Zahvaljujem se.
Htela sam samo da prokomentarišem kratko.
I prethodno mi je malo zaparalo uši kada je koleginica Stojković rekla da evropske integracije i evropska budućnost ostaju neki san koji mi sanjamo. Zaista nisu to pusti snovi, nego aktivna rešenost i politička odluka u koju smo ušli svi i kao Vlada i građani koji su to podržali na više izbornih ciklusa, jer je ovde ranije u prvom diskusije govoreno o tome kako će biti izbori 2022. godine, ali nemojmo da zaboravimo da su bili i ove godine i da su građani vrlo aktivno i vrlo spremno prepoznali ono što jeste boljitak, što ima svoje problem, što nesumnjivo ima i neku svoju cenu, da budemo realni, ali da pogodnosti i privilegije koje idu sa tim statusom imaju smisla i da to Srbiji pravo pripada po svemu onome što mi imamo kao kapacitet za integraciju. Prema tome, nemojmo samo o pustim snovima nego o aktivnoj rešenosti.
Što se tiče ovoga što je rekao poslanik Tandir, vezano za podršku evropskim integracijama, znate šta, od 2000. godine smo se naslušali godina punopravnog članstva Srbije 2003, pa 2007, pa 2009, 2011. godine od onih koji su tada vodili proevropsku deklarativnu politiku i koji su za sve probleme, koji su postojali u potpuno devastiranom ekonomskom sistemu i ekonomskoj politici Srbije, govorili da je za to odgovoran Brisel, odnosno zahtevi koji dolaze iz Brisela.
Prema tome, neutemeljena obećanja koja su očigledno bila nerealna, plus stalno okrivljavanje Brisela za jednu katastrofalnu ekonomsku politiku koja je dovela do toga da nam je 2012. godine skoro država bila pred bankrotom uzrok su, između ostalog, jednog velikog gubitka poverenja građana Srbije u ono što jeste sam proces. U samom procesu evropskih integracija se dodatno zakomplikovalo time što se od 2015. godine, a to mogu da vam kažem, jer taj proces vodim od 2014. godine, potpuno se promenio odnos značajnog broja zemalja članica EU prema politici proširenja, onda smo dobili udar na evropske integracije sa dve strane.
Dakle, s jedne strane onih koji su skeptični zbog svih neispunjenih obećanja, dakle, pre svega u reformskom procesu, s druge strane zbog onoga, to je počelo, da budemo iskreni, početkom i podudaralo se sa migrantskom krizom, kada u Evropi dolazi do jednog talasa skeptičnosti prema politici proširenja i novim državama. U tom smislu, naravno, da proces ima svoje izazove koji se reflektuju i u javnom mnjenju i podršci građana.
Međutim, ono što je dobro i evo već ne znam koje po redu istraživanje govori da ipak otprilike polovina građana, kada bi se sutra izjašnjavala za članstvo na referendumu, smatra da je to pozitivna stvar za zemlju i glasala bi za. Da li vide problem u procesu? Vide. I tu je nešto veći procenat onih, odnosno niži procenat onih koji podržavaju sam proces, ali ako se već govori o budućnosti, onda je to uvek iznad 50% i pri tom ima značajan broj neopredeljenih.
Prema tome, smatram da je uloga parlamenta da vašu ulogu u procesu evropskih integracija ostvarujete i kroz umrežavanje sa Evropskim parlamentom. Mislim da bi bilo dobro da i parlament, to je samo moje viđenje kao ministra koji se bavi ovim procesom, na konferenciji o budućnosti Evrope koji će biti važna tema za celu EU, i Narodna skupština Republike Srbije trebalo da aktivno učestvuje.
Samo još da vam kažem, što se tiče gubitka i pada sistema snabdevanja strujom, vi ste rekli da je to u selima. Pretpostavljam da ste pomenuli ono što ja nazivam Raški i Zlatiborski okrug. Znate šta, ja imam porodičnu kuću na Jadovniku iznad Prijepolje iz 1932. godine i dobro se sećam, kada sam bila dete, i kada padne prvi sneg nestajalo je struje na tim visinama od po 1.500 nadmorske visine i putevi loši, i to i 80-tih i 90-tih itd. Slažem se da tamo treba raditi, ima problema. Isto tako moram da vam kažem da se to dešava svuda u Evropi. Imali smo pre tri godine haos situaciju u Češkoj, ne samo sela nego i gradovi koji su ostajali bez struje. Imali ste čak jedne godine u Njujorku da su ostali bez struje.
To su stvari koje nisu ciljane prema bilo kome niti ne daj bože prema stanovnicima nacionalnih manjina, jer tamo žive i Srbi i Bošnjaci i razne druge nacionalne manjine i svi dele iste probleme. Slažem se da treba obratiti pažnju na to, ali ne mislim da je to usmereno na bilo kakvu vrstu dodatnog ograničenja prema bilo kome ko je pripadnik nacionalne manjine. Taj kraj inače ima puno problema, infrastrukture pre svega. Taj kraj je bio jedna monoindustrijska privreda gde je od dve-tri fabrike živelo pet-šest opština i gradova. To sada nije lako prevazići, ali treba više obratiti pažnje. Poznajem kraj, pa znam da to nije usmereno ni protiv koga određeno. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Samir Tandir, replika.

