Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući gospodine Orliću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, naime, juče je prvi put u javnosti predočen jedan kompletan izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda na teritoriji srebreničke regije u periodu od 1992. do 1995. godine, koju je osnovala Vlada Republike Srpske 2018. godine, a na čijem čelu je bio gospodin Gideon Gajf, inače ugledni izraelski stručnjak za proučavanje Holokausta,

Komisija je sastavljena od stručnjaka izabranih na osnovu svojih profesionalnih ekspertiza i ličnog i profesionalnog integriteta.

Pročitaću sastav Komisije, jer zlonamerni bi mogli reći da su tu bili samo predstavnici Ruske Federacije i Republike Kine, ali nije tako i to ćete videti iz sastava Komisije.

Dakle, pored Gajfa, članovi Komisije za Srebrenicu su i Markus Godbah, advokat iz Nemačke i veštak za suđenje zločina Aušvica, Juki Osa iz Japana, Rodžer Bajard, forenzičar iz Australije, Đuzepe Zakrija, publicista iz Italije, u međuvremenu, nažalost, preminuo, Lorens Armand Frenč iz SAD, Adenrele Šhinaba, ekspert za Boho Haram, ekstremistički i islamistički pokret iz Nigerije i prof. dr Marija Đurić, šef forenzičke laboratorije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Veoma kompetentna i kvalifikovana Komisija.

Ova komisija je, nakon trogodišnjeg rada, sastavila izveštaj na preko 1.000 strana sa ozbiljnom stručnom i naučnom argumentacijom.

Ja ću pročitati deo zaključka komisije, a on glasi: „Nakon temeljne istrage Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida, niti genocid uopšte.“

Dakle, nije bilo genocida i to ne tvrdimo mi, već ugledna grupa međunarodnih eksperata.

Činjenica je da ovaj Izveštaj govori suprotno od sramne presude Haškog suda generalu Mladiću, Radovanu Karadžiću. Izveštaj ove Komisije pokazuje da Haški sud, nažalost, nije radio profesionalno, nije se rukovodio pravom i pravdom, međunarodnim pravom, već je imao jedan selektivan pristup, nekome manje, a nekom više.

S druge strane, neke zemlje u regionu, želeći da se dodvore svojim mentorima, požurile su da brže bolje donesu svoje rezolucije kojima Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici i na taj način unapred opredelile da je Srebrenica genocid, što naravno nije istina.

Očigledno je da se time služe kao političkom polugom. Čak je i bratska Crna Gora požurila da to učini pre Prištine i pre prištinske vlasti. Od Prištine se to moglo očekivati, jer Priština koristi svoj dobro uvežbani metod da je napad najbolja odbrana i da je bolje i politički isplativije druge optuživati.

Podsetiću, Srbija je jedina pre više od deset godina osudila zločine u Srebrenici i to je bila naša međunarodna i moralna obaveza, izrazili saučešće porodicama žrtava, nadu i veru da se takvi zločini više nikada neće ponoviti ni na jednoj strani i da ćemo sačuvati mir i stabilnost, ali i vrlo jasno rekli da zločin ne može biti nacionalni, da za zločin ne može odgovarati narod, ne može odgovarati država, mora odgovarati pojedinac, a svako ko je počinio zločin treba i mora da odgovara.

Dobro oni to znaju i kada već tako pravdoljubivo, zašto niko od njih nije osudio nijedan zločin počinjen prema Srbima u sukobu tokom raspada SFRJ? Zašto nije osuđen zločin nad Srbima u Podrinju, Bratuncu i srebreničkim selima, gde je stradalo preko tri hiljade Srba? Zašto nije osuđena „Oluja“ u kojoj je mučki ubijeno 1.869, a proterano 250.000 Srba? Zašto nisu osuđena brojna masovna ubistva i proterivanja preko 250.000 Srba sa prostora Kosova i Metohije? Na kraju, zašto nijedna zemlja regiona nije do sada donela rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima izvršenim u ustaškim logorima smrti tokom Drugog svetskog rata na prostoru i na teritoriji NDH-a.

Očigledno je da se radi o orkestriranoj, o dobro osmišljenoj strategijskom napadu na Republiku Srbiju, o dobro osmišljenoj politici napada na Republiku Srbiju, pritisci na Republiku Srbiju i zato mi kažemo da u periodu pred nama je Srbija pred velikim iskušenjima i pred velikim izazovima. Zarad pravdanja sopstvenih zločina, pa i genocida nad Srbima, potrebno je upravo nas Srbe i jedino nas proglasiti genocidnim narodom, a nije to istorijska istina? Šta ćemo sada? Dokle više ovo ide? Šta je sa srpskim žrtvama? Ja postavljam samo jedno pitanje – da li Vlada ima mogućnost i planira da kada je reč o ovom izveštaju preduzme bilo šta povodom okrutne ratnohuškačke politike uperene protiv Srbije koja se svakodnevno u sve brutalnijim oblicima čuje u regionu i od Albanaca sa Kosova i Metohije, pri čemu se našem narodu stavlja pečat genocidnosti, kojim će biti obeležene i sve buduće generacije ukoliko mi kao država ne reagujemo adekvatno na ove gnusne optužbe.

Zahvaljujem, predsedavajući.