Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče Republike Srbije, otvaram Treću posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Trinaestom sazivu.
Pozivam vas da minutom ćutanja odamo poštu preminulom narodnom poslaniku Jelisaveti Veljković.
(Minut ćutanja.)
Neka joj je večna slava.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 173 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim sve da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema, utvrđeno da su u sali prisutna 192 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Ratko Nikolić.
Saglasno članu 86. stav 2. Poslovnika, obaveštavam vas da je ova sednica sazvana u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri Izveštaj iz utvrđenog dnevnog reda, koji je podnela Vlada.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvao da današnjoj sednici prisustvuju: predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković, vršilac dužnosti Kancelarije za koordinacione poslove u pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini, Milan Ravić i njihovi saradnici.
Poštovani narodni poslanici, sa nama su sa Kosova i Metohije: predstavnici Predsedništva Srpske liste, izabrani i institucionalni predstavnici srpskog naroda, predstavnici privremenih organa, načelnici upravnih okruga, naši heroji koji su u proteklom periodu bili na meti prištinskih ekstremista - Miloš Stojanović, Nikola Nedeljković, Srđan Petrović, Predrag Pantić i Srećko Sofronijević, kao i predstavnici udruženja kidnapovanih, nestalih i ubijenih sa prostora Kosova i Metohije, koji sednicu Narodne skupštine prate sa galerije Velike sale doma Narodne skupštine.
Pozdravljam cenjene goste.
Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, za Treću posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Trinaestom sazivu utvrdio sam sledeći
D n e v n i r e d
1. Izveštaj o pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini od 1. septembra 2022. do 15. januara 2023. godine, koji je podnela Vlada.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Primili ste Izveštaj o pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini od 1. septembra 2022. do 15. januara 2023. godine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Mnogi su to, vidim, već učinili.
Prelazimo na razmatranje IZVEŠTAJA O PREGOVARAČKOM PROCESU SA PRIVREMENIM INSTITUCIJAMA SAMOUPRAVE U PRIŠTINI OD 1. SEPTEMBRA 2022. DO 15. JANUARA 2023. GODINE
Reč ima predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, dragi gosti, poštovani predstavnici srpskog naroda sa Kosova i Metohije, dragi naši Srbi sa Kosova i Metohije, ali i centralne Srbije, koji ste na različite načine bili napadani od prištinskog režima u prethodnom periodu, a koji ste danas ovde sa nama, želim svima da se zahvalim što smo u mogućnosti da predstavimo još jedan izveštaj, ali i da govorimo o svim ključnim problemima.
Svrha današnjeg dana nije da se prebaci odgovornost ni na ovaj dom, ni na naš narod u celini, niti na bilo koga. Od odgovornosti kao predsednik Republike nikada nisam bežao. Donosio sam najteže odluke i, osim u jednom slučaju, čini mi se da su te odluke uvek bile u najvećem interesu i srpskog naroda, ali i svih građana Srbije.
Svrha današnjeg dana je da izađem pred vas, ali i pred građane Srbije kao predstavnik svih naših građana i da iskreno, otvoreno i na najpošteniji način podelim šta nam kao narodu predstoji, šta je to sa čim se suočavamo.
Danas nisam došao da se borim u bilo kakvim izbornim kampanjama. Ona je završena. Danas ću da se borim, kao što sam to činio u prethodnih gotovo 11 godina za Srbiju, jednakom snagom ili i sa više srca, posebno kada vidim kako i na koji način su me oni koji su za mnogo toga odgovorni i ovde dočekali u ovoj sali.
Danas dolazim iz osećaja dužnosti da građanima Srbije kažem šta je to šta se događa, da bi mogli i sami da procene kakve su posledice naših postupaka, o čemu tačno razgovaramo i šta je to za šta se borimo.
Danas ću govoriti i ukazati na sve najlošije tačke tzv. Francusko-Nemačke inicijative i ništa neću da sakrijem. Dakle, neću vam govoriti o nekim lepšim stvarima iz plana. Govoriću o onim najtežim i onim najgorim za Srbiju zato što hoću da budem odgovoran i pošten prema građanima Srbije, da ljudi u Srbiji znaju da ni njihov predsednik, ni njihova Vlada i njihova Skupština nemaju šta da kriju od njih.