Želim da se zahvalim na odgovoru ministrici Joksimović.

Kada kažem Sandžak, apsolutno ne mislim na jednu etničku grupu. Znači, to su opštine, kao što ste kazali Zlatiborskog i Raškog okruga. Mislim da ima problema i u Arilju itd. Zastupam sve građanke i građane koji žive na tom prostoru, i to nije usmereno, kada nema struje ili kada imamo rupu na putu, ni protiv jedne etničke grupe, apsolutno se slažem, jednostavno imamo problem građana koji to definišu vrlo plastično.

Znači, vi ste poslanik, vi ste krivi, pa je kriv predsednik Vlade i onda se dođe do predsednika države. Znači, direktora EPS nekog tamo u Užicu, Prijepolju, Kraljevu, Novom Pazaru niko ne poziva na odgovornost. Za njih su država - predsednik, premijer, ministri, predsednik opštine i poslanik ako ga oni poznaju. Znači, da bi taj nivo odgovornosti spustili, da bi malo poveli računa šta se radi i u tim javnim preduzećima, jednostavno ne treba ni Vlada, ni država da preuzima odgovornost, jednostavno daj da vidimo o čemu se tu radi, drugo, da vidimo kakvo je stanje te niskonaponske mreže.

Što se tiče EU, moje pitanje je upravo bilo usmereno prema tome, jer mi svi poslanici, koji smo glasali za ovu Vladu, imamo deo odgovornosti i ne želimo da nam neko spočitava da to što je neko pre nas davao nerealna obećanja, što je govorio 2003, 2005, 2007. ili 2010. godine da ćemo ući u EU. Iz tog razloga imamo jedno razočarenje među građanima. Iz tog razloga je bilo moje pitanje da bi malo te neke stvari objasnili i da bi se posložile, da vidimo ko je odgovoran i, naravno, situacija u EU nije kao što je bila 2000. godine i imamo evroskeptične zemlje koje smatraju da neke zemlje zapadnog Balkana ne treba da uđu u EU. Hvala još jednom.

Hvala.
Vi ste iskoristili pravo na repliku.
Naravno, kada je reč o Sandžaku, vi znate da je sandžak administrativna jedinica iz vremena Osmanlijskog carstva, a bilo ih je na teritoriji bivše Jugoslavije 27. Kada sledeći put govorite o sandžaku, bilo bi dobro da kažete na koji sandžak mislite, da li je novopazarski, da li je neki drugi itd, kada govorimo o istoriji.
Uopšte ne mislim da to pitanje treba da postavljate kao što neki drugi postavljaju sa aspekta teritorijalne organizacije Srbije, promene Ustava, zakona. To je pitanje za koje postoji redovna procedura. Inače, ne mislim da je to sa vaše strane bilo zlonamerno postavljeno.
Idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić.

Neću podržati ovaj zaključak, i to ne zbog samog zaključka, već zbog toga što je on deo politike – EU nema alternativu.

Kada su pre 200 godina naši osnivači moderne državnosti u Marićevića jaruzi, zajedno sa mojim Šumadincima, kretali da stvaraju državu i tada Otomanska imperija nije imala alternativu. Kada su pre 115 godina Srbi odlučili da ne budu deo Habzburške monarhije i njihovog spoljnopolitičkog plana i tad je izgledalo da ta imperija nema alternativu.

Znači, briselska imperija, takođe, sada nema alternativu po tome kako nam se predstavlja, pa na kraju i ovaj zaključak i svo podređivanje izveštajima te EU i njene komisije je neka vrsta nečega što se nadovezuje na ono što je predsednik Skupštine lepo rekao, pominjući sandžake, a to je vodanje opanaka.

