Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani narodni poslanici, predstavnici srpskog naroda sa Kosova i Metohije, vaše ekselencije, uvaženi građani Srbije.
Na početku zahvaljujem vam na prilici da govorimo o Kosovu i Metohiji, da govorimo o Izveštaju koji ste dobili, i da makar deo tereta i briga našeg naroda, a koje i najviši nosioci vlasti sa sobom nose, podelimo zajedno sa vama, a boreći se za ključno nacionalno pitanje za naše Kosovo i Metohiju.
Kada je nešto za naciju bolno, onda tome mora da se pristupa odgovorno, udruživanjem svih društvenih snaga i što je ključno u definisanju zajedničkog cilja koji će nas, ne samo obavezivati, već i podstaći da makar po tom jednom pitanju u najvećoj mogućoj meri prevaziđemo sve razlike, partijske i druge političke partikularne interese.
Narodna skupština Republike Srbije je pravo i jedino mesto gde se razgovor o jednom ovakvom pitanju može voditi dubinski. I zato, kao i svakog puta kada imam priliku da o Kosovu i Metohiji govorim u ovom visokom domu, dužan sam da započnem jednim kratkim osvrtom na našu stvarnost i mogućnosti, na naše kapacitete da se kao država i nacija borimo i izborimo za ono za šta tvrdimo da nam je najvažnije, jer odgovorna i realna politika ne može da počiva na fantazmagorijama, na mitovima, barem ne politika koju voljom građana Srbije danas moramo da vodimo, koju kreiramo i koju moramo da sprovodimo.
A, to znači i da sopstvene mitove moramo da prilagodimo razumevajući koliki je njihov značaj u stvaranju duha celokupnog srpskog naroda, razumevajući da bez tih mitova ne bismo na ovakav način ni opstajali do današnjeg dana, ali isto tako da izbegnemo sunovrat i opasnosti koje neretko u prošlosti nismo uspeli da izbegnemo, da ne ginemo zaludu, da razmišljamo kako ćemo da razvijamo satelite, kako i na koji način veštačku inteligenciju da razvijamo i da softversku industriju pojačavamo, jer tek to će dati pun smisao i sasvim novi život našem pozitivnom mitu i svemu što iz njega ide.
Isto je i sa Kosovom i Metohijom, tamo na tom prostoru, našem i zajedničkom i srpskom i albanskom, treba da pronađemo život, život za Srbe, i ništa manje života za Albance. I to jeste težak zadatak, baš onoliko koliko je život teži od smrti, ali jeste zadatak koji moramo da završimo da bismo preživeli, da bismo opstali kao država i kao narod.
Sve drugo, vodi nas ka još jednom povlačenju, ka još jednom gubitku i ka novoj dozi pustih snova koje nikada niko neće moći da ostvari. I upravo zato, mislim da je veoma važno da u politici ljudima ponudimo ono što je realno, ono što je moguće, jer od dodvoravanja narodu, od lepih reči, od onoga što ljudi žele da čuju, mnogo je važnije da uradimo ono što možemo.
A, prostor na kojem moramo da radimo je takav da su nam mogućnosti za napredak i veliki boljitak veoma oskudne, a šanse da odemo sasvim u ambis prilično jednostavne i pogrešnom politikom, ukoliko bismo se služili, gotovo izvesne.
U ranijim obraćanjima u ovom uvaženom domu iznosio sam istorijske preglede političkih prilika na teritoriji današnjeg Kosova i Metohije, od Starog veka do danas, zatim poražavajuće demografske podatke o tome kako su Srbi od praktično jedinog naroda na tom prostoru, recimo, sredinom Petnaestog veka postali ubedljiva manjina. Bio sam u prilici i da prethodnim sazivima pokušam da objasnim kakve bi bile i ekonomske i demografske posledice življenja u stalnom zamrznutom konfliktu, odnosno ne postizanja sporazuma koji bi otvorio prostor za bolju dugoročnu saradnju srpskog i albanskog faktora na zapadnom Balkanu.
Od procena koje sam iznosio tada ne odstupam ni danas, s tim što bi one danas bile još nepovoljnije za Srbiju i naše građane, budući da se u međuvremenu dogodio veliki konflikt na istoku Evrope koji se po svojim posledicama može meriti sa svetskim ratom i sa ogromnim uticajem na Republiku Srbiju, o čemu ću nešto kasnije govoriti.
Histerija unutar međunarodne zajednice, usled pomenutog konflikta reflektuje se, naravno, na Srbiju, na našu borbu i na naše ključne nacionalne i državne interese.
Državna politika kada je reč o Kosovu i Metohiji u prethodnom periodu je kao što rekoh, vođena u prostoru između željenog i mogućeg, s tim da su želje većine građana Srbije, kada je reč o našoj južnoj pokrajini i dalje uglavnom, nerealne i maksimalističke, dok su nam mogućnosti, usudiću se da kažem najčešće veoma oskudne. I da ulazimo sada u analizu ko je sve za to kriv, bilo bi prilično besmisleno, iako su nam Kosovo i Metohija uvek služili kao dobar poligon za zadavanje udaraca onima koji drugačije misle ili za izlaženje iz tema i okvira u kojima se nismo dobro snalazili a to su obično bile ekonomija, napredak, pre svega, privredni.
Ja želim samo nekoliko podataka da podsetim ljude u Srbiji.
Naime, 1871. godine, neposredno pred sticanje nezavisnosti na Berlinskom kongresu bilo je 64% Srba. Ono što je važno da se istakne da mi najveći deo srpskog življa gubimo s kraja i pre svega, s početka 20. veka u knjizi Aleksandra Rastovića „Velika Britanija i Kosovski vilajet“, možete da vidite mnogo podataka, da vidite čak u Britanskom parlamentu kako Edvard Rej 1906. godine govorio o likvidaciji, o ubistvu 188 Srba, koji su živeli na Kosovu i Metohiji, sa stalnim progonom a jednako su nam teške bile 1907, 1908. i 1909. godina.
Do nekakvog nacionalnog oporavka, ali i problema sa kojima su se suočili Albanci, i zatim nam se ponovo svetili tokom Drugog svetskog rata, uz nacističku podršku i formiranje balikombartabalističkog pokreta 1942. i 1943. godine, dakle, dešava se obnova srpskog nacionalnog tkiva na Kosovu i Metohiji, od 1921. godine, kada smo imali 26%, do 1939. godine kada smo imali 34% srpskog življa, na KiM.
Ono što je takođe važno to je da ljudi govore kako je to oduvek bilo naše, to prosto nije istina. Menjale su se vlasti i imali smo tamo i ambasadore i konzule, i mnogo toga, ali naravno uvek je to bila borba za teritoriju, i uvek je to bila borba za vitalne, nacionalne interese između dva naroda.
Nekada smo pobeđivali mi, nekada su pobeđivali drugi. Ono što je interesantno to je da postoji značajan uticaj inostranog faktora uvek na te događaje, najčešće videćete, osim kada je bila potpuno jasna tragedija sa kojom su se Srbi suočavali gotovo uvek bi zapadni faktori stajali, ne računajući Francusku, uvek bi zapadni faktori tvrdo i čvrsto stajali na pozicijama onih koji su bili protiv Srba.
Godine 1948. imamo 27% Srba i to se održava do 1961. godine, a onda kreće od 1961. godine do 1991. godine, sa 27% na 11%, uz sve teži život na Kosovu i Metohiji, posebno za srpski živalj, imali smo i dodatni problem, a taj problem je činjenica da su Albanci demografski pobedili, bili su posvećeni opstanku svoje nacije, bili su posvećeni napretku svoje nacije, sve ono što mi nismo bili, uvek smo bili spremniji za svađe, kao što smo i danas spremniji i oko toga da se posvađamo gde će ko da sedi, a ne da govorimo o onome šta je to što nas ujedinjuje i šta je to što može da nam pruži neuporedivo bolji rezultat.
Onda 2000. godine 7%, i naravno, po poslednjim procenama naše procene su nešto drugačije, oni kažu da je 5% po našim procenama između 6,5% i 7%, jer je naša Kancelarija na poseban način, iako su ljudi hapšeni prilikom obavljanja tog popisa, dakle, došlo je do tog broja Srba koji se negde kreće oko 100.000 ljudi koji danas žive, koji prenoće na teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, mislim da je važno da ljudi to znaju, da znamo šta je to što čuvamo i da znamo da to što najviše moramo da čuvamo jesu naši ljudi na Kosovu i Metohiji.
Pitanje šta je naša generacija uopšte mogla da učini? Devedesetih godina smo nešto pokušali da učinimo kada nas je bilo 11%. Svi ti pokušaji, govorim o nama kao zemlji, svi ti pokušaji bili su ne samo neuspešni već su nas doveli do još veće tragedije i za druge narode, ali pre svega za naš narod koji je ne samo u broju stradalih već i u siromašenju i broju onih koji su napuštali našu zemlju, rekao bih, da je upravo to predstavljalo još veću tragediju od one koja se događala tokom agresije NATO-a na našu zemlju.
Istorijske tokove nije uvek moguće preokrenuti, ali nije ni nemoguće. Od te borbe i ambicije ne bi trebalo da odustanemo.
Zato u ovom prvom delu, da ne bi bilo nikakvih sumnji, pošto znam da ima mnogo onih koji bi da bez previše osnova države patriotski i moralne pridike onima kojima najmanje prava imaju te moralne i patriotske pridike da drže, želim da kao neko ko se zakleo nad Ustavom i kao neko ko je dobio verovatno najveće i poverenje u procentima naših ljudi i od kada postoji višestranački u Srbiji, a zakleo sam se nad Ustavom Srbije dokle god na to budem mogao da utičem Republika Srbija neće ni posredno ni neposredno priznati jednostrano proglašenu nezavisnost naše južne pokrajine niti će odustati od svoje legitimne borbe za državne i nacionalne interese, ali i borbe za poštovanje međunarodnog prava.
Do sada sam analizirao, čini mi se, nemoguće je to raditi dubinski i sistematično više ovlaš, ali smatram da je važno da podsetimo na neke istorijske činjenice, ali i upravo zato kako je Pekić govorio – nemati prošlost jednako je ostajanju bez budućnosti, ali ako se zaglavimo u prošlosti bolja budućnost će nam ostati nedostižna, a ta borba za bolju budućnost često se vodi na dva fronta, protiv protivnika i protiv vlastitih zabluda.
Ja zato molim sve građane Srbije, ne ljutite se, poštovani narodni poslanici, pre svega, građane Srbije manje njihove predstavnike, jer znam da to što bih zamolio njihove predstavnike će uglavnom biti uzalud, jer svi misle da je vreme za sticanje političkih poena i to nikada nećete moći da promenite.
Ali, molim građane Srbije da mi budemo racionalni i realni, da znamo šta je to što je moguće, da znamo šta je to što je realno i da razmišljamo o tome kako da svojoj deci ne ostavimo sve probleme sa kojima se i mi danas mučimo.
Mnogo bih više voleo da sam danas ovde pred vama i da mogu da razgovaram o nivou investicija sa vama, da mogu da razgovaram o tome kako da privučemo još investitora, kako da unapredimo poslovnu klimu, kako da dalje razvijamo preduzetnički duh, da pričamo o stvarima koje znače svakodnevni život za sve naš ljude i na Kosovu i Metohiji, u celoj Srbiji i svuda gde živi srpski narod.
