Predstavnika, tako je. Vreme predstavnika poslaničke grupe.

Zahvaljujem.

Prethodnih dana ovde je najviše reči bilo o broju ministarstava. Postoje određeni amandmani koji idu u pravcu njihovog umanjivanja, prekrajanja ministarstava itd. Nažalost, ne mislim da je to suština, ne mislim da je to najvažnije pitanje. Jasno je da je koalicija velika, da su apetiti veliki, valja to namiriti. Da li ćete ih namiriti tako što ćete neke ljude nazvati ministrima ili će biti direktori javnih preduzeća ili će postati direktori nekih izmišljenih agencija, to je u ovom trenutku manje važno.

Vidim da je i kolegama iz vladajuće stranke to svejedno. Ja ću njima ostaviti taj teret da građanima objasne kako je to moguće, kako je to pošteno da ih istovremeno pozivaju da štede, a da Srbija dobija jednu od najglomaznijih vlada u poslednjih 30 godina.

Vidim da je vama nevažno da li će ta Vlada imati pet, 45 ili 105 ministarstava, da li će imati 300 državnih sekretara ili ih neće imati uopšte. Vi ste spremni sa jednakim žarom i do poslednjeg daha i do poslednje kapi logike da branite svaku odluku koja vam je servirana, u čijem kreiranju, naravno, niste učestvovali.

Ja verujem da bi ste vi u stvari bili najsrećniji da vam je umesto ovog predloga sa Andrićevog venca serviran jedan ukaz, jedan ferman po kome Srbija postaje carstvo sa dinastijom Vučić na čelu, čime bi ste vi apsolutno oslobodili sebe i poslednjih tragova odgovornosti da o bilo čemu odlučujete o ovoj zemlji. Mogli bi ste da se posvetite vašoj omiljenoj disciplini, a to je međusobno nadmetanje ko više obožava suverena.

Slušao sam dosta vašu argumentaciju prethodnih dana i moram da priznam da vam zaista nije bilo lako. Morali ste da branite nešto a da ne znate tačno ni šta branite ni zašto branite. Potpuno ste uvereni da je upravo ovaj broj ministarstava optimalan, da je upravo ova podela ministarstva najbolja, iako ne znate tačno ni ko će biti ministri ili makar za većinu ne znate ko će biti ministri. Tako dolazimo u jednu situaciju koja je pomalo i paradoksalna, da neki ljudi koji su viđeni da sede sutra u Vladi, danas i dalje sede ovde u Skupštini, jer ne žele da se odreknu svog poslaničkog mandata, jer znaju da kada sve odluke dolaze iz jedne glave, iz jednog mozga da ništa nije sigurno i da su svakakva iznenađenja apsolutno moguća, pa da se ne odriču nečega unapred dok se to ne potvrdi.

Jednu stvar ste ponavljali svi koji su govorili u ime vladajuće većine, a to je da će Srbija voditi politiku samostalnosti. U redu, samo nam recite, a šta je Srbija bila do sada ako će sada voditi politiku samostalnosti? Da li je bila gubernija? Bila protektorat? Bila nečija kolonija? Šta je bila?

To, gospodo, što vi nama predlažete danas i što govorite poslednjih nedelja i meseci, to nije politika samostalnosti, to je politika osamljivanja u najtežim mogućim vremenima i najtežim mogućim trenucima.

Ja bih vas pitao jedno pitanje, a odgovor na njega jeste suštinski važan da bi smo ocenili kvalitet vašeg dosadašnjeg rada, a to je ima li Srbija danas više ili manje saveznika nego što je imala pre šest meseci? Vi znate da svet nakon 24. februara više nije isti i da ništa nije isto, da se sve promenilo, da je politika sedenja na više stolica prevaziđena, da je poražena, da je nemoguća, da su se te stolice izmakle, da oni koji su pokušavali da balansiraju između tih stolica, da su završili na podu, bez velike nade da će neko prići da im pomogne.

