Hvala, ministre Mali.
Sada reč ima gospodin Balint Pasator.

Gospodine predsedavajući, gospođo predsednice Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, želim koncizno, kratko da govorim, ne mislim da je sada prilika i vreme za držanje dugih političkih govora.

Kao prvo, želim da izrazim saučešće porodicama svih žrtava. Želim i da se zahvalim, kao što su to učinili već mnogi pre mene, zdravstvenim radnicima, ali ne samo zdravstvenim radnicima, ne samo pripadnicima vojske, ne samo pripadnicima policije, nego i zaposlenima u radnjama, zaposlenima koji su pružali usluge građanima Republike Srbije svih ovih nedelja, ovih mesec i po dana, rizikujući njihovo zdravlje i zdravlje njihovih porodica da bismo svi mi ostali građani Republike Srbije mogli da živimo što je to moguće normalnim životom u ovim uslovima pandemije.

Kao drugo, želim da kažem da mi u SVM smatramo u potpunosti opravdanim proglašenje vanrednog stanja. Mislimo da je to bilo neophodno, da su i mere koje su donete u ovih mesec i po dana bile u potpunosti neophodne, da su bile pravovremene i srazmerne opasnosti i da bez uvođenja, bez proglašenja vanrednog stanja država ne bi mogla da zaštiti građane, zbog toga što prema našem Ustavu jedino za vreme vanrednog stanja, ili ne daj bože ratnog stanja, određena ljudska prava mogu da budu ograničena. Kada ne bi bilo vanrednog stanja, ta ljudska prava ne bi mogla da budu ograničena i nije poenta na ograničavanju ljudskih prava, naravno, nego je poenta na obezbeđivanju zdravlja građana. Bez ograničavanja određenih ljudskih prava, kao što su npr. sloboda okupljanja, vi ne možete, država ne može da garantuje sigurnost, bezbednost i zdravlje građana koje sada treba da bude na prvom mestu.

Isto tako, želim da kažem da je ogromna većina građana sve te mere poštovala. Građani su položili ispit samodiscipline. Bilo je izuzetno teških mera i te mere su i danas na snazi, a biće na snazi i narednih dana. Mi smo te mere poštovali. Istovremeno, treba da se kaže, ima i dokaza za to, da te mere, a među tim merama prevashodno mislim na zabranu kretanja, nisu svi poštovali.

Apelovao bih na sve nadležne organe da učinimo sve u interesu toga da oni građani koji rizikujući i sopstveno zdravlje, a i zdravlje svih drugih, nisu poštovali te teške mere, nego su samo odmahivali rukom, budu sankcionisani, jer je to u interesu i očuvanja zdravlja i to je u interesu i toga da svi oni koji su poštovali mere i penzioneri i svi ostali koji nisu mogli nedeljama da izlaze iz kuće, vide da su oni bili u pravu što su poštovali mere, što su slušali Vladu, što su slušali predsednika Republike i da nisu bili u pravu oni i da ne mogu da ostanu ne kažnjeni oni koji to nisu činili.

Ja se nadam da polako dolazi vreme da se te mere malo popuštaju, naravno slušajući struku, ali treba da damo neku nadu građanima da polako dolazimo u završnicu ove prve runde borbe protiv pandemije. Neki koraci su već i učinjeni, na primer, omogućeno je ljudima koji rade na drugoj strani granice da odlaze na posao i to je veoma bitno, zbog egzistencije tih ljudi i njihovih porodica. Ja se nadam da će se otkloniti oni tehnički problemi koji su bili još juče vidljivi, ali verujem da će iz dana u dan situacija biti sve bolja što se toga tiče.

Danas je rešen problem i onih đaka koji, u našem slučaju, žele da polažu maturu u Mađarskoj, i njima će biti omogućeno da to učine i to je izuzetno veoma bitno. Nadam se da će u nekoj doglednoj budućnosti doći vreme da se granice otvore za sve naše građane, jer jednostavno za ljude koji žive u pograničnim područjima naše države je to neophodno za normalan život.

Što se tiče ekonomskih mera, ja se slažem sa svima onima koji su rekli da to treba da bude u fokusu i svakako je za pohvalu što je Republika Srbija lider u ovom regionu Zapadnog Balkana, što se tiče tih ekonomskih mera i pomoći građana. Jedanaest posto BDP je obezbeđeno za te ekonomske mere.

Želeo bih da apelujem na građane da koriste sve te mogućnosti i na preduzetnike i na poljoprivredne proizvođače i na sve građane da iskoriste one mogućnosti koje je Vlada omogućila i nadam se da će mnogi to i učiniti.