Nažalost, zbog svega ovoga mi imamo probleme u svim tim poljima društvenog života upravo zbog nerešenih konflikta i svega onoga što jesmo nasledili.
Dame i gospodo, obraćam vam se u trenutku i dolazimo do samog Izveštaja kada je Srbija zbog jednostranih poteza Prištine, kasnije ću o svim detaljima da govorim bez ikakvog skrivanja, bez ičega što bi bila neistina, i biću, razume se, spreman da odgovorim na sva vaša pitanja.
Nažalost, danas sam sam ovde, ali uskoro će tu biti i Vlada, pa će moći i oni u punom sastavu da odgovaraju na vaša pitanja, ali kao neko ko je najodgovorniji u zemlji sa, čini mi se, u ovom trenutku svakako najvećim legitimitetom, to će biti moja dužnost, moja obaveza, ali i moje pravo da ukažem i na sve naše greške, na sve greške naših prethodnika, i na sve moguće greške u budućnosti.
Mi smo danas izloženi značajnim bezbednosnim izazovima. Ne moram da vam obelodanjujem sva obaveštajna saznanja da biste toga bili svesni. Čini mi se da sami to, čak i kada ne morate da pročitate ili vidite u sredstvima masovnog informisanja, možete da razumete i da osetite.
Želim da vam kažem da imamo sve veće prisustvo specijalnih snaga prištinske policije na severu Kosova i Metohije. Govoriću vam i o utvrđivanju njihovih položaja, dovlačenju oružja i oklopnih vozila.
Ovde, dakle, ne postoji nikakvo veštačko stvaranje krize sa naše srpske strane, kako o tome govore neki ovdašnji neodgovorni političari i mediji u horu sa prištinskim medijima i političarima.
Opasnost je, uveravam vas, poštovani narodni poslanici i uvaženi građani Srbije, bliska, objektivna i ozbiljna, i o tome najbolje mogu da vam posvedoče predstavnici srpskog naroda i institucija sa Kosova i Metohije, koji su danas ovde sa nama.
Srbija, naglašavam, ni na koji način, ni na koji način, ponavljam, nije učestvovala u generisanju krize. Uprkos svemu, mi smo bili i ostali dosledno opredeljeni za dijalog, svesni da je mirno rešavanje problema jedini razuman način i da nas sve drugo umesto stabilizaciji i deeskalaciji vodi u nestabilnost i potencijalne sukobe čije razmere mogu biti katastrofalne, ne samo za ljude na Kosovu i Metohiji, već i za čitavu Srbiju.
Naša opredeljenost za razgovor nikada nije bila samo deklarativna, jer u svakoj prilici pokazivali smo najveću moguću konstruktivnost, ne zato što se plašimo, ne iz straha zbog 3700 NATO vojnika, imamo ih i više, i nismo slabije naoružani, ali je problem u tome što bismo izazvali katastrofu za celu zemlju da ne želimo mir i da ne želimo stabilizaciju zato što moramo da razmišljamo i o ljudima koji žive u Novom Sadu, i Beogradu, i Nišu, i Leskovcu, i Kragujevcu, i Kraljevu, i Čačku, i Pazaru i svakom drugom mestu.
Nije Srbija više onako slaba kao što je bila 1998. i 1999. godine, i kao što je bila 2004. i 2008. godine, naši vojno-policijski kapaciteti su, usudio bih se da kažem, desetostruko veći i snažniji, posebno imajući u vidu kvalitet onoga što posedujemo.
Ono što mi je najvažnije, čini mi se da posedujemo više pameti i više mudrosti i da znamo gde su granice, granice naše ozbiljnosti, odgovornosti i da uradimo sve što je uvek u našoj moći da sačuvamo mir i da obezbedimo sigurnost i za naš narod na Kosovu i Metohiji, ali i za celu Srbiju, jer ukoliko bi došlo do bilo kakvog sukoba, to bi bila katastrofa za celu Srbiju.
Zato sam molio i Albance, zato smo molili Albance ali i predstavnike međunarodne zajednice da ne dozvole izazivanje sukoba i da zamole ili ako hoćete, zaprete onima koji su stvorili u Prištini da ne provociraju sukobe kao što su to radili u prethodnom periodu.
Osvrnuću se samo na neke od poslednjih rundi razgovora što je i u fokusu Izveštaja dostavljenog vama, poštovani narodni poslanici.
Pre nešto manje od godinu dana, 30. septembra 2021. godine, uspeli smo da obuzdamo krizu koju je Priština, kao i proteklih sedmica, stvorila po pitanju registarskih tablica.
Tada je postignut dogovor o upotrebi nalepnica kao privremeno rešenje za tablice obeju strana, čime smo dobili priliku da u miru tragamo za trajnim rešenjima. Međutim, Priština je jednostrano i brutalno prekršila taj sporazum 29. juna ove godine, donošenjem odluke o tzv. preregistraciji kosovsko-mitrovačkih tablica na RKS, republika Kosovo oznake.
Priština je tada otišla i korak dalje u eskalaciji donevši još jednu odluku kojom krši sporazume iz oblasti slobode kretanja, ti su sporazumi potpisani još 2011. godine, odluku o uvođenju ulazno-izlaznog dokumenta kojom je Srbe sa Kosova i Metohije pokušala da proglasi strancima na svojoj sopstvenoj zemlji.
Važno postignuće, to je dobro da se naglasi, dijalog u protekloj godini se odnosi na dogovor od 27. avgusta 2022. godine, kojim smo uspeli da se izborimo za Srbe i druge naše građane koji priznaju Republiku Srbiju na Kosovu i Metohiji kao svoju zemlju i da odbranimo pravo na upotrebu srpskih ličnih karata od strane privremeno izmeštenih policijskih uprava MUP Republike Srbije u Peći, Uroševcu, Prištini, Gnjilanu, itd.
Zašto ovo govorim? Zbog neistina koje su iznošene u srpskoj javnosti o tome kako je to bilo moguće i ranije i kako je to dozvoljeno svima. Pa, nije. To je bio razlog zašto je 99% našeg življa južno od Ibra u stvari uzelo albanska dokumenta, i naše vladike, i naše stanovništvo i svi ostali, zato što jednostavno nisu mogli slobodno da se kreću. Sada mogu da se kreću slobodno i sa dokumentima Republike Srbije samo što to neki ne žele da primete, ali je važno da to ljudi u Srbiji znaju.
Iako je prištinsko rukovodstvo po svaku cenu htelo da ukine mogućnost njihovog korišćenja u Pokrajini, mi smo ovim dogovorom u potpunosti očuvali faktičke i formalne ingerencije Republike Srbije, ali istovremeno ni jednog sekunda nismo prekoračili odredbe Sporazuma o slobodi kretanja, koji je postignut 2011. godine i bili konstruktivan partner u pronalaženju kompromisnog rešenja kako bi se izbeli bilo kakvi sukobi i kako bi i Albanci mogli da kažu da su zadovoljni postignutim rešenjima.
Za nas je veoma važno da smo pokušali da dođemo do približavanja stavu u vezi sa čisto humanitarnim i civilizacijskim pitanjem nestalih lica i o tome se i dalje pregovara. Želim da vam ukažem na to šta je problem. Problem je u jednoj rečenici. Sve smo se dogovorili. Mi smo oduvek prihvatali sve. Prihvatili smo i ono što su ponudili Evrpoljani i Amerikanci, a onda su oni došli sa rečenicom koja bi trebalo Srbiju, odnosno da nas optuži da smo mi direktno odgovorni za nasilno iseljavanje, proterivanje, ubistva i činjenje zločina nad licima na Kosovu i Metohiji, iz čega proizilazi naravno, sledstveno tome, njihov dalji zahtev na ratnim kompenzacijama, ratnoj šteti, pošto, kako oni to kažu i smatraju, kao suverena država imaju prava na to, a gde će Srbija biti osuđena za zločine, čak i zločin genocida.
Naravno, to je ključni problem, jer oni ne prihvataju statusno neutralni jezik dokumenata i upravo zato ne možemo nikako suštinski da se dogovaramo.
Ako mogu da u tri rečenice na drugačiji način kažem šta su problemi u tim razgovorima. Ti problemi se, odlukom iz 2010. godine, vode pod okriljem Evropske unije. Ovde su predstavnici Evropske unije, mi se nalazimo na evropskom putu i ja mislim da je to dobar put za Srbiju, ali vi morate da imate u vidu da u Evropskoj uniji najmoćnije sile su priznale nezavisnost Kosova. Sjedinjene Američke Države, koje blisko sarađuju sa Briselom, su priznale nezavisnost Kosova. Oni prihvataju suverenost i državnost Kosova i sve što bi Albanci uradili oni bi im rekli - nije pravi trenutak, nije pravi metod, nije pravi način, ali uvek će stati iza njih. Da ne postoji kod vas bilo kakva iluzija da je to moguće da bude drugačije i to se neće promeniti. Ne postoji politika koja to može da promeni. Dakle, na tom malom prostoru pokušavamo da napravimo rezultat, kao što sam rekao, oskudnom prostoru između željenog i mogućeg. Dakle, kada god bi se nešto dogodilo, kada ne dozvole Srbima da ne izađu na izbore, a saglasićete se, time sam najviše izgubio, izgubila stranka koju vodim i ja lično. Oni će da kažu izdaćemo strašno saopštenje, onda će da izađu sa tim saopštenjem i posle tog saopštenja ništa više. Zašto? Zato što je to njihovo čedo, zato što su ga stvorili, odgajaju ga i šta god da se dogodi, to će nastaviti da rade.
Kao što vidite, to im kažem u lice. Nemam nikakav problem, jer govorim suštu istinu. Mi to moramo da znamo, jer, o svom licemerju da ne govorim, o priči o teritorijalnom integritetu, o čemu ću da govorim i u UN narednih dana, gde je odjednom teritorijalni integritet postao sintagma svetinja kako bi se suprotstavili ruskom faktoru, ali je zato teritorijalni integritet jedne male Srbije bio zgažen kao krpa zato što je Srbija mala i zato što su mogli da je gaze. Oni će vam, naravno, reći – pa, nije to zbog toga, to je zbog toga što ste ugrožavali opstanak jednog naroda, to je bila humanitarna katastrofa, a kada ih pitate – pa kako je moguće da je danas Albanaca na Kosovu i tada više nego što ih je bilo pre nego što ste izvršili agresiju protiv Srbije, nema odgovora na to. Kada ih pitate kako je moguće da je 212 hiljada Srba manje, nema odgovora, baš ih briga i samo će vam reći – ako želite da idete napred, ako želite da idete u budućnost, ako želite da budete deo savremenog sveta, da pripadate nama, modernim nacijama itd. onda vi to morate da prihvatite, a ako želite da se vraćate u prošlost, onda ćete da ostanete s druge strane zavese i onda za vas više nema mesta. Onemogućićemo vam svaku vrstu napretka, i ekonomskog, i socijalnog i svakog drugog. Dakle, u tim okvirima se krećemo.
Na kraju krajeva, uvek vodi ka tome šta je to, Srbi, što ćete vi da učinite da bismo umilostivili gospodu u Prištini da budu još malo zadovoljniji, a u stvari da bi oni to uradili, kako su to radili sve vreme i kako su sve vreme od 2000, od 1999. godine, kada smo se branili od agresije, razumljivo neuspešno. Devetnaest najmoćnijih zemalja sveta napalo je jednu zemlju koja je imala 20 jedinica koje mogu da polete u vazduh, što je besmisleno bilo. Nikakvu šansu naši heroji nisu imali, a pitanje je koliko izbora imate i šta možete da radite u takvom trenutku. Dakle, posle toga oni su radili na dve stvari. Jedna je podsticali ili prećutkivali sve ono što je Priština unilateralnim potezima činila protiv Srba na Kosovu i Metohiji. S druge strane, radili su na podelama među Srbima. Stotine miliona dolara i evra su uložili kako bi raspolutili srpski narod i to su radili ne birajući sredstva, praveći medije koji bi trebalo da unesu razdor i pometnju kod Srba, potkupljujući Srbe, praveći im televizije, praveći im agencije novinske, praveći im radio stanice, koji bi samo trebalo da unesu nemir među Srbe i da naprave neke nove Srbe koji bi im bili prihvatljivi i koji bi priznali nezavisnost Kosova. Isto su to radili i u centralnoj Srbiji sa mnogo novca, očekujući da im se rezultati pokažu izvesnima.
