Hvala, predsednice.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, građani Republike Srbije koji pratite ovaj televizijski prenos, postoji jedna kineska poslovica koja kaže da svi cvetovi budućnosti su u semenu sadašnjosti. Dakle, sve ono što danas uradimo imaće neke svoje plodove u budućnosti. Kako se budemo ophodili prema današnjosti, kako se budemo ophodili pre deci, takvu ćemo budućnost da imamo.

Takvu budućnost imaju i oni koji su se drznuli da otimaju nešto što je najvrednije od roditelja. I sam sam roditelj dve ćerke i pratio sam danas ovu raspravu, čuo sam i naše kolege, poznajem i one koji su imali, nažalost, teško je naći dovoljno tešku reč, dovoljno tužnu reč koja opisuje sudbinu tih ljudi kojima je neko oteo dete, ukrao bebu po rođenju da bi zadovoljio svoj sitno sopstvenički finansijski interes, da bi sebi ispunio neki svoj sebičluk, da bi sebe zadovoljio na bilo koji način, pa se drznuo da to učini tako što će nekome uzeti dete, uzeti nešto što je najvrednije.

Zašto niko pre nas? Zašto niko pre SNS, predvođene predsednikom Vučićem, nije odlučio da ovu temu pokrene u Narodnoj skupštini Republike Srbije na ovakav način? Zašto niko pre SNS i njenog predsednika nije odlučio da ovo dođe na dnevni red? Zašto niko pre poslanika SNS to nije uradio? Zašto svi oni koji tobož preko godinu dana ne dolaze u ovu Narodnu skupštinu Republike Srbije u kojoj primaju platu iz budžeta… Zašto niko od njih koji toliko brinu o deci, o budućnosti ove zemlje nije takvu raspravu započeo, nego kaže da je to predizborni trik?

Ovde imamo jednu zamku. To nije nikakav predizborni trik. To je iskrena želja da se jednom ustanovi ko je decenijama unazad u ovoj zemlji krao život te zemlje. Niste samo ubili porodicu ili ubili majku i oca time što ste uzeli dete. Ubili ste zemlju time što ste krali tu zemlju, što ste od nje otimali, pa ste na kraju, kada više niste imali šta da otmete od nje, otimali od porodica decu.

To je bagra u najgorem smislu te reči. Nažalost, ta bagra je decenijama bila na slobodi, decenijama uzimala decu, uzimala novac za tu decu, zavijala u crno brojne porodice samo da bi punili svoje džepove novcem i to najprljavijim mogućim novcem.

Mi smo danas pokrenuli tu temu iz iskrene želje da se jednom stavi tačka, a da se stavi tačka na ovako užasne monstruozne stvari koje su se dešavale. Mi kao odgovorni ljudi, kao političari koji traže podršku građana, koji razgovaraju sa građanima, koji žive sa građanima, pa i mi smo sami građani, imamo dužnost prema svojoj zemlji i prema svojim komšijama. Neko ima komšiju koji je ostao bez deteta na takav način. Imamo dužnost da i prema svojoj zemlji pokrenemo postupke i učinimo sve što možemo mi koji smo ovde da postoji zakonodavni okvir u okviru koga će se ispitati šta se dešavalo sa nestalom decom, gde su završavala, ko je uzimao novac za to.

Zbog čega niko pre nije ovo stavio na dnevni red? Šta se krije iza svega toga? Koga su krili pripadnici različitih režima pre ovog pa nisu hteli da dođe to na dnevni red? Koji su njihovi članovi i prijatelji ili rođaci zapravo bili umešani u sve to i ne samo kad su u pitanju nestale bebe, već kad je u pitanju uništavanje miliona onih ljudi koji su napuštali Srbiju decenijama unazad? Pa sad tobož kukaju, kažu – odoše nam deca. Pa tu decu su i krali ti isti, ukrali su im budućnost time što su krali novac od građana time su terali tu decu odavde. Rekli su – deco, idite iz Srbije, niste potrebni ovoj zemlji.

Time što smo uspostavili stabilnost u zemlji, time što otvaramo radna mesta, gradimo puteve, mostove, što otvaramo zemlju za investicije, time smo doprineli tome da danas u Srbiji se rađa više dece nego pre, da deca žele da žive ovde, da ljudi imaju poverenje u svoju zemlju, da imaju poverenje u svoju zemlju, da imaju poverenje u institucije, da imaju poverenje u svog predsednika Republike. To tako nije bilo pre.