Gospodo, kako smo došli do toga da od toliko cenjenog rukovodstva danas Srbija nema više ni jednog saveznika? Kako smo došli do toga da u vreme ogromne svetske krize, kada svi teže udruživanju i kada svi traže da imaju što je moguće više i što je moguće moćnije saveznike, samo Srbija danas broji pritiske koji dolaze sa svih strana i koji su sve teži? Ne veruju nam. Niko nam više, ljudi, na svetu ne veruje. Ne veruje nam ni Rusija, kao što nam ne veruje ni Amerika. Ne veruje nam Kina, kao što nam ne veruje ni EU. Mi smo svima njima jednako nepouzdan partner, jednako nepouzdani, jednako daleki i jednako usamljeni.

Kako smo došli u situaciju da jedna zemlja koja je uvek imala definisanu politiku i unutrašnju i spoljnu i u kojoj god državi živeli i kako god se ona zvala, imali smo neku definisanu spoljnu politiku. Ona je bila dobra ili je bila loša i pravile su se greške i dobri potezi.

Od „Načertanija“ Ilije Garašanina, preko Titovih Nesvrstanih, pa i do Tadićeve politike, četiri stuba koje ste vi pokušavali jedno vreme da vodite, mi smo došli u situaciju da se naša spoljna politika danas može definisati kroz stih jedne pesme – ni na Istok, ni na Zapad.

Pričate danima o državnom i nacionalnom interesu, kako će se voditi politika u skladu sa državnim i nacionalnim interesima. Vi ste, gospodo, privatna razmišljanja i nejasne misli jednog čoveka, bezpogovorno prihvatili kao nacionalni interes. Sada da vas neko pita, šta taj nacionalni interes u stvari znači? Vi ne bi ste imali pojma da na to odgovorite.

Jel vi mislite da je nacionalni interes da svi zabijamo glavu u pesak kao nojevi, da predsednik države ne bi jednom se poneo kao lider i predložio određenu odluku, da se svi pravimo da se ništa oko nas ne dešava, da se ništa u svetu ne dešava, da se ništa u ovoj zemlji ne dešava i da nikakve posledice takvog ćutanja neće proizaći? Da predloži odluku, jednom da se ponese kao lider, ne da je donese, da predloži, dođe ovde u Skupštinu i kaže – ovo je moj predlog, ja stojim iza toga, hajte sada da o tome glasamo.

Ono što je nacionalni i državni interes i što je potreba građana Srbije jeste da imaju vlast koja je nakon toliko pokušaja i toliko žudnje da upravlja svima u ovoj zemlji ima hrabrosti da preuzme odgovornost sad, kada je najteže, u ovom trenutku, a ne kao deca u vrtiću, to smo slušali i od gospodina Đukanovića, slušam i sinoć od predsednika države, da će on možda da se povuče zato što mu je teško. Na šta to liči? Šta smo mi? Jel smo mi deca od šest godina?

Ja vas pitam, dame i gospodo, koleginice i kolege, pitam građane koji ovo gledaju, da li ste vi ikada čuli da se jedan državnik, jedan predsednik, povlači zato što mu je teško? Ljudi se povlače zato što nešto ne znaju, zato što nešto ne mogu da urade, zato što osećaju odgovornost zbog loših poteza. Nijedan državnik neće svoju zemlju ostaviti obezglavljenom zato što mu je teško, to je nečuveno. To je sramota.

Zato vi, gospodo, danas nazivate ekstremistima, levim i desnim, sve one koji imaju svoj politički stav i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i koji imaju hrabrosti da taj stav zastupaju i onda kada to možda nije popularno, ali kada je to neophodno. Zbog toga vi nas nazivate ekstremistima.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Da, da, gospodo, zbog toga vi nas nazivate ekstremistima, zato što nemate hrabrosti da donesete ključne političke odluke i zato ponavljate mantre koje ne znače ništa i zato pokušavate sebe da predstavite kao jedine patriote u ovoj zemlji. Nazivate nas ekstremistima zato što imate jako težak zadatak. Ja vas razumem. Vi ovde branite nešto a ne znate šta branite. Vi branite ideje koje ne razumete, koje niko ne može ni da razume. To su ideje koje potiču iz jednog mozga i teško ih je zaista razumeti.

