On će to da koristi nakon rasprave.
Po Poslovniku Miroslav Aleksić.

Vidite, gospodine Orliću, koliko god se vi trudili da nama iz opozicije držite pridike, vi zapravo ste ključni krivac zbog toga kako izgleda današnja sednica, a verovatno i buduća.

Dakle, jeste li pročitali član 104. Poslovnika o radu? Da li znate da postoji replika na moje izlaganje gde lično mene pominje nekoliko poslanika, pominju predsednika stranka? Na moje izlaganje pre mene svima ste dali repliku, svima, osim meni i direktno prekršili Poslovnik i trebate da se izvinite, pre svega, meni i mojoj poslaničkoj grupi, ali i svim drugim poslanicima opozicije. Ako hoćete, urazumite se i vodite ovu sednicu onako kako treba.

Čega se to bojite? Bojite se toga… Jovanov ima neograničeno vreme i može da govori koliko go hoće. Ja imam dva minuta da mu odgovorim. Vi se bojite dva minuta.

U čemu je toliki strah? Pustite me dva minuta da kažem šta imam, oni govore šta imaju i završena priča. Ispoštovali ste Poslovnik, sve uredu, nema nikakvog problema i nastavljamo da radimo dalje.

Ja vas zaista molim u ime cele opozicije, u ime vlasti, svih poslanika, dajte, nemojte, ja znam da niste bili ranije predsednik Skupštine, ali imate veliko iskustvo i sami ste se bavili ovim Poslovnikom.

Dajte, pokažite malo širinu i pokažite svest o tome, da možete i da ste u stanju da vodite ovaj parlament kako treba, a ne da ja svaki put moram da vas molim za nešto što mi sleduje po Poslovniku, a to je da dobijem običnu repliku od dva minuta, jednu jedinu. Hvala.

Ovo je, ako je vreme bilo ispravno prikazano, bilo minut i 37 sekundi, da ne bude posle da je manje od minut i po i da sam za to kriv ja ili ne znam ko. Govorili ste koliko ste hteli.
(Miroslav Aleksić: U skladu sa Poslovnikom.)
E, sada na temu onoga što ste rekli. Član 104, da, poznat mi je, baš sam malo pre sa Gajićem iz vaše poslaničke grupe pričao o njemu. Nekako dođosmo do stava 2. tog člana, tu se nije baš do kraja snašao, ali posle tog stava 2. postoji stav 3. Šta kaže stav 3? O korišćenju prava odlučuje predsednik Narodne skupštine. Dakle kada je replika, kada nije replika, odlučuje predsednik Narodne skupštine. Mislim da sam vam time sve rekao.
A, da li vi želite da se izjasni Narodna skupština, nakon ovog mog objašnjenja?
(Miroslav Aleksić: Želim.)
Želi.
Eto, vidite kako je sve uredu.
(Miroslav Aleksić: Nije ništa u redu.)
Sve je uredu samo kada imate malo strpljenja i kada pročitate nešto.
(Miroslav Aleksić: Trebate vi da čitate Poslovnik.)
Dakle, sledeći Milenko Jovanov. Izvolite.

Iskreno, malo je toga bilo rečeno vezano za zakon. Razumeo sam da kada Dušan Petrović treba da dobije ministarsko mesto, može da bude koliko hoćete resora i da bude Vlada izabrana u ponoć, to je sve uredu, a sve ostalo ne valja i to je jasno.

Međutim, ovo što pokušavate da sada osporavate plan za izgradnju mosta u Novom Sadu koji postoji znate od kad? Sedamdeset i jednu godinu. To nije smislio u časovima dokolice Miloš Vučević, niti je bilo kome iz SNS palo na pamet da crta mostove tamo gde smatra da treba da budu, 71 godinu. Neki od onih koji su danas izigravali zabrinute građane u Novom Sadu su učestvovali u usvajanju planova koji podrazumevaju izgradnju tog mosta.

Sada kada neko je dovoljno sposoban da stvarno taj most i izgradi, e onda hajde nećemo most, ne valja most.

Berlinski zid je pao 1989. godine. Tada je još bila SFRJ, nije bila Srbija, nije se Srbija u tom trenutku mogla ni opredeljivati tamo ili ovamo, 1989. godina znači druga država bila skroz.

