Poštovani narodni poslanici, pozivam vas da zauzmete svoja mesta, da bi mogli da počnemo današnje zasedanje.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što pređemo na rad, pozivam vas da minutom ćutanja odamo počast svim građanima Republike Srbije koji su preminuli od posledica virusa Kovid - 19.
Slava im.
Poštovani narodni poslanici, otvaram Prvu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije za vreme vanrednog stanja, koja se održava u skladu sa članom 200. st. 8. i 9. Ustava Republike Srbije.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 151 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 149 narodnih poslanika i da imamo uslove za današnji rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici, koji su to, u skladu sa Poslovnikom, prijavili: Borisav Kovačević i Slobodan Veličković.
Za Prvu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije za vreme vanrednog stanja, određen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog odluke o potvrđivanju Odluke o proglašenju vanrednog stanja, koju je podnela Vlada, 26. aprila 2020. godine i
2. Predlog zakona o potvrđivanju uredaba koje je Vlada uz supotpis predsednika Republike donela za vreme vanrednog stanja, koji nam je takođe upućen 26. aprila ove godine.
Na osnovu člana 92. stav 2. člana 157. stav 2. i člana 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, predložila sam da se obavi zajednički jedinstveni pretres o Predlogu odluke o potvrđivanju Odluke o proglašenju vanrednog stanja i Predlogu zakona o potvrđivanju uredaba koje je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, donela za vreme vanrednog stanja.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – 133, protiv – tri, uzdržana – dva, nisu glasala 29 poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, na ovom zasedanju sa nama će biti predsednica Vlade, Ana Brnabić, potpredsednik Vlade, ministar unutrašnjih poslova, dr Nebojša Stefanović, ministar zdravlja, dr Zlatibor Lončar, ministar finansija, Siniša Mali, ministar odbrane, Aleksandar Vulin i ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Branislav Nedimović.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 192. stav 3. a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o Predlogu Predlogu odluke o potvrđivanju Odluke o proglašenju vanrednog stanja, koji je podnela Vlada i Predlogu zakona o potvrđivanju uredaba koje je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, donela za vreme vanrednog stanja.
Da li predstavnik predlagača, predsednica Vlade, Ana Brnabić, želi reč?
Izvolite.