Što se tiče rebalansa, o rebalansu skoro uopšte nije bilo reči na današnjem zasedanju. Bitno je što bitni infrastrukturni projekti nisu pretrpeli bitno smanjenje iznosa sredstava, što će izgradnja i saobraćajnica i autoputeva nesmetano nastaviti i što neće biti žrtve ovih ekonomskih mera koje su bile neophodne i korisne zbog pandemije. U našem slučaju je bitno što su sredstva u rebalansu netaknuta što se tiče izgradnje ona dva nadvožnjaka na Ipsilon kraku, na obilaznici oko Subotice i mnogi drugi projekti bi mogli još da budu spomenuti, koji će nesmetano biti nastavljeni po prvobitnim planovima.

Na samom kraju bih želeo posle svih ovih iskrenih i otvorenih pohvala na račun Vlade da kažem dve rečenice, pošto mi je to struka, i jednostavno želim i to da kažem niko o tome nije govorio i ja apsolutno dobronamerno govorim o tim stvarima.

Narodna skupština je po Ustavu jedini ustanotvorac uz građane i jedini zakonodavni organ u Republici Srbiji. Najviše predstavničko telo, kako mi to obično kažemo. Mislim da je greška što danas ne donosimo predlog o izmenama i dopunama Zakon o budžetu za 2020. godinu, nego to činimo u formi potvrđivanja jedne uredbe i što u toj uredbi piše da će se ona primenjivati dok se ne steknu uslovi da se materija ove uredbe u potpunosti uredi Zakonom o budžetu. Pošto Skupština zaseda, mislim da bismo to danas već mogli da uradimo, ovako ćemo dva puta da raspravljamo o rebalansu o istoj stvari i mislim da to nije dobro. Ali, nije forma bitna u ovom trenutku, u ovom trenutku je bitna suština, a o suštini sam govorio.

Isto tako što se tiče još jedne formalne stvari, mi imamo dve tačke dnevnog reda. Druga tačka je Predlog zakona o potvrđivanju uredaba koje je Vlada donela uz supotpis predsednika Republike. U skladu sa Ustavom je sve to urađeno. Ima 44 takve uredbe i mislim da je bilo bolje da smo sve te tačke imali kao zasebne i kad bismo glasali o svim tim tačkama mi bismo glasali za sve te uredbe, jer kao što sam rekao na početku, mislim da su mere bile pravovremene, opravdane i srazmerne.

To su neke primedbe u vezi formalne procedure, ali što se tiče suštine, ja bih želeo da odam priznanje Vladi, svim članovima Vlade što su žrtvujući svoje zdravlje, kao što sam rekao na početku i za zdravstvene radnike i sve ostale učinili sve da Srbija što bolje i sa što lakšim posledicama, sa što manje žrtava preživi ovu pandemiju. Hvala vam.

Hvala, gospodine Pastor.
Sada određujem pauzu u trajanju od jednog sata i sa radom nastavljamo u 15,00 časova.
Hvala vam.
(Posle pauze.)

Možemo da nastavimo.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.
Izvolite.

Hvala, predsednice.

Poštovane kolege narodni poslanici, predsednice Vlade, ministri, dragi građani, današnja sednica na najbolji način pokazuje sve posledice osmogodišnjeg urušavanja demokratije, pravne države, svih institucija u Srbiji i uspostavljanja vlasti jednog čoveka. Da nije tako Skupština Srbije bi uvela vanredno stanje, kao što to kaže i Ustav, ili bi makar mnogo ranije nego što je to danas raspravljala o potvrđivanju uvođenja vanrednog stanja.

Država, nažalost, kada danas analiziramo šta se dešavalo u poslednja dva meseca, bez obzira što smo danas čuli i od predsednice Vlade i ministara koji su nam se obraćali, nije bila spremna za krizu sa kojom smo se suočili u prethodna dva meseca. Naravno, pitanje je da li je i jedna država mogla do kraja da bude spremna i da li je sve uradila na najbolji mogući način po njene građane?

Ono što izdvaja Srbiju u odnosu na te neke druge zemlje je što se u tim zemljama o tome na koji način se država suočava sa pandemijom razgovaralo u njenim institucijama, u parlamentima, u drugim institucijama, u javnosti, što se tamo dozvoljava i ohrabrivala, da kažem, i kritika i davanje drugačijih predloga i ideja, sve ono što, nažalost u Srbiji nije postojalo ni u poslednja dva meseca.