Znam za vašu politiku da podrazumevate potrebu stvaranja nekakvog velikog dogovora sa EU, sa zapadom ili nazovite to kako god hoćete. Ja jedino što ne znam, da li ste vi to, znaju li oni za taj dogovor? To što mi hoćemo jednostrano, jer vi smatrate da mi jednostrano treba sa nekim da se dogovaramo, to je uredu i to ima smisla i to ste na kraju krajeva i primenjivali dok ste bili na vlasti, kada ste jednostrano primenjivali SSP i rekli - bez obzira što oni neće, nema veze, mi hoćemo.

Ali, postavlja jedno drugo pitanje, pravite li vi račun bez krčmara ili nas ubeđujete da mi treba da se dogovaramo tamo sa nekim, a da taj nema nameru da pravi ni mali ni veliki dogovor? I sa druge strane, vodite li računa o onome što je interes Srbije, a koji bi mogao da bude ugrožen ukoliko bi smo se na taj način postavili u ovom momentu?

Srbija još uvek može da vodi svoju politiku slobodnu i nezavisnu. Da li će pritisci doći dotle da Srbija više to ne može da izdrži? Ako bude došlo dotle, svakako će predstavnici Republike Srbije izaći i reći to građanima, pa ćemo videti šta će biti odluka i ko će da odlučuje, da li narod ili na nekom referendumu ili Skupština ili Vlada ili šta i kako će da bude.

Zašto mi da sami odustajemo od onoga šta je naša politika? Uzgred, i za vas isto pitanje koje sam već uputio bio nekome, ako zaista smatrate da nam je mesto na zapadu, ako zaista smatrate da je taj veliki dogovor sa njima potreban, ako zaista imate a znamo da imate dobre kontakte sa nekim predstavnicima tog istog zapada, recimo gospođa Viola Fon Kramon, hajde utičite malo na njih da malo spuste gas kada je Srbija u pitanju. Hajde zastupajte svoju zemlju i njen interes pa im recite da nije normalno da nam „zavrću ruku“ svaki dan i da nas teraju da radimo nešto što nije u našem interesu, da se tako to prijateljstvo i veliki dogovor ne gradi.

Pokušajte da ih ubedite da probaju da shvate da i naša zemlja ima pravo na svoj interes baš kao što njihove zemlje imaju pravo na svoj interes. Mi nikome nismo rekli šta je u njihovom interesu. Samo se nama govori šta je u našem interesu, bez obzira na to šta mi mislimo.

Na kraju krajeva, ako već toliko žele da njihovu politiku sledimo bespogovorno i bezuslovno, a to više ne rade ni sve članice EU, pa neka nas prime u EU. Eto jednostavnog rešenja. Tada smo obavezni na potpuno usklađivanje politike. Ali ne, oni neće to. Nego mi nećemo da vas primimo, a vi ćete da uskladite politiku. Čekajte.

Mislim da se nalazimo kao društvo i kao država stvarno u situaciji gde smo između čekića i nakovnja i da nam je najmanje potrebno da dodatni pritisak dolazi unutar same zemlje time što ćemo da se opredeljujemo kao u filmu „Tri karte za Holivud“ ko je za koju stranu, pa ćemo mi da rešavamo Treći svetski rat.

Naše mišljenje je da je u našem najvećem interesu da sve ovo prođe mimo nas i bez nas. Šta će naše učešće pomoći jednoj ili drugoj strani, koliko će to doprineti jednima ili drugima, to je zanemarljivo. Njima je bitno simbolički da pokažu kako su ovo ili ono, i jedni i drugi. A mi? Šta ćemo mi? Kako će se to po našim leđima oslikati?

E, o tome treba svi zajedno da gledamo. Ne sporim ja vaše pravo i neću da budem toliko nekorektan, dakle ne sporim ja vaše pravo da smatrate da to što ste rekli u najboljem interesu Srbije, ali vas samo molim da pogledate i drugu stranu. Posledice koje te odluke mogu da donesu, a da vidimo onda da li su te posledice u najboljem interesu Srbije. Bilo kakvo opredeljivanje dovodi do toga da ćemo neke posledice, ozbiljne posledice trpeti, ovakve ili onakve.

