Zahvaljujem, potpredsedniče.
Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.
Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.
Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.
Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.
To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.
Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?
Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.
Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.
Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?
Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.
