Zahvaljujem, poštovani predsedniče Skupštine.

Uvaženi predsedniče Republike, poštovane koleginice i kolege, građani i građanke Republike Srbije, i vi na balkonu i vi kraj malih ekrana, na početku ću reći da će poslanici SPS glasati za ovaj izveštaj. To je, naravno, manje važno i očekivano u odnosu na ono drugo što ću reći.

Uvaženi predsedniče, kada smo o istoj temi razgovarali u septembru, opomenuli ste me ili, da ne bude to prejak termin, bratski savetovali da jednom od naših kolega ne dajem ogroman prostor, da ne ostavljam prostor da od sebe napravi žrtvu i bili ste u pravu, pogrešila sam ja, usled sopstvenog napada patriotizma ili kako god.

Pametno ste savetovali mene i možda je bilo bolje da ste ostali pri svom stavu da na konsultacije dođu predstavnici poslaničkih grupa. Ovo kažem svesna momenta da je ozbiljan procenat odbijao da dođe kod vas na konsultacije i insistirao na sednici, ali bi za državu Srbiju bilo bolje čak i da se s njima niste konsultovali, nego slika koja je danas viđena.

Ovi ljudi koji sede na balkonu, došli su iz jednog beznađa, ozbiljnog, po malo nade, nisam sigurna da će odavde otići sa bar malo nade više, nego što su došli. Iako mislim da bi bilo pogrešno da na taj način percipiraju i ovu sednicu i ovo što su videli. Važnije je od onoga što sam, moram priznati, očekivala, nadala sam se da do toga neće doći, ali sam apsolutno očekivala da će ovo biti plejada političkih parola, politikanstva i pokušaja da se profitira.

I, možda smo kao poslanička grupa SPS-a ili kao koalicija ostali zatečeni i nevino sve što se desilo, ali ne zato što imamo različit stav. Istina je da se bijemo, baš nešto nismo imali nameru, niti mislim da treba, ali da odgovorimo na sve što se ovde čulo i što vam je upućeno, hoću.

Ja sam prilično rasterećena u jednom delu u kom, niti vas volim, niti vas mrzim, pa neću biti ostrašćena na način na koji ste to, moram priznati trpeli do sada, ali sam glasala za vas da budete predsednik Republike Srbije, zato što vam verujem. I to sam vam rekla i na prošloj sednici. E, zbog toga što vam verujem, moram danas da kažem i odakle crpim to poverenje.

Nismo mi uvek bili na političkoj strani, ali smo oko pitanja Kosova i Metohije uvek bili na istom mestu. Pominjali su ovde, danas i devedesete i 1999. godinu i 2004. godinu i 2008. godinu i sve ih na žalost, moju žalost pamtim. Pamtim tu 2004. o kojoj ste govorili i prosto sam ostala šokirana svim što sam ovde čula, jer te 2004. godine ja sam bila koordinator jedne metohijske opštine kada se desilo, zapravo ne, 2008. godine, 2004. godine smo imali poziv kao poslanička grupa SPS da tačno u 20,00 časova, budemo ispred Ministarstva spoljnih poslova, jer kod Nebojše Čovića dolaze predstavnici, ambasadori zemalja Kvinte i da to bude zajednička akcija sa Demokratskom strankom Srbije.

Na poziv predsednika SPS Ivice Dačića, naravno da smo otišli da probamo da makar tu ukažemo šta se dešava Srbima na Kosovu i Metohiji. Nije tamo bilo nikoga iz Demokratske stranke Srbije, šta više, tamo su se kao posledice snimka na B92 okupili raseljeni Srbi i neke patriote koje su prepoznale da bi trebali da budu tu, da podrže taj narod, a mene su u Vladu Republike Srbije zvali Dejan Mihajlov i ministar Jočić da me pitaju – da li imam kapacitet da kontrolišem skup koji se dešava ispred Vlade? Tako to izgleda u nekim ranijim vremenima kada se brani Kosovo i Metohija na jedan način. Taj protest je trajao tri dana i dve noći. Vi ste, ako se ja dobro sećam bili na tom protestu. Onog trena kada su shvatili da je u riziku Vlada Vojislava Koštunice, autoritetom ih je spasio patrijarh Pavle.

Godine 2008. kada je proglašena nezavisnost, e tada sam bila koordinator jedne metohijske opštine. Pozvani smo bili na sastanka u Vladu, od gospodina Koštunice i sedela sam ja za stolom sa Radim Trajković i sa Momom Trajkovićem. Pošto ja pripadam ovoj izdajničkoj većini sada, da govorim malo o ovim patriotama koji su to i danas. Maksimum koji smo doneli kao odluku, jeste da kao zvaničnici države Srbije siđemo na tu teritoriju, tada već samoproglašene države i ministar Naumov i ja smo otišli u Goraždevac. Na putu do tamo, neću vam pričati kako je to izgledalo, ali tamo kad smo stigli imali smo apsolutni sukob Srba među sobom. Da nije bilo vladike Teodosija, ja ne znam kako bi se to završilo.

Mi danas ovde govorimo o pogrešnoj formi ZSO. Mi danas ovde govorimo da ne treba da razgovaramo, pri tom, potpuno svesni momenta da nikada nismo makar seli preko puta da vidimo kako to izgleda, da čujemo kako to izgleda. Da shvatimo da se razgovarati mora, da sve žrtve srpske koje su se desile na Kosovu i Metohiji bez razlike o kojoj godini govorimo, ako hoćete od 1947. godine, svejedno je da li pričamo o slučaju Martinović ili pričamo o dečaku koji je upucan samo zato što je nosio badnjak, nema tu razlike, osim u godinama, pristup je isti.