Za zaključke i za odluke po tom pitanju, i po mnogim drugim pitanjima, biće vremena, ali je važno da ljudi znaju šta je to sa čim se suočavamo.
Mnogo je pitanja o Kosovu, više od 600 godina traju, iako je malo odgovora, i koliko je to Kosovo i gde mu je početak i gde je kraj, i da li je ono ništa ili je sve i koliko je to sve, a koliko ništa? Koliko puta smo pobedili na Kosovu, a kada i zašto izgubili? Da li je ono mit koji je postao stvarnost ili je stvarnost pretvorena u mit?
Postoji li izlazak Kosova i sa Kosova, i gde je ako nije na samom Kosovu? Ko sve treba da pruži te odgovore, a da ne slaže ni sebe ni druge?
Stefan Lazarević je svoj čuveni zapis na stubu na Kosovu završio prosto, ali i pošteno rečenicom koja glasi: "Ne znam, Bog zna".
Mi smo, i danas ću da smanjim i kitnjaste rečenice i dopadljive govore. Podsetiću samo da smo 1871. godine predstavljali 64% stanovništva onoga što se danas računa kao Kosovo i Metohija, samo 50 godina kasnije 26% stanovništva, 1921. godine. Opet, nešto je bolje stanje bilo posle Drugog svetskog rata, tek nešto bolje. A, onda egzodus i gotovo potpuni nestanak do 1981. i 1991. godine.
Jesmo li nekada razmišljali šta smo sve uradili i šta su kada su sa Brozom išli i Jovan Veselinović i Stevan Doronjski, ali i Veli Deva i Ali Šukrija, i mnogi drugi komunistički funkcioneri. I je li nam Kosovo u međuvremenu postalo samo meta političkog potkusurivanja i gotovo ništa više?
Za mene je Kosovo više od toga, a to će te čuti na kraju mog obraćanja. Pre toga ću pokušati da ono što jeste postao sastavni deo i mog bića da racionalizujem i pokušam da prezentujem na objektivan način.
Ono što je najvažnije danas, o čemu moramo da govorimo, mnogo važnije od svega, važnije od plana iz kojeg svakako, jer ne smem da vam pokažem ceo, ali ću izneti sve ono što je najgore po Srbiju, od a do š. Ono što je važnije od samog plana, to je okolnosti, to je trenutak, to je politički momentum, to je vremenski okvir u kojem se sve dešava, samo što ljudi žele to da izbegnu. Prave se naivni kao da ne razumeju u kom trenutku živimo. Prave se kao da im nije jasno o čemu se radi, iako im je jasno. Prave se, zato što im je lakše da pokažu da nemaju nimalo odgovornosti i da sebi oproste ono što je neoprostivo, a drugome koji čak ništa nije ni uradio, ne oproste ništa. Tako će biti veći u svojim očima i tako će im biti lakše za sve ono loše što su uradili u prošlosti da prevaziđu.
Naime, mi danas prisustvujemo nekoj vrsti trećeg svetskog rata, koji će biti obimniji, širi i teži nego što je danas, u danima, nedeljama i mesecima koji su pred nama. Zapamtite moje reči. I prošli put sam nešto slično rekao. Nažalost, ispostavilo se da sam bio u pravu. Ovaj sukob biće samo teži i veći.
Kada imamo to u vidu, onda je potpuno jasno da neki mali ne mogu da imaju ili ne mogu da im dozvole onoliko slobode koliko bi ti mali, kakvi smo mi, želeli da imaju prostora i za dah i za uzdah i za život i za donošenje odluka.
Mi smo jedna od retkih zemalja koja slobodno i samostalno donosi svoje odluke u onoj meri u kojoj nije omeđena nekim brutalnijim pritiscima i najtežim mogućim posledicama po svoj opstanak, mnogo više nego zemlje koje su veće, razvijenije i bogatije od nas. Ponosan sam zbog toga na tu i takvu Srbiju.