A i neopredeljivanje nosi svoju cenu, ali je bar naša odluka. Mi nismo i predsednik Vučić nije lagao građane u toku kampanje i govorio im radićemo jedno, a posle izbora onda radio nešto drugo. Lagali su neki drugi koji su najavljivali 4. aprila sankcije Rusiji, 5. aprila sankcije Rusiji, 6. aprila Rusiji i tih sankcija i danas nema. Jedina smo zemlja koja je uspela da istraje na tome. Sve druge su na neki način već u tom kolu. Ali, ako je ovo stvarno, svetski sukob i Treći svetski rat, da li posle dva rata i učešće u dva rata svetska nama treba učešće i u Trećem i koje će to posledice da nosi? To je pitanje.

Samo apelujem, dakle ništa drugo, apsolutno ne ulazim u suštinu niti na bilo koji način želim da osporavam sve to o čemu ste govorili, ali želim da kažem da apelujem, da zamolim, prosto da sagledamo sve, i jedno i drugo, i prednosti i nedostatke onoga o čemu govorim, jer tako ćemo naći ono što je najbolje za Srbiju.

A to da dođe Viole Fon Kramon i izdiktira šta je najbolje za Srbiju, pa njoj je baš mnogo stalo do Srbije.

Mada moram joj priznati i želim da joj odam priznanje i da joj se zahvalim, pošto se ona tamo opredelila da bude neki izvestilac za tzv. Kosovo, kako ga oni zovu, a non-stop se bavi Srbijom, očigledno je Viola fon Kramon dokaz da je Kosovo Srbija. Hvala vam.

(Nebojša Zelenović dobacuje.)

Niste pomenuti imenom.
(Nebojša Zelenović: Da, nekoliko puta me je pomenuo. Niste čuli da sam pomenut?)
Poslanička grupa nije isto. Ja to nisam čuo.

Sve vreme se čovek obraća meni lično.

Zahvaljujem se na ovom komentaru, gospodine Jovanov. Iskren da budem, mislim da ste vi zapravo potvrdili sve ono što mi svakog dana gledamo, bilo da je to neuspeh na našem putu ka EU, bilo da je to što smo pali godinu, bilo da je to da mi treba, kao neko strateško opredeljenje ove države, da se sakrije pod kamen. Pravo da vam kažem, ne znam da li ima toliko veliki kamen i da li ima toliko velika rupa u koju mi možemo da legnemo, da se sakrijemo da ovo prođe. E, ja vam sad kažem – to neće ići tako.

Žao mi je, možda bi to bilo najlakše, možda je najlakše u životu pustiti da neko drugi odlučuje umesto vas, ali to nije zrelo, nije ozbiljno i nije za jednu državu koja smatra i vidi sebe u EU. Znači, mora da se odlučuje. E, sad, to je zapalo ovu vlast. Možda da je odlučivala 2013. godine, možda bi bilo lakša 2022. godina. Ali nije, potrošili smo od 2013. godine, od Briselskog sporazuma do sada, devet godina. I sad vi možete reći da je neko drugi kriv, drugi, treći, ko god. Ali, mi ne živimo bolje zbog toga, nego živimo lošije i sad smo, praktično, kako vi rekoste, u jednoj bezizlaznoj situaciji. Mora biti da je neko i za to kriv.

Ako mi ovde nastavimo narativ 40-godišnjeg izražavanja našeg neslaganja sa raznim stvarima i izlaganja da mi nešto stalno nećemo, te nećemo ovo, te nećemo ono, te ne sviđa nam se ovo, te ne sviđa nam se ono, hajde, molim vas, kažite šta hoćemo, ili vi kažite iz vlasti šta vi hoćete. Ja sam rekao, vrlo jasno, i poslanička grupa i ja lično i nisam tražio mišljenje ni od koga i ovo sam govorio i kad nije postojala u Srbiji Viola fon Kramon, nije postojala uopšte ni u Zelenoj stranci, i govorim ovo i sada, na isti način.

(Predsednik: Dva minuta. Hvala.)