Kada god pomenete svoje žrtve, neko će da ih stavi pod tepih zato što je uvek na tim razgovorima veća bila žrtva Sarande Bogujevci za koju smo rekli, jeste, žrtva je, istina je, jeste uhapsili smo ljude koji su napravili taj zločin. Nikome ne treba da pobiju porodicu, niko ne sme da bude ranjen sa devet godina. A kada su upucali dečaka, onda su to bili ranjeni su, ako se ne varam, formulacija je bila, stanovnici Kosova i Metohije, čak i ne, predstavnici srpske zajednice, nego stanovnici Kosova i Metohije, odnosno Kosova. U pravu ste, otkud njima Metohija, čak mi je u nekim razgovorima aktuelni ministar tzv. Kosova policije ili tzv. ministar kako mu je slatko jednom prilikom rekla Dubravka Kralj, rekao kad čujem da kažete to Metohija, ja se slatko nasmejem. Za razliku od njega, mene duša boli kad god čujem da oni ne kažu Metohija ili kada god moram da kažem Metohija ili kad god moram da opomenem nas u parlamentu Srbije, da nemamo svest ni o čemu i o kome pričamo.

Da li je neko danas pokupio neke političke poene? A šta ćemo? Ako i jeste, pitam, šta ćemo? Tačno je, potpuno ste u pravu, 2012. godine premijer je bio Ivica Dačić. Tačno je i slažem se sa vama, bilo je mnogo grešaka u politici Slobodana Miloševića, ali ako bih vam ja sada rekla šta mu zameram, vi biste mene opet onako bratski savetovali da to ne radim, pa neću. Svi mi pravimo greške ako nešto radimo. Ako ništa ne radimo, onda grešaka nema, onda nam je najlakše da sednemo i da kritikujemo jedni druge.

Sa druge strane, kada se pojavio taj predlog, platforma za razgovore, ultimatum, kako god ga zvao, prvo što se desilo da sam imala bezbroj telefonskih poziva nekih ljudi koji su meni prijatelji, koji su me pitali, nećeš valjda da glasaš za ovaj izdajnički dokument? Tada nisam znala ni da se pojavio u novinama, moram da vam priznam, jer ga nisam očekivala uopšte. Neko je srpsku javnost prilično zaludeo objašnjavajući da ako sednemo da razgovaramo na temu nečega što su nam doneli jači, moćniji od nas, oni koji su nas i pre ovoga terali da dovde dođemo, pa, nismo mi dovde došli juče. Pa, mi smo dovde došli onomad kada smo objašnjavali Srbiji da je dovoljno samo da srušimo Miloševića i socijaliste i sve će da procveta. Kosovo više nije pitanje, Kosovo je rešena situacija. Tako, korak po korak.

U ovoj sali ima ljudi sa kojima sam ja o Kosovu i Metohiji decenijama i razgovarala i borila se i gledam u Natašu Jovanović, nju sam na Kosovu i upoznala. Ima onih koje sam poznavala, pripadali su jednoj politici pa su otišli u drugu, ni to nije greška, ali nema niko pravo, pa taman i ako je novi DSS, kolega Jovanoviću, da ospori legitimitet bilo kog Srbina sa Kosova i Metohije i Srpske liste koja je dobila preko 90%. Ako pamtite svoju partiju iz perioda o kome govorimo, ili ako pamtite ljude koji su bili u DSS-u, možda neke i prepoznate na balkonu. Oni su uvek išli za državom Srbijom, verujući u jedino u šta mogu.

Oni mogu da veruju samo u Beograd. Mi možda možemo i u Pariz i u Brisel i u Vašington. Oni, samo u Beograd. Ako je ovo Beograd u koji treba da veruju, skoro da, ajde to ne mogu ni da kažem.

Aljbin Kurti, koga danas niko nije spomenuo, kao da nam je taj čovek lovorike sve same prosuo. Juče je imao izjavu da nema razgovora o ZSO, da on već ima zajednicu opštine i da ne postoji nikakva nacionalna manjina koje može na taj način da se organizuje. Da li je prirodno da posle njegove takve izjave, iako suštinski ne razumem zašto mu smeta ZSO, osim što razumem da mu smetaju Srbi, da li je prirodno da danas i za nas u Beogradu bude upitna ZSO? Jel ništa nismo naučili iz ove tri decenije unazad?

Kažu vam da ste izdajnik. Ne znam čega. Ne znam kako. Ne bi seli da razgovaramo i ne bi smeli da se usudimo da pričamo dalje pre nego budemo shvatili šta će nam se desiti sa onim što smo zaista potpisali i ispregovarali, kada je u pitanju ZSO. Nema razloga da ne sednemo i pričamo o najgorim pasusima koji su tamo citirani i članovima koje ste svi čitali na glas. Da bismo objasnili koliko su ti članovi loši, mora neko da sedne prekoputa i da argumentima objasni zašto su loši. Ne čini vas većim patriotama poštovane kolege ni to što ste danas imali transparente, ni to što ste ustajali, od nas koji smo ćutali i čekali svoj red.

Kada je SPS u pitanju, ja ne znam koji epitet za ove tri decenije i nešto malo jače postojanja nismo poneli i dobili, ali ste svi ipak rekli jednu važnu rečenicu. Videćemo šta će biti na kraju. Kraj je uvek najteži. I na tom kraju ćemo verovatno biti svi ovako kao što smo danas, plus, minus. Nismo svi ovako ni počeli. Verovatno ćemo se osuti u međuvremenu, na ovaj ili onaj način. Ali, put do tamo je put koji je samo naš i pomalo ga pamti istorija. Sa jedne strane pamti, čak kada imate polemiku u Prištini, ona se svodi na to da Aljbin Kurti viče – ne može ZSO, a da Ramuš Haradinaj kaže – mora da se formira, to je deo Briselskog sporazuma. Ni jedan ni drugi ovom drugom nisu rekli da su izdajnici, jer bogami nisu, njihove ideje oni izdajnici nisu. Mi, mi smo u stanju da bez razmišljanja optužimo jedni druge, samo da bi se dopali, kome? Građanima Srbije.

Imam jednu ružnu vest za vas. Ako su nas danas gledali, u najmanju ruku su imali razloga samo da im se smučimo, a nikako da im se dopadnemo. Sve svesno pričam o svima nama, da mi ne biste zamerili ni levo, ni desno, da se ne pozicioniram. Niti mi je danas važno koja će kamera da me snimi i sa koje strane, niti mi je važno da li ću da dobijem aplauz, radovaću se ako čak ni moje kolege ne budu aplaudirale, što po difoltu rade, ali mi je važno da vama predsedniče kažem jednu stvar.