Ali, ono što moramo da razumemo, to je da danas u Srbiji mi najslobodnije možemo da vidimo šta misli i jedna i druga strana u tom ratu. U drugim zemljama sveta to ne postoji. Svuda je potpuna cenzura. Ne postoje dve strane, postoji jedna dobra i jedna loša strana. I pošto se u tom ratnom vihoru, pošto se u tom sukobu, a naravno, kao mali ne možete da imate svoj stav, ne možete čak da budete neutralni po tom pitanju, ne možete da se isključite iz toga i da ćutite, ne možete ni da se sakrijete pod kamen, jer to ne žele da vam dozvole, jer kad ne mogu da se iživljavaju na onom većem, onda moraju da pronađu nekog manjeg.
Ja ću samo da vam ukažem na nešto o čemu je Tukidid pisao, dobar je primer, da ga ne zaboravimo. To je Melijski dijalog. U pitanju je zamišljena razmena argumenata između tada gigantskog moćnog Delskog saveza, koji je predvodila Atina i stanovnika Mela, malog ostrva Milos, pred kojim je bio ultimatum ili, kako sada znači taj eufemizam, prihvatanje realnosti ili prihvatanje stanja na terenu.
Meljani su u sukobu Atine i Sparte želeli da ostanu neutralni i nastave svoju tradiciju nezavisnosti i samostalnosti. Atinjani, znajući istorijske veze Milosa sa Spartom, svesni svoje nadmoći u odnosu na majušno ostrvo, nisu hteli da dopuste, pogotovo kako druge grčke državice ne bi mislile da mogu da vode sličnu politiku i suprotstavljaju se velikoj Atini.
U ovoj sjajnom i strašnom dijalogu, Atinjani svesni da nema potrebe da svoje argumente Meljanima zasnivaju na bilo čemu osim pravu jačega, u jednom trenutku izgovaraju besmtrni citat i svoj glavni argument. Citiram: „Pravo je pitanje samo jednakih u sili, dok moćni rade šta im je volja, a slabi trpe ono što moraju“. Ponosni Meljani, uzdajući se u božansku pravdu, ali i pomoć Sparte, odbijaju ultimatum. Atina, kao što je i obećala, napada, pobeđuje i mučki ubija sve muškarce sa Milosa, dok su žene i deca poslati u ropstvo.
Atinjani su desetak godina kasnije izgubili rat, ali Meljani se nikada više nisu oporavili. Surovost prema Meljanima nije sprečila da antička Atina u istoriji bude slavljena kao primer prosvećenosti i demokratije, čak i ovde na našoj skupštinskoj fasadi, koju su mnogi pokušali da unište, imamo medaljone koji slave Perikla i Demostena, cenjene atinske državnike.
To je ta naša večna dilema, prikloniti se onome ko je jači ili se uvek po svaku cenu suprotstavljati. I to danas možete da vidite iz suprotstavljenih stavova koji postoje u našem javnom mnenju i iz dve peticije koje su potpisivane, a koje su iključive. Jedna je ne bilo kakvom razgovoru i neprihvatanje bilo čega, a druga je prihvatanje i svega i svačega, jer ono što je poraz Srbije, u stvari je pobeda Srbije.
Izvešću drugačiji zaključak u odnosu i na jedne i na druge. Ono što je važno, to je da vas upoznam kako smo došli u ovu situaciju i više ću da govorim nego što ću da vam čitam podatke iz Izveštaja, jer sam siguran da ste ovaj relativno kratak Izveštaj pročitali i da ste dobro upoznati sa situacijom na Kosovu i Metohiji.
Naime, od trenutka posebno izbijanja ratnog sukoba u Ukrajini, od 24. februara 2022. godine, od tog trenutka postoji opšta politička ofanziva Prištine, zajedno sa svojim, sa delom svojih zapadnih saveznika, za promenu stanja na terenu, za nametanje nasilja kao metoda rešavanja problema u odnosu prema našem narodu na Kosovu i Metohiji, gde god da naš narod na Kosovu i Metohiji živi.
Od tada, a i pre toga imate odbijanje i nemogućnost naših ljudi da učestvuju u referendumu oko ustavno-pravnih pitanja značajnih za Republiku Srbiju. Onda uz sve garantije, odnosno obećanja, nema pisanih garantija, ali obećanja kako „Kvinte“, tako posebno EU, da će uraditi sve što je u njihovoj moći kako bi nam, našem narodu na Kosovu i Metohiji omogućili da učestvuju na izborima.