Hvala vam.
Poštovani narodni poslanici, poštovane građanke, građani Srbije, želim da vam dam kratak pregled onoga što smo kao Vlada Republike Srbije radili u poslednjih 60 i nešto dana, malo duže od dva meseca, dva i po meseca i da onda, sa ministrima koji su najviše učestvovali u ovoj borbi zato što su im resori takvi, budemo vama na raspolaganju za sva dodatna pitanja, da pružimo dodatne informacije i da građanima Republike Srbije objasnimo šta smo uradili, kako smo uradili, zbog čega smo radili, gde se nalazimo danas i šta možemo očekivati u budućnosti.
Na početku, želim da kažem da sam ponosna, preponosna na svoju zemlju, na to kako smo se borili sa ovom pandemijom, na to gde se danas nalazimo i kako smo se spremili za sve ono što dolazi nakon ove pandemije.
Ponosna sam na sve naše građane, ponosna sam na naše institucije, ponosna sam na tim koji Vlada Republike Srbije čini, sa predsednikom Republike Srbije, gospodinom Aleksandrom Vučićem i na sve naše stručnjake, epidemiologe, infektologe, transfuziologe i sve ostale, kao i, naravno, time ću početi a time ću i završiti, i na naše lekare, naše medicinsko osoblje, na zdravstvene radnike, zdravstvene saradnike i na sve one koji su bili na prvoj liniji fronta, koji su danas na prvoj liniji fronta i koji će još neko vreme biti na prvoj liniji fronta. Njima najveća moguća zahvalnost od mene lično i u ime cele Vlade Republike Srbije.
Ukupan broj registrovanih slučajeva Koronavirusa u svetu je juče prešao tri miliona, na današnji dan to je već tri miliona 73 hiljade 356 obolelih. Ukupan broj smrtnih slučajeva je 211.766. Danas imamo 924.637 izlečenih od Kovida - 19.
Prvi identifikovani slučaj u Srbiji bio je 6. marta ove godine i taj slučaj je importovan iz Italije.
Pre toga, pre identifikovanja prvog slučaja, mi smo testirali ukupno 58 ljudi koji su imali simptome nalik virusu SARS-KoV-2, odnosno Kovid - 19 i počeli smo testiranje kada se pojavio prvi suspektni slučaj, a to je bio 13. februar. Tada je Torlak dobio prvi uzorak i uradio test. Svi ti ljudi su bili negativni.
Dakle, od 13. februara mi vršimo ispitivanja i testiranja ljudi koji su sa sumnjom da su oboleli od Koronavirusa. Prvi identifikovani slučaj 6. mart.
Prvi sastanak na temu pripreme za borbu protiv Kovida - 19 organizovao je predsednik Republike Srbije 26. februara i to deset dana pre nego što je registrovan prvi slučaj u Srbiji zato što smo u tom trenutku znali svakako da je nepobitno, neumitno da će se i Srbija naći u situaciji epidemije, odnosno pandemije.
Na sastanku je tada, 26. februara, predsednik Republike Aleksandar Vučić okupio sve naše najbolje stručnjake i tada je sa resornim ministarstvima, sa relevantnim institucijama i sa strukom napravljen plan za buduću borbu protiv Kovida - 19.
Podsetiću vas, takođe, da je dan pre toga, 25. februara, Srbiju posetio direktor Svetske zdravstvene organizacije za Evropu, gospodin Hans Kluge, sa kojim smo pričali upravo na temu borbe protiv COVID 19, koji je u tom trenutku pohvalio sve što ono što Vlada Republike Srbije radi, spremnost i to kako smo mi planirali za epidemiju koja svakako dolazi u našu zemlju.
Hans Kluge je iz Srbije tada, tek iz Srbije otputovao za Italiju, što dovoljno govori o tome koliko smo se mi dobro spremali da imamo direktora SZO u Srbiji, na konsultacijama, na pripremama, pre nego što je on čovek čak otišao u Italiju.
Prvi smrtni slučaj u Srbiji, nažalost, dogodio se 20. marta 2020. godine. Preminuo je, kao što već svi sada znate, preminuo je muškarac iz Kikinde, koji se zarazio takođe preko kontakta iz Italije.
Zaključno sa 27. aprilom, a ja ću vam danas oko 15.00 časova, nakon što struka izađe sa konkretnim podacima, reći kakvi su ažurirani podaci za današnji dan, ali zaključno sa jučerašnjim danom, u Srbiji ima ukupno 8.275 obolelih od Korona virusa, 162 osobe preminule od Korona virusa, 1.209 osoba koje su izlečene, 67.917 urađenih testova ili oko 1.000 testova na 100.000 stanovnika.
U poređenju sa ovim delom Evrope, dakle, ne sa našim regionom, kao što ga sada popularno zovu Zapadni Balkan, nego sa ovim delom Evrope, tu mislim na Crnu Goru, Albaniju, Bugarsku, Severnu Makedoniju, Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Mađarsku i Rumuniju, Srbija ima najmanju stopu smrtnosti. To je 1,9% i drugi smo po apsolutnom broju urađenih testova iza Rumunije, treći po broju urađenih testova na 100.000 stanovnika iza Rumunije i Crne Gore. Ja se nadam da nakon današnjeg dana, dakle, treći smo trenutno, da ćemo nakon današnjeg dana biti drugi po ukupnom urađenom broju testova na 100.000 stanovnika.
Od samog početka, kao što smo nekoliko puta rekli, postavili smo dva osnovna cilja u ovoj borbi, time smo se vodili od prvog dana, time se vodimo danas i time ćemo, čini mi se, meriti naš uspeh ili neuspeh. Ta dva cilja su: prvo, da zaštitimo naš zdravstveni sistem, da ga zaštitimo tako da u svakom trenutku naš zdravstveni sistem ima dovoljno kapaciteta, resursa, zaštitne opreme, lekova, ljudstva, lekara, lekarskih timova, da u svakom trenutku imamo sve što je potrebno, dovoljno snage, da ih zaštitimo, kako bi se oni borili za živote ljudi, jer smo videli da je to ono gde je bio najveći problem u celom svetu, a to je da zbog eksponencijalnog rasta vi imate zdravstveni sistem koji praktično padne, zdravstveni sistem koji pukne, koji je nepostojeći i onda imate ogromnu stopu smrtnosti, sistem koji ne može da se suoči sa borbom protiv COVID 19.
Dakle, prvi i osnovni zadatak nam je bio da probamo da zaštitimo naš zdravstveni sistem i naše zdravstvene radnike da bi oni mogli da zaštite nas.
Drugi osnovni cilj bio je da zaštitimo starije sugrađane, tu najugroženiju kategoriju stanovništva, od ovog virusa, dakle, sve starije od 65 godina, kao i hronične bolesnike. Dakle, oni su apsolutno targetirani kao najugroženija kategorija i nama je cilj bio da vidimo kako možemo po svaku cenu da zaštitimo njihove živote, živote naših roditelja, naših baka i deka, naših komšija, prijatelja, svih onih koji su radili za ovu zemlju, gradili ovu zemlju i zaista imaju puno pravo i mi moramo imati osećaj odgovornosti da po svaku cenu, ne razmišljajući ni o političkim posledicama, ni o bilo kakvim drugim posledicama, njihove živote zaštitimo i sačuvamo.
Čini mi se, a danas smo ovde da o tome diskutujemo i ja ću to braniti svim srcem, da smo imali pravovremene mere, da smo imali pametne mere, da smo pokazali odgovornu državnu politiku, u skladu sa preporukama struke.
Mi smo uspeli da sprečimo eksponencijalni rast zaraženih i kolaps zdravstvenog sistema.
Daću samo kratko pregled najvažnijih mera koje je Republika Srbija preduzela u borbi protiv COVID-19 i poređenje sa drugim evropskim državama. Ono na šta sam ponosna i zbog čega mislim da mi danas imamo najmanju stopu smrtnosti svakako u ovom delu Evrope.
Kritikovani smo tokom ovih dva i nešto meseca zbog uvođenja vanrednog stanja, zbog represivnih mera. Kritikovani smo da to nije demokratski, da je to urušavanje institucija. Kritikovani smo zbog vladavine prava, ljudskih prava i ljudskih sloboda.
U Evropi je 27 država proglasilo vanredno stanje. Mnoge od njih imaju uvedenu zabranu kretanja. Mi smo odluku da se zabrane javna okupljanja doneli 11. marta. To je bilo devet dana pre prvog smrtnog slučaja u Republici Srbiji. Italija je odluku da se zabrane javna okupljanja donela 12 dana posle prvog smrtnog slučaja, Nemačka 11 dana posle prvog smrtnog slučaja, Velika Britanija 12 dana posle prvog smrtnog slučaja, Francuska 15 dana posle prvog smrtnog slučaja, Španija šest dana posle prvog smrtnog slučaja.
Srbija je 15. marta obustavila nastavu u školama i borili smo se za svaki dan, zato što smo znali da nakon toga više škole nema. Dakle, mi smo pet dana pre prvog smrtnog slučaja obustavili nastavu u školama, Italija 12 dana posle prvog smrtnog slučaja, Nemačka šest dana posle prvog smrtnog slučaja, Velika Britanija 18 dana posle prvog smrtnog slučaja, Francuska 31 dan posle prvog smrtnog slučaja, Španija 12 dana posle prvog smrtnog slučaja.
Mi smo 19. marta zatvorili naše granice, što je bio jedan dan pre prvog smrtnog slučaja u Republici Srbiji. Italija je zatvorila granice 18 dana posle prvog smrtnog slučaja, Nemačka sedam dana posle, Španija 11 dana posle prvog smrtnog slučaja i Velika Britanija nije zatvarala svoje granice, Francuska delimično.
Danas kada se nalazimo na silaznoj putanji epidemije, vidimo da već prethodnih tri ili četiri dana imamo između 5,8% i 6,1% pozitivnih u odnosu na testirane, odnosno obolelih u odnosu na ukupno testirane. I kada još uvek ne možemo da proglasimo pobedu, ali imamo zaista sve razloge da verujemo da ćemo to moći ukoliko se ovako nastavi, da zadržimo disciplinu i pametno rukovođenje ovom kriznom situacijom, da ćemo to moći uskoro da uradimo. Čini mi se da možemo da kažemo u najvećoj mogućoj meri da smo uspeli u onome što smo zacrtali kroz ova dva cilja kojima smo ovo postigli.
Naš zdravstveni sistem je izdržao. On je danas na nogama. On nikada nije pao, nikada nije poklekao.
U svakom trenutku imali smo kapacitete i smeštaj svih zaraženih i lekarske timove da vode računa o njima i respiratore i lekove i nikada nismo birali da li ćemo spasiti jedan ljudski život ili drugi ljudski život. Naš zdravstveni sistem u trenucima kada mnogi zdravstveni sistem širom Evrope i celog sveta, mnogo bogatijih i mnogo razvijenih zemalja kada su pali, naš zdravstveni sistem je ostao na nogama.
Sačuvali smo, u velikoj meri, ne potpuno na žalost, i pamtićemo zauvek, bez ikakve lažne patetike, svaki ljudski život, ali smo u najvećoj mogućoj meri sačuvali živote naših starijih sugrađana. Ako uporedite smrtnost starijih ljudi u drugim zemljama, a i u Srbiji, videćete da je ovo više nego jasno.
Radili smo u prethodnih otprilike 64, 65 dana, od 21. februara, pa nešto i preko toga, čini mi se više nego ikada do sada, svakako više od kada sam ja u Vladi. Borili smo za zdravlje i živote naših građana, borili smo se srcem, borili smo se znanjem, borili smo se uz našu struku, uz ogromnu pomoć i podršku, pre svega naših partnera iz Narodne Republike Kine, i to treba reći, toga se ne treba stideti, na tome ćemo ostati večno zahvalni, ali takođe i naših partnera iz EU koji su se sami u isto vreme suočavali i sa pandemijom i sa ogromnim, ogromnim ljudskim žrtvama ove pandemije, ali i Ruske Federacije, SAD, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Norveške, Turske, Mađarske, mnogih drugih. Ja želim da im iskažem zaista ogromnu večnu zahvalnost za svu podršku koju su nam pružili.
Još jednom da podvučem za građane Republike Srbije, ni jedan jedini resurs, ni jedan jedini resurs nismo štedeli u ovoj borbi, zato što je ovo bila borba za živote naših građana.
Mogu takođe ukratko samo da vam objasnim kakve su bile faze borbe protiv Kovida – 19, pa da i vi, poštovani narodni poslanici, kojima podnosimo ovaj izveštaj, i građani Republike Srbije, znate tačno šta smo uradili, kako smo radili i da nismo radili stvari ni ad hok, ni kako nam padne napamet, niti smo reagovali na stvari, da smo imali sistemski pristup, da smo imali strategiju i da smo imali tačno zacrtan plan šta kada treba uraditi.
Imali smo četiri faze borbe protiv Kovida – 19.
Prva faza je bila, naravno pripreme za epidemiju u Srbiji. Tu je bilo najvažnije planiranje naših resursa u okviru zdravstvenog sistema Republike Srbije. Pre svega, identifikovanje kovid bolnica, dakle bolnica koje će tretirati i lečiti samo isključivo obolele kod koronavirusa, i to po fazama. Imali smo, pre svega, scenario za Beograd, za Novi Sad i za Niš. Ja ću vam dati ovde samo jedan primer.
Za Beograd nam je bila prva kovid bolnica Infektivna klinika Kliničkog centra Srbije. Spremali smo je samo za pacijente od koronavirusa. Znali smo da kako se ona prazni da ćemo da krenuti da punimo „Dragiša Mišović“ i znali smo da na 50% kapaciteta, kada budu popunjeni kapaciteti Infektivne klinike, mi u potpunosti praznimo „Dragiša Mišović“, pacijenti se šalju tamo, praznimo pulmologiju, Kliniku za pulmologiju u Kliničkom centru Srbije, pa onda Zemunsku bolnicu i onda dalje kako bude rastao broj pacijenata, što se na žalost, naravno, i događalo.