Kada budete seli da razgovarate, kada budete došli do situacije da morate da donosite odluke, e onda ću sigurno da stojim tamo gde budete rekli da vam trebam i da stojim kao narodni poslanik, kao ime i prezime, kao neko ko će biti na strani politike koja znači samo tri stvari. Nema nezavisnog Kosova za Republiku Srbiju. Nema članstva tzv. Kosova u UN. Mora ZSO. O svemu ostalom možemo da razgovaramo i moramo da razgovaramo, jer svidelo se nama ili ne, u južnoj srpskoj pokrajini žive Albanci i to kao većina. Samo po srpskom, ko je ovde dovodio u pitanje Ustav.

O kom Ustavu vi govorite, poštovana moja koleginice? Zajednica srpskih opština samo po srpskom Ustavu, samo po srpskom Ustavu ili samo po toj kvazi tvorevini kosovske sprdnje koja je napisana kao ustav. Dvesta četrdeset hiljada Srba vam je u centralnoj Srbiji, bez mogućnosti da se vrati.

Vi stvarno mislite da o njima niko ne sme i ne treba da razgovara. Niko ovde nije doveo u pitanje ni Ustav, ni teritorijalni integritet, ni celovitost Srbije. To što se potura, nekorektno je.

Da je ovde neko došao sa kompletnim predlogom da priznamo nezavisno Kosovo, e onda bismo možda mogli i da se bijemo. Ali, da na ovaj način razgovaramo o platformi za pregovore, ovo je čist amaterizam.

Bilo bi dobro da sa manje ostrašćenosti nastupamo kao odgovorni ljudi, kao političari, kao ljudi koji su dobili poverenje naroda. Bilo bi dobro da političku borbu ostavimo za vreme kada budu raspisani izbori. Koliko se sećam i u predizbornoj kampanji za ove izbore, slušali smo neke parole koje se baš ne poklapaju sa ovim što slušamo danas. Niti ću prihvatiti da postoje veće patriote od nas, niti ću prihvatiti da me bilo koji nivo patriota zove izdajničkom većinom.

U ime SPS ja sam mogla da kažem samo ovo što ste čuli. Politika ove vladajuće koalicije su i ono otpriznanja za koja ste se često uhvatili kao za alternativni put ovome što mi radimo, kao da je to radio neko drugi. Radi se ono što se može. Koliko sam shvatila ovo je dovitljiva politika. Ako se može tom linijom, ajmo do kraja. Kad ne budemo mogli, možda ćemo razgovarati i o nekim težim odlukama. Ne bi nam bilo prvi put kao državi Srbiji. Hvala vam.

Reč ima predsednik Republike.