Potom im uz jedno blago, rekao bih čak i nemušto saopštenje, protivljenja Kurtijevoj odluci da se tako nešto ne dogodi, saopštavaju da izbora neće biti jer mora da uđe izborni materijal, a oni neće da dopuste ni alternativnim putevima da taj materijal dođe i specijalne policije će sprečiti da taj materijal dođe do biračkih mesta.
Mislili su da će time uticati na izborni rezultat u Srbiji, mislili su da će razlika biti između 50 i 60 hiljada, očekujući nekog drugog na vlasti u Srbiji, a ne onoga ko je na izborima pobedio.
Naravno da su Srbi gutali pljuvačku, gutali knedle znajući da im se uskraćuju elementarna, osnovna prava od kojih im zavisi dostojanstven život, život koji priliči svakom civilizovanom čoveku.
Onda su krenule još gore i gore stvari. U svim našim razgovorima, posrednim i direktnim u Briselu, na bilo kojem drugom mestu u svetu, Tirani, Berlinu, bilo gde, nikada ti razgovori, nažalost i ne odlukom Republike Srbije, sa Prištinskom stranom nisu bili ni dovoljno iskreni ni dovoljno otvoreni.
Na žalost, a nadam se da će se to u budućnosti promeniti, jedni druge smo gledali kao neprijatelje, više oni nas, a mi smo morali kao jež koji pusti bodlje da štitimo interese srpskog naroda i, razume se, interese Republike Srbije, ne shvatajući čemu uvek taj agresivni, gotovo histerični pristup u borbi protiv prava Srba i u želji da se nastavi sa ugnjetavanjem našeg naroda.
Posle toga imamo mnogo napada na Srbe. Prve napade, hapšenja i napade i maltretiranja onih ljudi koji prevoze lekove, koji prevoze vakcine, injekcije za naše bolnice u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici, oduzimanja lekova. Zatim, presretanja robe široke potrošnje, oduzimanje te iste robe, odnosno korišćenje te prilike da bi ljudima srpske nacionalnosti bio ugrožen fizički integritet.
Sve to vreme, brutalno kršeći i Briselski sporazum i njegove anekse, i ne razmišljajući o tome šta to može da proizvede kroz Srba, posebno na severu Kosova i Metohije, oni dolaze sa specijalnim jedinicama, do zuba naoružanih, nastavljaju maltretiranje ljudi na toliko bezobziran način da će jedna od tih stvari ući u anale, gde su uhvatili momka i devojku u zagrljaju i bukvalno skidali do gole kože muškarca ne bi li ga ponizili i ne bi li mu rekli da takve stvari više nikad u životu neće moći da rade. Najgori monstrumi to ne bi mogli da osmisle. Da, to su osmislili i to su uradili.
I kuvalo je i kuvalo kod predstavnika našeg naroda, posebno na severu Kosova i Metohije, gde su, pošto Kurti voli da govori o procentima, 97% pripadnici srpskog naroda.
Onda su nastavili sa izmišljanjem problema oko ličnih karata. Rešili smo taj problem imajući isti „disklejmer“, samo što „disklejmer“ nije na parčetu papira nego na velikoj tabli, ali omogućavajući slobodu kretanja i nisam imao problem sa tim da kažem – dobro je da slobodu kretanja imaju i Srbi i Albanci, da se Srbima ne uvode vize, da svaka tri meseca moraju da izlaze iz svojih kuća da bi dobili novo odobrenje i novi papir od Kurtijevog režima.
Onda su nam rekli u Briselu: „Ne brinite, sada ćemo da izvršimo pritisak na Kurtija. On mora da popusti oko tablica zato što prosto nisu u pravu oko toga“. Naravno, čekao se poslednji trenutak. Kurti uz nečiju podršku nije želeo da popusti i opet smo došli u krizu.