Isti takav plan smo imali i za Niš, isti takav plan smo imali za Novi Sad. Te kovid bolnice smo širili kako je rasla potreba, kako smo mi išli dublje u ovu borbu i kako se epidemija širila i broj zaraženih povećavao.
Ovo je ulazilo duboko u zdravstveni sistem i planiranje do najsitnijih detalja, svih resursa u našem zdravstvenom sistemu, koji će skeneri, CT aparati, rendgeni biti korišćeni samo za borbu protiv Kovida – 19, jer ne mogu biti korišćeni za neke druge pacijente, gde ćemo smeštati druge pacijente koji su do tada ležali na svim ovim klinikama, kako ćemo obezbediti da kovid što duže moguće ne uđe u naše bolnice itd, kako ćemo obezbedili lekarske timove, pošto smo znali da nećemo imati dovoljno lekara, kako ćemo praviti tada lekarske timove koje ćemo onda povlačiti iz cele Srbije u ove kovid bolnice i centre, kojim fazama, koliko brzo, koji nam je plan a, koji je plan b, kako ćemo trenirati te ljude. Dakle, ovo je sve bio deo te prve faze.
Obezbeđivanje između 6.000 i 10.000 kreveta za kovid pacijente po fazama. Obezbeđivanje dodatnih respiratora, isključivo za kovid bolnice što je bio, tokom cele ove borbe, kao što znate, jedan od prioriteta. Ni u jednom trenutku nismo želeli da nam se desi da naši zdravstveni radnici moraju da biraju koga će isključiti, a ko će ostati na respiratoru. Nismo želeli da Srbija ikada dođe u tu situaciju da moramo da biramo jedan ljudski život u odnosu na neki drugi ljudski život. Na svu sreću nismo bili čak ni blizu. Ja se zaista nadam da će tako ostati i do kraja ove borbe.
Obezbeđivanje PCR testova, kasnije i brzih testova, obezbeđivanje dodatne količine lekova i, da ne bude zabune, lekove smo imali i sve ove stvari smo imali. Mi smo trebali da obezbedimo da imamo za svaku eventualnost, za koji god broj pacijenata budemo imali u Republici Srbiji. Obezbeđivanje dodatne zaštitne opreme i pravljenje dnevnih planova distribucije po čitavoj Srbiji. Dakle, koji će biti centralni magacini, kako će se voditi računa o tome kako se deli zaštitna oprema po prioritetima, koji su prioriteti, prvi i apsolutni uvek prioritet su zdravstvene ustanove, zdravstveni radnici, nakon toga MUP, Vojska Srbije, sanitarna inspekcija, oni koji štite naše granice i koji su bili u najvećoj izloženosti koronavirusu, nakon toga gerontološki centri itd.
Tada smo doneli i odluku o dve važne podrške, takođe, imajući u vidu samo ova dva cilja koja sam napomenula da smo imali u svakom trenutku na pameti tokom ove borbe – zdravstveni sistem, zdravstveni radnici i naši stariji sugrađani. Zbog toga smo doneli odluku da od 1. aprila ove godine podignemo dodatno plate zdravstvenim radnicima i saradnicima za 10%, i to je urađeno. Zbog toga smo, takođe, doneli odluku da damo jednokratnu pomoć, podršku, finansijsku, našim penzionerima, svim penzionerima bez izuzetka od 4.000 dinara, i to je izvršeno 10. aprila.
Morali smo da završimo i uspostavljanje kontakt centara, kako za ljude sa simptomima, tako i posebne kontakt centre za penzionere, organizovanje volonterskih službi. Naravno, izuzetno važno i na to nam je otišlo mnogo vremena, mnogo energije, mnogo planiranja u obezbeđivanju što normalnijeg funkcionisanja države, što znači stabilno i redovno snabdevanje prodavnica i trgovinskih lanaca. Nikada nismo imali nestašicu hrane, kolika god potražnja bila, a videli smo ponovo da su mnogo bogatije, mnogo razvijenije imale i danas imaju nestašice hrane. Stabilno i redovno snabdevanje apoteka, metode za isplatu penzija bez ugrožavanja penzionera, priprema za nastavu od kuće i preko interneta itd.
Odmah smo krenuli u komunikaciju sa privrednicima, pre svega sa onim preduzećima koja su bila u najugroženijim sektorima. To je turizam, uglavnom trgovina, usluge, ali turizam u najvećoj mogućoj meri.
Radi potpune transparentnosti i u svakom trenutku pružanja pravovremenih, tačnih i proverenih informacija javnosti, uveli smo praksu dnevnih konferencija za medije. Vlada Srbije je formirala dva krizna štaba, Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti Kovid – 19, koji vodim ja kao predsednica Vlade, i Krizni štab za otklanjanje nastalih i sprečavanje mogućih štetnih posledica po privredu, koji vodi predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. To je bila prva faza, pripreme.
Druga faza je bila sprečavanje eksponencijalnog rasta i ispravljanje tzv. epidemiološke krive kako bi obezbedili da naš zdravstveni sistem ostane na nogama. Zbog toga smo odmah na početku ušli u uvođenje restriktivnih mera, zabrane kretanja, zatvaranja granica, zabrane okupljanja. Ovo je bilo apsolutno neophodno i ovo je savetovala, ne samo struka u zemlji, nego za onog ko je slušao i čitao i struka u celom svetu, najrelevantniji, najpoznatiji stručnjaci.
Dakle, važno nam je bilo da zabranimo ili da probamo da u što većoj meri sprečimo svaki mogući fizički kontakt kako bi sprečili eksponencijalno širenje zaraze, širenje virusa, kako bi taj priliv u bolnice, nije bilo pitanje koliko će ljudi, nego da li možemo da ih vremenski rasporedimo, kako bi taj priliv u bolnice bio kontinuiran tokom vremena, a ne da imamo odmah veliki udar, da naš zdravstveni sistem padne i da onda posle toga vi ne možete više da pomažete ljudima, da ne možete da se borite za njihove živote.
Mi smo tada, i to je rekao predsednik Vučić, ja moram to da ponovim, zato što mislim da je to zaista rečenica koja najbolje odražava tu fazu naše borbe - mi smo u Srbiji zaustavili život da bi život mogao da pobedi. I potpuni fokus nam je bio da imamo u što većoj mogućoj meri fizičko distanciranje, socijalno distanciranje.
Ja ću vam reći nekoliko primera zemalja ili gradova koji su imali eksponencijalni rast, koje se po resursima ne mogu porediti sa Republikom Srbijom – Italija, Španija, Njujork, i videli smo šta se tamo dešavalo. To je ono što smo mi želeli da sprečimo. Uveli smo restriktivne mere da bi sprečili te stvari i sprečili smo ih.
Mi smo tada napravili i informacioni sistem Kovid – 19 u zaista najkraćem mogućem roku, i velika zahvalnost celoj struci, IT struci koja je radila sa nama, kako bi u svakom trenutku mogli da pratimo broj testiranih, broj obolelih, broj ljudi u bolnicama i na respiratorima u svakom pojedinačnom mestu u Republici Srbiji.
Od 6. marta mi ležemo i budimo sa ovim brojevima, u kom danu, u kojoj nedelji epidemije se nalazimo, koliko ljudi je testirano, koliko je pozitivno na Kovid – 19, koliko nam je ljudi preminulo, koliko je na respiratorima, koliko ljudi je izlečeno. Ja verujem da se od 6. marta najveći broj naših građana budi sa istim ovim mislima.
Počela je u toj drugoj fazi nastava na daljinu, penzionerima smo isplatili penzije na maksimalno bezbedni način. Veliki fokus u ovoj fazi, ogroman fokus, ogromni resursi su bili i na prihvatanju pomoći i podrške koja nam je stizala iz naših partnera iz celog sveta kako bi pojačali naše kapacitete za borbu protiv ovog virusa.
Prva donacija iz inostranstva organizovana je u saradnji sa kineskom ambasadom. Iz Kine su stigli 15. marta testovi, potom 21. marta iz Kine je stigla velika količina, veliki broj medicinskih aparata, respiratora, dezinficijenasa, maski, druge zaštitne opreme i šest medicinskih stručnjaka koji su još uvek tu sa nama u Republici Srbiji i biće u Srbiji da nam pomažu, da nas savetuju dok ne završimo i ovu borbu i proglasimo pobedu.
Od početka krize naša avio kompanija „Er Srbija“ redovno leti za kineske gradove odakle donosi neophodnu opremu koju Srbija kupuje, ali i onu koji veliki broj kineskih kompanija kao što su „Ling Long“, „Hbis“, „Alibaba“, „Zi Đin“ i ostale kompanije, provincije i fondacije doniraju našoj zemlji.
Kao odgovor na zahtev Srbije od 16. marta za pomoć u borbi protiv Kovid – 19, EU je najavila inicijalni paket vredan 93 miliona evra, od čega 15 miliona evra hitne zdravstvene pomoći i 78 miliona evra za privredni oporavak, a EU je finansirala i još uvek finansira nekih čak 15 letova iz Kine, dakle transportnih kargo aviona koji donose dodatne količine medicinske opreme.
U Beograd 3. i 4. aprila je iz Ruske Federacije stiglo 11 aviona sa medicinskom pomoći i sa medicinskim timovima koji su nam pomagali i još uvek nam pomažu u ovoj borbi. Avion sa humanitarnom pomoći Ujedinjenih Arapskih Emirata je sleteo 29. marta, ukupno 10 tona pomoći uključujući veliki broj zaštitnih odela, rukavica, maski, sanitizera i druge opreme. Avioni su nam i pomoć stizali, kao što sam rekla, iz Turske, Mađarske, SAD, Norveške i drugih.
Nakon ove faze, gde smo se dakle trudili da sprečimo eksponencijalni rast, mi smo ušli u treću fazu borbe, a to je čini mi se, mnogi od vas će se setiti te najave, to je ofanziva ili napad na Kovid – 19. Zbog toga smo krenuli u prošireno testiranje, kako bi što efikasnije identifikovali sve one koji su zaraženi, čak i one bez ikakvih simptoma, locirali potencijalna žarišta i brzo izolovali zaražene, kako bi počeli proces lečenja.
Dakle, tu nam je bio fokus na dve stvari. Veći broj testiranja, prošireno testiranje i otvaranje privremenih bolnica, kako bi one bez simptoma ili sa jako blagim simptomima izdvojili te privremene bolnice kako bi zaštitili bolnice, kako bi počeli proces ozdravljenja čitavog našeg društva.
Sa velikom ponosom mogu da kažem da smo tokom ove borbe naše domaće kapacitete za testiranje ili obradu PCR testova podigli čak 14 puta. Na početku smo mogli da obradimo između 300 i 400 PCR testova, danas možemo nešto više od 5.000 PCR testova, nešto više oko 5.500 PCR testova plus 1.000 do 1.500 testova dnevno, brzih.
Dakle, uspeli smo zaista nešto, što čini mi se mali broj zemalja može da učini u trenutku kada se borite protiv ovakve bolesti. Otvorili smo privremene bolnice u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, dodatno zbog potreba u Novom Pazaru, Čačku i Kruševcu. To je jedna od tema koju su neki pokušali da politizuju, zaista nema razloga. Postoje sasvim jasni razlozi gde se i zbog čega otvaraju privremene bolnice. I svako je u svakom trenutku znao gde su privremene bolnice i po kojim kriterijumima se one otvaraju.
Najmanje što nam je trebalo, da imamo privremene bolnice po svakoj lokalnoj samoupravi, da onda tako razvlačimo naše resurse zaštitna odela, lekarske timove, testove, rendgen aparate i sve ostalo.
Tokom ove faze nam je posebno pomogla radna grupa koju smo okupili na samom početku u kojoj su se nalazili naši naučnici, istraživači, ljudi iz prosvete i sa fakulteta, koji su nam dnevno davali i još uvek nam daju preseke o tome šta se sve dešava u svetu, šta kažu najnovija istraživanja i koje su najnovije terapije koje se upotrebljavaju u svetu.
U tom napadu, u toj trećoj fazi napada na Kovid-19, smo iz tog razloga krenuli, pored ovih tradicionalnih metoda lečenja, ako bih mogla da kažem tradicionalnih, pošto je svakako sve u ovoj bolesti je zaista nepredvidivo i nije viđeno do sada, ali ono što se normalno koristilo od lekova hlorokin, hidroksihlorokin, ovde smo krenuli i sa pripremama za terapiju krvnom plazmom, koju smo krenuli i u Republici Srbiji, što radi tek mali broj država širom sveta. Krenuli smo i u pripreme terapije visokim dozama intravenskih imunoglobolina i još neke stvari, ali zaista ogromna zahvalnost našim naučnicima, istraživačima, fakultetima, institutima, koji sa nama rade na ovome, i zbog čega smo mogli i u ovom segmentu, zaista, čini mi se, da pružimo najbolju moguću pomoć svim onima koji su zaraženi i da damo sve od sebe da sačuvamo svaki ljudski život.
Konačno, četvrta faza, to je ova faza u kojoj se trenutno nalazimo, to su pripreme za potpuno smirivanje epidemije i eventualnu pojavu drugog talasa. To je fazno popuštanje mera fizičkog distanciranja, fazno vraćanje u koliko-toliko normalnog stanja. Najverovatnije, po svemu sudeći u tom smislu neće biti dok se ne nađe vakcina, ali pratimo i gledaćemo šta je najbolje da se uradi u Republici Srbiji.