Ono u čemu smo uspeli i mi kao zemlja sa svim ljudima koji su na tome radili, i to je velika stvar, to je da sačuvamo jedinstvo srpskog naroda. Srbi na Kosovu i Metohiji i južno i severno od Ibra su jedinstveni. Možete da nađete 10, 15 ili stotinu onih koji će vam reći da služe nekim drugim interesima, a ne interesima srpskog naroda i Srbije. U tome je veliki uspeh i Srbi su konačno posle mnogo decenija, rekao bih čak i vekova, razumeli da moraju da budu jedinstveni i da samo tako snažno možemo da se suprotstavimo pritiscima i da samo tako na racionalan način možemo da čuvamo naše nacionalne interese i to je velika stvar za nas.
Želim da vas obavestim, a biće prilike i kasnije, ne želim da vam oduzimam sve vreme u podnošenju ovog izveštaja. Biću spreman da govorim i o energetskom sporazumu i o svemu drugom, da vidite da smo mi ispunili naše obaveze, postigli dogovor i sa turskim KEZO-m, sve, ali naravno, opet su u pitanju statusna rešenja na kojima oni insistiraju i baš ih briga za to što svakoga dana isključuju struju ljudima, baš ih briga za bezbroj problema, važno je samo da li će da postoji neki pečat ili će da postoji nešto drugo, jer ih samo to zanima i ništa ih više ne zanima u svim razgovorima, ni život građana, niti bilo šta drugo. Naš zanima život i Srba i Albanaca, njih to ali uopšte ne zanima.
Želim, takođe, da kažem da su, i indikativno je to, Priština intenzifikuje neosnovane optužbe da Beograd mnoge dogovore nije poštovao. Beograd je poštovao sve. Beograd poštuje dogovore koji su postignuti i 2011. i 2010. i 2009. i 2013. godine. Ali je problem u tome, sada ću da budem sasvim otvoren prema vama, što njima neki dogovor služi, i to moja kritika ne ide Albancima, već onima koji su bili posrednici sve vreme u tom dijalogu, dakle, njima neki dogovor služi da mogu da kažu – napravili smo napredak, ali napredak je u tome da Srbi izvrše svoje obaveze, a kada dođemo do toga da Albanci izvrše svoje obaveze, onda će da se igraju igara desetogodišnjih, gotovo neverovatnih, u kojima će da nam objasne, pa ne može zbog ustava Kosova. Pa, koga briga za ustav Kosova? Mi pregovaramo sa njima, zato ste nas pozvali tamo. Ako nešto mora da bude u skladu sa ustavom tzv. Kosova, pa što ste nas onda zvali da pregovaramo? To onda imaju pravo na to ljudi bez bilo kakvog našeg učešća i bez bilo čega drugog. Šta ćemo vam mi? I na to ne postoji odgovor.
Onda, kada bi još nešto iskamčili, misleći da smo mi glupi, a mi ne radimo to zato što smo glupi, već zato što razumemo šta nam znači mir, razumemo šta nam znači normalan život za ljude u Srbiji, celoj Srbiji, pa čak i na Kosovu i Metohiji, da nemamo ponovo kolone sa traktorskim prikolicama koje će da dolaze u Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Kraljevo i druga naša mesta, ne zato što im verujemo i ne zato što mogu da vas prevare, nego zato što nemate šta drugo da uradite.
Ja znam, i danas će biti rasprava o tome, ne valja vam ovo, ne valja vam ono. Lepo, a šta je predlog? Biću sasvim otvoren, ja ne znam kako će sve ovo da se okonča, ali znam da ću da dam sve što mogu od svojih napora, da čuvajući Ustav Republike Srbije, naše nacionalne i državne interese, pokušamo da što je moguće više kompromisnih predloga podržimo i što je moguće više da uradimo kako bismo imali mir sa Albancima.
Ja znam da se ove moje reči ne sviđaju mnogima, jer bi najlepše bilo da kličem ovde sukobu, ratu, da kličem kako ćemo da zgazimo nekoga, itd. Ne. Želim da kličem miru, normalnosti i napretku. Ali, da li ćemo mi to uspeti da sačuvamo i obezbedimo? Ponavljam, daćemo sve od sebe. Ali, sada mi je jasno da to više ne zavisi samo od nas. Zašto?
U svim ovim okolnostima, Priština nasilno pokušava da reši određene stvari. Kada nemaju sporazume na koje mogu da se pozovu uopšte, oni idu u gotovo direktne napade. To je tzv. sveobuhvatni hibridni napad na Srbe, od kupovine srpskih medija od Leposavića do Kosovske Mitrovice, do podizanja tajnih optužnica, do podizanja javnih optužnica. Podsetiću vas samo na Ivana Todosijevića. Da li je ovde Ivan? Jedan divan čovek, divan domaćin iz Zvečana, koji je optužen, pa osuđen, pa su onda nešto povukli presudu, pa je vratili na ponovno odlučivanje, ako se ne varam. Dakle, dve godine osuđen zato što je rekao da je Račak bio prevara.
Ja sam istog tog dana to isto saopštio, javno, znajući i želeći da stanem u odbranu čoveka, u odbranu prava na slobodu misli, slobodu izražavanja, slobodu reči. Ja to stvarno mislim. Ja mislim da većina to ovde misli. Hajde mi pokažite koliko ljudi je htelo, kada su videli to, i sa Kosova i Metohije, pa i iz centralne Srbije, iz našeg političkog života to da ponovi? Malo ko. Znate zašto? Zato što – pa što ja da imam posla sa njima, negde neko može jednog dana da me zaustavi zbog toga.
Mnogo smo hrabri po kafanama, mnogo smo hrabri ispred televizora i mnogo smo hrabri na nekim drugim mestima, ali ovako to ide teško.
Da ne govorim o tome da ne dozvoljavaju iskorišćavanje prava glasa, elementarnog demokratskog prava srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, iako takvo pravo postoji u gotovo svim zapadnim zemljama i još vam drže pridike kako su najdemokratskija država, prosto da ne poverujete kakve gluposti morate da slušate.
Suštinski uzrok krize dijaloga nije neko trenutno pitanje iz domena pojedinačnog sporazuma. To je, bez ikakve sumnje, sistemski problem, sistemski problem koji proističe iz dve stvari. Prva stvar je ta da zapadni svet ne želi da poštuje Povelju UN, ne želi da poštuje Rezoluciju 1244. To je naš najveći problem. Jedino na šta mi možemo da se pozivamo, to jeste međunarodno pravo i to jeste Rezolucija 1244. Oni neće da čuju za to. Ne pada im na pamet. To je za njih završena priča i kažu - to je prošlost. I kažu - stvari na terenu su izmenile Rezoluciju.
Kao što vidite, kada se u Ukrajini nešto slično dogodi, onda stvari na terenu nisu izmenile Rezoluciju i nisu izmenile poredak UN, ali kada je u pitanju Srbija, onda jesu.
Druga stvar je činjenica da njih ne zanima poštovanje sporazuma koji su potpisani i ne pada im na pamet da bilo kakav ozbiljniji pritisak, sem, nije baš ovo mnogo lepo što radite, dragi naši prijatelji i draga naša deco u Prištini, pa nemojte da nastavljate sa tim. I to uporno i nekažnjeno odbijanje Prištine da ispune svoju centralnu obavezu, a to je formiranje zajednice srpskih opština, stvorilo je atmosferu u kojoj se položaj Srba na Kosovu i Metohiji kontinuirano pogoršavao, sve do trenutne veoma zabrinjavajuće situacije u kojoj su sve učestaliji i brutalniji napadi na ličnu imovinsku bezbednost našeg naroda.
Dugogodišnja njihova obrazloženja oko Ustava i svega drugog su toliko besmislena, a još besmislenija su izvinjenja ljudi iz Međunarodne zajednice koji su u stvari prećutno ne formiranje zajednice srpskih opština podržavali.
Možda bi bilo dobro da kažem da je nekakav signal na bolje to što sada kažu da morati da formiraju zajednicu srpskih opština. Ako me pitate da li će se to dogoditi, čisto sumnjam, ili će pokušati da nas unize time što će reći da zajednica srpskih opština može da bude nevladina organizacija i da štampa olovke, hemijske olovke, obične olovke i upaljače i ništa više od svega toga.
Mi smo i tokom poslednjeg susreta u Briselu iskazali maksimalnu konstruktivnost i spremnost da razgovaramo u svim razumnim okvirima. I učestvujući u dijalogu sa Prištinom, svi naši ljudi iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju, svi drugi nadležni državni organi i institucije ponašali su se odgovorno, ponašali su se ozbiljno, radili su marljivo.
Ono što je za nas važno, takođe da istaknem, to je da mi, naravno, pošto ljudi pričaju o platformama sa kojima treba da izađemo, pa mi imamo platforme, sve platforme usvojene u ovom visokom domu. Pošto sam slušao te neistine prethodnih dana o tome kako se ne zna sa kojom platformom istupamo itd, želim da vas podsetim na „Službeni glasnik Republike Srbije“ iz 2013. godine i na Rezoluciju o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji po kojoj mi postupamo, pošto su neki govorili da izlazimo iz pravnih okvira i da se ne ponašamo i ne postupamo na način na koji bi to bilo dobro. Ja molim ljude da pogledaju taj dokument.
Što se tiče događaja na terenu, želim da vas obavestim da najteže stvari za naš narod se dešavaju od dolaska Aljbina Kurtija na vlast, mnogo hvaljenog u delu beogradskih medija i delu beogradske političke elite, što je takođe bio deo hibridnog rata protiv Republike Srbije i deo političkih aktivista je, naravno, u tome učestvovao.
Suočavamo se sa izuzetno teškom bezbednosnom situacijom. Mogli ste to da vidite i noćas, kada je nožem u predelu vrata uboden mlađi Mitrović, a po rukama njegov otac, koji je pokušao da ga zaštiti od pripadnika albanske porodice Šabani. To se dogodilo u Babinom Mostu.
Želim da vas obavestim da kada smo se izborili za 10 opština, da su nas varali. Trebalo je da dozvole i Prilužje, Plemetinu i Babin Most, ali, naravno, nikada nam to više nisu dozvolili, čak ni da razgovaramo o tome.
Kao što vidite, nije mi teško da vam otkrijem istinu gde, kako i na koji način. Neko bi rekao da smo možda bili naivni. Uglavnom nismo, ali niste imali kud, niste imali alternativu.
Kada o svemu ovome govorim, vi takođe morate da imate u vidu da mi moramo da živimo i da ova zemlja mora da živi, da mi moramo da imamo fabrike, da bismo moglid da isplatimo plate, i meni i vama, da bismo mogli da isplatimo penzije penzionerima, da bismo mogli da isplatimo plate svim radnicima, da bismo mogli da isplatimo plate svima na KiM plus 50%, da bismo ljude motivisali da žive na KiM. Jel vi mislite da su ljudi iz "Elektroprivrede" dobili otkaz na Kosovu? Nisu. Neki su hteli da im daju otkaz, pa su se brzo ugrizli za jezik i udareni po prstima. Mi moramo da čuvamo te ljude i čuvamo te ljude, ali to košta. A da to platite sve, za to morate da imate zdravu ekonomiju, za to morate da imate dobru ekonomiju. A možemo li da imamo dobru ekonomiju ako se sukobljavamo sa zapadom? Da budemo fer prema sebi, pustite lake parole - ne možemo.
