila obaveze prema inostranim ulagačima i ostvarila u poslednje tri godine profit od 200 miliona?

Ako nešto takvo prodajemo, šta je alternativa? Što se mene tiče, kao građanina, ja ću sutra povući čak i račun o registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu iz te banke. Šta će drugi građani da rade? To je njihovo pravo, ali ja kao građanin imam moć da svojim računom ne podržim tu odluku Vlade.

Kada se radi o ovom zakonu, ja vas molim da obratite pažnju na član 2. Cilj ovog zakona je utvrđivanje činjenica pogodnih. Činjenice su ili činjenice ili nisu činjenice, one su za neke pogodne, za neke nisu pogodne.

Dalje, član 7. Omalovažavajuće su kazne koje su predviđene u predzadnjem pasusu ili zadnjem pasusu, od 30 hiljada dinara. Pa, to su kazne za prekoračenje brzine, od 10% ili 15% iznad dozvoljene brzine od 40 kilometara. Za ovako osetljivu problematiku zaista neprihvatljivo.

Član 14. Predlog može da podese roditelj novorođenog deteta ako se do dana stupanja na snagu ovog zakona obraćao državnim organima, a onda dajete prednost babama, dedama, braći, sestrama itd. koji nemaju ni roditelje, da mogu i posle toga da se obrate i da podnesu zahtev. Nemojte omalovažavati roditelje u predlogu ovog zakona.

Član 16. Predlog se može podneti sudu u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Ovaj zakon mora da važi i ubuduće, da prejudicira takve slučajeve. Šta to znači? Ako neko ne podnese zahtev u roku od šest meseci po stupanju na snagu ovog zakona, nemate pravo za buduće takve slučajeve da podnose zahtev.

Dalje, član 21. Rešenjem o usvajanju predloga određuje se status nestalog novorođenog deteta, tako što se utvrđuju činjenice o njegovoj smrti, mestu gde se telo deteta nalazi ili ako ne može da se utvrdi da je dete mrtvo, utvrđuju se činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo i mesto gde se ono nalazi. Upravo i jeste problem što do sada nije moglo da se utvrdi to.

Pravična novčana naknada može da se utvrdi samo ako je zahtevano u predlogu. Molim vas, ako je zahtevano, pa niko ne podnosi zahtev zbog naknade. Kakvi su to roditelji koji podnose zahtev zbog naknade? Nemojte ih ovim ograničavati. Pravična novčana naknada ne može da se dosudi u iznosu većem od 10 hiljada evra. Pa, molim vas, a šta je minimalni iznos, nula evra, jedan evro itd?

Šta je sa blizancima, koje je pomenuo kolega poslanik u prethodnoj diskusiji? Da li je i tu 10 hiljada ili dva evra?

Želim još samo da vam ukažem šta znači brzopleto formulisanje predloga zakona. Pogledajte tačku 4. obrazloženje. Samo to je dovoljno da ovaj zakon bude povučen, jer ukazuje na neodgovornost predlagača.

(Predsedavajući: Hvala.)

Molim vas, dozvolite da završim samo.

Primena ovog zakona predviđa finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije u ukupnom iznosu od 876 miliona dinara, i to 70 miliona dinara za pokriće troškova sudskog postupka viših sudova, 860 hiljada dinara za isplatu pravične naknade nematerijalne štete. Sredstva koja su potrebna za isplatu nematerijalne štete u 2018. godini obezbediće se preraspodelom već odobrenih sredstava Zakonom o budžetu Republike Srbije.

Pa, molim vas, mi smo u 2020. godini. Kakvo je ovo obrazloženje?

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Sada reč ima Milena Ćorilić.
Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, poštovana ministarko sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, Predlog zakona koji se odnosi na utvrđivanje činjenica o statusu novorođenčadi za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta ima za cilj da se razreši jedan mučan problem i pitanje koje s vremena na vreme dospeva u žižu javnosti.

Neprihvatljiva je činjenica da se slučajevima nestalih beba Skupština bavila preko anketnog odbora još pre više od decenije, a da se od tada do danas ovo pitanje nije zakonski regulisalo.

Neophodno je da se činjenice o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta utvrđuju osnovni dokazi izvedeni u sudskim postupcima, što predlaže ovaj predlog zakona, zapravo je i predvideo to.

Stoga, ovaj predlog zakona predstavlja nameru da se makar nešto u ovoj oblasti pokrene sa mrtve tačke i da se roditeljima te dece u slučajevima kada je sumnja opravdana dosudi određena novčana naknada.

Mišljenja sam da se ovim rešava samo jedan broj problema koji su vezani za ovo pitanje, jer nikakva novčana nadoknada, u ma kom iznosu, ne može da nadoknadi fizički i psihički bol roditelja koji su zaista doživeli takvu nesreću da im deca budu nestala pod izgovorom da su navodno preminula.

Ceo slučaj sa nestalom decom predstavlja pravni i moralni problem. Pravo roditelja je da znaju šta im je sa decom, a protok vremena je već učinio da je do prave i potpune istine, nažalost, sada veoma teško, ako ne i nemoguće doći.

Takođe, teško je i utvrditi eventualnu krivičnu odgovornost počinilaca ovakvih nedela. Stoga sam mišljenja da se u takvoj situaciji učini ono što je realno i moguće, a ovaj zakon upravo ima takvu nameru.

Postupak koji se predlaže ovim zakonom, gde se nastojalo da se isticanje načela hitnosti i poverljivosti postupka i odredbama o oslobađanju od taksi predlagača, predlagačima maksimalno izađe u susret, a da se kroz poštovanje istražnog načela spreči odlučivanje na osnovu automatizma.

Mislim da je to sa članom 7. predloga ovog zakona određeno na jedan korektan način. Cilj ovog postupka je da se utvrdi da je novorođenče nestalo i da se na osnovu toga dosudi naknada roditeljima.

Mišljenja sam da je u članu 23. stav 1. pravno dobro regulisana nadoknada štete zbog pretrpljenog bola i straha, ali stavom 2. istog člana mislim da ne treba odrediti gornju granicu za isplatu pravične naknade od 10 hiljada evra, jer to je nešto što nema cenu. Deca nemaju cenu.

No, ovaj zakon, s obzirom na složenost problema, neće rešiti neka značajnija pitanja, a to je utvrđivanje istine do koje se mi moramo truditi i moramo doći. Možda bi utvrđivanju istine pomogle određene izmene u Porodičnom zakonu i u procesno-pravnim zakonima tako što bi se u nekim slučajevima, kada postoje zaista osnovane sumnje da je neko od te dece za koju se sumnja da su nestala još živa, uzimao DNK uzorak i upoređivao sa uzorcima onih koji tvrde da su roditelji.

Mišljenja sam da bi se onda za početak bar deo slučajeva razrešio, roditelji došli do istine i ostvarili prava da održavaju kontakte sa svojom biološkom decom.

Počinioci ovakvih nedela, ako već ne mogu da krivično odgovaraju, bar deo njih bi bio otkriven i izložen osudi javnosti. To bi bilo jedno pravedno rešenje koje bi makar malo ublažilo nepravdu koja je naneta ovim nesrećnim ljudima.

U svakom slučaju, najvažnije je da mi, kao država i društvo, stvorimo takav sistem u kome više neće postojati mogućnost da se ovakvi slučajevi bilo kada i bilo kome ponove. To je naša ljudska i moralna dužnost.

U tom smislu, poslanička grupa PUPS-a pozdravlja donošenje ovog zakona i u danu za glasanje će dati podršku za njegovo usvajanje, kako njega, tako i svih zakona koji su na dnevnom redu ove sednice. Hvala.