Samo još jednu rečenicu. Glasao sam 2013. godine za Briselski sporazum, kao deo opozicije, kao poslanik, i tada sam verovao da radim ispravnu odluku i verovao sam, kao što su verovali mnogi poslanici, opoziciji u tom trenutku. Dakle, ja nemam problem sa tim, ne konsultujem se oko toga ni sa kim, kao što hoćete da implicirate, ili na bilo koji način urušavam…(Isključen mikrofon.)

Hvala.
(Nebojša Zelenović: …da se borim za svakog građanina ove države govoreći istinu.)
Gospodine Jovanov, izvolite.

Vi ne govorite, pošto je to završetak vašeg – da govorite istinu, vi govorite ono što vi smatrate da je istina. Da li je to objektivno istina ili nije, to je sad filozofsko pitanje o kome možemo do ujutru. Ali, ono što jeste činjenica, to je da vi od nas tražite da kažete šta je rešenje. Rešenje je da vodimo svoju politiku, jer kada su nam god tu politiku diktirali spolja, mi smo nastradali.

Ili, hajde da se vratimo u prošlost, ako već o tome pričate. Hoćemo da pričamo o 27. martu? Tada su Dušan Simović i Bora Mirković izvršili puč, po mnogim informacijama pod uticajem britanske obaveštajne službe, mnogi kažu da to i nije tačno, šta je tačno ja ne znam. Činjenica je da je Bora Mirković sahranjen u britanskoj uniformi.

(Narodni poslanik dobacuje.)

Šta je problem?

Ne čujem.

(Narodni poslanik: Mi se ponosimo sa antifašističkim nasleđem.)

Naravno da se ponosimo antifašističkim nasleđem, kakve to veze ima jedno s drugim?

(Predsednik: Jel možete da ne dobacujete?)

Ovo o čemu vi pričate, 27. mart, a sad vidim kako lepo umete i da dobacujete i to me raduje pošto ste reagovali, mlatili Poslovnikom, vikali zašto se dobacuje u sali, ali, vama je opet i to dozvoljeno, nama nije i u redu je.

Dakle, 27. mart je bio narodni bunt, a to što su ga komunisti kasnije prisvojili kao što su prisvojili sve ostalo, to je drugi par rukava. A to što vi želite sada ceo srpski narod da proglasite komunistima, ja moram da vas razočaram, njih nije bilo više od hiljadu u to vreme u celoj tadašnjoj Kraljevini.

Šta je posledica 27. marta? Srbija ulazi u Drugi svetski rat potpuno nepripremljena, potpuno bez ikakve šanse da se odbrani, srpski narod strada i ja pitam da li su oni koji su doveli dotle razmišljali o tome da je moguće da se desi Jasenovac ili nisu? Da li su razmišljali o posledicama svojih poteza, ne o tome da je bilo časno biti na toj strani? Ali, mi smo tada iz interesa nekog drugo, jer mu je po svaku cenu trebao taj front, uradili ono što nije bilo na našu korist nego na našu štetu.

Naravno, kasnije smo u tom ratu imali dva antifašistička pokreta i naravno, kao i u svakom ratu, Srbija je pobedila. Ali je problem u tome što žrtve ne možemo ni danas da pobrojimo. E, to je pitanje o kome mi treba da razgovaramo, naravno, ne dovodeći u pitanje opredeljenje Srbije da bude protiv najodvratnijeg režima koji je postojao u istoriji civilizacije i srpskog naroda koji je osećao da mora da mu se suprotstavi.

Ja samo govorim o posledicama odluka i zato sam ovo veoma teško i veoma bolno pitanje uzeo kao primer. E, o takvim posledicama moramo i danas da mislimo. Nadam se, iskreno, da nećemo govoriti o tome da li smo mogli da predvidimo neko novo stradanje, ali u svakom slučaju, da li možemo da predvidimo svu štetu za našu privredu, za našu ekonomiju i za sve ostalo, to svakako možemo već sada da govorimo. E, to je ta politika o kojoj mi želimo da razgovaramo. A najlakše je upravo ovo što se radi danas u Srbiji, da vičemo – ura ovi, ili – ura oni. I na to se sve svodi.