Ono što je u ovoj fazi potrebno, i tu smo već doneli odluku, to je izrada epidemiološke studije da vidimo u kakvom stanju se sada nalazi naše društvo, koliko je ljudi preležalo Kovid–19, koliko ima antitela, kolika je prokuženost naše populacije i tu epidemiološku studiju će raditi Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Ona će krenuti 4. maja na uzroku od 7.000 domaćinstava.
Krenuli smo u domaću proizvodnju, na šta smo takođe posebno ponosni. Seroloških testova, testova na antitela, to će raditi naš Institut za primenu nuklearne energije INEP, i u roku od mesec dana ćemo imati domaći test na antitela.
Mogu da kažem da u ovom trenutku imamo čak više zemalja koje su nam se obratile i tražile podršku, ukoliko možemo, imamo dodatne kapacitete, odnosno dodatne količine testova na antitela, da računamo da pošaljemo i njima.
Srbija je danas zaista u mnogo, mnogo boljoj situaciji i položaju nego mnogo bogatije i razvijenije zemlje.
Ovde su posebno važne privredne mere. O tome ćemo posebno pričati. Želim da kažem samo da smo mere podrške privredi sa kojima je izašao Krizni štab koji vodi predsednik Aleksandar Vučić, da su čini mi se, uniformno pozdravljene od svih privrednika u Republici Srbiji. Mislim da nikada nisam čula jednoglasnu podršku i čestitanje za mere koje smo sada najavili i krenuli da implementiramo podrške privredi.
Mi smo za mere podrške privredi za ublažavanje posledica krize prouzrokovane Kovidom–19 i za brži oporavak i za brži rast i razvoj, opredelili 5,1 milijardu evra, što je 11% našeg BDP. To je, ne samo među najvećima u jugoistočnoj Evropi, nego samo po onome što smo videli u istraživanju MMF-a za sada, mi smo između šest zemalja, odnosno sa nama, sedam zemalja na svetu, samo sedam zemalja na svetu koje su dale, odnosno računaju nam mere podrške privredi koje su iznad 10% BDP. Te zemlje su SAD, Kina, Australija, Velika Britanija, Francuska i Nemačka.
Međunarodni monetarni fond je za Srbiju projektovao najmanji pad u Evropi od 3,1% za 2020. godinu i jednu od najvećih stopa rasta postkovida, dakle 2021. godina od 7,5%. Sve je ovo zahvaljujući svemu onome što je rađeno od 2014. godine. Ne bi Srbija danas ništa od ovoga mogla da uradi da nije bilo mera fiskalne konsolidacije, da nije bilo ozbiljnosti, da nije bilo discipline, da nismo ozbiljno, odgovorno vodili državu, a pre svega ponovo, i radi iskrenosti, od 2014. godine kao premijer Aleksandar Vučić.
Četiri glavne komponente mera podrške privrede su mere poreske politike, odnosno odlaganje plaćanja poreza i doprinosa za vreme vanrednog stanja, oslobađanje plaćanja PDV-a na donacije zdravstvenim ustanovama. Pod dva, direktna pomoć privatnom sektoru, a to je isplata tri minimalne zarade mikro-malim i srednjim preduzećima i isplata 50% minimalne zarade velikim preduzećima za zaposlene kojima je ustanovljena obustava rada. Pod tri, očuvanje likvidnosti kroz programe Fonda za razvoj i garantne šeme. Pod četiri, podrška građanima, odnosno 100 evra za svakog punoletnog stanovnika u Republici Srbiji, ko se naravno prijavi za ovih 100 evra.
Već se preko 183 hiljade preduzeća prijavilo za isplatu tri minimalne zarade, a Fond za razvoj je već odobrio 25 zahteva za povoljne kredite u iznosu od nekih 800 miliona dinara.
Ono što mi je posebno drago i čime se posebno ponosimo, a to je kako je ova kriza uticala na zaposlenost u Republici Srbiji. Videli smo širom sveta da je stotine hiljada ljudi, milioni ljudi da su ostajali bez posla u prethodnih dva meseca. Videli smo projekcije da će nezaposlenost rasti i do 23% u nekim zemljama, zemljama EU. Mi smo u ovih dva meseca izgubili 2.032 radna mesta. Bilo je inicijalno mnogo više, pa kada je predsednik kao predsednik, kao čovek koji vodi Krizni štab za privredu, izašao sa merama podrške privredi koje su pametno osmišljene da može da se daju samo ukoliko onim kompanijama koje nisu otpustile više od 10% ljudi, odjednom su širom Srbije poslodavci krenuli da pozivaju ljude nazad, da povlače otkaze koje su im već uručeni. To naši građani širom Srbije znaju, videli su, svedoci su toga. Zbog toga je upravo kao prvi rezultat ove najave mere podrške privredi, mi danas imamo tako mali gubitak broj radnih mesta.
Još jedna stvar, molim vas za još malo pažnje i strpljenja, znam da sam odužila, ali mislim da je važno da objasnim i građanima i vama poštovani narodni poslanici, šta smo radili i kako smo se borili.
Pozivali smo naše građane iz dijaspore da ostaju tamo, da se ne vraćaju u velikom broju, iz nekoliko razloga i znali smo da je to najveći izazov i znali smo da je to jedna od najvećih opasnosti i to se potvrdilo.
Danas imate žarišta uglavnom, pa kao po mapi da možete da odredite, u onim sredinama gde se veliki broj naših ljudi iz dijaspore vraćao. Molili smo zato što je to bio potencijalno još jedan ogroman udar za naš zdravstveni sistem, zato što to, takođe, nije bilo bezbedno za njih, da u tom trenutku putuju, i zato što su te zemlje u kojima su oni do tada živeli i radili moguće mogle da im pruže veću podršku, a mi na bolji način da zaštitimo građane koji su u Republici Srbiji. Dosta smo kritikovani zbog toga. Ja i danas mislim da je to bio odgovoran potez. Mislim da je to bio najodgovorniji i najozbiljniji potez koji neko može da uradi, zato što je to bila istina. Koliko god teško bilo to čuti i nepopularno, to je bila istina. I za njih je bilo bezbednije, kao i za njihove porodice, rođake, komšije, za njihove lokale zajednice ovde.
Ali, svejedno, u Republiku Srbiju je ušlo oko 400.000 ljudi i po tome smo mi, odmah uz Rumuniju, nešto više od Rumunije po broju povratnika iz dijaspore, što se i vidi po broju obolelih. Istovremeno dok smo to pričali i tako pozivali, dan i noć smo radili na tome da pomognemo našim ljudima da se vrate ukoliko baš insistiraju i žele da se vrate. Posebno onim ljudima koji su bili zaglavljeni na aerodromima širom zemljine kugle.
Posebno sam ponosna i mislim da svi vi treba da budete ponosni, svi građani ove naše zemlje, na to što smo kao ni jedna druga država u svetu organizovali tzv. humanitarne letove, potpuno besplatne letove da prevozimo naše ljude iz inostranstva u Srbiju, zato što smo želeli da im pomognemo i da vidimo kako možemo u tim zaista nezavidnim situacijama da ih izbavimo, gde god da oni bili širom zemljine kugle.
Mi smo organizovali ukupno 37 humanitarnih letova, 31 prema ili iz zemalja Evropske unije. Ostali letovi bili su usmereni na destinacije u kojima se nalazio najveći broj srpskih državljana u tom trenutku, a to su SAD, Ruska Federacija, Emirati, Katar, Turska, Ukrajina i Norveška. Na ovaj način je u Srbiju prevezeno 2010 lica. Ovim letovima je, takođe, prevezeno, da bi pokazali da jesmo odgovoran i solidaran partner sa svima u ovom trenutku, prevezeno je takođe 809 stranih državljana, od čega 260 američkih državljana, 96 nemačkih državljana, 155 švedskih, 66 francuskih, 57 austrijskih, 23 hrvatska, 9 italijanskih državljana i tako dalje. Ukupna vrednost humanitarnih letova je nešto manje u ovom trenutku od dva miliona evra.
Srbija je, takođe, putem mehanizma civilne zaštite Evropske unije za povratak svojih državljana, i velika zahvalnost Evropskoj uniji i svim članicama Evropske unije na tome, evakuisala 29 naših državljana iz najudaljenijih destinacija. Peru - 12, Australija - dvoje, iz Kine, iz Vuhana – četvoro, Kankun, Meksiko – jedan, Kambodže – jedan, Čile – tri, Kuba – dva, Nepal – jedna, Vijetnam – dva, Japan – jedan. Mađarska nam je pomogla da humanitarnim letom „Vizera“ iz Maroka prevezemo pet naših državljana.
Dakle, na svaki način smo u svakom trenutku gledali, bez obzira kakva je situacija u tom trenutku bila u Republici Srbiji i koliko resursa je bilo potrebno da organizujemo naš zdravstveni sistem, da pomognemo našim zdravstvenim radnicima, da organizujemo ovde restriktivne mere, prevenciju, da se savetujemo sa strukom. U svakom trenutku, 24 časa dnevno, gledali smo gde su naši ljudi u inostranstvu, pokušavali smo i uspevali da im pomognemo, i pored toga što smo bili u potpunosti iskreni i govorili da je u tom trenutku najbolje za njih i za nas ovde da u najvećoj mogućoj meri oni ostaju u tim zemljama.
Kao zaključak, da podvučemo crtu, zdravstveni sistem Republike Srbije ostaje na nogama i odoleo je svim izazovima. Imamo stopu smrtnosti u ovom trenutku u Republici Srbiji koja je najniža u ovom delu Evrope i među najnižima u svetu. U svakom trenutku tokom ove krize prodavnice su bile dobro snabdevane kolika god potražnja bila, a u jednom mesecu nam je potražnja bila kao normalna potražnja za četiri meseca uobičajenih. Nismo videli nestašice.
Nikada tokom ove krize nisu bile dovođene u pitanje isplate penzija ili smanjivanje plata u javnom sektoru, čak naprotiv. Plate zdravstvenim radnicima, koji su podneli i podnose najveći deo ovog tereta i na prvoj liniji fronta su, povećane su za 10%. Penzionerima je isplaćena jednokratna pomoć od 4000 dinara. Da ih ne bi ugrožavali bespotrebno, mi smo, takođe, od aprila doneli odluku da penzije više ne isplaćujemo u dve tranše 10. i 25. u mesecu, već da sve isplatimo odjednom i to 10. u mesecu, da bi oni bili sigurniji i da ih ne bi dva puta ugrožavali.
Nastavljeno je bez ikakvih problema i na najbolji mogući način, o tome nisam čula naročite kritike i hvala ljudima za to, nastavljeno je sa nastavom. Hvala svim prosvetnim radnicima kako su izneli ovaj teret na svojim leđima. Srbija je među zemljama sa najmanjim brojem otkaza usled krize.
Srbija je među zemljama koje su opredelile najviše za podršku privredi, čak 11% BDP-a. Mi smo, uprkos svemu, nastavili sve ključne infrastrukturne projekte, i puteve, i projekte u zdravstvu, i u obrazovanju, i u lokalnu infrastrukturu, i projekte naučne i istraživačke infrastrukture, i čak tokom ove krize pokrenuli neke nove projekte, uz sve mere opreza i prevencije.
Mi smo tokom ove krize uspeli da se organizujemo na način da pokrenemo sopstvenu proizvodnju svega onoga što je bilo deficitarno u svetu, a vezano za ovu i za slične borbe, zaštitnu opremu, dezificijenasa, lekova, testova. Danas Srbija može da proizvodi sve, osim respiratora.
Tokom borbe smo podigli kapacitet za testiranje 14 puta i izgradili jednu novu, najsavremeniju laboratoriju na Kliničkom centru Srbije i u toku je izgradnja još jedne najsavremenije laboratorije u sklopu Instituta za javno zdravlje u Nišu. Mi, na svu našu sreću, nismo videli pacijente kako leže po hodnicima, niti je broj preminulih bio takav da nismo imali gde da ih sahranimo. Nismo videli tuče po prodavnicama, ni nestašice hrane i lekova. Imali smo slučajeva kada su nas naši građani u inostranstvu molili da im odavde šaljemo lekove zato što u zemljama u kojima su nije bilo lekova.
Nismo morali da isključujemo ljude sa respiratora da bi mlađima spasavali živote. Sačuvali smo fiskalnu stabilnost. Nije nam trebala finansijska pomoć ni od MMF-a ni od EU. Izgubili smo svi mi dragocene ljude u ovoj borbi, ali smo, mislim, pokazali lice Srbije kojim možemo da se ponosimo.
Na napade od jednog dela opozicije, svih onih koji su pokušali i pokušavaju da se domognu vlasti bez izbora i koji su mislili da na taj način mogu da iskoriste ovu ovakvu krizu, krizu za koju se ceo svet slaže da je najgora kriza od Drugog svetskog rata, na njihove napade, na optužbe najraznovrsnije koje smo morali da slušamo tokom ove borbe, od toga da naseljavamo migrant do trgovine ljudima, do ponovo otvorenih pretnji i predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i njegovoj deci, ja se u ovom trenutku sada u mom izlaganju nisam i neću se na njih osvrtati iz poštovanja prema našoj borbi, iz poštovanja prema našim žrtvama, a biće prilike svakako tokom ove rasprave.
Još jednom, najveća zahvalnost našim zdravstvenim radnicima, njihovim saradnicima i takođe, najveća zahvalnost njihovim porodicama. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsednici Vlade.

