Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS izrazim saučešće porodici Marinković. Iznenadnim odlaskom Marinkovića, zapravo našeg Branka, najviše je izgubila njegova porodica, ali ubeđen sam da ćete se složiti sa mnom da je izgubio svako od nas pojedinačno, ne samo saradnika i zamenika sekretara, već čoveka koji je u svima nama gledao prijatelja i uvek bio spreman da pomogne logistički ili u bilo kojem drugom smislu.
Branka sam prvi put upoznao kada sam sedeo zajedno sa Srđan za ovim stolom predsedavajućeg, kada je ova Skupština bila poprilično poprište dijaloga opozicije i pozicije i prvi koji su mi nesebično pružili podršku su upravo bili pokojni Branko i Srđan. Tada sam rekao i sada ću reći, zapravo ponoviću ono što sam gospodinu Odaloviću rekao na početku ovog mandata, a to je da je reč o čoveku koji je odgovorno, ozbiljno i posvećeno obavljao svoj posao. Neka počiva u miru i hvala mu na svemu što je učinio za nas.
Moje pitanje danas se odnosi na nešto o čemu nije popularno da govore verovatno, odnosno siguran sam, i predsednik države i ministri, ali zato možemo mi narodni poslanici da govorimo isto onako kako predstavnici drugih država, susednih država govore u evropskom parlamentu, jer mi smo predstavnici građana i prenosimo samo stav i mišljenje građana.
Mnogo puta do sada smo istakli da su pred Srbijom velika iskušenja i veliki zazovi i da imamo jednu osmišljenu strategiju pritiska na Srbiju. Pre svega, pritisak na pet država koje nisu prihvatile jednostavno proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Drugi pritisak kroz pokušaj kriminalizacije i predsednika i porodice predsednika Republike Srbije. Treći pritisak preko susednih država koje su se najpre utrkivale koja će usvojiti rezoluciju da je Srbija genocidna država, a da su Srbi genocidan narod. Četvrta vrsta pritiska iznutra, jer uvek ćete naći unutrašnjosti i na unutrašnjoj političkoj sceni neku Mariniku ili nekog Đilasa, koji će uvek biti spremni ili nekog Ugljanina koji će uvek biti spremni da pokrenu tu inicijativu i rezoluciju, kao predlog rezolucije, da je Srbija genocidna država, a Srbija genocidan narod ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije i koji će se uvek truditi da pošalju onu najgoru sliku o Srbiji.
Međutim, ono što nas posebno brine, a desilo se proteklih dana, je političko ponašanje nekih susednih zemalja, pre svih Republike Hrvatske, koja je od momenta priznavanja secesije Kosova otvoreno podržava sve aktivnosti Prištine i albanskih separatista kako bi bili potpuno međunarodno priznati u Evropi.
I ne samo da je u pitanju politička podrška, Hrvatska je otišla još i korak dalje. Prethodnih dana poslala je svoje vojne stručnjake i oficire da obučavaju albanske vojnike za stvaranje sopstvene vojske.
Šta će Albancima vojska? Jasno je, to su nam pokazali devedesetih godina. Ono što zaista dodatno zabrinjava jeste prošlonedeljna poseta i predsednika Hrvatske, Milanovića, Prištini, koji je tom prilikom kazao, citiram: „Da dolazi u prijateljsku državu“.
Pored toga, predsednik Hrvatske je upozorio Albance, rekavši im, citiram: „Da na severu Kosova morate biti uporni, jer ako se zapostavi, nikada nećete da ga rešite“. Nisu li ove reči Hrvatskog predsednika direktan poziv napade na severu Kosova i Metohije?
Milanović je tada obećao prištinskim Albancima i da će raditi na priznavanju Kosova od strane članice EU koje to nisu učinile. Nije ni ovo sve, ministar odbrane Hrvatske u ime svoje Vlade potpisao je sa Prištinom međudržavni Ugovor o vojnoj saradnji, što jasno govori o otvorenoj vojnoj saradnji jedne članice EU i nepriznate samoproglašene države. Podsetiću vas, EU nije prihvatila i nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije.
Skratiću, moje pitanje je da li će Vlada i MUP, da li planiraju određene diplomatske aktivnosti kojima bi se ukazalo na ovaj diplomatskim presedan koji je Hrvatska učinila, javno podržavajući secesiju Kosova?
Ovo pitanje treba postaviti i međunarodnoj zajednici koja umesto da podstiče dijalog, ostaje nema na ovakvo ponašanje jedne članice EU, što posebno zabrinjava. Zahvaljujem.
