Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Enis Imamović.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Kada kao predstavnici dva manjinska naroda u ovom parlamentu, Bošnjaka i Albanaca, razmatramo ovaj Predlog zakona o osnovama obrazovanja, dolazimo do možda i ključne uloge zbog čega smo ovde kao predstavnici nacionalnih manjina, a to je da prenesemo glas našeg naroda.

Kada razmatramo ovaj predlog zakona želim da se osvrnem na konkretno Zakon o osnovama obrazovanja i to najviše na jedan, po nama, problematičan član, a to je uvođenje obaveznog intoniranja himne.

Ja znam da ćete vi ovu temu iskoristiti da na razne načine predstavite nas, predstavite Bošnjake i Albance kao neprijatelje Srbije. Znam i da vam je to potrebno da bi skrenuli pažnju sa nekih gorućih problema u društvu i problema za koje je odgovorna vaša vlast. Znam i da ćete svaku kritiku pokušati da predstavite kao napad na državu Srbiju i na čitav srpski narod. To stalno radite. Radili ste to jutros nakon obraćanja kolege Kamberija.

Mi u tome nećemo učestvovati. Nećemo davati doprinos toj predstavi, jer u ovom parlamentu argumenti su davno prestali da važe.

Mi danas živimo u društvu u kome argument nema nikakav značaj i da svaki argument koji je iznesen na konstruktivni način na mestu kao što je parlament bude suočen sa cunamijem optužbi, kvalifikacija, etiketiranja i na kraju se završi ličnim kvalifikacijama, ličnim uvredama i vašim poistovećivanjem sa čitavom državom i čitavim srpskim narodom.

U obrazloženju ovog Predloga zakona o osnovama obrazovanja, kada navodite razloge za uvođenje obaveze intoniranja himne, kažete: radi razvijanja nacionalnog identiteta učenika, kao i svesti i osećanju pripadnosti Republici Srbiji.

Da li ste pre toga razmišljali da se osećaj pripadnosti bošnjačkog naroda Republici Srbiji možda ugrožava svakodnevnim veličanjem i najavama novih genocida, veličanjem osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića kao vašeg novog simbola…

Gospodine, gospodine, molim vas, samo birajte reči.
Birajte reči i nastavite dalje.

Da li je Ratko Mladić osuđeni ratni zločinac? Da li je Ratku Mladiću suđeno u Hagu… (Isključen mikrofon.)

Samo da ne ulazimo u ličnu polemiku.
Samo sam rekao birajte reči kojim kvalifikujete predstavnike Skupštine.
Isključeni ste sada.
Molim vas, birajte reči. Molim vas.

Za razliku od vas, ja poštujem međunarodne presude i za razliku od vas, Ratko Mladić je za mene zločinac kojem je presuđeno pravosnažnom presudom u Haškom tribunalu za genocid nad Bošnjacima.

(Aleksandar Marković: Tema.)

Ja govorim činjenicama i govorim argumentima i nemojte da me prekidate.

Da li ste možda… (Isključen mikrofon.)

Sad ja moram da vas prekinem pošto nisam ulazio u polemiku oko Ratka Mladića, nego oko toga što ste poistovetili poslanike Narodne skupštine sa genocidom.
Dalje ne ulazim u raspravu. Držite se teme.

Dakle, pitao sam da li ste možda razmišljali o tome da pripadnost Bošnjaka Republici Srbiji možda da na nju negativno utiče i svakodnevno negiranje bošnjačkog identiteta i bosanskog kao maternjeg jezika Bošnjaka? To je nešto što se ne liči obaveznim intoniranjem himne u školama.

Da li ste možda razmišljali da pripadnost albanskog naroda Republici Srbiji možda ugrožava činjenica da osuđenog haškog zločinca dovodite Vladinim avionom sa robije u Hagu i to direktno na Vojnu akademiju kako bi budućim oficirima možda preneo iskustva kako počiniti etničko čišćenje? To su stvari o kojima treba da razmišljate kada govorite o osećaju pripadnosti Republici Srbiji.

Da li vam je možda palo na pamet da na osećaj pripadnosti bošnjačkog naroda i Bošnjaka utiče nepravda sa kojom se suočavaju porodice mladića Ernada Bakana, Fahrudina Skarepa i Fahrudina Mavrića?

Ernad Bakan je naš student, mladić koji je poginuo u Beogradu na pešačkom prelazu. Za njega nema pravde u ovoj zemlji. Fahrudin Mavrić leži za ubistvo koje nije počinio. Fahrudina Skarepa je ubio policajac. Pitajte njihove porodice kakav je osećaj pripadnosti Bošnjaka Republici Srbiji.

Ja ovde imam knjigu koja se zove „Hronologija zla i neizvesnosti“. U njoj su opisani na 900 strana zločini, progoni i maltretiranja Bošnjaka Sandžaka od strane policije i Vojske Republike Srbije.

U jednoj rečenici je opisano ovo ovde i ovde možda bolje govori… (Isključen mikrofon.)

Ja moram da vas prekinem.
(Enis Imamović: Možete vi da me prekidate, ali ja moram da vam kažem kako se vraća poverenje…)
Možete da govorite za sebe. Morate se držati teme. Ostavite tu knjigu.
Imate još minut vremena.
Izvolite.
(Enis Imamović: Ako ćemo da nastavimo ovako da me prekidate i da mi oduzimate vreme i da mi onemogućavate da iznosim argumente o načinima kako se Bošnjacima vraća poverenje u državne institucije i državne organe i da vam kažem da se to ne radi uvođenjem obaveznim intoniranje himne, onda čemu polemika? Čemu argumenti?)
(Aleksandar Marković: Isključen ti je mikrofon.)

Vi meni ne dozvoljavate da ja slobodno izrazim svoj politički stav, da slobodno zastupam narod koji me je ovde birao, da vam kažem šta je vaša obaveza.

Unapređenje nacionalnog identiteta Bošnjaka i Albanaca pod vašom vlašću, pod ovom Vladom je postao veoma opasan poduhvat.

Država se pod vašom Vladom pobrinula da Javni servis nesmetano i nekažnjeno negira postojanje bosanskog jezika kao osnovnog elementa bošnjačkog naroda, kršeći Ustav, kršeći zakone ove zemlje, kršeći Međunarodnu konvenciju, Evropsku povelju o regionalnim manjinskim jezicima.

O kakvom unapređenju identiteta mi govorimo? Tako što ćemo bošnjačkoj i albanskoj deci uvesti obavezu intoniranja himne „Bože pravde“? A doći ćemo i do himne, ako mi dozvolite.