Dajem reč po prijavama Vojislav Šešelj, Čedomir Jovanović, Đorđe Milićević, Milan Lapčević i Balint Pastor.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je ovoga puta vodila borbu za spas stare i najstarije generacije i po svemu sudeći uspela je, ali borba još nije završena, epidemija može da se vrati ko zna kad, ko zna gde, ko zna kako i mora se biti oprezan.

Zašto je Srbija vodila borbu za spas stare i najstarije generacije? Zato što mi duhom ne pripadamo EU i nismo spremni jednim potezom da žrtvujemo najstarije i da kažemo oni su svakako otpisani, oslobodiće nam fondove penzijskog osiguranja, oslobodiće nam budžetske stavke itd. To su na zapadu radili. Jedna Švedska ima oko 10 miliona stanovnika, a 2.600 je već umrlo od Korona virusa. A kada pogledate ko su ti umrli, sve preko 80 godina. U Italiji nekoliko 10 hiljada, u Francuskoj takođe, prosek u Italiji, prosek starosti - 81 godina.

U Srbiji je brojka relativno niska, a mogla je biti još niža, a da nije bilo neodgovornosti u nekim staračkim domovima da su na vreme preventivne mere sprovedene. Ali, iako imamo razloga za relativno zadovoljstvo, pa kad sagledamo još u uslovima vanrednog stanja koliko je bilo manje saobraćajnih nesreća i pogibija, koliko je manje ljudi ubijeno od strane kriminalaca i tako dalje, mi u ukupnoj brojci nismo na gubitku nego čak i na dobitku. Naravno, svaka je smrt tragična, najgora je za one najbliže srodnike koji ostaju. Onaj koji umre njemu više nije ništa, on nema više nikakvih problema, ali najbliža rodbina strada. Da je kod nas primenjen sistem kao u zapadnoj Evropi da se pusti da nepoznata epidemija prvo obuhvati 60%, 70% populacije kako bi se stekao kolektivni imunitet i kod nas bi bilo mrtvih skoro kao u Švedskoj i kod nas bi bilo mrtvih proporcijalno kao u Francuskoj, Italiji, Velikoj Britaniji itd.

Mi pripadamo jednoj civilizaciji koja voli i poštuje starije i nije spremna da njihove živote žrtvuje da bi bolje i lepše živela. Otuda smo primenjivali mere koje se primenjuju koji je u Kini i tamo je na delu civilizacija stara nekoliko hiljada godina koja posebno poštuje starije i najstarije. Tako je prošla i Rusija koja takođe mnogo poštuje stare i starije i prvo su skočile u njihovu zaštitu. To je ono što je kod nas dobro. Ali, mi opozicionari nismo ovde da hvalimo vlast, ovo što je uspešno to je uspeh svih nas, jel tako, a ono gde ste pogrešili to su samo vaše greške i zbog njih morate biti pozvani, bar na političku odgovornost.

Vi ste zaveli vanredno stanje, možda su postojali razlozi. Ja bih rekao - jesu, postojali su. Trebalo je zavesti vanredno stanje, moguće i stanje vanrednih okolnosti, vanredne situacije povodom epidemije, ali uslovi za vanredno stanje su bili ispunjeni. Postoji stara latinska poslovica – Salus populi suprema lex est – Zdravlje naroda je vrhovni zakon. Dakle, šta je trebalo da uradite? Trebalo je pri zavođenju vanrednog stanja da poštujete sve ustavne i zakonske mere, zakonske obaveze u onoj meri u kojoj se one mogu poštovati. Vanredno stanje po Ustavu trebalo je da proglasi Narodna skupština.

Vi ste rekli, Skupština nije mogla da se sastane. Ko je to proveravao? Kako nije mogla, kad nije ni sazivana. Mogli su preko radija i televizije da nas pozovu, mi bi se sjatili. Ako kažu obavezne maske, možda mi ne bi mogli nabaviti ove maske zahvaljujući ministru zdravlja, nije ih bilo dovoljno, ali mogli smo od vojske uzeti gas masku, pa dođi na sednicu Skupštine. Ja znam, Maja Gojković je u vreme bombardovanja, kad su svi mostovi u Novom Sadu bili porušeni, vojnom skelom išla na sednicu Savezne Skupštine, vojnom skelom, pod bombama. El tako bilo, Majo? E, moglo je i ovog puta i onda niko ne bi mogao da kaže, da je Ustav prekršen.

Odnos vlasti prema ovoj tragediji koja nam je pretila bio je s jedne strane dobar, upozoravajući, mobilizatorski ali s druge strane pomalo brutalan, pomalo bahat, moglo se dakle, da bi se postigao cilj i pogaziti nešto što nije smelo ili nije moglo da se gazi. Još pre više od dvesta godina Monteskije je u svom delu „O duhu zakona“ protumačio zašto je neophodno u svakom ljudskom društvu podela vlasti. Zato što se svaka vlast kvari, apsolutna vlast najviše. Zato što jedinstvo vlasti vodi tiraniji. Zato što svaki čovek koji ima vlast kad tad dođe u situaciju da je zloupotrebi. Takva je ljudska priroda. Ljudska priroda se ne može veštački promeniti. Dok smo ljudi, dok postojimo mi ćemo se boriti za vlast, za primat, za prvenstvo, za dominaciju, pa i za hegemoniju i tako dalje. Stalno je među nama nadmetanje.

Pošto je vlast takva kakva je, Monteskje je objasnio da vlast mora biti podeljena i to na tri grane, zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Kako bi svaka od ove tri vlasti one dve mogla da kontroliše. E, tek tada postoji ravnoteža vlasti. Naravno, u tom sistemu podele vlasti mora da odskače zakonodavna vlast, mora biti malo ravnopravnija od ostale dve, jer ostale dve imaju mnogo više mogućnosti u ljudskoj praksi da zloupotrebe vlast, pogotovo izvršna vlast, a možda i sudska.

Kad je situacija takva, vi ste morali da postupite dakle, po Ustavu, da sazovete sednicu Narodne skupštine, pa tek ako se ispostavi da Skupština ne može da se održi, da su porušeni mostovi u Srbiji, da nema struje da krenu vozovi, da nema benzina da krenu automobili, da kažete, evo, Skupština se nije mogla sastati. Gde je vama jedan jedini dokaz da se Skupština nije mogla sastati. Nemate taj dokaz. Kažete, Vlada donela odluku o zabrani skupova više od sto ljudi. Pa, više od pedeset ljudi, a šta nas briga za odluku Vlade. Ne može Vlada koja je nama podređena, koju mi biramo odjednom da nama postane nadređena i da ona spreči sednicu Narodne skupštine zato što sprečava okupljanje građana više od pedeset ili više od stotinu.

Uostalom, mi nismo ovde građani, mi smo ovde narodni poslanici, predstavnici građana, mi nosimo suverenu vlast u državi, a ne Vlada, a ne predsednik Republike, a ne sudska vlast. Narodni suverenitet se kroz nas iskazuje i dokazuje.

Dalje, ugrožen je, naravno, bio opstanak države, ugrožen je opstanak građana, pre svega opstanak građana, a bez građana nema ni države. Argument da se sprovede vanredno stanje je bio tu, ali ga je trebalo sprovesti na primeren način, na Ustavom i zakonom propisan način, u tome je suština.

Vi sad možete meni da odgovorite, vi imate komotnu većinu u Narodnoj skupštini, imate, još uvek imate, posle sledećih izbora nadam se da nećete imati, pa nećete moći baš sve odluke samo svojom voljom da izglasavate, ali, to ćemo videti još.

To što vi imate većinu i što se može opravdano pretpostaviti da ćete vi svaku odluku izglasati, pa makar i nekog konja da imenujete za senatora, ne opravdava vas zbog izbegavanja da se zakaže sednica Narodne skupštine, jer ste pogazili demokratske manire. Ne može se dokazati da u jednom sistemu postoji demokratija ako se ne poštuju demokratski maniri. Vi ste u jednom periodu ovde i te kako kršili demokratske manire. Malo ste se poslednjih meseci ipak vratili poznaniju prava, ja to moram priznati, ali ste bili krenuli za dosmanlijama. Vlast je slast. Udri ko je protiv vlasti. Pa, ste se onda malo povukli i počeli da držite do parlamentarne tradicije, do obaveznih principa i pravila.