Ne znam da li znate šta je vodanje opanaka, ali naši preci su nekada morali, kada dođu age i begovi u njihovu kuću, da uzmu i vodaju opanke po dvorištu. To poniženje koje su odbili pre 200 godina mnogo liči na ono što danas mi doživljavamo kada Lajčak kaže da će nam on prekrajati Ustav, ovaj Ustav u kome piše da je Kosovo i Metohija u preambuli neodvojivi deo Srbije.

Mi svi ovde znamo nešto o čemu ne pričamo, ali ja mislim da treba da se kaže, bar zbog one polovine naših građana koji ne misle da EU nema alternativu, a to je da odluka o tome da li će Srbija biti deo EU ne zavisi od nas i naše volje, da će to oni odlučiti onda kada to njima bude odgovaralo. U ovih 20 godina im nije odgovaralo i zato smo imali neprekidna pomeranja, neprekidna uslovljavanja. Jer, jednostavno, zašto bi oni nas preuzimali na odgovornost, zašto bi morali da nam daju neke beneficije koje daju državama koje su deo EU kad sve svoje interese preko beogradskih vlasti ostvaruju u našoj zemlji, u našoj privredi, u našem narodu, a za to ne moraju ništa drugo da nam daju.

Tih devet milijardi koje pominju, koje će uložiti na Balkanu, zapadnom Balkanu, to će otići mnogim državama, pa i nekoj Albaniji, nekoj Makedoniji, državama koje nisu bombardovali, u kojima njihova vojska nije okupirala deo teritorije, pošto NATO je vojska i EU, državama u kojima nisu posejali osiromašeni uranijum. Jer, kada bi neko ko predstavlja Srbiju u razgovorima sa njima rekao – izvinite gospodo, vaša intervencija je bila mimo odluke Saveta bezbednosti. Ona je bila kršenje svih međunarodnih pravila i možda postoji neka obaveza da platite štetu koju ste napravili. Da li bi onda ovih devet milijardi na bilo šta ličilo?

Znači, priča o tome da demokratija stanuje u Briselu je laž. Tamo ona ne stanuje, jer je ta demokratija iz Brisela ignorisala makedonski referendum koji nije hteo da prihvati ovo što je urađeno od njihove države. Ta briselska birokratija nije mesto koje vodi računa o socijalnoj pravdi. Znači, u Briselu nema ni socijalne pravde.

O tome kako se odnose prema svojim nezadovoljnim građanima gledali smo godinu dana kako francuski policajci na demokratski način objašnjavaju „žutim prslucima“ šta je demokratija i šta je poštovanje tuđeg mišljena i načina da se drugačije misli.

Sad kad sve ovo pogledate, vrlo brzo ćemo doći u situaciju da se postavi pitanje – šta ako oni procene da nam treba da za godinu dana mi uđemo u EU i odluče da nas prime? Šta ćemo onda mi da kažemo? Vi iz vladajuće koalicije, pre svega, prijatelji SNS, šta ćete da kažete svojim biračima kada oni budu rekli – čekajte, normalno je, ulazite u EU, ali bez Kosova?

Mi do sad kupujemo vreme i vi tu ništa niste drugačiji, ni krivlji nego oni pre vas, ali oni neće nama dati da kupujemo vreme kada oni budu odlučili da postanemo deo EU. Tog trenutka će da kažu da Kosovo ne može da bude deo Srbije. Šta ćemo onda da radimo? Kako ćemo onda da se suprotstavimo, kao što smo se pre 115 godina suprotstavljali u carinskom ratu Austrougarskoj koja nas je izolovala, jer je računala da njena privreda, da Srbija zavisi od njene privrede? Tada smo imali prijatelje koji su nam pomogli da pobedimo u tom carinskom ratu, ali zato što smo bili svesni da dve trećine izvoza i uvoza ne sme da zavisi od jedne neprijateljske sile kakva je danas Briselska unija.

Mene samo interesuje, naivno pitanje koje znaju predstavnici naše države, koje poštujem kao predstavnike naše države, bez obzira što se politički sa njima ne slažem – kakav je to osećaj kad dođete pred čoveka koji glumi ozbiljnog čoveka, a predstavlja briselskog diplomatu i kažete mu - vidite gospodine, od 2013. godine do danas, sedam godina, ono što ste vi potpisali niste ispunili u Briselskom sporazumu.