Samo nekoliko reči, uz zahvalnost za glas i podršku. Želim da vas obavestim o onome što se zbiva u Prištini i o tome koliko smo sebi štetu naneli. U Prištini je Kurti pokrenuo ceo talas demonstracija, izvešće studente na ulicu, ne bi li onda krenuli u ofanzivu prema Beogradu da odustanemo od zajednice srpskih opština i svega drugog.
Ne znam ljudi šta ste danas radili, stvarno vas ne razumem, što ste danas ovo napravili, i nikada vas neću razumeti. Nadam se da vas je bar malo sramota i da to nikada više nećete da ponovite, jer štetu koju ste napravili Srbiji je toliko velika, da nikada neću razumeti čemu ono divljaštvo danas.
Ovo govorim zato što smo danas imali priliku da sve uradimo na pristojan način, da predstavimo svoju zemlju kao zemlju koja zna šta radi, kao zemlju koja je zemlja odgovornih i ozbiljnih ljudi. Nije problem u tome, uvažena gospođo Paunović, ko šta kome govori. Strašno je to kada vam izgovaraju najuvredljivije reči, kada sve to govore i kažem za to nije problem, problem je u tome kada vam brane da im odgovorite i sa duplo manje snage, jer su mnogo uvređeni, da imaju pravo da vam kažu šta god hoće i kako hoće i koliko hoće.
Vi ste to nazvali amaterizmom, nije ovo danas bio amaterizam, voleo bih da jeste. Bila je organizovana zla namera. Očekivali su i nemojte da sumnjate, naravno da znam ko je organizovao i na koji način, mnogo više ljudi nadali se napadu, da bukvalno razore zemlju i zato su napravili ovaj haos ovde.
Zašto? Samo to nikad neću razumeti, jer sve drugo je potpuno neobjašnjivo inače. Svejedno, nas čeka teško vreme i mi ćemo morati da razgovaramo sa Albancima. Ovo vam govorim u vreme kada svi mogu da čuju.
Nema problema, Srbi, izaberite one koji da vam pričaju bajke. Znate, Milošević je tajno pregovarao sa Rugovom. Bio sam klinac tada u opoziciji. To je bilo pre ulaska u Vladu i pitao sam se što ovo radi, kome je ovo potrebno, kakav sam bio neznalica i koliko nisam razumeo stvarne prilike.
Da bi ostali ljudi razumeli, sa Rugovom je moglo i da se razgovara. Bio je i ovakav i onakav, ali nije bio veliki pristaša rata, ma koliko nekome to sada zvučalo čudno. Onda je došao Vićenco Palja i pregovarao sa Miloševićem. Napravili su neki lični odnos i ubedio Miloševića da da neke ustupke po pitanju obrazovanja, svega drugog, da ih vratimo u sistem, što je bilo lekovito, bilo dobro, ali niko od nas to nije razumeo.
Onda je Medlin Olbrajt posetila Vinćenca Palju i rekla - a da li ti misliš da Ibrahim Rugova može to da uradi? On je rekao - pa, da, naravno, ko bi drugi? Onda je ona rekla - a ne, ne, sad ćemo da dovedemo neke mlađe i tako je krenula priča sa Hašimom Tačijem, mladim rukovodstvom i potpuno promene politike.
Ja nisam siguran da su ljudi u Srbiji razumeli sa čim se mi sada suočavamo, jer nama je priča o ratu lupetanje gluposti svake večeri na televizijama, prikazivanjem mapa, navijanje bez ikakve odgovornosti, bez ičega. Ima, naravno, i pametnih ljudi koji to rade, a ima onih koji to nisu.
Mi izgleda ne razumemo šta je to što se zbiva. Sledi nam mnogo teži ratni sukob. Sledi nam širenje tog ratnog sukoba, slede nam veće sankcije, slede nam veći problemi svima.
Vi ne razumete da mi moramo da na neki način preživimo, da ne budemo krivi i umesto da pružite priliku da razgovaramo, da zemlja ima šansu da diše, ne, mi danas ovde pravimo neverovatne skandale i sebe predstavljamo u najgorem svetlu svuda. Nema ko to nije iskoristio, naravno najviše u Prištini, logično.
Za mene jedna olakšavajuća okolnost, ja sam zao, a ovi veliki rodoljubi su mnogo dobri. Toliko o tome ko je stvarno zastupao srpske interese, a ko ne. Problem je u tome što mi nikada ne želimo sebe da čujemo, što nikada ne želimo da saslušamo ni druge, nego smo samo namerili da kažemo sve najgore i to je to. Zato ste mogli da slušate bezbroj ovih laži iz raznih tabloida, besmislenih mreža, sumanutih ludaka koji upravljaju nekakvim podkastima i ne znam kojim čudima sve, bukvalno. Pošto niko to ne sme da kaže, jer se svi svima dodvoravamo, bukvalno ludaka, zato što normalne ljude neće niko da gleda, nego ljudi hoće da gledaju ludake, a onda počnu da veruju ludacima, pravim ludacima sa šifrom iz ludnice zato što ti ludaci imaju najviše lajkova. Njih najviše hoće da gledaju.
Onda mi dođu u Skupštinu, pa mi ponavljaju njihove gluposti i valjda misle da niko ne zna da im odgovori ili da niko ne sme da im odgovori. Na to nam se sveo deo političke scene… svuda u svetu. Ne zaboravite da smo imali prekjuče najveće demonstracije u istoriji Francuske u poslednjih deset godina, 1,27 miliona ljudi na ulicama. U Engleskoj smo imali najveće demonstracije u prethodnih deset godina. Kuva sve, ljudi.
Kuva svuda sve, samo je trebalo da sačuvamo Srbiju. Neverovatno kakvu smo glupost danas napravili. Ne znam šta vam je bilo, ljudi? Bukvalno ne znam šta vam je bilo. Znam, Poslovnik je bio, sigurno. Nemojte, kada vas molim. Sramota.
Što se tiče onoga što je pred nama, ja nisam veliki junak. Znam šta mi je dužnost, ali nama je potrebno da razgovaramo, da tražimo rešenja, da progutamo i pljuvačku i knedlu i žabu, ne ugrožavajući naše vitalne interese, ali da idemo u kompromis. Kompromis nije ružna reč.
Ja sam uplašen nivoom histerije danas u kojoj nema mesta za kompromis, u kojoj nema mesta za normalan razgovor. To je loše za zemlju. Nije problem to – kaži meni, Vučiću, kretenu, ja ću tebi Vučiću, kretenu ili treći Vučiću kretenu, kao da je važno. Svi mi u politici smo navikli na to, ali je bilo užasno ono što su morali da gledaju Srbi sa Kosova i Metohije, što je morala da gleda celokupna javnost u Srbiji. Užas. Neverovatno kako smo u stanju sebi da zabijemo autogol kada smo bukvalno otvorili put i išli u kontranapad, čista prilika da damo gol, ne bi li se okrenuli prema sopstvenom golu i pucali u sopstveni gol.
Hvala vam na podršci i hvala vam na tome što razumete probleme države. Nemojte da se ljutite na mene jer ja ponekada preteram, pa od svih ljudi očekujem reakciju kakvu ja napravim, što nije fer prema ljudima i što ne znači da sam ja bolji. Naprotiv, možda je ponekad bolje skloniti se, kao što se mnogi sklone, a ne uvek ići u vatru, prihvatati svaku tuču. Ne mislim fizičku, naravno. To je sramota i ponosan sam na činjenicu što u tome nisam učestvovao. Nisam čak ni ustao sa stolice, samo ne znam šta se ljudima desilo i da me pitate za tri dana, neću znati šta im se desilo u glavi, a neće ni oni, ali šta da radite.
U svakom slučaju, hvala mnogo. Mnogo, mnogo teških dana je pred nama. Mnogo planova moramo da pravimo, ali moramo da pokušavamo da smirujemo odnose sa Albancima, jer je to u najboljem interesu našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Verovali ili ne, znaju to ljudi na Kosovu i Metohiji, jer oni moraju tamo da žive. Oni moraju decu da vode u škole. Oni moraju da prolaze gradovima u kojima nema Srba, nijednog Srbina ili trojica Srba ili dvoje Srba. Nismo mi ovde u Beogradu ugroženi, oni su.
U svakom slučaju, verujem da ćemo uspeti da ovu sramotu ubrzo zaboravimo, ovaj obraz što smo danas Srbije svi ukaljali nerazumnim ponašanjem i da ćemo moći da se vratimo u normalne razgovore, u normalno predstavljanje naše zemlje i u svetu i da rešavamo probleme ljudi.
Hvala još jedanput.

I najveća poslanička grupa Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve. Reč ima predsednik poslaničke grupe Milenko Jovanov.

Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine predsedniče Skupštine, dame i gospodo poslanici, nije ovo danas, naravno, bio slučajan i tek tako nastao incident.

Atmosfera koja je danas kulminirala se pravi u medijima već danima. Isti ovi ljudi danima obmanjuju građane Srbije. Podižu političku atmosferu i bilo je potpuno jasno da ovako nešto sledi.

Imali su sastanak povodom skupa koji su održali pod prozorom predsednika Republike i na tom sastanku su se posvađali, ali ne o tome ko će prvi da ide na Kosovo i Metohiju, nego ko će prvi da govori.