Ima tu još argumenata, naravno, koji se mogu izvesti u prilog našoj tezi da nije na adekvatan način vanredno stanje proglašeno, jer morate imati u vidu da ni Skupština nije bila raspuštena. Čak i da je Narodna skupština raspuštena, a ona se kod redovnih izbora ne raspušta, ona se raspušta samo ako su potrebni vanredni izbori, ako je Vlada podnela predsedniku Republike obrazložen zahtev da se raspusti, jel tako? Mi smo u redovnom zasedanju koje je počelo 1. marta, bila je garda, himna, svečanost, mi smo u redovnom zasedanju bili. Mogli smo se sastajati svaki dan, mogli smo spavati u Skupštini, mogla je prvo da dođe ABHO ekipa iz Generalštaba da zapraši celu Skupštinu.

Nekad se na selima kod nas narod protiv tifusa zaprašivao praškom DDT, taj prašak izaziva kašalj, čitav niz nus efekata, ali protiv tifusa je bio dobar, spašavao živote i sad se konji zaprašuju DDT praškom i ostala stoka, dakle, moglo se uraditi i ovde to.

Došla je ekipa iz Kine, došla je ekipa iz Rusije, znaju kako se to radi, mogu i naše podučiti, možemo i mi dalje da razvijamo ove jedinice ABHO, ko zna šta nas čeka u budućnosti i da se na taj način obezbedimo.

Moglo se ovde doneti dovoljno kreveta, po jedna ona vojnička porcija, kašika, viljuška, nož i da ovde jedemo, zasedamo i spavamo. Naravno, ne bi bilo komocije, mogao bi krevet na krevet, na sprat, pa i na tri sprata, ali je sve moglo, a nije. Nema potrebe sada, mi smo tu pred ukidanjem vanrednog stanja, mi smo podneli amandman na ovu odluku i tražimo da se vanredno stanje ukine 3. maja u ponoć, a da se onda proglasi ova specijalna vanredna situacija, kako se to zove ministre, ti si se sad istakao u ovim uslovima, verovatno znaš bolje od mene? Ćuti ti, Rističeviću, tebe nisam pitao. Dakle, može.

Ova najstarija generacija koju smo zaštitili i odbranili, sad joj moramo malo popustiti, postala je nervozna, nemojte ljudi sad zbog psihičkih frustracija sad da počnu da nam umiru. Treba apelovati stalno na ljude i dokazivati da imamo snažne argumente. Nemojte se družiti, izbegavajte neposredne kontakte, pređite na društvene mreže, pređite na telefone, da ne stvorimo uslove da se ponovo pojavi zaraza, ali treba ljude pustiti da izađu na ovo sunce jer sunce vraća poverenje u društvo, sunce vraća volju u život, popravlja raspoloženje i leči od mnogih bolesti.

Od ovih odluka koje ste doneli neke apsolutno ne mogu opstati. To što ste uveli da se suđenje obavlja video linkom, da optuženi iz zatvora prati suđenje preko televizijskog ekrana i da bude osuđen na dve, tri godine zatvora to je apsolutno nedopustivo, to ne može da opstane, to je protivno našem ustavnom sistemu, krši se princip neposrednosti suđenja, krši se princip prava na javnu raspravu, a to je prisustvo optuženog u sudnici u toku procesa i njegovo delotvorno učešće u procesu u jedno od njegovih osnovnih prava.

Evropski sud za ljudska prava je utvrdio da povredu Evropske konvencije o ljudskim pravima o zaštiti ljudskih prava predstavlja i slučaj da je optuženi bio u staklenoj kabini u sudnici. Dovedete ga u sudnicu, pa držite u staklenoj kabini, pa i to je kršenje ljudskih prava i to sprečava njegove stalne konsultacije sa braniocem, ukida jednakost strana o postupku i tako dalje.

Od kad su dosmanlije uvele Specijalni sud, što je takođe protivustavno u našem sistemu, tamo se svima sudi tako što se optuženi ubace…

Kako se zove ono gde se ribe drže, Nataša?

(Nataša Sp. Jovanović: Akvarijum.)

(Marijan Rističević: Riblja čorba.)

Akvarijum, nije riblja čorba.

Stavljate optužene u akvarijum. To su radile dosmanlije, to radite i vi. To je apsolutno protivno Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Dovedete ga kao soma u akvarijumu i on jedva diše tamo, nema ni vode, da barem sipate vodu, pa hajde, pa da plutaju malo. Nijedno suđenje koje je obavljeno pod takvim uslovima nije regularno i moraće da bude poništeno. Mnoge časne ljude ste tako osudili, Čedo, uključujući i Legiju i Zvezdana.

Dalje, kad je reč o ljudima kojima je suđeno na ovaj način, njihove presude odmah moraju biti ukinute i mora intervenisati vrhovna sudska vlast. Vi ste gonili ljude koji su kršili propise o vanrednom stanju, pa ste kažnjavali novčano, pa ste neke prekršajno i tako dalje. Kad se ovo završi, po mom mišljenju, pošto nikada ranije nismo bili u ovakvoj situaciji i narod nije imao sa time iskustva, ovog puta treba prekršiocima, to objektivno nisu veliki prekršaji, a u uslovima vanrednog stanja i epidemije jesu i strašni, ali kad se to prevaziđe nisu, treba aktom predsedničke milosti, odnosno pomilovanjem da se njima ukinu te presude ili da Narodna skupština donese zakon o amnestiji gde će tačno navesti za koja krivična dela i za koji način kršenja tih krivičnih dela.

Još jedna stvar koja je veoma važna.

Ana, niste stigli da izvršite rekonstrukciju Vlade pre ovoga. I sama si svesna kakva je situacija u Vladi, da više od pola ministara nije funkcionisalo. Jel tako? Neki su išli za svojim interesima, baš ih briga u kakvoj je situaciji zemlja. Nekima su i dalje draže zapadne ambasade nego sudbina sopstvenog naroda. Uostalom, nekoliko puta nam je predsednik Republike, Aleksandar Vučić, rekao da se iz budžetskih sredstava za Ministarstvo zdravlja svake godine izgubi 20% novca, ne zna se gde.

I šta se ove godine desilo? Šta se desilo u uslovima vanrednog stanja? Trebalo je da se pozove BIA, da načelnik BIA preuzme resor ministra zdravlja i da pored BIA rukovodi i zdravstvenim ministarstvom, kako bi se sačuvalo od propasti, kako bi se sprečila pljačka, kako bi se sprečile pronevere kod javnih nabavki. Jel to istina? Jeste, istina je i te kako. Pohvalio je predsednik Republike BIA upravo zbog toga.

Hvala.
Reč ima predsednica. Izvolite.

