Poštovani predsedavajući, narodni poslanici, hteo bih samo da se osvrnem na par činjenica koje su ovde iznesene vezano za broj Srba u dijaspori.

Po nekim procenama Ministarstva spoljnih poslova Srba u dijaspori ima oko pet miliona, a Srba u Srbiji oko sedam miliona. Ono što je izuzetno važno baš vezano za ovaj Zakon o dijaspori jeste to da ni naše Ministarstvo spoljnih poslova ne zna tačan broj Srba u dijaspori. To je jedna važna informacija za sve narodne poslanike da vidite koliko ima prostora u toj oblasti da se radi, jer je pre 15 godina ukinuta služba obaveštajnih poslova Ministarstva spoljnih poslova, koja je imala uvid u brojnost naših građana u inostranstvu.

Znači, mi ni dan danas ne znamo koliko Srba imamo u inostranstvu, mi ni dan danas ne znamo koliko inostranstvo ima Srba sa srpskim pasošem, što ne možemo reći da bivšu Jugoslaviju koja je u mali prst tačno znala ko šta radi i koliko nas ima.

Zato nemojte da se čudite ako današnji neki predstavnici Srba koji predstavljaju Srbiju u inostranstvu rade za strane obaveštajne službe. Zato je neophodno da se ponovo formira posle osam godina skupština za Srbe u regionu i rasejanju da bi mi ovde znali ko su naši predstavnici u inostranstvu. Hvala.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Borko Stefanović.
Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče.

Uvažene kolege, podneo sam amandman sa punom svešću kao što su kolege iz naše poslaničke grupe, ali i drugih poslaničkih grupa ovde govorile da je Vlada koja je predložena u Zakonu o ministarstvima i o Vladi u suštini preglomazna. Međutim, ono što po nama svakako ne dostaje jeste ministarstvo za dijasporu i povratak. Ovaj deo – i povratak je nešto što bih hteo malo pobliže da objasnim zato što je to naš konkretan predlog.

Nemam mnogo iluzije da ćete prihvatiti naš predlog, ali smatramo da je važno kada pogledamo ljude u oči, naročito ljude koji su otišli u potragu za boljim životom, perspektivom, sigurnošću, izvesnošću i nedostatkom pritiska, korupcije i partijske države, a svi se u to zaklinjemo, da im kažemo šta predlažemo konkretno za njihov bolji život.

Približavamo se opasno toj tački u kojoj će biti više naših ljudi u inostranstvu, nego u zemlji. Mi imamo otprilike po nekim zvaničnim podacima između 60 i 70 hiljada ljudi godišnje koji odlaze u inostranstvo i to gledano u poslednjih 10 godina, od kada ste preuzeli vlast u ovoj zemlji. Ode 60-70 hiljada ljudi u ovoj zemlji, svih uzrasta, od mladih do starih. Više nije bitno ono da mladi odlaze, sada odlaze ljudi od 50, 55, 60, odlaze ljudi koji su stručni u koje je ovo društvo, ova država uložila mnogo za njihovo obrazovanje, ali odlaze i potpuno nekvalifikovani ljudi. Zato što ne traže samo platu, već traže sigurnost, izvesnost i perspektivu za svoju decu.

Mi smo zemlja, kako je ovde naveo jedan od kolega, koja će nažalost ličiti, ako se ovaj užasni trend u vezi sa mortalitetom i padom našeg nataliteta nastavi, ličićemo na Jermeniju u tom smislu, ličićemo na mnoge druge zemlje koje su spomenute i koje imaju mnogo više ljudi u inostranstvu nego u matici.

Zbog toga Stranka slobode i pravde i naša Poslanička grupa Ujedinjeni predlaže da se formira ministarstvo za dijasporu i povratak. Zašto povratak? Zato što bi ovo ministarstvo najzad moglo da predloži odgovarajuće zakonske predloge koji bi se ogledali u sledećem.