Deo opozicije jaše na tome, na nesreći ljudi jer kad nema nesreće nema ni teme. Dok god ima nesreće, dok god ima jednog nesrećnog čoveka, to je za njih tema, ali nema predloga da se ta nesreća reši. Nema predloga kako da se obriše suza toj majci kojoj je oteto dete. Nikada ta tuga ne može da se izbriše. Niko ne može to od nas da nadoknadi bilo kakvim novcem, naravno, niti imamo bilo kakve iluzije time da ćemo nešto nadoknaditi nekome sa bilo kakvom sumom novca.

Svaki normalni roditelj kaže da život i sreća njegovog deteta nemaju cenu, ali prosto morate pružiti ljudima neku vrstu satisfakcije. Najbolja je ta kada budemo videli prvi slučaj onog zlikovca koji je ukrao i jedno dete da odgovara to će biti satisfakcija tim ljudima koji su ostali bez svoje dece. To će biti pravi pokazatelj da smo ovde uradili veliku stvar danas, da nismo pričali praznu priču od strane, opet, dela opozicije koji ne sedi ovde, da je nešto marketing, politika i ne znam ni ja šta. Život dece nije marketing i politika. Nažalost, za neke jeste. Za neke se sve svodi na politiku, na trikove, na marketing, na maglu, pa tako na izborima i prolaze. Tako će i na ovim narednim izborima proći, sve dok ne shvate šta je za državu najvažnije, a to su deca, da im obezbedimo sigurnu, mirnu, stabilnu i predvidljivu budućnost. Upravo iz tih razloga je i nemački filozof Nomalis rekao da gde su deca tu je zlatno doba. Ja verujem da što više dece u Srbiji, to je i zlatno doba za Srbiju sve bliže. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li neko želi da iskoristi vreme po članu 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem predsednice.

Evo na kraju ove ili pri kraju ove rasprave koja naravno nije bila baš onako kako bi ova tema to zasluživala, ali nije bila ni najgora, moram priznati, kakva zna da bude, samo bih u duhu onoga što je bila i moja prva i početna intervencija insistirao na tome da pokušamo da do kraja ove rasprave, uključujući i onu o amandmanima, odnosno u pojedinostima, ostanemo koliko je moguće svesni ozbiljnosti i težine teme o kojoj govorimo.

Nisam se prepoznao u ovim prozivkama i zaista nisam imao ni nameru da na bilo koji način politizujem ovu stvar, niti da delim odgovornost, niti pohvale, niti packe različitim režimima koji su učinili ili nisu nešto učinili.

Mi imamo konkretan Predlog zakona. Ja sam rekao da bih najviše voleo, kao i u nekoliko drugih slučajeva, da mogu da ga pohvalim i podržim kao što jesam kada jer reč o takvim nekim temama, sličnim, već činio. Ovoga puta ne mogu. Rekao sam zašto. Nikome ne prebacujem, nikoga ne osuđujem, ali smatram da je za moj stav po tom pitanju relevantno mišljenje ovih udruženja roditelja. Ako oni smatraju da nisu zadovoljni, a rekao sam da je njihova patnja i muka takva da ih je nekako sve učinila boljim i sigurno su iznad, ako za nas ne možemo biti sigurni, ti ljudi su svakako iznad te neke dnevno političke i politikanske igre, kao što ne žele da se ta priča svede na nadoknadu materijalnu, tako isto smatraju da im ovo postojeće rešenje ili postojeća rešenja ne garantuju istinu, a to je ono što oni traže, istinu i pravdu.

Ako se ispostavi drugačije, ja ću biti srećan, ali bih podsetio sve one koji su ovde govorili sa jedne ili sa druge strane, ja sam samo kritički rekao, još je neko to i sa ove strane pozicione strane rekao da nije verovao, ne znam ko, da to postoji. Stvarno kada sam čuo za te slučajeve mislio sam da je to prosto samo neažurna evidencija i da nije moguće. Ispostavilo se kada su se složile kockice ne da je moguće nego je vrlo verovatno, gotovo sigurno i nije to samo kod nas takvih slučajeva bilo.