Videli smo nažalost, pokazalo se to i tokom ove krize da na najodgovornijim mestima u državi Srbiji nisu uvek najsposobniji ljudi. Mnogo češće to su pre svega bili lojalni ljudi, ljudi sa odgovarajućom partijskom knjižicom i bojim se nedovoljno stručni za sve one izazove sa kojima su se suočili.

Da smo bili spremni možda bi danas dobili izveštaj o tome kako je bilo stanje strateških rezervi, u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama koji postoji od 2009. godine u Srbiji. Da li su te rezerve i u kojoj meri bile popunjene i kako se sa njima na početku krize raspolagalo?

Da smo bili spremni, verujem da nikada ne bi došlo do one konferencije prvog obraćanja za štampu kriznog štaba kada je rečeno da je virus koji nam preti najsmešniji virus u istoriji, da od njega ne obolevaju žene i da one mogu slobodno da krenu u Milano za 8. mart u šoping. To je rečeno uz prisustvo nekoliko članova Kriznog štaba, na čelu sa predsednikom Republike.

Samo nekoliko nedelja posle, petnaestak dana posle, predsednik Republike govorio je kako su svi zaraženi u Srbiji i da je virus došao u Srbiju, upravo iz regiona Milana i okoline. Da li je to, takvo ponašanje odgovornih građana pomoglo na početku ove krize? Da li ih je uverilo da država zna šta treba da radi da preduzima prave mere? Ja verujem da nije.

Ova pandemija nije rat. Smatram potpuno nesuvislom tu vojnu retoriku koja preovladava u javnosti već skoro dva meseca. Ona nije rat jer nema linije fronta, nema vidljivog neprijatelja. Ova kriza je test humanosti i solidarnosti, jer je najbolja i najefikasnija mera za borbu protiv virusa socijalna distanca i odgovornost svakog pojedinca u društvu.

Verujem da smo mi kao država ovaj test položili, na kraju krajeva, ali pre svega zahvaljujući građanima koji su bili spremni da se odreknu nekih svojih prava, koji su bili spremni da slušaju sve ono što se predlagalo od strane struke, iako se možda sa svim tim nisu slagali, ali su bili odgovorni.

Verujem da smo ovu krizu savladali zato što smo imali požrtvovane zdravstvene radnike, radnike u prodavnicama, poljoprivrednike, prosvetne radnike, komunalne radnike, policajce, vojnike, sve one koji su prethodnih mesec i po dana svakodnevno radili svoj posao u izuzetno teškim i rizičnim okolnostima. Želim ovom prilikom da im se zahvalim, da se zahvalim njima, da se zahvalim i svim građanima Srbije na požrtvovanosti, samodisciplini, jer nije bilo lako poštovati sve mere koje su preduzimane u poslednja dva meseca.

Kada danas gledamo Zakon o potvrđivanju uredbi, a taj zakon čini spisak 44 uredbe koje su donete od početka proglašenja vanrednog stanja i kada analiziramo kada i kako su se donosile mere, ne vidimo plan, strategiju, već nažalost vidimo paniku, haos, zbog koje su mere donošene ishitreno, zbog koje su menjane više puta i građanima nije bilo lako da to poštuju i prate.

Navešću samo jedan primer. Od početka proglašenja vanrednog stanja, pa sve do 9. aprila nekoliko različitih ograničavanja kretanja u državi Srbiji su uvedene naredbom ministra unutrašnjih poslova, iako Ustav jasno kaže da u vreme vanrednog stanja suspenziju ljudskih prava može da odredi samo parlament ili Vlada uredbom koju potpiše i predsednik Republike. Negde se toga setili 9. aprila, ali pre toga postojala je naredba ministra unutrašnjih poslova koji za to nije bio nadležan.

Građani su od ovih mera imali poteškoću da prihvate zato što su videli da te mere ne važe za sve, zato što su najodgovorniji funkcioneri govorili da oni neće da nose masku, da neće da nose zaštitnu opremu. Srećom to se promenilo. Danas ovde svi imamo i rukavice i maske i ponašamo se odgovorno i onako kako je preporučeno od strane Kriznog štaba.

Građani su bili u strahu za svoje zdravlje, za zdravlje svojih najbližih, a na njih su nažalost najviši državni funkcioneri u svojim obraćanjima vikali, optuživali da svojom nedisciplinom koja je bila malobrojna i od strane samo pojedinaca ugrožavali državu. Tražili ste krivce u povratnicima iz inostranstva, ljudima koji šetaju kućne ljubimce, opoziciji, svima drugima, pretili ste italijanskim i španskim scenarijima, premalim grobljima u Srbiji za sve žrtve koje će da uslede.