Zato ste spremni da do kraja branite neka rešenja koja ne mogu da prođu osnovna ispitivanja logike. Recimo, jedno od tih rešenja jeste i formiranje tog čuvenog ministarstva za omladinu i turizam. Zaista, slušali smo prethodnih dana vaša objašnjenja i meni nije jasno zašto, recimo, to ministarstvo niste nazvali – ministarstvo za „work and travel“? Jer, to je verovatno jedini program koji ima neku logičku poveznicu sa onim što vi nama ovde predlažete.

Kad već pravite toliko glomaznu Vladu, šta vas je koštalo da izdvojite ministarstvo za mlade kao posebnu celinu, da to ministarstvo sarađuje sa drugim ministarstvima, da bude jedna vlada u malom, da pokažemo šta je prioritet Narodnoj skupštini, šta je prioritet Srbiji, šta je naša potreba?

Pričate nam da će svako ministarstvo u suštini da se bavi mladima. Šta vas je koštalo da ovo uradite? Zašto ćete kasnije odbiti amandman koji ide u tom pravcu? Zato što se „carska ne poriče“ pa ne smete. Verovatno zbog toga.

Ali, dobro, nije suština i znamo mi svi veoma dobro, i vi i ja i građani koji ovo gledaju, da na naše živote ne utiče ni broj, ni naziv, ni sastav ministarstava. Utiče politika koja će se voditi. Zato ja vas pitam – koja je to politika, koje su to vrednosti, koja je to perspektiva, koja nada koju vi nudite mladim ljudima? Vi njima danas nudite život u izolaciji, u dubokoj ilegali srpskog sveta. Vi njima nudite danas da i oni ponovo proživljavaju vaše neostvarene i vaše neostvarljive snove o velikoj Srbiji. Da, da.

Vi njima danas nudite da budu još jedna generacija koja će žrtvovati svoju mladost, koja će žrtvovati svoju budućnost, koja će žrtvovati svoje živote da bi ispravili vaše frustracije iz prošlosti.

Znate šta, gospodo, ne može i neće i ne sme vaša prošlost da bude budućnost za mlade ljude u Srbiji. Vi njima danas nudite perspektivu života u dehumanizovanim naseljima u kojima umesto parkova niču murali osuđenih ratnih zločinaca. To je vaša politika.

Kakve vrednosti vi predlažete? Ko će biti idoli, ko će biti uzori tim mladim ljudima? Kome će sledovati lovorike a kome zaborav, gospodo? Ratku Mladiću ili Živojinu Mišiću? Slobodanu Miloševiću ili Radomiru Putniku? Šešelju ili Zoranu Đinđiću? To su pitanja na koja vi danas treba da odgovorite.

Vi danas treba da odgovorite na pitanje da li će se ovo ili Ministarstvo prosvete ili bilo koje ministarstvo ili bilo koji pojedinac u ovoj Vladi da li ćete se odupreti tom suludom i opasnom uplitanju populizma u nauku? Iz kojih će udžbenika učiti sutra naša deca? Da li ćete ih učiti ponovo da beže od budućnosti, da mrze sve što je drugačije i sve što im je nepoznato? Hoćete li dozvoliti sutra da Pahomije bude vrhovni cenzor srpskih udžbenika iz kojih će učiti naša deca?

Imate li vi odgovore na ta pitanja? Smete li vi da se bavite tim temama? E, to je tema, dame i gospodo, a ne koliko ćete ministarstava i koga ćete zadovoljiti. Jer, ako na ta pitanja nemate odgovor ili ukoliko ne smete da se pozabavite tim pitanjima, možete da imate i 25 hiljada ministarstava, kraj će ionako biti poznat. Hvala.

Pravo na repliku ispred poslaničke grupe ima Marina Raguš.

Hvala gospodine predsedniče.