Znate, kad bi u nekom privatno-pravnom odnosu sa nekim potpisali neki ugovor i da vas on sedam godina vuče za nos i da vi sa njim pričate, ja pretpostavljam da je to veliko poniženje.

Zato što mislim da je vreme da odustanemo od tih poniženja, neću glasati za ovaj Zaključak. Mislim da je vreme da počnemo ozbiljno da razmišljamo šta ćemo raditi onog trenutka kada oni budu odlučili da nas prime bez KiM, sa demokratskim standardima koji su pokazali u odnosu prema Makedoniji, sa onim demokratskim standardima koje su pokazali prema „žutim prslucima“ i da ne postavimo još najstrašnije pitanje, ono što se desilo u Makedoniji vrlo skoro, a to je da su od njih zahtevali, članica EU Bugarska, je od njih zahtevala da okupaciju Makedonije u Drugom svetskom ratu ne zovu okupacijom, nego administrativnim upravljanjem.

Šta ćemo kada nama Hrvati, kao članica EU, budu rekli – možete u EU, ali da kažete da ustaše u Zemunu i Sajmištu nisu bili okupatori, nego su bili administratori? Šta ćemo onda da kažemo?

Gospodine Glišiću, morate da završite. Hvala.
Reč ima Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.
Uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, sa punom pažnjom sam slušao izlaganje svog uvaženog prethodnika i čuo tu dosta stvari sa kojima ne mogu da se složim, čuo onih stvari oko kojih bih mogao i da razgovaram i da možda razvejem sumnju u to da li sam dobro razumeo, ali je vrlo indikativna jedna stvar.
Dakle, kada su se naši preci okupili u Marićevića jaruzi u tadašnjem Beogradskom pašaluku, a živelo ih je nešto manje od 400.000 na prostoru gde danas živi blizu tri miliona ljudi, za njih Srbija nije imala alternativu. I dan-danas za nas ovde ništa se po tom pitanju nije promenilo. Srbija nema alternativu.
Tako da se ne bih baš složio sa time da njima nije Otomanska imperija imala alternativu. Oni su pokazali da imaju hrabrosti, da imaju čvrstu volju, da znaju zašta se bore i kada smo uspeli u novom veku da obnovimo našu državu slali smo svoje najsposobnije, najtalentovanije mlade ljude da se školuju upravo na zapad. Slali smo ih u Beč, slali smo ih u Pariz, slali smo ih u Berlin, Minhen, tamo ih školovali i vraćali ih u Srbiju da u Srbiji postavljaju sistem i grade državu dobrim delom po zapadnom uzoru, ali jednim dobrim delom po onom srpskom uzoru, gradeći srpsku lokalnu samoupravu, jačajući opštine, jačajući tada selo i seljaka, jer smo bili država koja je bila i ruralna i agrarna zemlja sve do druge polovine 20 veka.
Takođe, kada su naši preci severno od Save i Dunava se pobunili protiv uskraćivanja autonomije koja im je bila garantovana, kada su došli u priliku nakon Prvog svetskog rata da se izjašnjavaju, organizovali su izbore za Veliku narodnu skupštinu i na tim izborima ti naši preci priznali su i aktivno i pasivno biračko pravo ženama, što se u nekim zemljama Zapadne Evrope dogodilo pola veka nakon toga.
Sve su to ljudi i sve su to dela kojima mi treba da se ponosimo, ali su ti naši preci bili u situacijama neretko da odluke moraju da donose ne samo srcem, već i glavom. Kada su ih donosili glavom, onda su znali i da dobro odmeravaju resurse kojima raspolažu i šta mogu da rade.
Naravno, bilo je situacija u kojima nije bilo govora o onome što je stajalo na raspolaganju zato što su podrazumevale apsolutno negiranje našeg dostojanstva, nacionalne časti postojanja.
Danas, gledajući sa ove distance, neko kaže da su možda negde grešili, neko da nisu, ali to su stvari na koje mi ne možemo da utičemo. Gledajući u ono što su oni činili, mi možemo da utičemo na ono što činimo danas i na ono što će se dešavati u nekoj bliskoj budućnosti.