Kao mali primer da sve to može i drugačije navešću vam kako je to funkcionisalo u Nemačkoj. Parlament je radio sve vreme, predsednica Vlade je dolazila, obrazlagala, izveštavala o tome šta je urađeno, šta se planira da se uradi. Tada je jednom prilikom kancelarka Merkel rekla da ograničavanje prava građana koje preduzima Vlada su opravdana samo onda kada su razlozi transparentni i lako shvatljivi, a da je kritika prema merama vlasti ne samo dozvoljena već i poželjna. Da li smo mogli takvu neku izjavu da čujemo od bilo kog predstavnika vlasti u poslednja dva meseca?

Danas kada gledamo Zakon o potvrđivanju mera teško možemo shvatiti koji je bio cilj svake od te mere. Naravno da je cilj bio da smanjimo broj i zaraženih i preminulih, i ne slažem se sa današnjom ocenom da smo mi u tom poslu bili najuspešniji. Mislim da je prvo i prerano za jedan takav zaključak, a mislim da bi on trebao da bude, takođe, ne deo političke rasprave, nego jedne stručne analize šta se u sim zemljama radilo u određenim situacijama, koje su mere sprovođene i kakve su te mere pojedinačno dale rezultate.

Ono što jeste sigurno, naš zdravstveni sistem nije pukao i to je dobro. Imali smo sreću. Ali, drugi zadatak koji smo imali jeste da virus ne uđe u centre za stara lica. Nažalost, danas vidimo da nismo uradili do kraja. U jedan takav centar u Nišu virus je ušao i, nažalost, gotovo svi ljudi koji su tamo bili su zaraženi, a koliko sam mogao da pogledam, 37 od njih je do danas, nažalost, izgubilo život, a rečeno je da to ne sme da nam se desi i pošto se desilo, očekujem da u narednom periodu čujemo i zašto se to desilo.

Danas među 44 ove uredbe, koje se nalaze na spisku zakona, nema Uredbe o načinu informisanja za vreme pandemije. Ta uredba je bila čisto uvođenje cenzure i da je tako, pokazuje i činjenica da je ona posle dva dana opozvana. To je dobro. Dobro je da je postojala neka reakcija Vlade na jednu lošu stvar koja je urađena. Ali, nažalost, posledica takve odluke i takvog ponašanja bilo je i hapšenje jedne novinarke, a danas vidimo da protiv nje nema krivične prijave za širenje panike i ono što je stavljeno na teret i samim tim još jednom se pokazalo da je reakcija Vlade u tom slučaju bila, najblaže rečeno, neprimerena.

Nažalost, za ovu vlast kampanja u Srbiji nije prekinuta 15. marta uvođenjem vanrednog stanja. Sve vreme je ta kampanja za funkcionere vladajućih stranaka trajala. Predsednik, predsednica Vlade, ministri obilazili su gradove po Srbiji. Često su donosili državnu pomoć, a nekako na neprimeren način predstavljali je ne kao pomoć države, nego kao neku ličnu svoju pomoć.

Predsednik je obilazio radove, a njega je prilikom tih obilazaka, i pored zabrane okupljanja i mera na snazi o obaveznoj distanci i ne prisustvovanju u velikim grupama, pratilo nekoliko desetina ljudi, što iz protokola, bezbednosti, novinara, medija. Imate slike kako je to izgledalo, ali nije bilo priče o odgovornosti onih koji su trebali da urade najteži deo posla.

Poslednjih nedelja u Srbiji je reč „struka“ postala nova mantra. I Vlada i predstavnici vlasti su često govorili – struka je predložila ovo, struka je predložila ono. Ja samo mogu da vam kažem da bi bilo dobro da ste tu struku slušali ranije, jer postojala je struka u Srbiji koja je kritikovala i ekonomske reforme sprovedene poslednjih godina, reformu pravosuđa, reformu vojske, obrazovanja, medija, izgradnju „Beograda na vodi“. Tada je poruka vlasti bila – baš nas briga za vašu struku, pobedite na izborima, pa onda možete da kritikujete.

Ako ste već sada, posle ove krize rešili da slušate struku, ja vam predlažem da napravite stručni krizni štab koji će ponuditi rešenja za ekonomsku krizu koja je pred nama. Verujem da stručnih ljudi ima i u privredi i u akademskoj zajednici, ali, nažalost, znam da ih nema u Vladi.