Prva stvar, da se omogući iz budžeta Republike Srbije potpuno olakšanje za povratak, selidbu članova porodice i porodica koje žive u inostranstvu, da se ti ljudi pomognu konkretno u mogućnosti da ulože svoj posao u matici. Pod tri, da omogući glasanje našoj dijaspori putem pošte ili elektronski na izborima za organe Republike Srbije. Pod četiri, da to ministarstvo predlaže proglašenje važnih rubnih delova Republike Srbije za delove od posebnog strateškog interesa, gde bi ljudi bili stimulisani da se naseljavaju.

Ovaj predlog koji iznosimo pred vas je predlog koji se rukovodi isključivo, ne brojem ministarstava, ne uhlebljenjem partijskih i koalicionih partnera, ne time da se ministarstva prave za ime i prezime, a ne obrnuto, već isključivo po tome da izbegnemo užasan tamni scenario koji čeka ovu zemlju ako se nastavi sa lošom politikom, sa bezprizornošću, sa forsiranjem partije i nikoga drugog, sa korupcijom i sa ekonomskim i svakim drugim otpadanjem.

Ovo je, ljudi moji, mogućnost da pomognemo oni koji to od nas očekuju i kojima se svi mi obraćamo pre svakih izbora. Ja vam, poštovane kolege, nudim mogućnost da kroz usvajanje ovog amandmana, što znam da se neće desiti, pokažemo tim ljudima da mislimo na njih i da nam je stalo, da želimo da se vrate u svoju zemlju jednog dana.

Rukovodio sam se izraelskim primerom, pošto oni imaju ministarstvo koje se bavi ovakvim stvarima i detaljno je razrađeno tačno koje oblasti na koji način, od učenja jezika, do pomaganja konkretno kod naseljavanja, sprovodi. Zašto mi u Srbiji sada ne pogledamo u tu budućnost koja je mračna i postavimo odgovarajući zakonski izazov i na taj način otklonimo ovu prepreku koja, nažalost, postoji i postojaće?

Znam, pre nego što kažete, da se ljudi iseljavaju i iz Hrvatske, ljudi se iseljavaju iz svih zemalja zapadnog Balkana, tačno je, ali se takođe ljudi vraćaju i u Rumuniju i u Bugarsku, zato što su digli plate svojim lekarima i medicinskim sestrama tri i po puta. Zato se iseljavaju iz Slavonije, pa odlaze u Irsku ili negde drugde i bave se IT i ne znam čim, ali oni nisu presekli veze sa svojom maticom, nikako. A mi sada imamo generacije naših građana koji odsecaju vezu sa svojom maticom, zato što druga generacija i treća više neće znati naš jezik i neće im padati na pamet, više neće dolaziti ni kod baka i deka koji, nažalost, s obzirom na naš ruiniran zdravstveni sistem, pitanje da li će biti živi.

Sve nas je manje, sve je teža situacija. Pokušajte da ovo razumete kao konstruktivan predlog koji je vezan isključivo za budućnost ove države i ovog naroda. Hvala vam.

Po amandmanu, Biljana Pantić Pilja.

Hvala vam, predsedniče.

Ovo je već treći dan rasprave o ovom zakonu gde bi trebalo da konstituišemo konačno, odnosno izaberemo Vladu, da dobijemo i izvršnu vlast. Pažljivo sam pratila ova tri dana šta ste pričali, zapisivala.

Što se tiče amandmana kolege Stefanovića, nećemo ga prihvatiti. Bilo bi puno da vas i tu podržimo. Što bi rekao predsednik Aleksandar Vučić, bio bi problem za vašu političku karijeru. Imali ste vremena da se bavite dijasporom kada ste bili na vlasti. To je nešto što mi najviše smeta u čitavoj ovoj raspravi u ova tri dana. Licemerno, površno i populistički. Zašto? Zato što ste svi, skoro svi, da se ogradim, bili u izvršnoj vlasti. Neki ste bili pokrajinski sekretari, neki ministri, neki predsednici opština, gradonačelnici, savetnici ministra, svi ste bili u izvršnoj vlasti. I šta ste uradili i na koji način ste doprineli građanima Srbije? Ništa i zato više i niste u izvršnoj vlasti i ne možete da učestvujete u izboru ove vlade. To je nekako valjda jednostavno.