Onda, ako govorim ja, neće da govori onaj drugi, a onaj ako govori, e on ne može jer je par puta podržao Vučića, onda neću ja da dođem. Tako je trajao sastanak i tako je izgledala odbrana Kosova.

Mi nismo čuli danas nikakvu ozbiljnu, razrađenu i konkretnu alternativu državnoj politici, ni u jednom segmentu. Ni kada je u pitanju Kosovo i Metohija i razgovori koji se vode, ni kada su u pitanju posledice odluke koja može biti i ovakva i onakva, ne o pitanju Kosova i Metohije, i to naglašavam, nego o pitanju da li da razgovaramo ili da ne razgovaramo. To je tema danas. Mi imamo ljude koji nas ubeđuju da je najbolje da zabijemo glavu u pesak kao noj ili da, ono, kao deca stavimo ruke preko ušiju i vičemo – la, la, la i sve će da prođe.

Isto tako su nas ubeđivali da će se promeniti geo-politička situacija, samo nisu nikad rekli kada, nema ni procene da daju kada konkretno će to da se desi, da će se promeniti okolnosti u našu korist, pa će mi onda ovo, pa ćemo mi onda ono. Onda pobedi Tramp na izbori i promeni se tačno šta? Ništa.

Onda su slavili pobedu Đorđa Meloni u Italiji za koju, evo, čujemo da je potpuno nebitna zemlja u Evropi i opet ništa.

(Srđan Milivojević: Prestanite više da gnjavite.)

Gospodin Milivojević upravo dobacuje – prestanite više da gnjavite o tom Kosovu. Ja ću nastaviti da govorim o Kosovu i Metohiji, a vi nastavite da dobacujete, slobodno. Bilo bi dobro da kamera i snimi koliko poslanika sedi u klupama opozicije trenutno u sali.

Dakle, tema je da li da razgovaramo ili da ne razgovaramo. Pa, i u prošlosti smo razgovarali. Razgovaralo se i u Rambujeu. Razgovaralo se i pre toga u Dejtonu. Razgovaralo se i posle 2000. godine u pomenutom Beču. E, a sad, Aleksandre Vučiću, ne možeš da razgovaraš, jer razgovor je izdaja. To je poruka. I možeš da ponoviš milion puta – neću Kosovo u UN, lažnu državu „Kosovo“ u UN, i neću potpisati nezavisnost Kosova. Ne, samim tim što razgovaraš ti si izdajnik.

Poruka naše poslaničke grupe, gospodine predsedniče, pored toga što vam dajemo apsolutnu podršku za politiku koju vodite, verujem da vam se neće dopasti ovo što ću vam reći, ali morate da razgovarate.

Verujem da vam se neće dopasti zato što znam kakav unutrašnji osećaj sama pomisao na te razgovore može da vam rodi, ali morate da razgovarate. Ako vi, gospodine predsedniče, odustanete od razgovora i odete od toga stola, ko za tim stolom ostaje? Ostaju predstavnici posrednika koji jesu posrednici, ali nisu neutralni i ostaje Priština. Šta, zaboga, iz takvog razgovora i za takvim stolom dobro za Srbiju može da proizađe?

Zato Srbija mora da bude prisutna, zato vi morate da budete prisutni i zato ćemo uvek podržati da razgovarate, a kada dođe momenat da odlučujemo o onome što je proizvod razgovora, onda ćemo jasno reći šta je stav.

Predviđaju, kažu – biće ovakvih posledica, neće biti onakvih posledica, neće biti sankcija, to je formalno nemoguće. A ko govori o formalnim sankcijama? Čemu formalne sankcije? Dovoljno je samo da kažu – nećemo više da kupujemo obveznice Republike Srbije i nastaje problem. To ne kažem ja, to na vašim medijama, na vašim podkastima kaže čovek koji nema veze sa ovom vlašću i uvek je kritikuje, Nebojša Katić. Vi olako kažete – e, neće to da se desi. Neće to.

Nije Aleksandar Vučić privatizovao bankarski sektor u Srbiji, pa su vam sve ili gotovo sve, ne računajući dve banke, strane. Jel nemoguće da neko kaže, ne samo da napravi nešto veće, nego samo da kaže – evo, danas više ne možete da podignete više od 10.000 dinara sa vaših računa? Jel to nemoguće?

Sada nas pozivaju na junački otpor i na strašno trpljenje, oni isti koji su protestvovali zato što nismo uključili grejanje na plus 20 i oni koji su kukali zato što u prodavnicama dva dana nije bilo, ne mleka, nego mleka sa 2,8% mlečne masti, jer ono sa 3,2% goji, a ovo ispod je previše mekano, pa valjda nije dovoljno, ali će da izdrže sve što treba, bar na rečima.

Mora da se posmatra celina kada se vodi država i mora da se posmatra svaki njen deo, kako Kosovo i Metohija, tako i sve druge oblasti naše zemlje, a, Boga mi, i sve druge oblasti u kojima srpski narod živi.

Ako oslabimo svoju zemlju, ako je ekonomski uništimo, postavlja se pitanje šta ta slaba zemlja može da vrati? Šta slaba zemlja može da odbrani? Odgovor je ništa. Ali, nema veze, važno je doći i ispaliti nekoliko junačkih parola, reći nekome da je izdajnik, reći konkretno predsedniku Vučiću da je izdajnik, jer to je, valjda, nešto što je najvažnije. Sada šta?

Mi po prvi put smo napravili prednost u ovim razgovorima zahvaljujući politici koja je vođena ovde i zahvaljujući tome što imamo nekoga ko se u Prištini ponaša onako kako se od nas traži da se ponašamo ovde.