Mere koje se nalaze u ovim uredbama, mere za podršku ekonomiji, ne mogu da kažem ekonomski oporavak, jer bojim se da nisu na pravi način sagledane, najveći deo tih mera skriven je u sramnoj odluci da budžet Republike Srbije, sada kada Skupština konačno radi, se ne menja ovde na način na koji je to predviđeno, nego da se menja tako što danas treba da potvrdimo zakon u kome je jedna od tačaka rebalans budžeta. Taj rebalans je ozbiljna stvar, jer treba da utiče na budućnost ne samo u narednim mesecima, nego i u narednim godinama.

Ministar je danas ponovo govorio o milijardama evra pomoći koje se spremaju privredi, ali je pitanje da li će taj novac stići do onih kojima je najpotrebniji.

Već danas je jasno da se sa realizacijom predviđenih mera kasni, a za nas je svakako najspornija mera o podeli sto evra svim građanima koji su poslednjom u nizu uredbi, sada primorani da se prijavljuju da ostvare to svoje pravo.

Mi smo od početka govorili da je bolje da se novac koji je namenjen za tu svrhu potroši drugačije, da ide direktno do onih ljudi koji su već sada ostali bez posla i onima koje će u narednim mesecima zadesiti ta sudbina. Ali, ako već ne odustajete od te mere, ja vas molim da promenite proceduru. Molim vas da one punoletne građane, mlađe od 65 godina, za koje ste predvideli da moraju da se prijave za tu pomoć, da svima bude dodeljena ta pomoć, a da se na taj broj telefona, koji ste predvideli, prijave oni koji tu pomoć ne žele. Mislim da je to pravednije i mislim da je to manje ponižavanje građana Srbije.

Zato što ne raspravljamo o budžetu ne možemo da saznamo ni na koji način država planira da se zaduži za dodatne tri milijarde evra, što možemo da vidimo u ovoj uredbi, odnosno pod kojim uslovima i od kojih institucija.

Ono što bih želeo da vidim, a toga ovde nema, i tražili smo to kao Udružena demokratska Srbija, a to je da se objavi izveštaj o donacijama, šta je tačno i koliko od koga dobijeno u prethodnih mesec i po dana, koliko je dobijeno od naših prijatelja iz Kine, koliko je dobijeno iz EU, koliko je dobijeno od Rusije i drugih koji su nam pomogli u vreme ove krize.

U nekim drugim zemljama ti izveštaji već postoje. Oni su javni i dostupni su za svakog građanina. Može u svakom trenutku da se upozna koliko je pomoći država dobila i na koji način se sa tom pomoći raspolaže.

Želim da kažem nekoliko rečenica o sastanku 17. marta na kome sam prisustvovao sa predsednikom Republike. Tamo nikakvog dogovora nije bilo, jer mi nismo tamo bili i nismo bili u mogućnosti da se oko bilo čega dogovaramo. Već tada je bila doneta odluka da se prekida sa svim izbornim radnjama pošto je vanredno stanje bilo već proglašeno i jedino što smo mogli da se dogovorimo, odnosno ono što sam tražio, a to je da razgovaramo o tome kada će se sastati Skupština. Nažalost, to smo čekali više od mesec, mesec i po dana skoro, a to sve je moralo ranije da se uradi.

Na kraju, s obzirom da poslednja uredba kojom se reguliše kretanje ostavlja mogućnost Vladi da, u skladu sa epidemiološkom situacijom, 30. aprila razmotri odluku da se ponovo zabrani kretanje od 30. aprila do 4. maja, ja vas molim da preispitate tu odluku. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Vulin.
Izvolite.