Zato su građani Republike Srbije na izborima listi Srpska napredna stranka dali najviše glasova, zato što ste svi bili na vlasti. Sada sa tom nekom zakasnelom pameti nas učite šta bi trebalo i kako bi trebalo. Prvo je puno ministarstava, a onda da dodamo neka ministarstva. Imali smo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, imali smo i za dijasporu. Hajde sada da vidimo kako ćemo to mi da uradimo. Građani su nama dali podršku. Prema tome, mislim da nemate ni prava da se ljutite kada kažemo da nećemo da prihvatimo vaše amandmane.

Sve se nekako svelo na neku laganu priču šta narod želi da čuje, pa onda čujemo – možda bolje da isključimo prenos, pa ćemo biti iskreniji. Pa, vi gostujete na televizijama, vi pričate te lake priče. Juče sam čula sjajnu stvar koju je rekao predsednik Vučić i moram da ga citiram, on je predsednik moje stranke, predsednik je države – Nepodnošljiva lakoća neodgovornosti. E, to smo čuli u ova tri dana, to smo čuli od vas. Ništa drugo, ništa pametnije niste predložili. To smo slušali u raspravi kada smo imali temu Kosova i Metohija, to smo čuli isto i danas i prekjuče i prvog dana rasprave.

Moram da se osvrnem na dve teme koje su bile vrlo aktuelne ova tri dana. Jedna je, daćete mi za pravo da to kažem, meni vrlo značajna, gradnja mosta u Novom Sadu. Zašto? Zato što sam ja iz Novog Sada. Kada dolazite iz grada koji je 1999. godine zbog NATO bombardovanja ostao bez mostova, onda je stvarno licemerno da ste protiv gradnje još jednog mosta. Zašto? Zato što je isti taj most urbanističkim planovima od ranije, pa je taj isti GUP usvajan 1951, 1963, 1974, 1985, 1994, 2000, 2006, 2022. godine, i tada vam nije smetalo.

Zašto vam smeta most? Zašto vam smeta da se razvija, gradi? Zašto vam sada odjednom smeta most, i to vama koji ste iz Novog Sada, koji ste skelom prelazili na sremsku stranu? To stvarno treba da vas bude sramota. Novi Sad je 1999. godine od strane NATO bombardovanja ostao bez mostova i vama je problem još jedan most. Kada ste bili na vlasti u Novom Sadu niste tako pričali, ali tada ste se bavili nekim drugim stvarima, punili svoje džepove, pa niste ni razmišljali o mostu. Sada ima konačno neko da ga napravi, pa je sada tu problem. Ali, napravićemo i taj četvrti most.

Što se tiče još jednog kolege, tu je, izjavio je pre neki dan da su u AP Vojvodini vrtići dobili dopis da se sprovode neki seminari, podučavanje dece i vaspitača, sa nazivom - Svaka boja svakom lepo stoji, od rodnih stereotipa do rodne jednakosti u vrtićima. Još te tvitnuli o tome. Znam da ste vi sada navikli da tvitujete, da palite Skupštinu, unosite kamenje, ulećete sekirama, ali nemojte da se igrate tako ozbiljnim stvarima. Uznemirili ste, jako ste uznemirili javnost.

Ja sam majka deteta koje ide u vrtić i dobila sam gomilu pitanja šta ste time hteli reći. To što je vama problem da dečak obuče roze ili crveno, nekome nije, zato što će neko da nasledi, nekome lepo stoji. Možda se vi manje osećate muško što ste možda bibliotekar, ali se ja ne osećam manje žensko što sam advokat, jer po vašoj logici imamo ženske i muške poslove.