Mi ne možemo da vratimo više vreme ni 20, ni 25, ni 30 godina unazad pa da sagledamo koliko su, koliko naši roditelji ili neki od naših starijih kolega bili u prilici da čine ozbiljne greške pre tridesetak godina i da dan-danas mi kao narod i kao država ozbiljno ispaštamo zbog toga, ali i to su opet primeri na koje treba da se ugledamo znajući kako ne treba da postupimo u određenim situacijama.
Pre 20 godina, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom članicom EU. Pre 20 godina, tačnije pre 21 godinu, Srbija se nije graničila ni sa jednom jedinom državom, članicom NATO. Prošlo je vreme kada je trebalo iskoristiti tu priliku na drugačiji način. Mi smo danas država koja se graniči sa četiri države, članice EU. Mi smo danas država koja se graniči sa sedam država članica NATO, a ako u to uključimo i da se u BiH nalazi NATO vojska, iako ona nije opredeljena jednoglasno za atlantske integracije, onda shvatamo da smo i tu usamljeni.
Mi smo danas država koja 67% svoje industrijske proizvodnje izvozi u zemlje EU. Mi smo danas država koja ekonomski uzdižući Srbiju, jačajući našu državu, podižući životni standard naših građana, povećavajući prosečnu platu, penziju, dovodeći strane investitore se trudimo da zaustavimo odliv naših ljudi, gde, u zemlje EU najvećim delom.
Da se razumemo oko jedne stvari - tačno je da je naša državna politika politika pridruženja EU, tačno je da smo mi država koja je u procesu pridruženja, koja je otvorila pregovaračka poglavlja, njih 18, privremeno zatvorila dva, imamo pripremljenih pet, ali je tačno takođe da svako od nas pojedinačno ovde kada bi se pitao mogao bi da navodi koje su to mane i u samim državama članicama EU i u EU kao jednoj vrsti nad državnog saveza.
Da li se svi slažemo oko svega? Ne slažemo se. Ima mnogo toga što bismo zamerili, ali činjenica jeste da danas u modernom svetu, u onom delu sveta koji je dostupan Srbiji, ne postoji uređeniji i perspektivniji sistem od toga.
To je što se tiče EU i srpskog puta evropskih integracija. Na nama je da poboljšavamo svoj sistem, da ga jačamo, da ga gradimo, da ga osavremenjujemo, ne zbog EU, nego zbog naših građana, zbog naših građana i zbog naše privrede. To je nešto što ćemo, budite uvereni u to, mi kao država od šefa države, predsednika Republike, Vlade do svih institucija našeg sistema nastaviti da činimo.
Tu se sada postavlja jedno drugo pitanje, i vi ste govorili, između ostalog o tome, izvinite na direktnom obraćanju, nije ništa uvredljivo, o tome je moj uvaženi prethodnih govorio, postavlja se pitanje cene. Da li će nama da kroji Lajčak Ustav? Ustav Republike Srbije kroje građani Republike Srbije odlučujući i o njegovom donošenju i o njegovim izmenama i o njegovim dopunama. Nijedan pojedinac. Građanin Republike Srbije. Da li je to demokratski princip? Apsolutno. Mislim da tu vrstu demokratskog principa niko ni u EU neće uskratiti, niti napadati.
Izrečeno je - evo, sutra da nam kažu odrecite se Kosova i Metohije i bićete primljeni u EU. Prva stvar, to niko ozbiljan u Srbiji niti razmatra niti razmišlja o tome, niti na takav način postavlja stvari. To je prvo i osnovno. Druga stvar jeste što to nikome od njih ne pada na pamet da nam ponudi.