Zahvaljujem se poštovanom poslaniku. To što se mi ne slažemo, to nije razlog da ne kažem da se zahvaljujem što ste ovde i što pokazujete brigu o onome što se radilo i što će se raditi.
Upravo zbog toga želim da kažem da Narodnu skupštinu nije, bar iz njihovih glava, ni ućutkalo, niti dezavuisalo nikakvo vanredno stanje, već oni koji su je bojkotovali.
Sve ovo vreme Narodna skupština za deo opozicije jednostavno nije postojala, nije radila. Nije bio potreban virus, nije bilo potrebno vanredno stanje, oni su jednostavno odbili da budu deo Narodne skupštine, odbili da učestvuju u radu Narodne skupštine, odbili da se obraćaju svojim biračima posredstvom ove visoke govornice.
Nema tu krivice ni Vlade, ni predsednika Vučića. To je odluka, to je izbor za koji se plaća politička cena, a ta cena se plaća pred svojim biračima. Ljudi koji su glasali za određene političke partije da ih zastupaju, izgubili su svoje predstavnike, zato što su oni tako odlučili, ne zbog vanrednog stanja, ne zbog Kovida, ne zbog čije odluke, osim tih političkih partija i tih ljudi.
Dakle, Narodnu skupštinu niko nije ni raspustio, ni ponizio, naprotiv. Ako nije mogao da se čuje glas dela opozicije, to je njihova odluka, kao što je odluka i sada. Zašto nisu sada ovde, zašto sada sve to ne kažu, umeto što drže konferencije za štampu?
Ne slažem se da je bilo igde funkcionerske kampanje. Izvinite, da predsednik Vučić nije bio na svim tim mestima, slušali bismo kritike kako se zaključao, zatvorio, kako ne zna šta se dešava sa narodom, kako brine samo o sebi, kako ga baš briga za običnog čoveka. Predsednik Vučić je obezbedio više respiratora za nekoliko nedelja nego sve prethodne vlasti od 2000. godine na ovamo. Zašto to ne možemo da priznamo i kažemo? Kažemo - sve ostalo ti ne valja, ali to si uradio, i to jeste tako. I dobro je da si bio sa svojim narodom, jer u trenucima krize treba da budeš sa svojim narodom. Zato je predsednik Srbije, zato su ga izabrali.
Da ja nisam bio na svakom mestu gde je angažovana Vojska Srbije, slušao bih kako sam kabinetski, kako me ne zanima običan vojnik, kako ne znam šta se dešava sa njim. Naravno da treba da budem tamo i naravno da treba da budem na svakom mestu gde je neko iz mog resora, a predsednik Republike je sa čitavim narodom i svuda gde je potrebno.
Znate, slušali smo i slušamo kako je i koliko je puta napadnuta porodica predsednika Vučića. Kada mu je sin oboleo, niko nije rekao - to dete je obolelo zato što je delilo pakete penzionerima, zato što je bio volonter, zato što je bilo dobrovoljac, zato što je hteo da pomogne, već su odmah krenuli sa zluradim komentarima. Kad je otišao da se leči tamo gde su mu rekli lekari, ne njegov otac, nigde nisam pročitao lekari, svuda smo čitali po novinama poslao ga Aleksandar. Ma nije on nigde nikog poslao. Lekari, struka odlučili gde će da ide, kao i svi ostali građani Srbije. Onda smo trpeli napade, onda je on trpeo napade i zbog toga što mu se sin leči tamo gde se leče i svi građani Srbije.
Ja ovde govorim samo o tome da moramo imati bar, koliko je moguće, da nas politika ne zavara u tome, jedinstven i realan kriterijum, bar kad su ova teška i najteža vremena, pa da ono što bismo sebi upisali kao zaslugu priznamo i kao zaslugu drugima. Ono što bi kod sebe kritikovali, da kritikujemo i kod drugih.
Što se tiče donacija, to će biti više nego transparentno, i jeste transparentno. Uostalom, evo, što se tiče Ministarstva odbrane, otiđite na naš sajt, sve što smo ikada dobili, stavili smo na naš sajt, sa velikom zahvalnošću što smo dobili, ponosni što smo dobili, beskrajno ponosni i beskrajno zahvalni svakom od tih ljudi.
Dakle, u svakom slučaju hvala što ste vi u parlamentu. Vi svoje kritike treba i dobro je da izlažete. A, ono što molim sve, to je da političku raspravu vodimo razmišljajući o trenutku u kome se nalazimo i da nikad ne dozvolimo da nas politika ne zavede da uradimo ili kažemo nešto što može uticati na ljude da ugroze svoje zdravlje ili da ugroze svoju zemlju. Hvala.

Ministar Lončar ima reč.