Mi imamo sada veliki deo investicija iz Kine i hvala našim prijateljima na tome. Ali, nama i dalje najveći deo investicija dolazi sa zapada. A gde će da nam rade majke, očevi, deca? U kojim to fabrikama? Kako ćemo da obezbedimo taj novac? Sutra biste zakukali - nije plata stigla na vreme, kasni dan. Srećom, kod nas ne kasni ništa ni sat, a kamoli dan.
Priština se, naravno, nikada nije suočila ni sa jednom kaznom ni u čemu. Poslednjih 14 meseci, iako smo imali intenzivne kontakte, razgovore, suštinski se dijalog nije pomerio. A kada dijalog ne napreduje, tada na terenu imamo pojačano jednostrano delovanje Prištine i to uvek na svojoj koži najdrastičnije osećaju Srbi na KiM.
Tokom perioda od 15. juna 2021. do 1. septembra 2022. godine zabeleženo je čak 158, ne računajući noćašnje, etnički motivisanih incidenata protiv Srba u Pokrajini. I ne moram da vam govorim koliku to štetu unosi u međunacionalne odnose, ali i koliki strah to unosi kod Srba koje bukvalno hoće da proteraju iz svih enklava južno od Ibra i sa sve žešćim, stabilnim i permanentnim pritiskom za iseljavanje našeg stanovništva sa severa Pokrajine.
Naravno, tu je važno i da se naglasi da oni koji su počinioci tih incidenata po pravilu ili budu privedeni pa posle izvesnog vremena pušteni, ili čak nikada ne budu ni privedeni.
Ono što najviše zabrinjava jeste institucionalno nasilje i ono daje pravac i ostalim vidovima nasilja. Oni su još u septembru 2021. godine sproveli prvi ozbiljan atak na elementarna prava na život i zdravlje Srba u Pokrajini i to su činili kroz početak opstrukcije dopremanja lekova zdravstvenim ustanovama i bolnicama koje funkcionišu u sistemu Republike Srbije. Obično ih hapse kao teroriste, pošto im je neko dojavio, možete misliti njihove službe i snage njihove službe, a mi nikoga ne potcenjujemo, dojavio da mi u dostavnim vozilima i vozilima ambulantne hitne pomoći prevozimo oružje za Srbe na severu i tako su tri naša vozila presretali, hapsili vozače, hapsili ljude, a sve što su pronašli, pronašli su materijal za dijalizu, vakcine, injekcije, lekove i ništa više. Nikada ni jedan komad naoružanja nisu pronašli.
Posle početka embarga na lekove srpskim bolnicama, oni su 12 dana pokušavali da brutalnom demonstracijom sile i zastrašivanjem odvrate Srbe od prava na miran protest protiv nelegalnih jednostranih mera koje se tiču uvođenja tzv. probnih registarskih tablica Prištine. Priština je zatim 13. oktobra 2021. godine posegla za upotrebom vatrenog oružja protiv srpskih demonstranata na severu Pokrajine i tada je ranjen Srećko Sofronijević vatrenim oružjem u leđa, dok je nešto lakše povređeno još devetoro građana srpske nacionalnosti koji su učestvovali u mirnim protestima.
Ovaj niz institucionalnog nasilja se tokom izveštajnog perioda nastavio time što su Srbima uskraćena elementarna politička i građanska prava. Kao što sam rekao, onemogućavanjem glasanja najpre na januarskom referendumu, a zatim uz sva obećanja Kvinte i drugih zapadnih sila da će se to promeniti za izbore koji dolaze, naravno, ništa se nije promenilo i zato što su oni očekivali da bi tih dodatnih 50 ili 60 hiljada glasova, između ostalog, za koje su znali da bi najvećim delom pripadali partiji koju vodim i meni lično kao kandidatu, smatrajući da će biti mnogo bliža trka ne bi li nekom drugom pomogli, ali ni to im nije uspelo.
Zatim su zapretili nasilnim preuzimanjem kontrole nad energetskom infrastrukturom na severu. Zatim su 29. juna 2022. godine doneli nelegalnu jednostranu odluku, a reč je aktu uvođenja ulazno-izlaznog dokumenta, gde bi Srbima koji žive na KiM faktički izdavali vize na 90 dana za boravak u sopstvenim kućama. Istog dana donose odluku o potpunoj zabrani ulaska vozila sa registarskim oznakama Republike Srbije koje su izdate, dakle, iz izmeštenih policijskih uprava MUP-a Srbije sa teritorije KiM, koji odbijaju da ih preregistruju na tzv. republika Kosovo tablice.
Namera Prištine da izazove sukob i urušavanje dijaloga nastavljena je 31. jula nelegalnim upadom dodatnih prištinskih policijskih jedinica bez odobrenja i znanja komandanta tamošnjeg regionalnog direktorata kosovske policije sever u cilju nametanja nezakonite odluke od 29. juna o ukidanju prava korišćenja srpskih ličnih karti i registarskih tablica. Time je Priština po deseti put prekršila član 9. prvog sporazuma u delu koji se odnosi na policiju, tehničke sporazume Vojske Srbije i KFOR-a koji su zaključeni u okviru režima vojno-tehničkog sporazuma, kao i Sporazum sa NATO iz 2013. godine koji zabranjuje prisustvo prištinskih snaga na severu KiM bez odobrenja komandanta KFOR-a i četiri gradonačelnika srpskih opština.
Ovaj niz antisrpskog delovanja Prištine tokom izveštajnog perioda finalizovan je faktičkom agresijom i pokušajem ovladavanjem severa KiM, pokušajima uspostavljanja kontinuiranog prisustva specijalnih prištinskih policijskih jedinica, a o čemu želim da vas obavestim. Uspeli smo da dobijemo, ne mogu da kažem, podršku, ali reč gde im je jasno da se o tome radi i od ljudi iz EU, po prvi put, što možda ne bude beznačajno.
Oni su počeli na severu pokrajine sa svakodnevnim zastrašivanjem srpskog naroda, a za šta koriste duge cevi i borbena oklopna vozila. Kampanja zastrašivanja i terora nad Srbima nije zaobišla ni majke sa maloletnom decom, čime Priština istinski ugrožava regionalni mir i bezbednost, a proces dijaloga dovodi do same tačke propasti. Uz sve to želim da vam kažem da to, naravno, izaziva reakciju i našeg naroda na KiM, posebno na severu KiM, i po prvi put se pojavljuju lica u starim, novim, različitim uniformama koja traže da brane sever KiM od agresora, od onih koji bi da proteraju srpskog stanovništvo sa KiM. To vam dovoljno govori o težini situacije u kojoj se nalazimo i sa kojoj se suočavamo.
Uzgred da znate, kada su se ti mladići, srpske nacionalnosti, bez oružja pojavili, ali su ih prepoznali ljudi, svi ljudi, sve žene u urbanim sredinama sišle su da ih pozdrave i da kažu - dobrodošla sloboda. Ovo vam govorim samo da znate koliko je dojadilo i dozlogrdilo našem narodu na KiM da trpi prištinski teror, a mora da trpi, jer smo mi morali sve vreme da čuvamo mir, jer nam je mir bio od presudnog značaja.
Hoću samo da vam kažem dokle je došlo. Nema dame, nema žene koja nije izašla iz svojih zgrada i svojih kuća da zagrli te ljude, da kaže - hvala vam, vi ćete se izboriti za našu slobodu. Ja vam to govorim zato što smo mi u užasnoj situaciji danas.
Samo da se razumemo, lepo je što preovladavaju emocije, ali samo povedite računa da za sve to možemo da platimo previsoku cenu i zato su naši razgovori na dnevnom nivou da izbegnemo bilo kakav sukob.
Želim da vas obavestim da sam 11 sati proveo u razgovorima sa kosovsko-metohijskim Srbima, za koje mislim da me poštuju. Vidi se to i na izborima, ali za koje mislim da me poštuju zbog nečeg drugog, a to je zato što im nisam obećavao ne znam šta i nisam i govorio nerealne stvari, ali sam uvek bio sa njima kada je to bilo najteže. Uvek sam bio sa njima i kada je trebalo da kažemo „ne“ Prištini i UN, kada su već pola Srbije i najveći deo Srbije uspeli da pokolebaju.
Bio sam uvek sa njima, kada se dešavaju teške stvari i pomagao i javljao se na telefon kada se niko drugi nije javljao. Jedanaest sati mi je trebalo da ih zamolim i da ih molim i da ih molim da se povuku sa barikada. Kada su već prihvaćeni svi naši uslovi oni nisu želeli zato što više nikakvog poverenja nemaju u Prištinu i nikakvog poverenja nemaju u ono što mi oformistički nazivamo međunarodnom zajednicom.
Šta se sve zbivalo i šta nam se danas događa? Naime, mi imamo sad dve krize. Da bi ste videli koliko su ljudi, u ovom slučaju na severu Kosova i Metohije, opredeljeni za svoju državu, Republiku Srbiju, govori podatak da zaključno sa današnjim danom samo dva lica i to jedno lice sa juga Kosova i Metohije, iz Prizrena, drugo lice iz Leposavića rade za tzv. „kosovsku vladu“ su se prijavili za preregistraciju. Oni su očekivali od 7.500 da će to biti između 2.500 i 3.500. Prijavilo se dvoje lica.
Dakle, ti ljudi neće da se odreknu srpskog imena i srpskog prezimena. Ti ljudi neće da se odreknu svojih tablica. Ne smetaju njima albanske tablice, znaju oni gde žive, objektivni su, realni, ali neće da se odreknu svog imena i prezimena, neće da se odreknu srpskog imena, srpskih tablica, ali neće da se odreknu Republike Srbije. To je njihov greh, a to je ono u čemu ćemo mi da ih podržimo.
Sada, šta to znači? To znači da ulazimo opet u krizu koja ne znamo kako će biti rešena. Ali, želim sa ove govornice da zamolim predstavnike „Kvinte“ i sve druge da povedu računa o tome da imate 10 stepenika u nečijem strpljenju, da u nekom trenutku dođe kraj tom strpljenju. Srbi taj „zulum“ više, da turski izraz iskoristim, ne mogu da trpe.
Ne zaboravite, Srbi su spremni i to sam od njih slušao, molio sam ih da ne napuštaju institucije i nije me sramota da to kažem iako znam da je to u Srbiji nepopularno, jer znate, kada napustite policiju onda ćete u krajnjoj liniji da ostavite i 490 Srba bez pištolja. Razmišlja li neko o tome?
Kada napustite sudove, ko će da odgovara ukoliko neko siluje neku Srpkinju? Neće ih albanske sudije progoniti i po Briselskom sporazumu to treba da rade srpski tužioci i srpske sudije. Kako ćemo da zaštitimo naše stanovništvo? Uvek morate da razmišljate o svemu tome.
Ali, na kraju krajeva ljudi, ako ne budu imali izbora ja znam da su oni spremni na to i ja znam da će oni da čuvaju svoja ognjišta. Naš je posao da zajedno sa njima pokušamo da izbegnemo svaki sukob, svaku eskalaciju, da čuvamo mir.
Na kraju krajeva, ponoviću ono što sam rekao i znaju to u međunarodnoj zajednici, znaju za moju odlučnost i znaju da je nemoguće taj stav promeniti, a to je da ćemo sačuvati naš narod na Kosovu i Metohiji i neće biti nikakvih „Oluja“, nikakvog „Bljeska“ i nikakvog proterivanja našeg življa.
Ne insistiramo mi, poštovani narodni poslanici, na miru i ne molimo za mir zato što smo slabiji od nekoga u regionu. Molimo za mir zato što znamo kakve to katastrofalne posledice, ekonomske, životne, uništenje još jedne generacije, donosi svima nama.