Onda smo dogovarali uprkos svim tim problemima i velikoj krizi, dogovarali smo važne sporazume koji se tiču diploma, profesionalnog obavljanja različitih vrsta dužnosti, mogućnosti, bržeg kretanja ljudi, prometa roba, sloboda za ljude, i jedne i druge, i Srbe i Albance, napravili tri važna sporazuma u okviru Berlinskog procesa. Otišli smo u Berlin i tog dana, u sred Berlina, Kurti saopštava, po ko zna koji put, ali na ne može biti zvaničnijem mestu, dakle: „Mi nikada nećemo formirati zajednicu srpskih opština“. Nešto što je obaveza, potpisana još 19. aprila 2013. godine.
Da stvari budu još gore, u tom trenutku, pošto te protivustavne i protivpravne odluke, protivustavne u svakom smislu, i našem, a čak i onoga što oni nazivaju „Ustavom“, dakle nisu hteli da sprovode srpski policajci. Oni tada idu u smenu Nenada Đurića, iako nikakva prava nemaju ni pri izboru, ni pri smenjivanju komandanta regionalne policije Sever, jer po članu 9. Briselskog sporazuma, o tome odlučuju, može da se odluči između dva kandidata koja predloži isključivo četiri gradonačelnika, odnosno koje predlože Srbi svojim glasovima i niko drugi.
Tada dolazi, rekao bih, do bukvalno sloma u glavama ljudi koji su i slušali svoju državu, znajući koliko nam je potreban mir, služeći interesima cele Srbije, iako su znali i nisu bili srećni zbog svega što smo morali da uradimo na Kosovu i Metohiji, da bi smo čuvali taj mir, da bi Srbija mogla da napreduje, da bi Srbija mogla najbrže da napreduje u svojoj istoriji.
Samo jedan podatak koji o tome govori, 2012. godine ukupan BDP Republike Srbije je bio 32 milijarde evra. Da ljudi znaju o čemu govorim, govorim o ukupnoj vrednosti svega što na nivou jedne godine stvorite u jednoj zemlji. Tada je bilo 32 milijarde. Ove godine 2023. biće 68 milijardi. Više smo nego udvostručili sve ono što napravimo u Srbiji za samo 10 ili 11 godina.
Dakle, za sve to vreme bio nam je potreban mir, bila nam je potrebna stabilnost i Srbi sa Kosova su to i razumeli i služili svojoj državi i slušali svoju državu, poštovali njene odluke.
Tada je, bukvalno, govorio sam mesecima ljudima u Briselu, pregovaračima, i Boreljiju, i Lajčaku, i Eskobaru i svima. „Ljudi, ne razumete, ne mogu više, ne može naš narod više da izdrži“. Ne, ne, može, može, mora. Onda su ljudi doneli odluku da napuste institucije, tražeći samo jedno, suštinski jedno, a to je da ljudi koji su pohapšeni, a sada ću reći i kako je to bilo jer to govori i o atmosferi i o svemu, pa dolazimo do svega što se danas zbiva, tražili su samo da se ispuni Briselski sporazum, pa će i oni da ispune svoje obaveze.
Dakle, formirajte zajednicu srpskih opština, a posle toga mi se vraćamo u institucije jer tako je i po implementacionim sporazumima, tako je i po onome što je zvanično zapisano u svih 14. ili 15. tačaka sa prelaznim i završnim odredbama Briselskog sporazuma.
Dakle, tog sekunda oni napuštaju institucije svi kao jedan, gotovo da nema izuzetaka, kao, oni bi samo potvrdili pravilo. Odani su državi Srbiji, veruju u svoju državu i žele da se bore za to.
Nekoliko dana kasnije, da bi pokazali svu svoju silu, po napuštanju institucija zakazuju izbore prištinske institucije. Šta postaje interesantno - iako su već obećali predstavnicima međunarodne zajednice da će izaći, odnosno da će odustati od izbora koji su trebali da se održe u decembru mesecu, o svetom Nikoli, kažu – pomerićemo te izbore, a onda pre nego što su ozvaničili tu odluku, iako smo svi znali da ta odluka sledi, već smo je mi dobili diplomatskim kanalima od zapadnih predstavnika, oni šalju svoje specijalne snage u četiri opštine na severu Kosova i Metohije da zauzimaju samo 13 sati, 12,5 sati pre nego što su zvanično objavili da odustaju od tih izbora.