Ovo je zaista u svakom smislu vanredno stanje. Moram vam reći, poštovani poslaniče, da ste me još jednom uverili u to da u životu nisam mislila da ću čuti Vojislava Šešelja da se poziva na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, ali su vanredna stanja.
Hoću da vam se zahvalim što ste dovoljno korektan da kažete makar da smo ovu borbu dobro vodili i da ne kritikujete stvari koje se tiču ljudskih života i zdravlja nacije.
Što se tiče vaše brige, i na to ću prvo odgovoriti, i brige sigurno mnogo građana Republike Srbije oko toga da epidemija može da se vrati, da treba biti oprezan, apsolutno se slažem u tome. Najavljuju da zaista epidemija i može da se vrati, da može da postoji taj drugi talas, ili na jesen ili u zimu i svakako da nismo bezbedni dok nema vakcine. Upravo zbog toga, Republika Srbija se zaista jako dobro pripremila i dodatno se spremamo za eventualno, paralelno sa tim kako gasimo ovaj i za eventualno novi talas, bilo u jesen, bilo u zimu, i zbog toga je izuzetno važno, krucijalno, da Republika Srbija ima sopstvenu proizvodnju ELISA testova, odnosno seroloških testova, testova na antitela i to je fenomenalna vest za sve nas i zaista za celu našu zemlju.
Druga izuzetno važna vest - da smo mi, zahvaljujući i našoj organizaciji, a posebno zahvaljujući donaciji od strane brazilske kompanije EMS koja je vlasnik "Galenike" u potpunosti obezbeđeni što se tiče leka "hlorokin" koji je, koliko razumem, jedno od osnovnih terapija za Kovid - 19. Oni su proizveli određenu količinu, koju su donirali Republici Srbiji. Dakle, neće biti u maloprodaji, nego ćemo mi čuvati to za pacijente. U ovom trenutku mi imamo dovoljno leka "hlorokin", u ovom trenutku za 42 hiljade pacijenata. Dakle, zaista smo obezbeđeni i bezbedni, i za ovaj talas i za eventualno naredni talas epidemije.
Hoću posebno da kažem da zahvaljujući angažmanu predsednika Vučića, da, čini mi se, danas dolazi još jedna dodatna količina leka "hlorokin" kao donacija Francuske i francuskog predsednika Makrona, tako da, što se tiče lekova, nemamo nikakav problem, obezbeđeni smo i za ovaj talas i za eventualni, ako bude naišao.
Takođe, iz ovog razloga, radimo i na uspostavljanju banke krvne plazme, dakle, svih onih ljudi koji su izlečeni i rekovalescenata, banke krvne plazme, da imamo, ukoliko bude bilo potrebe, za sledeći talas. I zbog toga je takođe izuzetno važna domaća proizvodnja zaštitne opreme, koja je sada uspostavljena u Republici Srbiji.
Naša logika je bila da će se svi u svetu tući za ove stvari, kao što su se tukli i sada, i da mi treba u što većoj mogućoj meri da se oslanjamo na sopstvene resurse.
Dakle, spremni smo za sve što može da se desi i u budućnosti.
Što se tiče zasedanja Narodne skupštine, i struka je potvrdila da je to bilo u tom trenutku posebno, krajnje nebezbedno, zato što se tu ne radi samo o 250 ljudi, vi to mnogo bolje znate, tu se radi verovatno o više od 500 ljudi koji su potrebni pored vas, poštovanih narodnih poslanika, da radi administraciju, obezbeđenje i sve ono što mora da se organizuje jedna sednica Narodne skupštine. Dakle, 500, ako ne i više ljudi, to ćete znati vi bolje od mene. Na jednom mestu, na zatvorenom, u vreme kada je epidemija na početku i raste, je bilo više nego neozbiljno. To bi bilo u potpunosti neodgovorno.
Mi bi mogli da pravimo eksperimente ovde, pošto vi kažete - nemamo dokaz da je to nebezbedno, mogli bi da pravimo eksperimente, ali s obzirom na to da ima narodnih poslanika koji imaju i preko 65 godina, ja verujem da niko od nas ne bi baš naročito želeo da pravimo takve eksperimente, zato što bi sve to bilo na našu dušu.
Možda je vama lako da kažete i nekima drugima je lako da pozivaju penzionere da izađu, ali oni za te živote odgovorni nisu. I nemojte da budete kao Dragan Đilas, koji poziva penzionere da izađu i kaže - čini mi se da je to dobro, nama se čini u Savezu za Srbiju da je to dobro, nemamo nikakvu potvrdu struke, ali dobro zvuči. Pa, ne, taj politički populizam zaista u ovakvim situacijama ne samo da ne zvuči dobro, nego će koštati ljude života.
Dakle, ovo je bilo krajnje nebezbedno. Nismo jedinstveni u tome da parlament nije zasedao. Čim se ispunio minimum minimuma uslova da se uz sve ove mere prevencije, kada mi već imamo virus više od nedelju dana na silaznoj putanji, kada je nama već četiri dana stopa zaraženih u odnosu na broj testiranih oko 6%, a danas se nadam da će se smanjiti još i mislili smo da ima ljudskog smisla da se Narodna skupština okupi.
Nažalost, i danas ne vidim, što je opet meni, nekoliko puta sam rekla to tokom ove krize, ljudski, nije ni politički, poražavajuće, deo opozicije u Skupštini, koji dva meseca koristi ovo za političku borbu. Dva meseca kritikuje zašto Skupština nije zasedala, a oni ni u jednom trenutku nemaju nameru da budu u toj Skupštini, kao što ni tada ne bi bili u toj Skupštini, pošto su 15 meseci pre toga bojkotovali Skupštinu. Sada je bezbedno za nekog ko ima preko 65 godina, a narodni poslanik je, s koje god liste, ko god da je glasao, da sedi u ovoj Skupštini, a za njih je nebezbedno ili se opet pozivaju na taj bojkot dok nas kritikuju da nema Skupštine u ovakvim uslovima? Dakle, nismo jedinstveni u tome.
Da li je Ustav prekršen kao što ste vi lepo rekli? Dakle, postoji odvajanje nadležnosti između izvršne, zakonodavne i sudske, pa onda nije svakako ni na vama da kažete da li je Ustav prekršen ili nije, nego na Ustavnom sudu, ja mislim, tako da sačekamo, recimo, da se, evo, ne mešate vi u njihovu nadležnost kao poslanik. Dakle, da sačekamo.
Ja sam uverena da nije, vi ste uvereni da jeste. Ja mislim da sačekamo Ustavni sud. Čini mi se da je to u redu i u skladu sa vladavinom prava, i verujem i u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, na koju se pozivate.
Da vas pitam još neke stvari. Gde smo pokazali bahatost? U našoj brizi prema ljudima? Gde smo tačno u ovih dva meseca, ili nešto duže, pokazali bahatost? Aleksandar Vučić se nije ni bavio politikom. Srpska napredna stranka se nije bavila politikom, zato što je on rekao da politike nema dok traje borba ove zemlje, svih nas protiv Kovida–19, da se politikom neće baviti, da o politici neće pričati, da neće odgovarati na napade. Ja sam to jednom uradila, jednom uradila. Gde smo tačno pokazali bahatost? Pokazali smo odlučnost, pokazali smo i hrabrost, ali bahatost pokazali nismo.
Što se tiče imenovanja konja za senatora, drugi su imenovali konje za senatore, ne mi. Drugi su imenovali konje za senatore.
Konačno, što se tiče ministra zdravlja i celog ovog sektora i ostalih ministara, zaista, moram sada da vam kažem da je cela Vlada i svi ministri, da su dali sve od sebe. Nije svaki resor bio u mogućnosti, niti su takvi resori da svi budu podjednako uključeni, ali svi su uradili sve što su mogli da implementiramo odluke koje smo donosili u cilju zaštite života naših građana. Ministarstvo zdravlja i ministar i ceo zdravstveni sistem su izneli ogroman deo ove krize i hvala im na tome.
Mislim da nemate pravo, mislim da nemate pravo da govorite na taj način, posle svega ovoga, o celom ovom resoru, koji je, na kraju krajeva, i bio na prvoj borbenoj liniji, uz sve nas i, naravno, predsednika Republike.
Tako da, velika podrška mojim ministrima, posebno Ministarstvu zdravlja i ministru zdravlja. I samo napred, borimo se dalje. Hvala.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, replika. Izvolite.

Celog svog života, gospođo Brnabić, ja sam bio borac za striktno poštovanje Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i Pakta UN o ljudskim pravima, celog svog života. Bio sam žrtva te borbe više puta pod komunističkim režimom i u zatvorima veliki deo svog života proveo i sve vreme boravka u Haškom tribunalom neprekidno sam se pozivao na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i tek kada sam bio spreman i život da žrtvujem, onda su odlučili da mi ipak poštuju pravo da se sam branim i da sam sebi imenujem saradnike u odbrani i neka druga prava, nije bitno. Prema tome, nemojte napamet da govorite.

Kao narodni poslanik imam pravo da se mešam u nadležnost svih državnih organa. Niko pred narodnim poslanicima nije neprikosnoven, pa ni Ustavni sud. I Ustavni sud podleže kritici narodnih poslanika, a i te kako, otkad postoji Ustavni sud imali smo razloga da ga kritikujemo zbog raznih loših, nakaradnih i protivzakonitih odluka. I sada ću to raditi.

Ne znam, još se i Ustavni sud nije ni izjasnio. Trebao je. To bi trebalo da je išlo po hitnom postupku. Nije strašno i ako izgubite jednom parnicu pred Ustavnim sudom. Nije strašno i ako jednom se kaže prekršili ste Ustav u tome u tome, hajde to ispravite, pa idemo dalje, a ne da ste neprikosnoveni, da je samo onako kako vi kažete. Što je onda morala BIA da vodi glavne poslove Ministarstva zdravlja, kada je tako idealna situacija bila kako je sada predstavljate? Da li je predsednik Republike sam to priznanje odao BIA? Jel tako bilo, Đukanoviću? Evo mi svedoka Đukanovića, on neće slagati, u njega se uzdam.

Hvala.
Govorite dve minute i 18 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice Vlade, ministri, želim prvo da kažem da mi je drago što danas radimo zajedno, što ste živi i zdravi, što ćemo moći da vodimo političku raspravu i da se borimo sa verom da to radimo u najboljem interesu našeg društva.

Na početku, gospođo Brnabić, želim da vam se zahvalim. To nije samo izraz lične zahvalnosti vama. Znam da vi imate svoju porodicu, kao što imam i ja, kao što imamo svi mi, i da ste radeći posao u ovom prokletom vremenu podneli veliku ličnu žrtvu. I kada ste grešili, a nema bezgrešnih, siguran sam da ste verovali i želeli najbolje kao i svaki normalan čovek u ovoj zemlji. Ali, dužan sam da vam se zahvalim kao predsednici Vlade, jer je to hvala svim onim fantastičnim ljudima će, a to je pravilo života, ostati u senci, a zapravo su veliki heroji ovog vremena.

Mi smo u ovoj pandemiji upoznali nekoliko lekara, videli poneku medicinsku sestru i nekog medicinskog tehničara, videli smo spotove naših trgovinskih lanaca i u njima ljude koji su se postarali da svakog dana možemo da iskoračimo ili zakoračimo u svet lišeni nekih strahova koji su predstavljali problem na nekom drugom mestu.

Dužan sam to da kažem kao narodni poslanik i kao političar, jer smo mi društvo u kojem je oduvek bilo deficita u poštovanju i tog neodgovornog viška u omalovažavanju i nekorektnom odnosu.

Gospođo Brnabić, puno toga ste rekli u svom govoru. Ali, pokušajte da me shvatite krajnje dobronamerno. Ovo je jedna od poslednjih prilika da mi politički razgovaramo, da govorimo o politici.

Mislim da se danas više od virusa govori o izgledu sveta nakon ove pandemije i da je beskraj analiza koje pokušavaju da nam objasne šta se to u našem životu promenilo. Zašto vam kažem da pokušate da ovu raspravu preusmerite na neki drugi tok, na politički? Pleksiglas, maska, rukavice, hlorokin, antitela, to u većoj ili manjoj meri štiti nas od Korona virusa, od Kovida-19, ali šta nas štiti od političke gluposti, od beskrupuloznosti, od laganja, od neiskrenosti, sebičluka? Šta nas štiti od političkog slepila?

Pod ovom kupolom 80 godina ljudi govore, i mi među njima, uvereni da rade najbolje za Srbiju, a kakva nam je Srbija danas? Kada je pogledamo, onda možemo sa sigurnošću da kažemo samo jedno – sve se u ovom svetu promenilo, samo se ne menja srpska politika, njen karakter i naši međusobni odnosi. Mi nismo ljudi koji na tako nešto smeju da pristanu, jer živimo u diktaturi. Da li hoćemo parlament na sednici ili parlament na stepeništu ispred ove zgrade? Ako hoćemo opoziciju u sali, da li smo sposobni i spremni da tu opoziciju čujemo, saslušamo čak i kada se sa njom ne slažemo i kada je ne razumemo? Mi smo u ovu krizu ušli kao politički uništeno društvo.

O kojoj sednici parlamenta mi treba sada da raspravljamo, a koja bi nešto pozitivno ostavila za sobom da je održana u martu mesecu? Hoćete li da vam kažem šta bi bila posledica sednice iz marta meseca, pri čemu i ja mislim da bi bilo bolje da se to tada videlo, pa da danas pokupimo čaure i da vidimo ko je preživeo, a ko nije, jer posle te sednice nam ne bi pomagali respiratori. Posledice sednice na kojoj bi mi pokazali svoje pravo lice bile bi takve da bi ljudi tražili virus, a ne bežali od njega, da bi tražili policijski sat za boravak u kući, a ne na ulici. Dotle smo mi doveli ovu zemlju.