Nisam vas pomenula, nemate pravo na repliku, da vam kažem odmah.

Znači, nema ženskih i muških poslova i ovo se zove od rodne ravnopravnosti do rodne jednakosti u vrtićima. I moje žensko dete sme da igra fudbal, a muško dete moje koleginice sme da previja lutke i neće biti manje muško. Ako vi jeste, to je već vaš problem, ali nemojte da uznemiravate javnost.

Tako da, od svega onoga što smo čuli u ova tri dana, nismo čuli ništa. Ja sam jako bila protiv kada smo menjali izborni zakon da se spusti cenzus na 3%, ali sada sam presrećna kada vas sve vidim ovde, kada ima javnost šansu da vas vidi, da vas čuje i ja znam da će SNS još dugo, dugo vladati. Dragi moji naprednjaci, srećan vam rođendan. Hvala.

Više prijavljenih imamo za reč, idemo redom.
Po amandmanu, Aleksandar Jovanović.

Dobro veče svima. Koristim vreme, predsedavajući, kao zamenik šefa poslaničke grupe. Govoriću o nečemu sasvim drugom, a zapravo ono što je zajedničko svima nama i što pijemo svi, to je voda.

Želim da obavestim sve vas koji možda ne znate i sve građane koji ovo sada gledaju o činjenici da na prostoru oko Gornjih Nedeljica pa sve do Loznice, skoro do Šapca, Srbija ispod zemlje poseduje ogroman basen, i to je najveći basen, rezervoar najčistije pijaće vode.

Molim za malo tišine u atmosferi.

Dakle, u prostornim planovima još iz 70-ih godina unet je projekat kojim bi se rešilo pitanje snabdevanja vodom u Zrenjaninu, gde ljudi već 20 godina nemaju vode, i to nije jedini grad. Pošto sada pričamo o gradnji mostova, gradnji puteva, gradnji bolnica, vi ste nesumnjivo dokazali da ste sposobni da gradite, i to je sasvim okej, koliko to košta, to je za neke druge institucije i ustanove. Ali evo, ja sada vama predlažem, znači onima koji brinu o infrastrukturi, budućem ministru ili ministarki građevinarstva i infrastrukture, da pogledaju te projekte iz 70-ih godina i pošto znate da gradite, da izgradite jedan vodovod do Zrenjanina i da time rešite problem pijaće vode, i ne samo do Zrenjanina, nego i do drugih mesta u Vojvodini koji vape za čistom pijaćom vodom. To je jedna stvar.

Druga stvar je – šta se nalazi na tom prostoru, recimo, Gornje Nedeljice? To je prostor u kome je svaki pedalj najplodnije zemlje, jedne od najplodnijih naših delova zemlje, obrađen, gde recimo same Gornje Nedeljice proizvedu milion litara mleka, o kome je ovde bilo reči, a koje trenutno uvozimo, gde je škola u Gornjim Nedeljicama puna, pohađa je 300 učenika, pričamo o demografiji. I to je jedan od retkih prostora gde ono još malo ljudi što je ostalo, gore živi, a posebno je bitno to… Ako može malo tiše, molim vas… Posebno je bitno to da su to ljudi koji nas hrane i svaka zemlja one koji je hrane čuva kao malo vode na dlanu, i svoju vodu i svoje ljude, koji hrane svoje građane.

Umesto toga, mi smo ovde imali to što smo imali i na Gazeli i po čitavoj Srbiji, oko onoga što se zove Rio Tinto, projekat „Jadar“, u kome jasno stoji da je za potrebe projekta „Jadar“ neophodno izvršiti relokaciju stanovništva. Postoje procene koliko vredi poljoprivreda, koliko vrede poljoprivredni proizvodni, govorimo o tom prostoru, a koliko bi vredela rudna renta od litijuma. Vidim da se Vučić juče udara u glavu, kukajući za litijumom. Dakle, hajde ovako, hajde da se oko toga ne svađamo, valjda je normalno da smo svi za to da Zrenjanin konačno dobije čistu pijaću vodu, to je 4.100 litara u sekundi, bebi kvaliteta voda. Hajde, uradite taj vodovod. Uradite, sprovedite cevi gore do Vojvodine i rešite problem, imamo vodu. A da li je voda bitna ili je nebitna, dok dve trećine sveta skapava od žeđi, mi našu najčistiju pijaću vodu, najčistije reke guramo u cevi. Hajde da uradimo to.