Gospodine Marko, rekli ste da mere nisu bile lake. Naravno da nisu bile lake, ali su bile uspešne. Mislim da oko toga ne možemo da imamo dilemu, koliko god da se razlikujemo oko nekih drugih stvari.
Imali ste primedbu zašto se nismo konsultovali politički, oko mera, oko svega. Iz krajnje jednostavnog razloga, jer ne bi mogli da dobijemo stručna mišljenja koja smo dobili od struke i koja smo ispoštovali. Mislim da ne bi imalo nikakvog efekta. Znači, to je krajnje jasno. Pristupilo se stvarima koje će dati rezultat, koje će spasiti ljudske živote, a pitali smo one koji su školovali za to i koji su se bavili time i kojima je to posao. Nadam se da tu nemate nikakve zamerke, jer jednostavno, radi se o ljudima koje mi imamo najstručnije u Srbiji u ovom momentu.
Nisam još čuo da je neko rekao – a što niste pitali ovoga od struke, što niste pitali onoga od struke. Mislim da smo ih sve uvažili, mislim da smo ih sve pitali, a imali ste priliku da čujete i od njih samih da oni nikada do sada nisu bili tako ispoštovani i da se nije čulo njihovo mišljenje, i ne samo da se čulo, nego da se njihovo mišljenje i njihovi stavovi da se nisu sproveli.
Znači, pričamo najotvorenije, pričamo o činjenicama. Mi možemo ovde o tome da pričamo koliko god, jer stvarno smatram da je ovo mesto gde mi treba da podnesemo izveštaj i da kažemo šta smo, kako smo uradili i kakvi su rezultati.
Imate zamerku kako se reagovalo. Nadam se da su svi videli, kao što jesu, Korona se nije najavila, ne samo nama, nije se najavila celom svetu. Korona nije bio samo naš problem, da je došao samo u Srbiju, da je zaobišao nekog drugog. Problem je globalni.
Da li bi se ovaj problem brže i bolje rešio da su se sve zemlje ujedinile, bar u Evropi, kojoj mi pripadamo, gde se mi nalazimo, da smo seli, što smo predlagali, što je sve dokumentovano, gde smo od samog početka predlagali da se sedne, da se ne pravi razlika da li je neko član EU, da li je član nečega drugog, da ovaj virus ne poznaje granice, da malo znamo o ovom virusu, da ako sednemo svi zajedno, da možemo bolje da odreagujemo, da možemo bolje da se organizujemo i da imamo bolji rezultat.
Nažalost, nismo dobili odgovor, odnosno nismo imali rezultat. Nije se selo, kao što sami znate, da se uradi. Zašto? Verovatno će analiza to sve utvrditi i siguran sam da ubuduće, kad se budu dešavale ovakve stvari, da će se na tom nivou drugačije odreagovati, da će se ujediniti, da će sesti i da će se doneti zaključci koji će važiti za sve.
Moraju svi da shvate, ne znači nam ništa da vi uzmete da zatvorite jednu zemlju i da odradite maksimalno, da su građani odgovorni, da su skoncentrisani, da poštuju sve, i da vi imate u tim svojim granicama, da dođete da nemate pozitivnih, ali koliko to možete da držite? Do prvog otvaranja granica, znači, da vam neko uđe u zemlju, ili da neko izađe pa da se vrati. Sve što ste uradili, pada u vodu.
Iz tog razloga smo predlagali da zajednički sve zemlje iz Evrope reaguju, da imaju slične ili iste principe kako će da rade. Rezultat znate. Ostali smo sami. Morali smo da radimo oslonjeni sami na sebe. Tako smo i uradili.
Što se tiče rezultata, apsolutno saglasan, ovo što smo vam mi rekli, to je samo presek, presek na današnji dan. Sutra će već biti drugo, prekosutra treće.
Prava analiza onoga što smo mi uradili, što su drugi uradili, nemojte očekivati da će biti u narednih godinu dana, jer toliko je minimum potrebno da se sagleda sve. Mnogo parametara utiče. Morate da uzmete prosek iz prethodnih godina, koliko je bilo obolelih od sezonskog gripa, od nekog drugog oboljenja, koliko je ljudi umrlo, koliko ljudi je hospitalizovano, koliko je ljudi vakcinisano, i tek onda, plus sve one stvari da se izanaliziraju koje se dešavaju danas. Znači, minimum godinu dana.
Ovo što se desilo, pošto su razmere takve kakve jesu, mislim da će trebati i veći vremenski period i da će trebati godine, da će neki posle nas doći sa pravim i konkretnim rezultatom. Znači, da se tu razumemo, mi vam samo dajemo presek na današnji dan. Niti se hvalimo, niti se kudimo. Ponosni smo na to, ponosni smo na to što smo uradili do sada i što smatram da smo spasili mnogo, mnogo ljudskih života, što je bio naš prvenstveni cilj.