Ne želim da budem predsednik koji će da vrati bilo kojoj majci, i srpskoj ili albanskoj, dečaka ili mladića u kovčegu. Zato ću parafrazirajući Bizmarka koji, podsetiću vas, političke ciljeve nije uvek ostvarivao miroljubivim sredstvima, rekao je: „Ko god je pogledao u oči umirućem vojniku razmisliće dobro pre nego što započne rat“.
Mi smo pre samo nešto više od dve decenije nagledali se i umirujućih i prognanih i naslušali se i jauka i leleka. Danas sa vojnim rešenjem za naše izazove kao poželjnom alternativom može da računa samo neko krajnje neosetljiv, neodgovoran i zaboravan. Zato neprestano ponavljamo da nećemo dozvoliti da se našim majkama, ženama sinovi i muževi vojnici vraćaju u kovčezima.
To samo znači da kao vrhovni komandant nemam nameru da našu decu šaljem u rat, ali ukoliko naš narod, naša deca, naši očevi i majke budu napadnuti imaćemo dovoljno snage da ih odbranimo, verujte mi na reč.
Ono što je za nas veoma važno, to je da je danas teško sačuvati racionalnu reč, jer i sada kada sam pomenuo albanske majke samo je jedan bošnjački poslanik aplaudirao, ali nisu, izvinjavam se. Srbi, mi Srbi mislimo uvek da mi imamo sva prava, a da neki drugi trebaju da imaju manja prava. Pravo na život moramo da imamo i mi Srbi i Albanci i da se po tom pitanju ne razlikujemo. Kada to budemo shvatili onda ćemo mi u sebi pronaći mir i onda ćemo moći da pomognemo da i neki drugi pronađu mir u sebi. Bez takvog opredeljenja biće nam mnogo, mnogo teško.
I vama da samo dve reči kažem. Što se tiče vašeg dobacivanja i šta vam je strašno, a šta nije, ceo dan sam odgovaraću vam na sve i pokazati vam kakvu ste politiku vodili i nemojte da se sekirate, možda vas je ovde stotinu puta više nego što sam ja sam. Narod će moći da čuje argumente i da vidi ko je šta uradio za naš narod na Kosovu i Metohiji, a ko protiv njega.
A vaša nepristojnost i vaše dobacivanje me nikada nije i nikada neće poremetiti zato što imam jasnu politiku, a ta politika je napredak Srbije, a ne uništenje Srbije, što ste vi učinili ovoj zemlji u prethodnom periodu.
Želim takođe da saopštim predstavnicima NATO-a da je njihova dužnost da se staraju o bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji, a ne da provode odluke prištinskih vlasti. To je ono što u prethodnom periodu nisu uvek radili, iako smo se uvek trudili da na najbolji mogući način napravimo komunikaciju sa njima, učinimo i uradimo sve što je moguće da imamo dobru saradnju i dobre odnose.
Ono što je za nas važno, to je da vam istaknem da ne verujem da će biti moguće da se postigne bilo kakav dogovor sa trenutnim albanskim rukovodstvom, jer oni ne žele da čuju bilo šta od racionalnih argumenata. Ne žele da čuju ništa o poštovanju međunarodnog prava, a jedino što ih interesuje to je poštovanje sile koja je nad Srbijom primenjena 1999. godine.
Želim takođe da kažem da su poslednjih dana jasni pokušaji potpune promene političke armature razgovora i pregovora o Kosovu i Metohiji. Dakle, iz onoga što je postizano ranije, oni će reći – to će biti urađeno; ali je mnogo važnije da nas privole da se krećemo ka neformalnom priznanju. Reći će „neformalnom“, ali ka suštinskom priznanju nezavisnosti Kosova.
To će biti predstavljeno kao dar sa neba i šta god mi budemo rekli imaćemo tešku situaciju za našu zemlju. Toliko tešku da ne znam kako i na koji način ćemo moći da odolimo tome, i taj pritisak će se povećavati iz dva razloga. Prvi je taj što niko, bar tako mislim, čini mi se, ne želi otvaranje nekog novog sukoba na Zapadnom Balkanu, a sa druge strane takođe mi se čini da imaju potrebu da predsedniku Ruske Federacije izbiju argument Kosovo iz ruke, jer on uvek može da im kaže da ne postoji sui generi slučaj u međunarodnom javnom pravu, kao što ste vi to uradili sa Kosovom, mi smo uradili sa Krimom, nekim da li, Donjeckom, Luganskom ili nekim drugim teritorijama.
Zapad to želi da izbegne i zato žele, posebno što ne mogu da objasne kako i na koji način su u skladu sa pravom izveli agresiju protiv Republike Srbije, jer ne zaboravite, to su izveli bez odluke Saveta bezbednosti UN, to su izveli bez bilo kakvog pravnog akta koji bi bio donet u UN.
Dakle, jedna brutalna agresija na suverenu zemlju koja nije ušla na teritoriju nijedne druge zemlje. Dakle, to je veoma važna stvar koja je mnogo različita u odnosu na ono što se zbiva u Ukrajini. Republika Srbija nikada nije ušla na teritoriju nijedne druge zemlje i oni su nas napali, ali zato nisu napali one koji su ušli na teritoriju druge zemlje. Toliko o poštovanju međunarodnog prava koje je odavno umrlo i koje odavno ne postoji, ali mi smo mali i slabi, nas mogu da tuku, neke druge veće malo slabije i malo manje.
U skladu sa tim i uporedo sa našom borbom za očuvanje mira i stabilnosti na Kosovu i Metohiji, odvija se intenzivna i oštra borba za zaštitu naših državnih i nacionalnih interesa. Za naše Kosovo i Metohiju borimo se na svim političkim, diplomatskim frontovima, jer taj princip jednostranosti Priština i njeni pomagači pokušavaju da primene u svim svojim nastojanjima da budu ubačeni u neke međunarodne organizacije.
Naš odgovor je, kao što sam i obećao, bio odlučan i efikasan, a rezultat je da smo u relativno kratkom roku došli do sedam novih povlačenja priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Ja očekujem da imam razgovore u narednih 15 dana i verujem da ćemo dobiti i osmu državu koja će povući priznanje Kosova i Metohije. Svih ti osam papira stoji u Ministarstvu spoljnih poslova, a ja imam kopije u svom sefu. Samo čekamo trenutak kada ćemo da pokažemo. U ovom trenutku imamo više zemalja koje ne priznaju Kosovo kao nezavisnu zemlju, nego oni koji priznaju Kosovo kao nezavisnu zemlju. Mislim da je to po prvi put danas jasno, po prvi put danas jasno i veoma, veoma važno.
Situacija je naravno, teška, neizvesna, ali mi smo sve vreme se trudili da obezbedimo koliko je moguće dostojanstven život našim građanima i da pokažemo šta je to što možemo da učinimo i uradimo za njih.
U poslednjih 10 godina uložili smo u novcu više nego u 40 godina pre toga, verovali ili ne iako je broj našeg stanovništva za dve trećine manji nego što je bio. Srbiju i srpski narod pokreće ekonomija, a ne sukobi i ja ću vam dati samo nekoliko podataka na osnovu koji možete da vidite šta u osam, devet ili 10 godina mira, stabilnosti i najbržeg ekonomskog napretka u savremenoj srpskoj istoriji možete da učinite i za naš narod na Kosovu i Metohiji.
Govorim samo o prethodna dva izveštaja na periodu, dakle, na vremenu od maja 2019. do danas. Od maja 2019. do danas – izgrađeno je i rekonstruisano sredstvima države 2.480 stambenih jedinica na Kosovu i Metohiji, u toku su radovi na izgradnji 232 stambene jedinice u okviru 19 zgrada koje podižemo, privodi se kraju povratničko naselje Sunčana dolina koje će obezbediti uslove za život i rad za oko 1.500 lica, oko 350 porodica kroz 135 stambenih objekata sa ukupno 355 stambenih jedinica i pratećih javnih objekata, završen je regionalni vodovod za Zubin Potok, Zvečan, Kosovska Mitrovica, finansiramo izgradnju vodozahvata i postrojenja za preradu vode „Bolovanka“ u Štrpcu, zaokružujemo zdravstveni i rekreativni kompleks „Rajska banja“, izgrađena je i opremljena PSR laboratorija, u toku su radovi na sanaciji i rekonstrukciji, nadogradnji i izgradnji novih objekata zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici, u toku je realizacija projekta Kliničko-bolničkog centra u Gračanici.
Posle više decenija pokrenuli smo zapošljavanje u okviru zdravstva, tako da je od perioda korone do danas posao dobilo ukupno 400 lekara, medicinskih sestara i nemedicinskog osoblja. Našim zdravstvenim radnicima obezbeđena je velika količina najsavremenije opreme i aparata i znatan broj sanitetskih vozila.
Sanirane su, adaptirane i rekonstruisane tri osnovne škole u Leposaviću. Završava se izgradnja obdaništa u Goraždevcu. Sagrađena je Tehnička škola u Suvom Grlu. Završena je izgradnja učeničkog doma za Poljoprivrednu školu u Lešku. Završen je most preko reke Ibar sa pristupnim saobraćajnicama na lokaciji Dudin Krš u Kosovskoj Mitrovici. Škole širom Kosova i Metohije dobile su novu opremu.
Finansiramo izgradnju velelepne grade Univerziteta u Prištini sa privremenim sedište u Mitrovici, a velika sredstva opredeljena su za zaštitu kulturnog nasleđa i Eparhiju Raško-prizrensku.
Od maja 2019. do septembra 2022. naša država je preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju podržala više od 3.400 poljoprivrednih domaćinstava nabavkom kvalitetnih sorti sadnica voća, preko 1.200 jedinica sitne i krupne poljoprivredne mehanizacije i opreme za razvoj voćarstva i podizanje vinograda, nabavkom krupnih i sitnih stočnih grla i izgradnjom staja za stoku, iskopom bunara za potrebe navodnjavanja poljoprivrednog zemljišta, nabavkom 6.200 paketa opreme za razvoj pčelarstva, ali i ulaganjem sredstava u razvoj prerađivačke delatnosti.
O svim našim projektima i vidovima pomoći na Kosovu i Metohiji mogao bih da govorim još, a ovo je samo fragment onoga što smo za nešto više od tri godine uspeli da uradimo. Mislim da je moj posao da se zahvalim svim ljudima, a pre svega našem narodu na Kosovu i Metohiji koji je izdržao sve pritiske, koji je izdržao sve napade i koji stoički istrajava na svojim ognjištima braneći Srbiju, ali ne samo Srbiju, čuvajući obraz i svetu, čuvajući međunarodno javno-pravni poredak, čuvajući Povelju UN i jednoga dana, ma koliko da je danas neizvesno, ma koliko da nam je teško, ostaće zapamćeno da je jedan mali slobodarski narod u srcu Evrope, pa makar bio i usamljen, štitio poredak UN, čuvao Povelju UN, čuvao Rezoluciju 1244 UN, uprkos svima koji su hteli da sruše međunarodno-javno pravni poredak, koji su hteli da sruše Srbiju i taj narod je uspeo da očuva i sebe i svoju slobodu i mir.
Siguran sam, i da završim sa tim, Srbija nema na šta drugo da se poziva. Da sve svedem na tu jednu rečenicu, Srbija će čuvati sebe, štitiće svoj narod, ali Srbija to može da radi jedino tako što će da brani međunarodno-javno pravo, međunarodni pravi poredak i na tome moramo da budemo istrajni, da budemo uporni i da tako sačuvamo i unapređujemo svoju i jedinu Srbiju. Živela Srbija.