Podsetiću sve, pre osam godina za države članice EU, čiji je glas nešto glasniji i jači, tema KiM je bilo pitanje stavljeno ad akta. O tome nisu hteli da razgovaraju. To ih nije interesovalo. Ozbiljnom političkom veštinom državnog rukovodstva to pitanje je ponovo vraćeno za pregovarački sto. Došlo se do Briselskog sporazuma. Tada napadani svi koji su ga potpisali od današnjeg predsednika Narodne skupštine, tada predsednika Vlade, prvog potpredsednika Vlade, današnjeg predsednika Republike. Napadani svi što su ga potpisali. Tada je predsednik Vučić rekao u Leposaviću - jednog dana držaćemo se kao za slamku spasa za Briselski sporazum, kao što pre 25 godina su napadali Dejtonski sporazum, a danas je Dejtonski sporazum garant opstanka, mira i stabilnosti u BiH. Danas se mi pozivamo na to.
Uspeli smo da vratimo tu temu na sto, na dnevni red, da nakon Briselskog sporazuma krećemo u njegovo sprovođenje, da Srbija kao država povrati kredibilitet ozbiljnog i odgovornog partnera i na zapadu u zemljama EU, ali i šire od toga.
Danas kada vam kažu - znate, morate da pokažete veću posvećenost dijalogu, naravno da će da vam kažu takvo opšte mesto, jer ne mogu da vam kažu jednu jedinu tačku Briselskog sporazuma koju Beograd nije ispunio. Time smo pokazali koliko smo ozbiljni i odgovorni. Da li je taj Sporazum smanjio nivo prava Srba na KiM? Mislim na jednu stvar da treba da budemo ponosni, ne treba mnogo da slavimo, ali da budemo ponosni, taj Sporazum nam je sačuvao mir. Nismo imali ni egzoduse. Nismo imali ni organizovane masovne napade na Srbe i Srpkinje na KiM. Nismo imali izginule. Nismo imali paljenje naših svetinja opet. Sačuvao je mir. Vratio nas za pregovarački sto i počeli smo da razgovaramo o stvarima o kojima su naše pozicije toliko različite, ali pokazali da je dijalog ključ rešavanja problema i ništa drugo.
Dakle, tu vrstu dileme pred nas niko ne postavlja. Ima nekih drugih stvari o kojima mi moramo da razgovaramo. Znate, kada govorimo o Srbiji od pre više od dva veka govorimo o teritoriji gde živi u tom trenutku preko 90% naših sunarodnika Srba i oni se bore i za svoj opstanak i za svoju decu i za svoje ognjište i za svoju budućnost, a mi smo na našu veliku žalost na KiM u prethodnih pa skoro 80 godina narod čiji broj stalno iz godine u godinu opada.
Znate, to gospodin Glišić nije na takav način prikazao, jer ima ozbiljnosti u njegovim rečima i u njegovoj politici i o njegovoj zabrinutosti, ja to tako gledam, ali nema mesta zabrinutosti dokle ljudi poput predsednika Vučića i SNS ozbiljno i odgovorno odlučuju o Srbiji. Šta je važna stvar? Šta sam hteo da kažem? Neki drugi su govorili – znate, poredeći ovu situaciju sa 1389. godinom, sa Kosovskom bitkom itd. pa u to vreme kada su naši praoci branili državu na KiM, na samom KiM je živelo 98% Srba. Mi danas imamo, ako se ne varam, četiri opštine na KiM, jel tako, u kojima nemamo nijednu jedinu srpsku glavu, nikoga, i ne što nemamo nego što mnogi kojima je lako da govore o ovim stvarima iz Beograda nikada ne bi otišli da žive tamo, nikada. Nisu tamo otišli da žive ni dok smo imali aktivni suverenitet do 1999. godine. Lako je nama da o tome odavde govorimo, ali treba o jednoj stvari da razmislimo veoma dobro.
Recimo, u Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu, odrasli ljudi. Žive u tom većinski srpskom mestu, mestu gde smo uspeli da pre nekoliko godina podignemo bolnicu ni iz čega, na ledini, da napravimo bolnicu, da napravimo porodilište. Ljudi ranije nisu mogli da idu Gnjilane od 1999. godine, a trebalo im je da idu do Vranja, da prelaze administrativni prelaz, procedure i ostalo sve. Dakle, nijedna majka nije mogla da s porodi tu. Vučićeva vlada je tamo podigla porodilište, podigla je bolnicu, zaposlila ljude. Oni danas tamo imaju ozbiljnu negu.