Mi ostajemo pri tome da u ma kakvoj konstalaciji snaga navijamo isključivo za svoju zemlju, za Srbiju. Hvala.

Hvala.
Reč ima Miloš Jovanović.

Hvala puno gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da smo otišli predaleko. Pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima i to koliko god takav predlog po definiciji imao i političku konotaciju ostaje u biti tehnička stvar i ta tehnička priroda bi bila još izraženija da mi nismo kao zemlja na vetrometini, da naša spoljna politička orijentacija nije toliko odlučujuća za našu bogami blisku budućnost.

Malo ću se na to vratiti. Potrudiću se da se držim dnevnog reda, tačke dnevnog reda i sva je prilika da neću čak ni iskoristiti ovo vreme kojim raspolažem zato što, ponavljam, tehnička priroda ovog teksta je ipak izraženija, a vrlo brzo ćemo, verujem, već tokom sledeće nedelje imati ovde mandatara, odnosno mandatarku i njen ekspoze pa će onda zaista biti vreme i mesto da o ovim krupnim političkim temama, suštinskim porazgovaramo i da svako iznese svoj stav.

Pre nego što kažem ja se malo uhvatim tog stava jer i u ovom predlogu ministarstava postoji nešto što je izražena spoljno-politička orijentacija, da odmah kažem da Srpska koalicija NADA ili Poslanički klub NADA koji čini POKS i Novi DSS neće glasati za ovaj Predlog zakona zato što nam se čini da je mnogo toga prilično naopako urađeno s njim u vezi. Prvo, naopak je način. Zaista nije bilo potrebe da se ovo sve radi po hitnom postupku.

Ja mislim, čak sam apsolutno siguran da je član 167. Poslovnika ovde zloupotrebljen. On govori da neke stvari mogu po hitnom postupku zbog okolnosti koje su nastale, a nisu mogle da se predvide i nastavak rečenice je samo u kontekstu okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Ovde takvih okolnosti nije bilo, sunce greje, voda kvasi i posle izbora se bira Vlada, osim kada postoji politička kriza, kada se ne kristališe jasna većina. Ovde to nije slučaj. Građani ove zemlje, to mene može da žalosti ili ne, ali su dali poverenje vladajućoj većini koja je vladala ovom državom od 2016. do 2020. i 2022. godine i ukazali su poverenje i sada i potpuno je jasno da ta većina postoji.

Dakle, nema nikakvih nepredviđenih okolnosti, Vlada se bira, a pre Vlade ovaj zakon mora da se donese i nije to sada najvažnije i neće to uništiti tu Srbiju, ali pokazuje određenu dozu neozbiljnosti i određenu dozu nepoštovanja i prema poslanicima i posebno prema poslanicima iz opozicije, jer nam daje manje vremena da reagujemo na sve ovo. Mi smo naše amandmane podneli, ali bez obzira, mislim da bi bila kvalitetnija rasprava da smo svi imali malo više vremena, a pokazalo je određeno nepoštovanje prema građanima naše zemlje.

Rokovi su dovoljno široki, od proglašenja rezultata 60 dana do konstituisanja Narodne skupštine, od tog datuma 90 dana za konstituisanje Vlade. Mislim da je zaista bilo i više vremena i da ovakve stvari u budućnosti vas molim da obratite pažnju da se ne ponavljaju i ne dešavaju ponovo, jer mislim da nikome ne ide u prilog.

Naopako u načinu, naopako u nameri. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne postoje tu neke zadnje namere, pokvarene itd, namere u bukvalnom smislu te reči. Dakle, nije sve ovde pošlo i to znamo svi od potrebe kako piše u samom predlogu - za jačanjem državne ili ti javne administracije, ja bih pre rekao državne uprave, koliko se pošlo od potrebe političkih kalkulacija da se svako onaj za koga se smatra da treba da se nađe na ministarskom mestu, da se svakom takvo isto i obezbedi. I tu nema nikakve dileme i to znamo svi ovde, dakle, to su politike kalkulacije, velika je koalicija, treba na neki način naći mesta za svakog od tih ljudi i ta naopakost u nameri je dovela do prilično naopake strukture.