Takođe se slažem sa nekim ko je, zaista nisam siguran ko beše, možda čak kolega Arsić, pomenuo da bi za one koji su odgovorni za ovo kazna morala da bude ravna onoj koju smo ovde napravili i sa kojom smo se složili, većina nas ovde, da treba da bude takva i zastrašujuća, slična onima koji su osuđeni za silovanje i zlostavljanje i ubistva dece. Znači, u rangu odgovornost meni, po mom osećaju ta odgovornost je gotovo tolika, ne samo da neće biti tolika nego ja se plašim i to je ono što mi je razlog za brigu i ovom pitanju da neće uopšte biti niko osuđen i ja bih digao obe ruke za predlog zakona koji ne može da garantuje, ali barem koji obećava da će ta praksa biti prekinuta.

Naravno da ima prekivanja. Naravno da je bilo zavere. Nemoguće da ta praksa koja postoji godinama, decenijama da niko nije odgovarao. Ispravite me, da li je iko i za mandata ove vlasti i prethodnih vlasti i pre zastare i posle zastare, a slažem se da ne sme biti zastarevanja, da li je iko odgovarao? Kakva je to mašinerija? Pa i najsavršeniji zločin se utvrdi, najsavršeniji i naj, onako, tehnički savršeniji pa neki ostane trag, a ovako nečemu traga navodno nema. Ne, nego verovatno ima one prakse prikrivanja, ruka ruku mije, nezameranja i svega onoga što inače postoji, nažalost i u lekarskoj branši gde je to još strašnije.

Dakle, nikoga ne osuđujući, ni u koga ne upirući prstom i ne žigošeći ga, prosto smatram da smo dužni i apelovao sam zbog toga na predstavnike Vlade, predlagače da u duhu ove prakse koju su regulisali po ovom pitanju, razgovora, ne potcenjuje ja ni rad te komisije, niti bilo čega što je formirano pre par godina, niti bih ja ovaj predlog cepao kao što su neki radili tamo pred kamerama, ali prosto ako su već neki koraci napravljeni, možda je moglo po cenu da se sada produži još nekoliko meseci prosto uvažiti ove primedbe, ne moje, ne nekih kolega iz opozicije, već roditeljskih udruženja i dobiti predlog ili doći do predloga iza kojih bi i oni mogli stati i da bar jednu stvar relativno koncetualno i srećno privedemo kraju. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodne poslanik Darko Laketić.
Izvolite.

Zahvaljujem se, poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici.

Na osnovu današnje, rekao bih više nego iscrpne diskusije, rekao bih da se nameću dva zaključka. Prvi, da zaista postoji najveći broj izlaganja i sa ove pozicione i sa one druge strane koji govore o tome da po prvi put se rešava problem, po prvi put se pokušava da se reši problem koji ne datira od juče, već koji postoji više decenija. Mislim da je to jedna suštinska stvar, jedan zaključak koji, evo iznosim i ovaj put, a to je da se problemi ne guraju pod tepih već da se problemi, kod ove vlasti rešavaju.

Drugi zaključak koji se nameće jeste taj da, lično mislim da će svi oni koji na bilo koji način zloupotrebljavaju ovako tešku i mučnu temu u svrhu politike, da li jednodnevne ili koje god oni misle. Mislim i tvrdim da će biti kažnjeni na sledećim izborima zato što ova tema ne sme da bude politika. Ova tema je toliko teška da svi zajedno moramo da poštujemo i muku i bol svih tih roditelja koji su osetili tu patnju, koji imaju taj osećaj isključivo zbog sumnje, makar zbog sumnje, da se nešto tako strašno desilo.

Još jednom ponosan sam na sve ljude iz Ministarstva pravosuđa i unutrašnjih poslova i Ministarstva zdravlja, ponosan sam na naš zajednički rad, zato što krenuli smo da pređemo taj prvi stepenik. Ja to tako posmatram. Nakon ovog, rekao bih uspešnog dana, uspešne rasprave, mislim da u narednom periodu ostaje dovoljno vremena da razgovaramo, ne govorim samo o zakonskim popravljanjima i poboljšanjima, već govorim o svim onim momentima koji će se izroditi, pre svega u implementaciji ovog zakona. Svako rešenje koje nije dobro, mislim da u narednom periodu treba zajedno da ispravljamo. Hvala još jednom.

Zahvaljujem.
Saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika, zaključujem zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 6. i 9. dnevnog reda.
Vidimo se sutra u 10,00 časova.