Dakle, u tom Pasjanu imate momka i devojku koji imaju 21 godinu. Rođeni su 1999. godine posle odlaska naših snaga bezbednosti. Oni ne znaju šta znači živeti u selu gde imate srpskog policajca ili srpskog vojnika. Danas je kraj 2020. godine, dovedite ih ne u Beograd, u Novi Sad, u Vranje, u Niš, u Kragujevac, a da ne pričam o zemljama EU, da tamo vide kako žive njihovi vršnjaci, o čemu razmišljaju, kako planiraju vreme, gde se kreću. Oni i dalje od Budrige ne mogu da odu. Ne mogu ni u Budrigu da odu.
I onda se postavlja jedno pitanje svakome ko hoće ozbiljno i normalno da planira razvoj naše države – šta da ponudimo tim našim mladim ljudima? To više nisu deca, to su ljudi koji izlaze na izbore, koji glasaju. Koju to perspektivu da im ponudimo?
Država Srbija se do krajnjih napora trudi da pomogne našem narodu na KiM i da ih zadrži, jer mi osim naših ljudi i naših svetinja dole nemamo jači argument. Dokle god i jedan Srbin ili Srpkinja živi na Kosovu, dotle naša borba ima smisla.
Ali, postavlja se pitanje – šta da im ponudite? Kako ja da ubeđujem nekoga da ostane da živi tamo gde niko od nas nije spreman da ode da živi? Je li to u redu? Je li to normalno? Je li to fer? A da pri tom shvatimo da dole 92-93% stanovnika su ljudi koji imaju veoma neprijateljski stav prema našoj državi.
Prolazi vreme i neko nas ubeđuje – vreme radi za nas. Ne radi vreme za nas. Koliko god se menjali odnosi snaga među velikima, nama to vreme kruni naš glavni argument na terenu.
I onda mi dođemo u Narodnu skupštinu da raspravljamo o ovakvim stvarima, da shvatimo da nam je teško da zadržimo ljude ovde u centralnoj Srbiji, a kamoli ljude na KiM i da govorimo – neko će priznati, neko će menjati Ustav, neko ovo, neko ono. Znate šta, ljudi koji se ozbiljno bave politikom, o takvim stvarima ni ne govore javno.
Šta se meri? Meri se ono što se uradi. Meri se ono što jeste konkretan rezultat. A konkretan rezultat je da nas je u ovoj godini za taj 1,5% ali više rođeno dole. Konkretan rezultat je da nam se narod ne iseljava kao što se ranije iseljavao odozdo. Konkretan rezultat je da nemamo etničkih sukoba velikih razmera, da nema paljevina, da nema ubistava. Konkretan rezultat je da smo ove godine uspeli više od 60% stranih investicija na zapadnom Balkanu da dovedemo ovde kod nas, da ovde zaposlimo naše ljude, da ovde povećamo plate, da ovde povećamo penzije i da kažemo – i pored svega ovoga što nas je snašlo u pandemiji Kovida – 19, da će Srbija izaći kao prva po stopi rasta u Evropi. To su stvari koje su izgledale nezamislivo.
Mi ćemo sledeće godine, ako stvari nastave tako da se kreću, nadmašiti u BDP Hrvatsku. A podsetiću vas, pre sedam godina, kada smo mi krenuli u ozbiljne mere fiskalne konsolidacije, ta ista nama susedna Hrvatska je primljena u EU.
Naš je zadatak da vodimo zemlju put evropskih integracija, da se borimo da od Srbije pravimo uređenije, bolje i stabilnije društvo, da se borimo do kraja da Srbima na KiM osiguramo bezbednost i opstanak, da se borimo za svaku našu svetinju da ne bude ugrožena, da ne prosipamo velike i krupne reči, već da radimo na ostvarenju velikih dela. Ali, za to je potrebno veliko vreme.
Ono gde mi imamo problem još uvek, ne kao što je to bilo pre sedam, pre osam, da ne kažem pre 15 godina, jeste da pokušamo da uverimo naše prijatelje i naše partnere na zapadu da ovo više nije Srbija od pre 25 ili 30 godina koju mnogi od njih i dalje imaju u glavi u odnosu prema nama. Naučila je Srbija mnogo toga. Naučili smo mi koji se bavimo politikom mnogo toga.
A ako me pitate – šta nema alternativu, Srbija nema alternativu. Sve drugo su promenjive kategorije. Hvala vam.