Hvala vam.
Da, sada će biti prilike za sve.
Vi ste hteli po Poslovniku? Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče, uvažena i draga braćo i sestre sa Kosova i Metohije, dozvolite da iskoristim svoje poslovničko i poslaničko pravo da ukažem na član 97. Poslovnika Narodne skupštine i da se pozovem na mogućnost koju nam daje član 97. stav 3, koji ću i citirati: „Predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe, pre otvaranja pretresa, ima pravo da predloži duže vreme pretresa za poslaničke grupe od vremena utvrđenog u stavu 1. ovog člana“. U stavu 1. se kaže da je to pet časova.

Dakle, ja bih želeo, u ime Poslaničke grupe Srpski pokret Dveri - Patriotski blok, a verujem da ovo mišljenje deli i većina kolega, makar iz opozicije, a ne vidim razlog da to ne bude i iz vladajuće većine, nadam se i uz saglasnost predsednika republike, da omogućimo duže vreme za ovu raspravu.

Ovo je verovatno najvažnija sednica Narodne skupštine Republike Srbije u poslednjih 10 godina, pa da damo, da tako kažem, tu mogućnost da se zaista čuju svi glasovi, da imamo dovoljno vremena i da, naravno, nadam se, postignemo konsenzus i jedinstvo u borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Hvala.