Vaša partija je, beše, podržala Hašima Tačija, jel tako, da uđe u Organizaciju liberalnih partija Jugoistočne Evrope, koliko se ja sećam? Tu je razlika između vas i nas. Vrednosti koje mi branimo tiču se KiM, južne srpske pokrajine, koja se nalazi u preambuli Ustava, a vi ste se zakleli na to takođe.

Kada govorite o mogućoj izolaciji da nemamo prijatelje, da nemamo partnere i saveznike, samo da vas podsetim, gospodine Grboviću, na nekoliko činjenica. Predsednik Republike, kojeg toliko često pominjete, on jeste vrhovni autoritet i ja vam priznajem to jer je čovek osvojio na neposrednim izborima preko dva miliona glasova i tu ste potpuno u pravu. Dakle, on se susreo sa više od 60 predsednika, više od 80 premijera, više od 90 ministara spoljnih poslova, više od 70 ministara drugih resora itd.

Da ne govorim o tome koliko je svetskih lidera posetilo Srbiju za vreme njegovog mandata, da ne govorim o tome takođe da je taj čovek uspeo da obezbedi poziciju Srbije u vrlo teškom geopolitičkom svetu poslednjih godina gde Srbija ima poziciju mira i stabilnosti u ovom delu sveta.

Kada bilo ko od vas bude uspeo da srpske nacionalne interese brani na način kao Aleksandar Vučić prva ću vam skinuti kapu.

Samo da se podsetimo, kada je kancelar Šolc bio u poseti Srbiji pre nekoliko meseci on je rekao – koliko je vama bitan integritet Ukrajine toliko je nama bitan integritet Srbije. Takođe, kada je gospodin Pahor bio u poseti Srbiji tada je predsednik Srbije takođe kategorički branio srpske nacionalne interese govoreći o teritorijalnom integritetu i suverenitetu Republike Srbije. I konačno da vas podsetim, ja ne znam kako vi kvantifikujete naše partnere i našu podršku za našu suverenu politiku, ali skoro 80% sveta, svetskog stanovništva, brani našu politiku, brani naš i teritorijalni integritet i suverenitet.

Hvala, gospođo Raguš.
Pravo na repliku, Pavle Grbović.

Hvala vam, koleginice Raguš na ovoj replici.

Ja sam se iskreno radovao kada će ona da usledi, znao sam da će se desiti i tu se vidi razlika, recimo, između vas i ostalih vaših kolega, i predsednika Aleksandra Vučića, koji je sedeo ovde pre nekoliko nedelja, koji je naravno, inteligentno izbegao da se tom temom bavi, zato što zna, a verovatno i pretpostavlja šta bi odgovor u tom slučaju bio.

Pokret slobodnih građana nikada nije podržao Hašima Tačija, nije ga podržao zato što to nije moguće. Hašim Tači je u Haškom tribunalu i ako bude imalo sreće on će tom tribunalu ostati do kraja svog života, imalo sreće, imalo pravde.

Ali, nije loše da se podsetimo sa kime Hašim Tači je delio Kosovo. Čija politika je beše bila podela Kosova, moja ili gospodina Vučića? Ko je rekao da se zalaže za podelu Kosova, ja ili gospodin Vučić? Ja ili gospodin Ivica Dačić? Kome je Nemačka zabranila da sprovede to rešenje u dogovoru sa Hašimom Tačijem i ko je Kosovo delio sa Hašimom Tačijem i to ne bratski 50:50, nego onako očinski 85% njima, a 15% nama i to tako očinski, kao da ćerku udaje, pa u miraz daje i neke opštine koje pripadaju i zvanično i nesporno državi Srbiji u ovom trenutku?

Jel sam to radio ja ili je to radio Aleksandar Vučić? Nemate odgovor na to pitanje? Pa, zato je možda bolje i da ne pokrećete tu temu, jer biste morali da objasnite neke stvari ljudima i morali biste da prestanete sa tim patriotskim reketiranjem koje sprovodite u koaliciji sa još nekim opcijama u ovoj Skupštini.