U situaciji da imate Kurtija koji odbija da razgovara o zajednici srpskih opština i faktički neće da prihvati ovu platformu za razgovore i Srbije koja neće da prihvati platformu za razgovore, hajde razmislite ko bi bio kriv u očima Zapada? Znam, biće – baš nas briga za Zapad. Šta nas briga šta oni misle? To bi sve imalo smisla da se geografski ne nalazimo tu gde se nalazimo. Za politiku koju hoćete da vodite, mi se nalazimo u geopolitičkom ofsajdu. Ta priča izmišljena i pripisana Svetom Savi, Zapadu Istoku, Istok Zapadu, mi smo Zapad i Rumuniji i Bugarskoj koje su istočno od nas. I jedni i drugi su u EU i u NATO i u tom kontekstu smo još u goroj situaciji, gospodine predsedniče, nego što smo bili devedesetih. U slučaju nečega, sve će da bude hermetički zatvoreno ako tako neko odluči.

Tada su bar ove zemlje bile u nekom drugom statusu, pa je moglo nešto i da se provuče, da se prošvercuje i ovako i onako i da zemlja živi. A sada? Nema veze. Da li je pobeda, makar mala to što smo za deset godina došli dotle da nam se ne postavlja kao ključni uslov ono što je bilo 2012. godine, a to je samo da se dogovori ko će da izvrši međusobno priznanje, ko će da ga potpiše. Bar smo došli dotle da o tome niko ne govori. To nam više niko i ne traži. Kako smo došli dotle?

Spomenu neko malopre, kaže – eto, UNESKO. Pa ko je sprečio da lažna država „Kosovo“ uđe u UNESKO? Ko je sprečio? Ko se za to borio? Ko je lobirao? Koliko zemalja je povuklo priznanje? Ko se za to borio? Zar vam nije logično i zar vam nije nelogično da onaj ko to sve radi i onaj ko sve to vuče na svojim leđima neće da izda, kako kažete, Kosovo? Što bi sve to radio? Najjednostavnije bi mu bilo 2012. godine da slegne ramenima i kaže – to su ovi pre mene sve završili, nema potrebe da se bavim time. Najjednostavnije. Izvukao povlačenje priznanja, izvlačio šta može, izvlačio Srbe iz zatvora u Prištini, a ne Albance iz zatvora u Beogradu i gde već, Nišu.

Ali, ne jer sujeta je velika i sujetu ne mogu da progutaju, jer 10 godina kao dodole pevaju - izdaće, izdaće, evo sada će izdati, evo, sutra će izdati, evo, sledeće godine će izdati, evo, gotov je, moraće da izda, a izdaje nema, a izdaje nema i ne veruju svojim očima da izdaje nema i ne mogu da shvate da je neće ni biti, nego će i sutra da nastave tamo gde su danas stali.

Dva glasa su u jednom trenutku odlučila da ne uđu u UNESKO. Dva glasa. Neko se za to borio.

Propustili smo priliku i to mi je žao, i poslaničkoj grupi koju predstavljam, da pošaljemo ozbiljnu poruku kada je predsednik Vučić tražio jedinstvo nije tražio jedinstvo za sebe. Nije tražio da se okupimo oko njega, nego je tražio da jedinstveno nastupimo prema spolja. Vi ste svoj odgovor dali. Građani će o tome da sude. Neka kažu šta misle i o tome i o onome šta misle da radimo, pa da vidimo gde ćemo da budemo.

Žao mi je iskreno zbog toga. Žao mi je što nismo na konsultacijama obavili jedan deo, ako ništa drugo pripreme za ovakvu sednicu, ali nije se htela suština kao što nikada neće suštinu, nego predstavu, igrokaz.

Međutim, evo da završim onako kako je počeo jedan poslanik u prošloj raspravi o Kosovu i Metohiji citatom, ali ja neću citirati Maju Berović, nego Neleta Karajlića, koji kaže – ko igra za raju, a zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazrednom vratniku. Nije Srbiji mesto u niže razrednom vratniku i ne treba da igramo za raju, nego strateški, mudro, pametno i racionalno.

Srbija i Srbi su izgubili 20. vek, izgubili nepovratno i kada je u pitanju demografija, i kada je u pitanju ekonomija i kada je u pitanju sve ostalo. Proveli smo ga u ratovima, u stradanjima, u izbeglištvu, u rasejavanjima, u proterivanjima, u Jasenovcu, u jamama.

Dajte da ovaj vek krenemo drugačije i zato vam je sveti zadatak, i izvinite što sam patetičan, ali zaista tako mislim, gospodine predsedniče, da kako god znamo i umemo izbegnemo da budemo deo bilo kakvog sukoba i da kako god znamo i umemo i kako god znate i umete sačuvate mir. Nema više ova zemlja koga ni da strada. Dovoljno se stradalo i dovoljno su nam preci stradali i za buduća pokoljenja.

Zato nema šta drugo, gospodine predsedniče. Mi ne znamo za Aleksandra Vučića koji se ne bori. Mi ne znamo za Aleksandra Vučića koji ne odustaje i zato nema ni odustajanja, nema predaje. Kada je Srbija u pitanju predaja nije opcija. Zato da razgovaramo i da se tamo gde se danas odlučuje o Srbiji borimo za Srbiju i tamo nam je mesto i tamo vam je mesto, a ne da uradite baš ono za šta vas prozivaju, jer neodlazak na razgovore bi bio ono što oni kažu da vi radite, to bi bila kapitulacija. E to bi bila kapitulacija.

Na samom kraju, pričali ste i o mitovima, hajde da uporedimo taj mit sa današnjicom. Srbija je tada imala glavu, ta glava se zvala Lazar. Danas ima glavu, zove se Aleksandar. Pred nevoljom koja se nadvila nad Srbijom Lazar je prozvao sve da mu se priključe da se odbrane. Šta je najviše zamerio narodni pesnik i kome je najviše zamerio? Onome koga je nepravedno, nije istorijski tačno, ali mit je u pitanju, optužio da je pustio Lazara da gine da bi on preuzeo vlast. Jel vam liči poznato? A vi sada razmislite i u tom mitu koje ime ste za sebe izabrali.

Predsedniče, da se borimo i živela Srbija.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik Republike.

Govoriću nešto drugačije dana. Ovo je kraj sada? Poslednje obraćanje pred sutra, mislim?

Ovo je poslednji ovlašćeni predstavnik. Tako da ćemo nakon ovoga završiti za danas.