Dobro, gospodine Obradoviću, znate da smo i ovome pričali juče i da ste se interesovali na konsultacijama koje smo imali da li će biti vreme za raspravu kako smo ga i najavili, standardno u punom vremenu, i sve je bilo potpuno uredu. Znate to jako dobro. Niste pominjali nikakvo dvostruko vreme za raspravu, ni vi, ni bilo ko drugi.
Razumeli smo se oko toga, ali pošto vidim šta je ideja, nikakv problem nije da stavimo vaš predlog na glasanje.
Stavljam na glasanje predlog da vreme pretresa za poslaničke grupe iznosi 10 časova.
Pozivam narodne poslanike da glasaju.
Možemo li da zaključimo glasanje? Zahvaljujem.
Zaključujem glasanje: za – 167, protiv – tri, nije glasalo – 40, od ukupno 210.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.
Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče Republike, ja ukazujem na član 86, na način kakav je sazvana sednica. Najpre smo za ovu jako važnu temu dobili u petak veče saziv, a materijal juče.

Pri tome, nisam siguran da je predsednik Republike upoznat sa time da je Narodna stranka predložila i predlog rezolucije o osnovnim principima za dalje političke aktivnosti, zaštite državnog i nacionalnog interesa. U svom obraćanju sada je tražio predlog i ja sada ne znam, ako je predsednik ovo dobio, zašto nije na dnevnom redu. Ukoliko nije, ja bih predsedniku dostavio sada ovaj predlog rezolucije, jer verujem da je ovo nešto o čemu bismo danas i te kako mogli da razgovaramo i da dođemo do zajedničkog zaključka i platforme o daljim aktivnostima vezano za Briselski dijalog.

