Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, obzirom da su poslanici Stranke pravde i pomirenja, nakon sedam dana, ponovo u parlamentu koristim priliku da njima, njihovoj stranci, porodici i čitavoj Islamskoj zajednici još jednom izrazim najdublje saučešće u ime poslaničke grupe SPS.

Želim odmah da započnem sa pitanjem, ali pre toga gospodine predsedniče, moram da napravim jednu konstataciju. Mislim da ste morali da prekinete malopređašnjeg govornika, jer on je uvredio Srbiju, uvredio je srpski narod, nazivajući Srbiju genocidnom državom, a nazivajući srpski narod genocidnim narodom i to sasvim slučajno u trenutku kada među nama nema gospodina Zukorlića. To nije slučajno, apsolutno nije slučajno.

Dakle, proteklih dana u javnosti jeste prisutna jedna tema koja sama po sebi ne predstavlja apsolutno nikakav problem. Naime, u pitanju je mural generala Ratka Mladića koji se nalazi na fasadi jedne stambene zgrade u centru Beograda. Interesantno je da se ovaj mural na tom zidu nalazi već mesecima, a da je pažnju grupice aktivista nekih nevladinih organizacija, koji se tobože zalažu za ljudska prava, ne zna samo za čija, nije mi jasno, privukao upravo sada i to baš u tom trenutku devet poslanika Evropskog parlamenta… Ovo govorim zato što ovo ima daleko više ciljeve. Nije ovde reč o muralu. Ovde je reč diskreditovati Srbiju, diskreditovati građane Srbije, diskreditovati predsednika Srbije i ovu Narodnu skupštinu, jer ne želi da prihvati ovo o čemu smo maločas slušali.

Dakle, devet poslanika Evropskog parlamenta, devet od 705, pa i nije neka cifra morate priznati, ali devet poslanika Evropskog parlamenta potpisalo je saopštenje u kojem osuđuju Srbiju i njenog predsednika zbog toga što je kako kažu neprihvatljivo da u zemlji kandidatu za članstvo u EU policija čuva mural osuđenog ratnog zločinca. To su reči koje smo maločas čuli ovde od jednog od kolega. Upravo identične reči.

Policija je, a i njima je to jasno, radila samo svoj posao. Nije policija štitila mural, nego je održavala javni red i mir, jer je neko želeo i imao interes da podeli na konto toga, da napravi nove podele u društvu, jer im tako odgovara.

Pitamo se odakle im drskost da govore da je Srbija na strani ratnih zločinaca kada je jedino Srbija ispoštovala sve obaveze prema Haškom tribunalu. Srbija nikada nije negirala ni jedan genocid, zapravo ni jedan zločin, poštujući sve žrtve sukoba nastalog tokom raspada SFRJ, ali šta je sa poštovanjem srpskih žrtava o kojima nikada i nigde nije bilo reči, niti se prozborilo?

Smeta im mural Ratka Mladića u Beogradu, a ne smeta im što već godinama desetina ulica u Hrvatskoj, koja je članica EU, nose imena ratnih zločinaca, kao što je ustaški Mile Budak osnivač ustaškog pokreta i ideologije, autor ustaške krilatice „Srbe na vrbe“ ili ulica 10. aprila 1941. godine, a to je datum kada je osnovana ustaška tvorevina NDH ili ulica Mire Barišića koji je 1971. godine u Švedskoj ubio jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića, istaknutog borca protiv fašizma.

Ovo je vrhunac licemerja, jer je upravo jedan od potpisnika ovog saopštenja evropski parlamentarac iz Hrvatske, inače bivši ministar spoljnih poslova Hrvatske. Pitamo se zašto nisu reagovali na postavljanje table Aćif Efendije koga je Hitler odlikovao, domaći sud osudio, a ovo bi bilo posebno pitanje upućeno Aidi Ćorović koja je iz Novog Pazara. Zašto nisu tražili da se procesuiraju oni koji stoje iza žute kuće, koji su prodavali organe srpske dece i da ne nabrajam više? Mnogo je zla učinjeno nad Srbima. Zašto niko od zvaničnika EU do sada nije reagovao, pa ni Viola fon Kramon koja je više puta turistički gostovala u Srbiji? Nije li sve ovo nažalost dokaz dvostrukih aršina Evrope? Kakvi su interesi bivših demokrata iz Srbije da se baš danas bave jednim muralom koji je napravila ni ova vlast, ni ova država?

Javlja se čak i bivši tužilac za ratne zločine, koji je u Hagu isporučivao Srbe, da pokrene peticiju protiv Srbije koju optužuje za izazivanje nestabilnosti u regionu. Očigledno da gospodin Vukčević nije obavešten.

Znam da sam prekoračio vreme, ali dozvolite, gospodine predsedniče.

Tu istu peticiju potpisali su: Čanak, Latinka Perović, Basara, Olenik, Sonja Biserko, Balša Božović, Jerkov i Kostreš. Šta traže tom peticijom? Da se procesuiraju sva lica optužena za ratne zločine, kao da Srbija nije pokazala spremnost da sarađuje sa Haškim tribunalom, zahtevaju smenu tužiteljke za ratne zločine, smenu ministarke pravde Maje Popović itd, itd. Zakon mora da važi i da se primenjuje jednako za sve, bez izuzetka, bilo da se radi o delima koja se mogu kvalifikovati kao ratni zločin ili organizovani kriminal. U suprotnom, pravo postaje izvor nepravde, tiranije i nesigurnosti. Ne pristajemo da se zločin pravda nacionalnom pripadnošću. Ne pristajemo da zločincima država Srbija bude utočište i zaštita pred zasluženom kaznom.

Da li da ga onda upoznamo, gospodina Vukčevića, da je Srbija danas simbol novih vrednosti i nosilac regionalnih inicijativa i ekonomski lider regiona, dosledno se zalaže za mir, stabilnost i onda kada je bilo najteže, Srbija je pokazala solidarnost prema svima, svim svojim susedima? Očigledno ugled i nova međunarodna pozicija Srbije nekima i nečijim interesima smetaju.

Zato bih postavio pitanje Vladi. Kada je Srbija suočena sa velikim izazovima i iskušenjima, ko želi da Srbiju predstavi kao genocidnu tvorevinu, a Srbe kao genocidni narod? Nisu li ciljevi onih koji odjednom pokreću pitanje jednog murala daleko veći i perfidniji?

Meni je čast i privilegija što sam poznavao gospodina Zukorlića. Prisustvovao sam sahrani iz pijeteta prema njihovoj stranci, iz pijeteta prema gospodinu Zukorliću. Bio sam sa Bošnjacima toga dana. Ne misle svi Bošnjaci isto. Nije tačna konstatacija da je danas teško biti Bošnjak u Srbiji, a to što neko pokušava da na ovakav način politički profitira, da otima biračko telo, konkretno vama, kolega, to je sramno i to je licemerno.

Bio sam prošle nedelje u Republici Srpskoj i bilo mi je zadovoljstvo da kažem, pored Inckovog zakona i pored Šmitove rezolucije, da Srbija nikada neće prihvatiti da je počinjen genocid i da je genocidna država. Voleo sam da to čuju i nadležni organi i nadležne institucije. Nemam problem, neka me uhapse. To je moje mišljenje i to je pravo na moje mišljenje. Imam legitimno pravo da imam svoj stav.

U Srbiji, Srbija je naša država, bez obzira što smo se mi politički razlikovali, što smo nekada imali različita politička mišljenja, uvek smo nalazili zajednički imenitelj, a to je prosperitet države u kojoj živimo, to je Srbija. Zahvaljujem predsedniče.