Hvala.
Ministarka Joksimović ima reč. Izvolite.

Hvala.
Saslušala sam i mog kolegu Selakovića, on i ja smo možda malo drugačije škole mišljenja, ali ja se slažem samo sa jednim.
Jer, ono što ste vi rekli, Glišiću, to je neverovatno. Da vi kažete da je u Marićevića jaruzi, kada je podignut ustanak, da je pokazao da, zamislite, Otomanska imperija nema alternativu. Pa, taj ustanak i svi potonji obrti koje ste vi pobrojali u vašem izlaganju su dokazali da Evropa nema za Srbiju alternativu. I za mene alternativu nema Srbija u Evropi. U tome je možda mala razlika koju mi imamo, ali je suštinski ona ista. Zato što tako čitanje istorijskih procesa, takvo umetanje kulture samo sećanja i upravljanja prošlošću, samo ne vidite adresu i ne znate gde stanuje budućnost, pa se obraćate, zamislite, vi kažete – ta neka Severna Makedonija, ta neka Albanija, pa, kakav je to odnos prema tim zemljama? Jel treba neko sutra da kaže – pa, ta neka Srbija. Ja nikada nisam čula ni Vučića, ni premijerku, ni bilo koga od poslanika da mi govorimo o našim susedima na taj način – neka Albanija, neka Severna Makedonija, neka Bosna i Hercegovina. Pa, mi smo, na kraju, i delili neke istorijske periode, kakvi god oni bili.
Ali, ovde se stalno upravlja prošlošću i čitava vaša priča oko rešavanja ili pokušaja nalaženja evropskog rešenja, to je evropsko rešenje, da ne idemo opet u nasilje i krv, zato je Evropska unija i nastala, da spreči to nasilje i krv koja je razjedinila i uništila Evropu vekovima. Zato je Briselski sporazum potpisan i od strane visoke predstavnice za spoljnu i bezbednosnu politiku Ketrin Ešton u to vreme, jer smo mi rešili, i to je naš doprinos miru i stabilnosti, da naše osetljivo, teško, nacionalno pitanje, koje nikome nije ni prijatno ni lako, ni u pregovorima ni u razgovorima, stavimo u službu evropskih instrumenata koji su sačuvali Evropu da od negde početka 50-ih pa do danas ima neprekidan mir, sa izuzetkom, nažalost, našeg regiona koji nije bio u Evropskoj uniji.
Ako bismo imali još 30-40 godina mira u Evropi, pa to je sto godina mira u Evropi, to je nezapamćeno u istoriji Evropi. To je cilj evropskih integracija, pored naravno ekonomskog, pored svega onoga što donosi boljitak svakom građaninu Srbiju na bilo kom delu Srbije na kojem živi, kao što je prethodni poslanik o tome govorio. Dakle regionalni razvoj za svakog i boljitak za svakog građanina na bilo kom delu teritorije.
Prema tome, takav odnos, ta neka Albanija i neka Severna Makedonija i dovodi do toga da smo mi percipirani i dalje kao neko ko zapravo fingira dobrosusedstvo, ko zapravo fingira sve, jer mi smo zaboga hegemonska Srbija koja sa svima priča na jedan paternalistički način.
Ako je Vučić nešto pokazao svojom politikom i nema tu učitavanja nikakvog, to je da je spreman na razgovor, na dogovor da nikoga ne potcenjujemo, da nikoga ne unižavamo, da hoćemo sa svima da razgovaramo, naravno pre svega vodeći računa o sopstvenim interesima, to nije ništa sporno. Ali, Glišiću, vi pričate, moram da vam se ovako obratim, jer se čudim da ste to rekli, kada ovako pričate o Srbiji, našem neevropskom identitetu, kako ste ga predstavili, ja kao da slušam Teofila Pančića i Dežulovića kada mi pričaju o kasabama beogradskim.
Prvo, niti to hoću da prihvatim, niti je tako. Jel to ta linija mišljenja koja preko zamišljenog limesa, preko zapada, istoka, Srbiju svrstava i dalje u neevropsku kasabu? Prema tome, mislim da ste na pogrešnoj strani argumentacije i ja se sa tim nikada neću složiti. Srpski identitet je deo kulturne sinteze Evrope i Evropske Unije. Da li ima problema u procesu? Ima. Selaković je o tome dovoljno govorio, objektivni su problemi u EU, ali zaista od vas kao od nekog ko kaže da je patriota, očekujem da budete na liniji onoga što je najbolje u Srbiji, a Srbija je dala mnogo evropskoj baštini u svakom pogledu. U tom smislu nemojte ovo da prihvatite sad kao neku moju strašnu debatu sa vama, nego zaista mislim da treba malo da pomerimo fokus i da vidimo gde stanuje budućnost. Hvala.

Hvala.
Vladan Glišić se javio za repliku, samo bih ja želeo da skrenem pažnju da se ne udaljavamo od suštine i toka ove sednice. Nije tema ove sednice ni rad Vlade, ni neke druge naše spoljnopolitičke stvari, niti unutrašnje političke, mi imamo jasan cilj, a to je da razmotrimo izveštaj o napretku Evropske komisije, odnosno naše zaključke Odbora, te bih vas molio da se vratimo na diskusiju što se tiče poslanika, jer nećemo stići da uradimo ono što treba da stignemo imajući u vidu kraj redovnog zasedanja.
Ja ću dati, ako gospodin Glišić želi, repliku?
Izvolite.