Što se tiče da je bilo panike, da je bilo nekog stampeda, mislim da to stvarno ne možemo da kažemo, ako smo iole odgovorni ljudi, jer to možemo da uporedimo sa nekim drugim zemljama, gde smo videli kako je izgledalo i u prodavnicama, i u bolnicama, i u drugim ustanovama, i na ulici u krajnjem slučaju, kako su izgledale opustošene prodavnice, kako su izgledale opljačkane prodavnice, kako su izgledale bolnice sa pacijentima na hodniku, kako su izgledale te prostorije ili kako već da ih nazovemo sa umrlima.
Da li je to pretnja nekome ako mu pokažete kako to izgleda na par stotina ili na par hiljada kilometara od nas. Da li je to pretnja, ako pokažete sistem koji je do juče bio uzor u Evropi i u svetu, koji je ocenjen i šta god za bolji i za napredniji od našeg sistema, od zdravstvenog sistema. Ja to stvarno ne smatram nikakvom pretnjom. Ja mislim da je to realno informisanje i da naši građani trebaju da znaju kakvih primera ima i šta se negde dešava. Ja mislim da stvarno to nismo trebali da krijemo. Uopšte ne shvatam ni kao pretnju, ni kao paniku, nego kao jedno realno obaveštavanje naših građana šta se i gde se dešava i da ne bi voleli da se to i nama desi.
Iz tog razloga ne mogu da prihvatim, to je velika uvreda i za mene i za sve zdravstvene radnike, kada kažete da je samo sreća bila da naš zdravstveni sistem nije pukao. Da li još neko u Srbiji može da veruje u Deda Mraza i u sreću da su se ove stvari desile, da zdravstveni sistem nije pukao pukom srećom.
Ja vas molim nemojte to više pričati, jer velika je uvreda za zdravstvene radnike, za one koje ste posle toga pohvalili i koji, dok mi sedimo ovde i raspravljamo, rade.
Da li bi zdravstveni sistem, recite, koji smo nasledili, koji sam nasledio kada sam došao kao ministar, sa resursima koje je imao, da ne nabrajamo sada, da ne ispadne opet neka kampanja, nešto se hvali, od bolnice, od aparata, od medicinskih radnika, od specijalizacija, od svega, šta mislite koliko bi izdržalo i da li bi taj sistem imao sreće da ne pukne i da ne preživi ovo? Vi sami uradite analizu i recite, uporedite te podatke od ranije i ove podatke od sada. U kom kapacitetu je ovaj sistem dočekao ovu epidemiju, odnosno pandemiju?
Što se tiče gerontoloških centara, da, problem, desio se svuda u svetu i nije opravdanje. Da li će se uraditi analiza? Apsolutno, već se radi. Da li ćemo sada da radimo analizu ili da spasavamo te ljude koji su tamo? E, sad ćemo da spasavamo te ljude koji se nalaze tamo, da spasimo taj ljudski život i svakog korisnika i svakog zaposlenog u njemu, a za analizu ćemo imati vremena i, naravno, svako će biti sankcionisan za sve propuste koje je uradio.
Da li je problem ili kampanja ako ljudi rade svoj posao? Stvarno mislim da bi bilo krajnje ne fer da se kaže da je kampanja, da idete da obiđete i ugrožena područja, da obiđete te krizne štabove, da obiđete te ljude, da obiđete sve. Mislim da bi to svako uradio. I vi da ste bili na našem mestu, ne verujem da bi vi sedeli kod kuće ili u kancelariji, a da ne odete to da uradite. Ok, mogu da razumem, to je sad lepo reći, ali korektno je i naći se u toj situaciji i reći šta bi se uradilo da ste vi na takvom mestu bili u ovo vreme kada se to dešavalo. Siguran sam da ne bi sedeli i da ne bi gledali iz kancelarije ili preko TV.
Nadam se da sam uspeo na veći deo da vam odgovorim. Mi smo tu za svaku dilemu. Ako sam nešto preskočio, ako nešto nisam zapamtio, recite, hoću da argumentovano najpre zbog naših zdravstvenih radnika, zbog ljudi koji sada se bore da spasu te ljude koji se nalaze na respiratoru, koji se nalaze na intenzivnim negama i ostalo. Ako možemo zajedno da apelujemo, jer mi sa ovom pričom nismo završili, niko neće imati koristi od nekog prepucavanja. Samo ćemo imati koristi ako budemo disciplinovani i ako uspemo da budemo odgovorni i da uradimo sve da se ne širi ovaj virus, da ne bude sve više obolelih i da ne završavaju ljudi u bolnici i na respiratoru.
Podsećam vas samo na to da nam je i danas to najvažnija stvar, a ne nešto drugo. Zamolio bih, ne samo vas, nego sve one koji imaju bilo kakvog uticaja da to imaju na umu, jer jedino to može da nam omogući da svi sutra budemo u ovom broju ovde, da svi sutra budemo živi i zdravi i da vodimo polemiku i da radimo analize na sve ove teme koje budu interesovale i da imamo tačne rezultate šta smo i kako smo uradili. Hvala vam.

Reč ima Marko Đurišić, replika.