Imao si, Milenko, inspirativan govor.
Kada ste govorili o UNESKO, ne zaboravite da je tada neposredno u poseti u Beogradu, istorijskog poseti Beogradu bio Abe Šinzo, japanski premijer, ne zaboravite da je tada čak i jedan Japan bio uzdržan, koji je priznao nezavisnost Kosova i beskrajno im hvala na tome. Borili smo se i izborili za to. Nekada za nešto možete da se izborite, nekada ne možete. Važno je stvari postaviti racionalno.
Podsetiću vas na reči Noama Čomskog - najveći problem današnjeg sveta je što nigde ne postoji racionalni pristup rešavanju problema. Iako sam danas o tome govorio, nažalost, neki nisu hteli da me čuju.
Znam ove ljude, neću da govorim o njihovim ljudima, znam te ljude, oni o meni ne misle ništa loše, niko od njih. Niko od njih me i ne mrzi. Da ih pitate privatno ne bi ni rekli ništa loše o meni. Uopšte ne znam šta im se desilo. Ne znam šta im se dogodilo. Ne znam šta su računali, šta im je bilo. Kao da je neka nevidljiva sila svim ludostima koje su danas ovde pravili.
Govoriću drugačije zato što ću da vas podsetim, ja sam prošao kroz sve to i negde 1995. godine pada Knin, mi idemo u stranku i ja pitam tadašnje rukovodstvo i Vojislava i mnoge druge - zašto ne idemo na ulicu? Tada smo se prvi put posvađali. Danas mogu da kažem da je on bio tada u pravu i rekao - da i šta ćemo da uradimo na ulici, da vratiš Knin? Ja sam negde balavac mislio nešto da uradimo, nešto da se pobunimo, a da sam racionalno razmišljao da mi je pamet današnja rekao bih – to si mogao da vidiš i godinu dana ranije i dve godine dana ranije.
Ne zaboravite, kada o svemu govorimo, o svim našim neuspesima i porazima uvek su bile rezultat naših zađevica, deoba, sukoba. Tome je prethodio sukob Miloševića sa Karadžićem i Mladićem, blokada na Drini, priče o kockarskom rukovodstvu sa Pala. Sve suprotstavljeni stavovi po pitanju najvažnijih planova oko svega. Jedan po jedan vis na dinar je padao u hrvatske ruke. Oni odlično organizovani, ozbiljno organizovani, Amerikanci ih organizuju, dali najmodernije oružje, uradili kompletnu logistiku, pripremili ceo napad, sve obavili školski, a mi smo i dalje jedni druge optuživali i važnije od svih stradalih i na Petrovačkoj cesti je bilo samo ko će da bude glavni krivac, pa smo sprečavali krajišnike da skrenu u centar grada da se ne bi videlo kolike su razmere katastrofe, pa smo radili ne znam šta sve.
Onda smo imali oko Kosova gde smo pogrešno procenili. Imali smo Rambuje koji je bio onako najgori mogući ultimatum koji niko ne može da prihvati, ali ono što nisam razumeo kada sam postao politički zreo i odrastao zašto nismo prekinuli to sedmi dan, zašto nismo prekinuli sedmi dan.
Jel moguće da smo stvarno verovali? Jel moguće da je neko stvarno verovao – još jedan dan pa će neko da ih natera. Mogao je ljudi da traje još 120 dana, a ne 78 oni ne bi prekinuli.
To je bila laž, sebe smo varali. Sebe smo lagali. Još tri dana, ma kakva tri dana, još tri godine su mogli da nas tuku bez problema. Sve im je moglo tada, para bilo kao pleve u svetu, radili su šta su hteli, kako su hteli, napali jednu zemlju bez odluke Saveta bezbednosti UN, sve što su poželeli. Mi smo krivi što nismo razumeli šta se desilo, mi smo krivi što nismo razumeli šta je značio pad Berlinskog zida deset godina ranije, mi smo krivi što nismo razumeli šta je realna i racionalna politika. Mi smo krivi zato što smo sebe precenjivali uvek, jer smo verovali u sopstvene laži o sebi.
Ja kada sam imao razgovor sa našom braćom sa Kosova i Metohije, to mi je bio težak razgovor, verovatno teži nego ovaj danas. Oni su svi hteli da ostanu na barikadama ja sam bio taj koji sam insistirao da se sklone sa barikada, jer sam znao da jedan metak povratka više nema. Cela Srbija bi ušla u sukob, a oni bi gubili glave, njihova deca bi ostala bez roditelja. I možda ćemo jednog biti za tri meseca, ili tri godine zahvalni bez obzira na to koliko znam koliko su ljuti, ali sam prošao kroz sve to i tačno sam znao šta je to što moramo da radimo.
Mi nismo imali de fakto 2004. godine i da smo hteli nešto da uradimo, nemamo čime, sami smo uništili svoju vojsku. Sami. Kaže – ehehe, topili smo tenkove sa „Sartidu“, niste lažete, ali jeste topili tenkove, samo u Češkoj. Da vam ja to kažem kao ministar odbrane i predsednik Vlade i potpredsednik Vlade i predsednik države koji to zna. Topili smo ih u Češkoj. Prodavali smo strele za 156 evra i uništavali ih. Sve smo naše sisteme zemlja, vazduh sve što smo imali od igle, šila, strele, sve protivoklopno, sve što je postojalo, do zolja, sve smo vojne resurse ostavljali i uništavali. I da smo hteli nešto da radimo nismo mogli ništa.
Danas imamo mnogo ozbiljniju vojsku. Mnogo ozbiljniju. Jesam li zadovoljan? Nisam i dalje nije dobro. I mora još mnogo toga da se menja, mora još mnogo toga da napreduje. Zato kada pominjete migove, kada dobacujete, kada sam postao ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade imali smo dve dvadeset jedinice koje mi nazivamo mrtvački sanduk koje ničemu ne vrede i jednu dvadeset devetku koja je bila bukvalno uništena i zbog rezervnih delova koji su prebacivani, mogli da traju šest meseci i to je to.