Da vi više volite Srbiju nego što voli neko drugi, ko je vama dao to pravo? Što vi mislite da više volite Srbiju, zato što ste spremni do krvi da branite najgoru deceniju u našoj istoriji? Zato što ste spremni da branite najgore protagoniste te politike i sada vi mislite da zbog toga vi volite Srbiju više od mene i da mi delite patriotske lekcije? Pa, neće to ići tako gospodo, dame i gospodo. Hvala.

Pravo na repliku, Marina Raguš.

Gospodine Grboviću, predsednik Republike je imao obavezu da u okviru dijaloga Beograda i Prištine razgovara sa svima onima koji predstavljaju tu stranu.

Predsednik Republike je obavezan, naravno Ustavom, kao i vi, i predsednik Republike takođe vrlo dobro zna i mislim da nije korektno što na taj način govorite u ovom momentu o svim naporima koje Republika Srbija baš zahvaljujući naporima predsedniku Republike prolazi.

Ja imam utisak da neretko sedite i razmišljate šta bi još trebalo da dodate kao teg na nogama, ne Vučiću, Vučić svoj legitimitet nesporno ima i zaista je najjača politička figura u poslednjih nekoliko decenija. Pa, to dobro znate. Ali, se kandidujete za vlast na vrlo pogrešan način. Svi ovde bi trebalo da pronađemo upravo taj najmanji zajednički imenitelj kada je južna srpska pokrajina u pitanju i da pronađemo kompromis između realnosti na terenu i onoga što definiše naša preambula. Verujem da se u tome slažemo svi.

Patriotizam se ne definiše tako što zilotski zastupate interese nekih drugih država, bilo da su oni sa zapada ili one sa istoka. Srpski nacionalni interes treba da bude svima nama kategorički imperativ. Ja ovde ne držim lekcije, niti kvantifikujem koliko je čiji patriotizam težak, ali postoji nešto gospodine Grboviću, mladi ste imate vremena, naučićete, kao što je nacionalna i državna odgovornost. E, to je ono što građani Srbije od nas očekuju.

Pravo na repliku, Đorđe Milićević.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Neću se obraćati apsolutno nijednom kolegi direktno, ali pre svega, zarad javnosti na osnovu onoga što je izrečeno tokom malopređašnjih izlaganja, a vezano je pre svega, podsetiću na period kada je vođen društveni dijalog i kada je svaka relevantna ili vanparlamentarna stranka, ili nevladin sektor, ili SANU ili bilo koja druga organizacija mogla da izađe sa eventualnim predlogom vezano za pitanje Kosova i Metohije.

Tačno je, tada je gospodin Dačić rekao da bi možda jedan od predloga mogao biti razgraničenje Kosova i Metohije i takođe, nastavio da je verovatno za to u ovom trenutku kasno sagledavajući realnost i okolnosti na prostoru KiM i da to nije njegova ideja, već ideja još od doba Dobrice Ćosića. To je tačno i istinito.

Sa druge strane, gospodin Dačić je neko ko se uvek zalagao kada je reč o pitanju KiM za dijalog. Dijalog nema alternativu i ako već govorimo o pitanju KiM, želim još jednom, pre svega, zarad javnosti da podsetim. Zahvaljujući nacionalnom i državnom projektu, zahvaljujući izuzetnoj diplomatskoj aktivnosti, upravo su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tada ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, uz 18 otpriznavanja tzv. Kosova, uspeli da pitanje KiM nakon 2012. godine vrate na dnevni red. Do 2012. godine ako bi otišli u Belu kuću i želeli da razgovarate sa bilo kim po pitanju KiM, niste mogli da razgovarate o suštinskim pitanjima i niste mogli da razgovarate o političkim pitanjima. Mogli ste da razgovarate o tehničkim stvarima i to na nivou onih najnižih stafera.

Upravo zahvaljujući ovoj diplomatskoj aktivnosti, pitanje KiM je vraćeno na dnevni red i mi konačno možemo nešto da kažemo, a ne da gledamo kako nam oduzimaju deo po deo teritorije. Hvala.