I počeću, reče neko od vas malo čas da Vlada nije glomazna. Pa, dobro, ja sada mogu da razumem da vi nikog sa ove strane sale ne cenite preterano, ali bi ipak trebalo da se negde lampica upali kod vas ako svi ovde bez ikakvog dogovora, prvo što uradimo jeste da naložimo našim ljudima ili sami proverimo kakvo je stanje u svetu tim povodom. Dvadeset pet ministarstava jeste velika Vlada i tu činjenicu ne treba uopšte negirati. Bolje da objašnjavate zašto je tako, nego da je negirate. Jeste glomazna Vlada, imam spisak, kolege iz opozicije su ovde već govorile kako stoji situacija, ne samo sa zemljama u Evropi, nego sa zemljama i u svetu. Nema nijedne sa ovog spiska koja ima preko 22 ili 23 ministarstva i nije poenta državnih sekretara, biće ih i ovde. Tako da to nije dobro i nema potrebe da se branite od toga, tim pre što ste umeli i vi bolje.

Evo jedna rečenica i mislim da je tačna, pri tome je i realizovana, odnosno ispunila obećanje – mi smo govorili i govorićemo, to je naš plan i program koji moramo da ostvarimo, dakle smanjenje broja ministarstava na 15, Aleksandar Vuči 2012. godine. Činjenica je, prva Vlada Aleksandra Vučića kao predsednika Vlade 2014. godine je brojala 16 ministarstava, plus dva ministra bez portfelja. Prilično dobar broj. I sada čak ta velika i glomazna Vlada nužno ne bi predstavljala problem da je situacija redovna, da se mi ne suočavamo sa nečim što je vrlo trusno područje i vrlo delikatno vreme.

Neko od vas reče iz vladajuće većine – ovo je ratna Vlada. Dobro sam čuo, izraz je možda malo preteran, može da zvuči malo grubo, ali nije potpuno netačan. Rat, ne tako daleko se odvija, eskalacija tog rata je zagarantovana, a on proizvodi niz krajnje turbulentnih reakcija od ekonomije pa nadalje i Bogu hvala mi nismo u ratu i nećemo biti u ratu, ali jesu teška vremena. U takvoj situaciji bilo bi dobro za ovu državu da Vlada bude kompaktnija i da u njoj ima više kohezije.

Neke kolege iz opozicije su ovde govorile da u ovoj pređašnjoj Vladi ta kohezija nije baš bila nešto što je bilo glavno odličje Vlade. Pominjana su imena, gospođa ministarka Mihajlović, gospodin ministar Vulin. To što se radilo nije dobro ni za jedinstvo politike, nije dobro ni kao signal prema spolja, sve se to gleda. Ako je to bilo u manjoj Vladi od 21 ministarstva, kako li će tek biti u Vladi od 25 ministarstava. Dakle, što je veći broj ministarstava manje su šanse za koheziju, koja mi se čini da je preko potrebna u ovom trenutku.

Međutim, pored pitanja broja, mislim da su se ovi resori koje ste nam naveli ovde u 25 ministarstava prilično loše prekomponovali, odnosno prilično ste ih loše vi prekomponovali, prekrajali itd. Ima stvarno čudnih razdvajanja.

Kolega Đukanović Vladimir, ne vidim ga ovde, reče da je sreća što su se nauka i prosveta, odnosno prosveta i nauke razdvojile. Lično mislim kao neko ko radi u prosveti i ko se bavi istovremeno i naukom, jer visikoškolstvo zahteva i jedno i drugo, ne mislim da je to dobra stvar. Tim pre što imate politike i u prosveti u onom smislu ideologije, imate je i u nauci, u društvenim naukama, delimično i u prirodnim i mislim da tu treba da postoji jedinstvo u promišljanju politike prosvetne, pa i ono što se forsira u naučnom delu. Dakle, to su dve spojene stvari i nisu bez razloga bile spojene do sada. Mislim da je bila greška to razdvajati.