Što se mosta tiče u Novom Sadu, da razmaglimo i to, niko nije protiv gradnje mosta, problem je sledeće vrste. To što o tome da će tu most da se gradi niko nije razgovarao sa građanima. Na javnim raspravama, to je vaš manir, dakle, samo se negde pojave bageri i sad kaže – ovde će biti kamenolom, ovde će biti hidrocentrala, ovde će biti to što će biti. Znate kako izgleda, evo dokaza, dajem vam primer za to, parno kupatilo koje su Karađorđevići izgradili usred parka u Aranđelovcu, sravnjeno sa zemljom. Ljudi, da li smo mi normalni? Da bi neko zaradio milione tako što će da gradi neki hotel, on našu kulturnu baštinu ruši. Hajde da se urazumimo svi. Opet vam kažem, džaba nama ovo što ćemo da se prepiremo. Hvala lepo.

Predstavnik predlagača Milenko Jovanov.

Nije bilo o amandmanu koji govori o sasvim desetim stvarima, ali hajde. Prvi put izgradnja mosta u Novom Sadu na ovoj lokaciji se spominje 1934. godine u planu grada Novog Sada. Moje pitanje, a mislim da je ispravnije od tog zašto se sada most gradi, jeste – zašto nije do sada izgrađen? Mislim da mi na taj način treba da guramo našu zemlju napred. Dakle, da postavljamo pitanje zašto, evo, to će sada, hajde nije sada, ali za 12 godina, to je sto godina, za 12 godina će biti sto godina kako se taj prvi most pominje. Je li moguće da nama za jedan most treba jedan vek? Dakle, to je ključno pitanje. I sada kada se i ekonomija u Novom Sadu podigla, kada su došle nove fabrike, kada je ambijent generalno u pokrajini Vojvodini bolji, kada je ambijent u Republici Srbiji bolji, postoje sredstva i postoje mogućnosti da se to reši i da se konačno završi. E, mi smo se sad setili – nećemo da gradimo.

Dakle, moramo da se trudimo da ova zemlja ide napred. Taj grad se razvija, taj grad više nema onaj broj stanovnika koji je imao 1934. godine. Pazite tek taj paradoks, 1934. godine, sa tim manjim brojem stanovnika, tom gradu je neko procenio da treba most. A zamislite danas na ovaj broj stanovnika koliko je potreban most. Uostalom, kolone koje su juče blokirale Novi Sad su dokaz da je taj most neophodan.

Još jedna stvar i time da završim ovo izlaganje. Dakle, taj most će povezivati, kao što je već rečeno, nešto što će biti jako važan projekat, a to je tunel kroz Frušku goru. Ja očekujem da to bude nova akcija, nova brana da se gradi, jer evo sad će da buše planinu. Ali onaj ko nije išao Iriškim vencem, taj ne zna o čemu ja govorim. Ruma će biti na 15-20 minuta do Novog Sada. Potpuno menjate poziciju tog mesta, a Novosađani sa druge strane će lakše prelaziti na onu sremsku stranu, dublje u Srem.

Prema tome, ključno pitanje nije, i da ne ponavljam sada sve, i kolege su govorile o tome koji su sve urbanistički planovi usvajani pa to niko nije izbacivao, dakle, nije pitanje zašto se most gradi, ključno pitanje je – zašto mosta do danas nema i zašto je Novi Sad čekao Miloša Vučevića do 2020. godine od 1934. i niko nije bio sposoban da do sada to završi? Hvala.

Reč ima Milimir Vujadinović.