Šta ste rekli?

Što vi mene prekidate?

Pitam vas zato što moram da vodim računa o tome što govorite.

Zašto mi otimate vreme? Zbog čega mi otimate vreme? To je permanentni princip kojim se bavite u ova dva dana da nekog ko reklamira Poslovnik ili ima pravo na repliku vi u 50 ili 17 sekundi prekidate. On potroši tih svojih dva minuta…

Vi govorite i dalje, ali me samo zanima da li vodite računa o tome šta govorite.

Ja vrlo vodim računa o tome šta govorim. Dakle, radi se o sledećem, vi ste, uvaženi gospodine Vučiću, ovde za ova dva dana sebi dali 60% vremena za razliku od svih drugih poslanika kojima ste velikodušno podelili 40%. Sve vreme…

Izvolite, lepa gospođo, šta ste hteli da mi kažete?

(Sandra Božić: Meni se obraćate?)

Da, vama, nešto mi pokazujete.

Jel meni nešto govorite?

Pa ta lepa žena je lepa žena. Ona je i potpredsednik Skupštine, ali šta je loše u tome? Šta je loše u tome, pobogu? Molim vas, da li ste vi uvažena gospođo prepoznali bilo kakvu nepristojnost u obraćanju – lepa ženo?

(Sandra Božić: Uvek.)

To ne bi trebalo. To je kompliment.

Dakle, da završim. Ovo gubi smisao. Sad ćemo mi iz ovih hormonalnih eskapada preći na činjenicu da ću ja biti prekinut i da će mi se oduzeti pravo da govorim dok će uvaženi gospodin predsednik dobiti onoliko vremena koliko mu je potrebno.

Dakle, ova dva dana gledamo permanentno samosažaljenje, permanentnu muku. Vama je, gospodine Vučiću, najteže. (Isključen mikrofon.)

Šta tačno, gospodine Kovačeviću? Dao sam vam 40 sekundi duže i ne vidim u čemu je problem. Dobili ste 40 sekundi duže.
Reč ima predsednik Republike.

Znate, samo ću jednu stvar i oduzeću manje od ta dva minuta i 40 sekundi. Ja sam shvatio da je vama u stvari najveći problem to što ja govorim. Vi ste u stvari očekivali da ja ovde dođem na javno streljanje, da imate pravo da radite šta hoćete, ali da ja nemam pravo da govorim.
(Siniša Kovačević: To govorite sedmi put.)
Želim narodu da ukažem na jednu činjenicu. Drago mi je da ste još jedanput pokazali koliku nervozu imate i koliko se sekirate zbog onoga što govorim, ali moraju građani Srbije da znaju jednu reč, koju je važno da čuju, a to je istina. znate li šta je istina? Da ovaj Poslovnik po kojem ja imam pravo da govorim i da odgovaram nisam doneo ja i nisu doneli ovi ljudi, nego vi. Vi ste to pravilo doneli. Vama smetaju vaša pravila, ne moja.
Vi kritikujete ono što ste vi uradili. Sve vreme kritikujete sebe optužujući nas i ne možete da se upristojite. I sve vreme vam ponavljam, po ko zna koji put, nikome od vas nisam dobacio, nisam kritikovao autocitate, naprotiv, pohvalio sam. Ja sam se prisetio toga, znam da sam to čuo i znam da ste to već govorili.
Kritikovao bih danas vaš nastup kao licemeran zbog toga što ste vi napisali najskaradniju dramu o Svetom Savi, o čoveku koji je osnivač i Srpske crkve i svega drugog, ali tada sam branio vaše pravo na umetnički prikaz, na umetničko predstavljanje, iako sam bio običan mlad čovek i ništa više.
Što se izdaje tiče i Potemkinovih sela i onih oko vas, povedite računa o političkoj stranci u kojoj ste danas, a ne brinite o državi Srbiji. Verujte, ona je u mnogo boljim rukama nego što je vaša politička stranka.
(Miroslav Aleksić: Replika, javljam se za reč.)