To čudno razdvajanje ima i kolege nisu propustile to da pomenu, kao i vrlo čudnih spajanja. Da se ne vraćam predugo na to, ljudi, omladina i turizam, nikakve veze nema, osim ako nam je ideja da svu našu omladinu teramo da se bave turizmom ili da prihvatimo u Srbiji samo turiste ispod 35 godine, što je podjednako besmisleno, složićete se. Nikakve apsolutno veze nema. Ja sam pogledao malo i delokrug, spojili ste dve stvari i to je sve. Dakle, mislim da ministar koji će se baviti time će imati malo neku vrstu dvostruke, da ne kažem šizofrene uloge, ali mislim da prosto nije dobro spajanje.

Ima i čudnih nastajanja, Ministarstvo za brigu o selu, koliko god selo i agrar bili važni, mislim da je suvišno. Imamo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva. Ako hoćete baš i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, pa Ministarstvo zdravlja, prosvete, sva se ta ministarstva po definiciji stvari bave i selom, jer se bave čitavom teritorijom naše zemlje.

Čudno je i pomalo me žalosti i žalosno je što neka ministarstva nisu vaskrsla. Ministarstvo dijaspore koje bi trebalo da se nazove ministarstvo dijaspore i povratka, nema ga već nekoliko vlada za redom. Mislim da je to velika greška. Mnogo je Srba u dijaspori, a pride mi se čini da dosadašnje politike dijaspore su bile prilično pogrešne. Tu dijasporu treba iskoristiti na najbolji mogući način, a jedna od fundamentalnih stvari bi bila da se radi na njihovom povratku, da se vrati 100, 200, 500 porodica, a kamoli neki veći broj, bila bi velika stvar za našu zemlju, jer imamo demografske probleme.

U populacionoj politici jedna od stavki mora da bude pored svih onih mera i promišljanja, povećanja nataliteta, povećanja zdravstvenog stanja našeg stanovništva i povratak naših ljudi iz inostranstva. Gde god bili mislim da ove prilično okrutne i delikatne međunarodne okolnosti su dobar kontekst za tu vrstu povratka i rada na tome.

Neću pominjati Ministarstvo za javna ulaganja. Ako se dobro sećam, to je ona kancelarija koju je Marko Blagojević vodio, ako se ne varam. Nisam siguran da je to moralo da izraste u posebno ministarstvo, ali dobro. To su tehničke stvari. Vaše je viđenje, mi ga kritikujemo. Mislim da je Vlada morala biti manja, kompaktnija, sa bolje određenim resorima i bolje definisanim spojevima.

Da se kratko vratim na suštinu o kojoj ćemo mnogo više govoriti naredne nedelje. Nadovezujem se na gospodina Zelenovića od maločas. Dve stvari našoj koaliciji koju čine POKS i Novi DSS užasno smetaju, i dalje postojanje Ministarstva za evropske integracije. Zaista ne znam šta više treba da se desi gospodo narodni poslanici Republike Srbije, sa obe strane gledam, da shvatite da od tog evropskog puta nema apsolutno ništa. Nema i to je činjenica. Uopšte nije upitna moja ljubav ili moja mržnja ili moj diferentan stav prema EU, ovo nije vrednosni sud moj, nema ništa zato što ništa nema, niti će se EU širiti u dogledno vreme, rekli su to 1000 puta. Uostalom, evropska politička zajednica koja je lansirana služi tome, dokazuje to, nema širenja EU, ljudi su u žestokoj krizi. Valjda pratite svi vi evrofanatici ili manje fanatici EU, u poslednjih 15 godina nisu pokazali jedinstvo ni po jednom pitanju.

Finansijska kriza 2008. godine, migrantska kriza, kovid kriza od 2019. godine, nigde jedinstva pokazali nisu. Hajde što se oni neće širiti i što kažu otvoreno, pa onda kažu ajmo malo u evropsku političku zajednicu, pa ćemo tu malo da obitavamo svi, i oni koji neće da budu kandidati i oni koji su već kandidati, pa videćemo jednog dana.

Inače, kratka mala digresija, oni moraju da pričaju o proširenju jer je to dinamički projekat. Onog dana kada EU bude prestala da priča o proširenju nestaće i sama, a tim pre moraju da pričaju nakon Bregzita i istupanja jedne važne doskorašnje države članica. Hajde da ostavimo njih i njihove probleme njima.