Danas u 20 časova aplaudiramo lekarima, a u 20.05 dezorijentisano, urnisano društvo lupa u šerpe boreći se protiv diktature, a diktatura je politika koju sprovodi vaša Vlada u dogovoru sa lekarima kojima se na stepeništu ovog parlamenta preti. O tome moramo da govorimo, gospođo Brnabić.

Reći ću šta je strašan problem ovog vanrednog stanja – način komunikacije. Mi nismo imali puno prilike da o tome razgovaramo. Kod nas se, uostalom, razgovori ne vode, mi režimo jedni na druge i ujedamo se. Imam razumevanje za pritiske pod kojima ste bili, za teške okolnosti, za neizvesnost. Danas je lako komentarisati neke događaje, postupke koji su ostali za nama, ali nikad nisam bežao od odgovornosti, preuzimao sam je i za sebe i za druge i vrlo dobro znam kako se teško živi i radi kad donosiš odluke prvi put u životu, kad nemaš koga da pitaš, kad nemaš sa čim da uporediš, a od njih zavisi nečiji život.

Ipak, sada kada smo na kraju svega ovoga, ne mislim na kraju pandemije i borbe protiv virusa, morate shvatiti, gospođo Brnabić, Vlada ne moli, predsednik ne preklinje, vlast ne preti. Možda u nekim drugim društvima da, gde postoji jasan sistem odgovornosti, ali ovom našem, gospođo Brnabić, više nego ikad bio nam je potreban dogovor.

Divni su ljudi koji su izneli ovo vanredno stanje prethodnih mesec i po dana. Generacije starih i klinci koji su sedeli pred ekranima gledajući program RTS-a i tako kompenzujući izostanak mogućnosti da odu u školu. Divni su ljudi koji su radili uprkos svemu i zbog toga sa tim ljudima vlast mora da razgovara. Trebali ste i morali ste da nađete snage za drugačije jezik kojim ste se povremeno obraćali ljudima.

Razumem da neko može da bude i ljut i povređen, ali smo previše izmrcvareno društvo da bi bez posledica moglo da prođe sve ono kroz šta smo prošli zajedno od marta meseca. Zato danas jedan deo društva ima utisak da zapravo treba da se bori u vanrednom stanju protiv vlasti, a ne protiv onoga što nam je zajednički problem.

Na sastanku koji smo održali na početku vanrednog stanja rekao sam da je za nas sramota da se bavimo stranačkom politikom, da čak i razgovaramo o izborima dok ljudi umiru na svakom koraku oko nas ili su u životnoj opasnosti. Dogovorili smo se da ćemo obarati stranačke ruke kada prođe vanredno stanje. Do toga nije u potpunosti došlo i to je naša zajednička odgovornost.

Pitam vas, gospođo Brnabić, ima li danas prostora za neki dogovor? Kako mislimo dalje? Da li uopšte znamo kako ova zemlja treba da izgleda sutra ili je to vizija vlasti koju mi, pošto smo opozicija, naravno, treba da negiramo odgovarajući nekom svojom?

Koliko godina ima profesor Kon, gospođo Brnabić? Ja mislim više od 70 godina. Koliko? Šezdeset i četiri, šezdeset i pet godina. On se nije pojavio juče u našem zdravstvu. Ja ga se sećam iz 2009. godine i krize koju smo imali sa virus H1N1, a kada je država kupila tri miliona vakcina, a onda nesposobna da sprovede vakcinaciju kompromitovala vakcinaciju do te mere da danas imamo problem sa društvom koje apriori odbija svaki oblik takve medicinske zdravstvene zaštite, pa smo peglali fleke tako što smo u zatvor poslali direktorku Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Godinu dana u pritvoru, puštena, oslobođena nakon toga.

Nikada nismo o tome politički razgovarali, pa smo zato danas došli u situaciju da onaj ko radi svoj posao, sa nekim drugim ko takođe radi svoj posao, ja ne znam za koga je Kon glasao, da li je glasao za vas ili za mene, to ne treba da nas interesuje. Onog trenutka kada smo mi od Srbije napravili zemlju u kojoj je čovek koji radi svoj posao, zajedno sa nekim drugim koji, takođe, radi svoj posao, sa vama, jedan kraj drugog, ne može zbog toga što ste vi moj politički protivnik on da postane žrtva svega toga. Morate da progovorite i da zaštite lekare koji dele danas sudbinu čitavog niza ljudi koji su prošli to kroz šta oni prolaze danas, zbog sličnih pobuda, ali je njihova uloga u društvu drugačija.

Nikada nisam video Dariju Kisić Tepavčević. Nisam znao da postoji. U tri popodne nisam gledao te konferencije za novinare zbog njene frizure, nisam primetio. Nezadovoljni ljudi, gnevni ljudi, nesrećni, mogu da budu besni. Političari nemaju pravo na to. Zdravstveni radnici i struka moraju biti zaštićeni ovde, ne tako što ćemo mi njima iskazivati zahvalnost po televizijskim emisijama, nego tako što ćemo jednom zauvek reći – svako ko radi svoj posao u ovoj zemlji služi ovoj zemlji i svaka vlast je dužna da ga štiti, a svaka opozicija da ga poštuje jer će sutra raditi sa njim ili ja treba da dođem sa svojim Konom, sa svojom Kisićkom, sa svojim Stevanovićem, sa svojom medicinskom sestrom. To je ludnica, nije zemlja.

Mnogo toga mi možemo da zamerimo jedni drugima, i treba da zamerimo. Nikad se neću pomiriti, nikad se neću pomiriti sa stavom da je Srbija diktatura. Šta je problem danas? Problem je što je Vučić Vučić, što sam ja ja, što je Đilas Đilas, što mi iz svoje kože ne možemo. Što je Đilas Đilas. To je problem. Lupali smo u šerpe 1996, zato što je Milošević pokrao izbore. Danas se beži od izbora, da bi lupali u šerpe. Nemam ništa protiv i moja deca izađu pa lupaju, nastave od osam uveče. Nek svako lupa, nek pokaže da je nezadovoljan, ali ne lupaju oni samo vama, lupaju i meni, svakom političaru u ovoj zemlji, lupaju neposredno parlamentu, ruini od parlamenta. Ne zato što ja želim da bude takav, nego što je demokratija nešto drugo, kao i parlament.

Vodio sam zemlju jednom sa kolegama u vanrednom stanju. Dan nakon ubistva predsednika Vlade u 10 ujutru, održali smo sednicu parlamenta na kojoj smo potvrdili odluku o uvođenju vanrednog stanja u zemlji. Bilo je teško, to smo uradili, ne zato što nismo mogli bez te odluke, nego zato što smo želeli da pokažemo društvu da država postoji. Danas vi možete da pokažete da država postoji tako što ćete vrlo jasno reći istinu, nema više priče u vanrednom stanju o naprednjacima, liberalima, demokratama, radikalima o ne zagovaram ja neki giletarizam reda radi.

U takvim vremenima kakva su ona koja smo mi ostavili za sobom, i koja nažalost, za koja ne možemo da kažemo da nisu pred nama, danas je Institut za zarazne bolesti „Robert Koh“ rekao da se vraća reproduktivna snaga virusa u Nemačkoj, da je sa 0,9 otišao na 1,1, odnosno na 1,1 a na 1,1 se raspada sistem. Dvadeset šest miliona ljudi je ostalo bez posla u Americi, četiri miliona u Velikoj Britaniji, 1,7 miliona u privrednom sektoru u Grčkoj. Kakva je budućnost, o tome treba da razgovaramo. Ova zemlja nema budućnost ako nema zrelu i odgovornu politiku.

Jeste, šizofrena je ta pozicija, biti opozicija vlasti i većem delu opozicije, ali, nažalost to je jedini put koji možeš u ovom trenutku da uradiš ono što smatraš da je ispravno za ovo društvo. Ja mislim da je ispravno danas reći Srbiji istinu.

Za mene je vređanje zemlje, dokazivanje naše nesposobnosti tako što ćemo prebrojavati mrtve i sa jedne i sa druge strane grane, vređanje zemlje, uveravanje da mi nemamo nijednog prijatelja u svetu, ali isto tako i vređanje zemlje i ona konferencija za novinare na kojoj napujdani kerovi iz tabloida kažu ono što neko iz vlasti ne želi da kaže. Prekinite sa tim, ne kažem vama lično, prekinite sa tim. I meni se ne dopada politika Aleksandra Vulina, ali sam mislio da nije vanredno stanje vreme u kome treba da iznesem saopštenja i tražim ostavke. To se ne radi tada.

Koliko je vojnika pokupilo virus radeći svoj posao. Šta je na kraju ispada da je vojska izašla sa puškama da bi uterivala strah u zemlji? Znate zašto ti ljudi stradaju? Stradaju zbog neodgovornog dela opozicije, ali i zbog toga što vlast nije sposobna.

Mnogo toga se promenilo, napravili smo auto-puteve, napravili smo Klinički centar, jesmo vratili, smo, mi nismo bili na listi zemalja EU, nismo postojali, nisu mogli da nas rangiraju, da nas klasifikuju, nisu imali na osnovu čega, danas je bolje. Ali, vrlo dobro znamo da bi bilo ludilo likovati zbog toga što negde nije stigla maska, što nije stigao mantil. Nama su potrebni novi protokoli, dogovori, strategija, sednica na kojoj ćemo razgovarati kako da se definišu mehanizmi koji će nas učiniti efikasnijim sutra.

Nerviramo jedni druge. Tačno. Koga interesuje to, koga to uopšte interesuje što mene nervira Vučić i ja nerviram njega, i što Šešelj može da bulazni još 100 godina, biće jednako besmislen.

Ovo je prilika Ana da razgovaramo o budućnosti zemlje, da kažemo ono što svako vidi pred našim očima. Ono što je najznačajnije što nam se desilo u ovom vanrednom stanju je poruka da su ljudi živi, da žele nešto. To moramo da im damo.