Hvala.
Da li se još neko javlja za reč?
Na listama više nemam prijavljenih.
Pošto je Nebojša Bakarec ovlašćen u ime poslaničke grupe, jeste li se vi prijavili ili ne? (Ne)
Javio se Miodrag Linta, ali on nije ovlašćen u ime poslaničke grupe.
Pošto se niko više od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodni poslanik Ana Karadžić.
U sazivu ove sednice koji vam je dostavljen, sadržan je Predlog dnevnog reda sednice.
Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno članu 92. stav 2. i članu 93. Poslovnika, potrebno je da Narodna skupština odluči o predlozima za dopunu dnevnog reda i predlogu za spajanje rasprave.
Narodni poslanik Miodrag Linta, na osnovu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, koji je podneo narodnoj Skupštini 23. marta 2021. godine.
Narodni poslanik Miodrag Linta želi reč.
Imate tri minuta. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačić vi ste prošlog četvrtka kad sam prvi put podneo predlog da se dopuni dnevni red izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, rekli da treba da obavimo određene konsultacije sa nadležnim ministarstvima.

Ja sam prethodnih godina imao na desetine razgovara, konsultacija sa nadležnim ministarstvima, posebno sa Komesarijatom za izbeglice i migracije, i sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i sa Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, i sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave.

Nažalost, nije bilo uspeha u tim konsultacijama i razgovorima sa ciljem da se konačno reši ključno pitanje integracije, to je pitanje stanovanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Zbog toga sam prethodnih meseci uputio tri pisma predsednici Vlade Ani Brnabić, sa željom da se započne dijalog i da se pronađe sveobuhvatno i trajno rešenje stambenog pitanja i svih drugih problema proteranih Srba.

Prvo pismo sam uputio 17. novembra prošle godine, drugo pismo 28. decembra prošle godine i treće pismo 1. februara ove godine. Želja je da premijerka konačno nađe vremena i da primi mene i moju delegaciju da sednemo, razgovaramo sa željom, ponavljam, da se nastavi regionalni stambeni program i da se reše ključni problemi proteranih Srba u procesu integracije.

Ja danas podnosim drugi put Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i tražim pet stvari.

Prvo, da Vlada preuzme odgovornost i da reši stambeno pitanje i sve druge probleme proteranih Srba u procesu integracije.

Drugo da, se omogući rešavanje stabilnoga pitanja preko hiljadu prognaničkih porodica koje nisu imale formalno izbeglički status, ali su proterana sa područja Hrvatske i Federacije BiH.

Treće je da se omogući pravo otkupa nekoliko kategorija prognaničnih porodica koje to pravo nisu imale do sada, radi se o 530 porodica tzv. „Sir programa“. To je program trajne integracije italijanske Vlade. Tih 530 porodica od kojih je 430 prognaničkih iz Hrvatske i Federacije BiH. Punih 12 godina se bore zajedno sa mnom da dobiju pravo otkupa pod povoljnim uslovima.

Druga kategorija je 49 prognaničkih porodica „Diposa“ iz Beograda. Treća kategorija je više stotina prognaničkih porodica koje su dobile stanove kroz projekat „Socijalno stanovanje i socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima“.

Dakle, želim još jednom da kažem da nakon prošlog četvrtka javio mi se veliki broj proteranih Srba koji su ogorčeni, nezadovoljni zbog toga što se ne nastavlja regionalni stambeni program.

Želim da iskoristim ovu priliku i pozovem narodne poslanike da podrže moju inicijativu da se dnevni red dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i da se konačno na pravedan i sveobuhvatan način reši stambeno pitanje svih proteranih Srba i svi drugi problemi u procesu integracije. Radi se o najvećim žrtvama ratova na prostoru biše Jugoslavije.

Važna je činjenica da najveći deo sredstava je stigao iz EU i drugih međunarodnih donatora. Država samo treba da pokaže političku volju da se nastavi taj program, da se iskoriste ta sredstva međunarodnih organizacija EU i da se ovo pitanje konačno reši. Hvala.

Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaustavljam glasanje: ukupno – 181, za – troje, nije glasalo – 178.
Konstatujem da Narodna skupština većinom glasova nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik Bojan Torbica, na osnovu člana 92. Poslovnika, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, koji su Narodnoj skupštini podneli narodni poslanici Đorđe Komlenski, Marijan Rističević, Ana Karadžić i Bojan Torbica 16. novembra 2020. godine.
Da li narodni poslanik Bojan Torbica želi reč? (Da)
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, ponovo vam se obraćam sa molbom da podržite da se u dnevni red današnjeg zasedanja uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, a razloga za ovo je zaista mnogo.

Tokom 20. veka srpski narod je u borbi za slobodu vodio šest ratova braneći svoju slobodu i svoju suverenost. Ni jednom od tih šest puta srpski vojnik nije bio agresor i nije pokušao da osvoji ni pedalj tuđe teritorije, već je svaki put branio svoju domovinu, svoju kuću i svoje ognjište.

Nikada srpska država, ni srpski narod, kako u 20. veku, tako i ranije kroz svoju istoriju, za razliku od mnogih drugih veliki država i naroda, nije bila na pogrešnoj strani. Uvek, ali baš uvek, i 1912, i 1913, i 1914, i 1941, i 1991, i 1999. godine srpska država i narod su bili na strani pravde, istine i slobode.

Dvadeset četvrtog marta navršeno je 22 godine od početka zločinačke NATO agresije, a pre nedelju dana i 80 godina od bombardovanja Beograda od strane nacističke Nemačke 1941. godine, za tri dana će se navršiti 77 godina od savezničkog bombardovanja Beograda i Srbije 1944. godine, a za par meseci i 107 godina od bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu.

Kao što vidimo, bombardovali su u prošlosti Beograd i Srbiju i okupatori i saveznici, ubijali su srpski narod i jedni i drugi, a mi smo svima prijateljski pružali ruku, opraštali im zločine, ali nažalost, i slobodno su reći – na našu sramotu, često zaboravljali svoje žrtve. Pružali smo ruku onima koji su nas bombardovali i ubijali, znajući često da to nisu zaslužili, znajući da se čak i ne kaju zbog svojih zločina i nedela, znajući da iz svojih grešaka nisu izvukli nikakve pouke. Znamo, svi smo svesni, da je ova pružena ruka uvek bila znak naše moralne i ljudske veličine, ali ta pružena ruka i pogled u budućnost ne treba da znači da moramo da zaboravimo svoje nevine žrtve. Ne treba da znači da moramo njih da prepustimo zaboravu, da ih izbrišemo, kao da nikada nisu ni postojali, jer moramo biti svesni da narodi koji ne poštuju svoju prošlost i svoje žrtve ne zaslužuju ni bolju budućnost. Zato vas molim da više ne ponavljamo greške koje smo činili u prošlosti, kada smo zaboravljali i zarad viših interesa prikrivali svoje žrtve, svaki put ih iznova plaćajući sve skuplje, sa još više prolivene krvi i izgubljenih života.

Molim vas još jednom da podržite da se u dnevni red današnje sednice uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, kako bismo se odužili onima koji su već 22 godine zbog našeg nemara nepravedno prepušteni zaboravu, iako su za slobodu u kojoj mi danas živimo žrtvovali svoje živote, ono najvrednije što su tada imali. Hvala.