Danas ih imamo 14 od toga je 10 modernizovano. Moramo da nabavljamo i sve druge stvari, neću da pričam o svemu tome, ali to nije ista vojska. Ali, vi ljudi morate da razumete, katastrofalno bi za nas bilo na bilo koji način da ulazimo u bilo koje sukobe. Katastrofalno. Zato ja brinem zbog ovoga što se zbiva u Prištini, zato ja brinem zbog ove histerije, zato vas ne razumem što ste ovo danas uradili, jer će oni da postanu sve agresivniji. Opšta je histerija u Prištini. Od sutra im kreću studentski protesti, verovali ili ne protiv ZSO, protiv nečega što su potpisali pre 10 godina što samo treba da ispune. Možete li da verujte u to? Što znači da je celo društvo otprilike varalo, potpisali smo, a znamo da varamo. I naravno da će Srbi biti ugroženi i naravno da o tome moramo da brinemo i naravno da o tome moramo da vodimo računa.
Kako niste primetili da ovde nema reči o međusobnom priznanju na kojem insistira Kurti? Prvi put da nemamo pominjanje međusobnog priznanja. Meni su dvojica američkih predsednika, čestitajući nacionalni praznik Sretenje govorili o međusobnom priznanju, ali niko to nije želeo da primeti. Mala, možda i beznačajna, ali ipak promena za koju je neko zaslužan, za koju se neko borio, izgledalo je da je nemoguće pomeriti američki stav na bilo koji način, ali oni su bili među zapadnjacima, oni koji su ponešto hteli da čuju i od poruka našeg naroda sa barikada, dok ovi drugi ama baš ništa. Jedino što su znali, to je da je Vučić organizovao barikade, ugrozio suverenitet i integritet Kosova i znaju i oni da lažu kada to kažu. Šta ih briga, sila Boga ne moli.
Što se tiče izdaje, i cele te priče, Vladika bački Irinej je rekao jednom – ja već deset godina, jedanaest svaka tri meseca slušam kako je Vučić izdao i kako će da izda i prođe jedanaesta godina, a on još nije izdao, ali i dalje slušam o tome. I svi znaju i kada će i gde će i šta će. Samo im je teško da prebroje kilometre puteva, železničkih pruga i da priznaju nekome rezultate, jer što bi to radili.
Danas smo slušali i kada si govorio o tome, Milenko, slušao sam danas u više navrata, pošto im je to mantra, kada nemaju rešenje i kada niko ne može da ponudi bilo šta od rešenja, jer ništa nije popularno po ovoj temi, po ovom pitanju, baš ništa, onda kažu – nije ucenjena Srbija, ucenjen je Vučić. Samo hoću vama da kažem nešto, nemaju mene čime da ucene. Kao što vidite, ja dođem i svima im odgovorim sve, uglavnom ne budem manje uspešan u tim duelima, da ne kažem drugačije nešto više od toga i nemam problem. Znate zašto? Em govorim istinu, em mi je čista savest.
A za šta da me ucene? Za očevu kuću u Čipuljiću koja je tri puta spaljivana u dva rata? Za šta drugo? Ja nemam imovinu u inostranstvu. Nemam kuću na moru, nemam jahtu, nemam čamce, nemam konje. Nemam ništa. Nemam račune u inostranstvu, nigde, ni na Madagaskaru, ni u Švajcarskoj, ni u Austriji, ni u Nemačkoj, niti bilo gde drugo. Za šta da me ucene? Za šta to? Sa mnom verujte mi, tako niko ni ne razgovara i nije ni pokušao, ali vam to samo govori u eri društvenih mreža je sve moguće.
Završiću sa tim, bio sam na jednom važnom predavanju u Abu Dabiju i tamo sam slušao predsednika „Softbanke“, bio je nekad najbogatiji Japanac na svetu, Macujoši Son, nije važno, držao je predavanje. Bili su tu Sarkozi i mnogi lideri. On je rekao – mnogo je teško u eri društvenih mreža zadržati razum, zadržati racionalan pristup i mnogo je teško ljudima koji su u vlasti da odgovore. Sad slušamo svi o čemu se radi i on kaže, naravno, govorio je o Kini, verovali ili ne, kako će velikom brzinom da napreduje i kako se Kina i Amerika bore a Evropa zaostaje, ali je onda rekao – a šta mislite kako da odgovorite, obavljate javni posao, predsednik ste Francuske, Makron je tad izabran, kaže, predsednik ste Francuske i svakog dana imate sto miliona tvitova protiv sebe, a možete da odgovorite sa jednim ili sa još 100, 200 hiljada tvitova, nikako drugačije.
Kada uđete u tu centrifugu u kojoj laž postaje dominantna i u kojoj je jedino normalno da kritikujete one koje ne možete da pobedite jer je vaša pozicija i vaša funkcija najvažnija na svetu a ne država, onda dođete u ovakvu situaciju u kakvu smo danas došli.
Mnogo mi je žao što ste danas ovo uradili, mnogo mi je žao, nemam tešku reč da vam kažem, sebe ste naštetili, to mi je manje žao, a stvarno mi je žao jer mislim da je Srbija danas pretrpela udarac zbog onoga što ste uradili, a siguran sam da ni sami ne znate zašto ste to uradili. Siguran sam. Znam da nikada nećete priznati, siguran sam u to.
Nadam se da će sve biti brzo zaboravljeno i da ćemo moći da nastavimo da radimo i da ćemo moći da se borimo za našu zemlju, jer mi svi zajedno, ma kako različito mislili, ma kako drugačije mislili, moraćemo što je moguće više jedinstveno da se borimo za našu otadžbinu, kojoj neće biti lako u narednom periodu.
Hvala svima vama danas na pažnji. Izvinite ako sam u nekom trenutku preterao, ali moje je da se borim.
I kao što rekoh, moje je da budem narodni predsednik, da narod predstavljam i nastaviću to da činim. Živela Srbija!

Hvala, predsedniče.
Ovim završavamo za danas.
Sa radom nastavljamo sutra u 11.00 časova.
(Sednica je prekinuta u 20.50 sati.)