Predsedniče, da li imate ovu rezoluciju ili ne? Imate. U redu.

Ne smatram da sam prekršio Poslovnik. Mada, da vam kažem, nisam do kraja ni razumeo šta ste rekli. Član 86. – sednica u redovnom zasedanju. Mi smo juče pričali o ovoj sednici koja je posebna sednica i razumeli ste sve. Pogotovo nema nikakvog smisla da zamerate zbog dostavljanja materijala za koji znate, i to zna cela Narodna skupština, da je dostavljen svima u petak, sredinom dana. To što određeni narodni poslanici nisu išli u svoju kancelariju od petka pa naredna tri dana, to ne može da bude greška ni onog ko predsedava, ni onog ko je saziv pustio, niti bilo koga drugog ovde u sali.
Tako da, ne smatram da je tu bilo kakav propust načinjen, ali vas pitam, pošto mi je to obaveza, da li želite da se izjasnimo u ovome? (Da)
Izjasniće se Skupština u danu za glasanje.
Da li se još neko javlja za reč?
Pošto ne vidim nikog u sistemu u ovom trenutku, po bilo kom pitanju, ako ne…
(Đorđe Miketić: Ja se javljam.)
Kao ovlašćeni? Ne? Onda po Poslovniku?
Samo jedna stvar, morate da budete u sistemu da bih vam dao reč.
(Đorđe Miketić: Ja sam u sistemu.)
Ali ja vas ne vidim u sistemu, morate da sednete na neko mesto.
(Đorđe Miketić: Ne dozvoljavaju mi.)
Molim vas, narodni poslanici, vi koji niste bili juče na Kolegijumu ne znate, ali mi smo o ovome razgovarali, da ovo ne treba da bude slika iz Narodne skupštine. Vi da se raspravljate jedni sa drugima gde će ko da sedne…
(Đorđe Miketić: Baš zbog toga, naši poslanici…)
Molim vas da ne govorite dok ja pokušavam da vam objasnim šta se trenutno dešava.
Dakle, da vi stojite tu i protestujete zato što niste seli na sedište na koje želite jer je seo neko drugi, to stvarno nema smisla.
(Đorđe Miketić: Izbačen je naš poslanički klub.)
Molim vas da ne vičete, jer znate da Poslovnik i za to predviđa šta ide dalje.
Dakle, ako možemo u miru nekom da ovu sednicu nastavimo, to bi bilo najbolje za sve. Morate da sednite na neko mesto, bilo koje, za neku jedinicu, bilo koju. Vidite koliko ima slobodnih mesta i jedinica u vašem sektoru, koliko tu poslanika nije došlo, bilo gde možete. Ubacite karticu, prijavite se za reč. Samo budite kod mikrofona.
Nebojša Cakić, tu ste karticu ubacili, ali to nije vaša. Nemojte, molim vas.
(Aleksandar Jovanović: Ne možemo da radimo dok nam ne omogućite da sednemo na naša mesta.)
Ne možemo ovako da radimo.
Miketiću, vidim vas u sistemu. Evo, daću vam reč.
Molim sve ostale da pokažete neko elementarno uvažavanje i mesta i teme i svega što danas radimo.
Izvolite.

Hvala vam, poštovani predsedavajući Narodne skupštine.

Izvinjavamo se na celom ovom incidentu. Našoj poslaničkoj grupi nije omogućeno da sedne na mesta koja su predviđena, ne znam uopšte iz kog razloga. Moja kartica je bila dole, a sada sam mora da je prebacim gore. Ako možemo nekako ovo da rešimo danas, da možemo da zaista učestvujemo u radu, vrlo nam je stalo. Ako ne možemo, snaći ćemo se, raštrkaćemo se po Skupštini. Hvala vam.

Nisam vas razumeo. Ako ne dobijate mesto na kom vi želite da sedite, šta ćete da radite? Izaći ćete? Znači, to nije povreda Poslovnika, niste ukazali na član i ovo stvarno smisla nema.
Poslaniče Jovanoviću i Miketiću, nemojte to da radite.
Vi ste hteli po Poslovniku, gospodine Milićeviću. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedniče Republike, poštovani predsedniče Narodne skupštine, ne želim, odmah na početku ću reći, da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje o povredi Poslovnika, ali želim pre svega vas da zamolim kao nekoga ko po članu 27. mora voditi red na Skupštini i da ukažem na član 106. i član 107. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Član 106, da zamolim sve da poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine, pre svega imajući na umu temu o kojoj danas govorimo i da nema važnije državnog pitanja od mira, stabilnosti, kompromisa i načina na koji da odbranimo naš narod na prostoru Kosova i Metohije. Član 107. govori da treba da govorimo o tački dnevnog reda.

Koliko je nama poznato, inicijativu je više puta pokretao upravo jedan deo opozicije, verovatno misleći da predsednik Republike neće želeti da dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije, a pri tome su rekli da imaju i mnogo pitanja koja bi postavili predsedniku Narodne skupštine. Evo prilike za to.

Sa druge strane, kada govorimo o nekakvim rezolucijama, kada govorimo o nekakvim platformama, to je nešto što se tiče procedure i to je nešto o čemu smo razgovarali tokom jučerašnjeg kolegijuma. Dakle, da bi platforma ili rezolucija, da još jednom pojasnimo, pre svega zarad javnosti, bila deo dnevnog reda aktuelnog skupštinskog zasedanja, ona mora biti usvojena neposredno pre usvajanja dnevnog reda i mora imati većinu.

Što se tiče aktuelne sednice, dakle, ona je vrlo jasno zakazana, na osnovu člana 119. stav 2, 4. i 6. Poslovnika o radu Narodne skupštine, a za to osnov daje pre svega Zakon o Vladi, odnosno član 17. koji kaže da Vlada i u tehničkom mandatu može zakazati sednicu ili tražiti posebnu sednicu, ukoliko je reč o interesima koji se tiču potreba države. Ne vidim da ovde postoji značajniji i važniji interes.

Molimo još jednom u ime poslaničke grupe SPS sve kolege da poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine i da govorimo isključivo o onome što danas jeste tačka dnevnog reda. Zahvaljujem se.

Hvala, gospodine Milićeviću.
Da, član 107. se odnosi na dostojanstvo Narodne skupštine i hvala na razumevanju. Dakle, nećemo se izjasniti, tako ste i rekli. Vidite i sami da do krajnjih granica pokušavam da odložim primenu mera koje su neophodne onda kada se narušava dostojanstvo Narodne skupštine. Smatram da je vaša primedba bila na mestu, jer jeste narušavanje dostojanstva ovo što gledamo od strane nekoliko poslaničkih grupa. Dakle, sve ovo što se dešava i ovo ponašanje, to jeste najgore narušavanje dostojanstva, od sedenja na klupi, pa redom.
Nećemo više da radimo.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Reč ima Šaip Kamberi, prema redosledu.
Izvolite, vi ste prvi predstavnik poslaničke grupe.