Kada je Srbija u pitanju i njen taj takozvani evropski put i takozvane evropske integracije, čime će čitavo jedno ministarstvo da se bavi i bavi se godinama unazad, postoji jedan uslov, meni se grlo osušilo ponavljajući to godinama unazad, taj uslov se zove priznanje secesije Kosova i Metohije i to svi ovde vrlo dobro znamo.

Ja se sećam, nije tu Ivica Dačić, čovek je već ministar, zna, dogovorio i onda ne mora da sedi po ceo dan, izvinjavam se, nema potrebe za replikom, sve je legitimno, ali se sećam jedne moje rasprave sa njim 2012. godine. Gospodin Milićević se već smeška i tražiće repliku, vidim to, ali nije ovo bilo ništa negativno sa moje strane.

Sećam se rasprave, sedeli smo negde tamo sa gospodinom Dačićem, tada sam govorio isto ovo, ljudi, 2012. godine, a sada je 2022. Deset godina ista priča koja je tačna. Uostalom, nemojte da verujete meni, nemojte meni da verujete ni za ovaj broj ministarstava, verujte Aleksandru Vučiću, a ovde verujte Olafu Šolcu. Ne kažem ja to, neka bude da sam ja opozicionar neodgovoran i ovakav i onakav, kaže Olaf Šolc, kancelar Nemačke, rekao je to jasno u Prištini i to isto nije demantovao u Beogradu - Srbija ako hoće da postane članica EU mora da prizna secesiju Kosova i Metohije.

E, sada, moguće da neko od vas, sa ove strane verujem niko, iskreno verujem niko, mnoge od vas znam, lično znam i pričali smo hiljadu puta o svim tim stvarima, sa nekih drugih strana verujem, i to možda i nije toliko legitimno da se ima stav da je neko spreman da plati tu cenu, ali samo vas molim da izađemo onda pred građane, kao što kad nas napadate kad damo proglas o Kosovu i Metohiji da se mora reintegrisati, pa nas vi napadate - to je rat, a nikav rat niko ne pominje, izađite vi jasno svi i recite šta znači evropski put Srbije, da znači između ostalog, osim što ne postoji, i prihvatanje da se otme deo teritorije, i to ne bilo koji deo. Budite pošteni do kraja, pa recite šta to sve znači u budućnosti za neke druge delove naše države, itd, itd.

Nema razloga da postoji ministarstvo za evropske integracije, ne zbog nas, nego zbog njih. Ako promene politiku, možemo da pričamo o tome. Do tada, bio bi red to ministarstvo staviti, vratiti na nivo kancelarije za saradnju sa EU. To bi bio najtačniji naziv onog što može biti okvir naših odnosa sa tom državolikom međunarodnom organizacijom.

Druga stvar, s tim završavam, ministarstvo za Kosovo i Metohiju, od 2012. godine ga nema. Ne znam da li neko može da negira činjenicu da je ovo, tj. problem Kosova i Metohije iliti secesija Kosova i Metohije najvažnije pitanje sa kojim svaka država može da se suoči kada se suočava sa secesijom. Nije to samo specifikum Srbije. Svaka država koja se suoči sa secesijom dela teritorije iliti otcepljenjem, to je za nju po definiciji stvari najveći problem. Pa, ljudi bre, Britanci, ti Evropljani sada, formalno ona je u EU, su ratovali za Foklandska ostrva, četiri ili pet hiljada kilometara daleko od njihovih ostrva, možda i sedam hiljada kilometara. Da li je moguće da taj problem, a obim tog problema je golem, ne zaslužuje da ima ministarstvo kakvo smo imali? Pa, čak je i Vlada Demokratske stranke to ministarstvo sačuvala. Hajde, napravite tu rokadu, neće to biti tektonski poremećaj u srpskoj politici, a biće važan korak ozdravljenju srpske države.

Mi smo podneli određen broj amandmana i o njima ćemo govoriti opširnije sutra. Sve u svemu, mislim da smo dovoljno jasno kao Srpska koalicija NADA rekli zašto, reći ću vam iskreno nažalost, ali je tako, svakako nećemo biti u prilici da glasamo za ovaj vaš predlog zakona. Zahvaljujem se na pažnji.