Dakle, oni znaju za svoju odluku. Oni šalju svoje specijalne snage da zauzimaju sedišta opštinskih izbornih komisija, ne bi li isprovocirali sukob, ne bi li mogli da povrede, uhapse, unize Srbe, ali ono što je mnogo opasnije, do čega sada dolazimo po uspostavljanju barikada, njihova jedina namera je pošto ne nameravaju da provedu u delo zajednicu srpskih opština da izazovu ratni sukob, da Srbiju sukobe sa NATO-om, sa celim svetom, da sebe predstave kao žrtvu kao nekog balkanskog Zelenskog, a nas kao agresora, kao nekoga ko je ugrozio, gle licemerja, teritorijalni integritet suverene i nezavisne države Kosovo.
Cela igra je bila u tome. Tada hapse i Dejana Pantića, nešto pre toga Miljana Adžića, pre toga su ranili Sofronijevića, posle toga ide i hapšenje Trajkovića, zbog navodnih ratnih zločina čim je skinuo uniformu kosovske policije, a devet godina, opet gle licemerja, nije bio ratni zločinac.
Tada Srbi ustaju na barikade. Evo ih ovde. Svi ovi ljudi su bili na barikadama. Neki od njih su i vodili barikade i ne samo barikade, učestvovali u tome da to bude vrlo disciplinovano, organizovano. Pokušali su da se čuje njihov glas, pokušali su da se čuje njihov vapaj pred svetom i da objasne zašto su to uradili. Jedan mali deo zapadnog sveta ih je čuo i za nijansu više oni preko okeana nego ovi iz Evrope. To mogu sam da potvrdim, jer sam to u više navrata čuo.
Nažalost, u Evropi, posebno u najmoćnijim zemljama EU, ne samo Srbi, već i Srbija, iako mi je besmisleno da se kunem da u nečemu nismo učestvovali, pošto smo na kraju stali uz svoj narod i nismo ga se postideli, postideli su ga se mnogi u opoziciji, poneki iz vlasti, ja nisam nikada, uvek sam bio sa tim ljudima i uvek ću biti sa njima, jer znam da ono što su uradili uradili su zato što više nisu mogli da trpe zuluma njihovog i zato što više nisu znali šta će sa sobom i kako narodu koji je nezadovoljan, koji je pun gneva, drugačije da odgovore. Ali, u svim depešama, u svim aktima, u svim razgovorima od Brisela, Berlina, pa nadalje Srbija i Vučić su podigli barikade, oni hoće da napadnu nezavisno i suvereno Kosovo. Srbija mora da odgovara za postupke. Onda je prištinski režim to koristio iz dana u dan, želeći po svaku cenu samo da dođe do sukoba, želeći da pokažu da je Srbija zlo kome mora da se stane u kraj, i da se jednom zauvek sa Srbijom završi, u celini, a da se Srbi sa Kosova i Metohije sasvim proteraju.
Moj najteži sastanci bili su Raški, dva ili tri puta sa predstavnicima našeg naroda sa Kosova i Metohije. Oni su bili odlučni da se ne stane sa barikada, spremni da izginu, ali da na barikadama ostanu. Bukvalno sam ih molio da odustanu od toga zato što su nam njihovi životi važniji, jer ja znam da ovi iz NATO-a ne bi trpeli još dugo, iako moram da priznam da su bili korektni, dugo vremena dok smo razgovarali i dok nismo doneli dva zaključka koja su za nas veoma važna. Prvi put imamo formalni i materijalni izvor koji govori o uticaju Srba na dolazak dugih cevi na sever Kosova i Metohije. Ranije je to bio samo potpis Rasmusena i Tačija. Sada imamo zvaničnu izjavu i NATO-a, imamo zvanične garante EU i SAD vezano za ne progon lica koja su učestvovala u barikadama i koja su se protivila prištinskoj samovolji.
Molio sam ih da se pomere sa barikada ne zato što sam se lično osećao ugroženo na bilo koji način, već zato što sam želeo da njihove živote sačuvam, zato što sam želeo da njihova deca ne ostanu bez očeva i znam koliko su hrabri i znam tačno šta se zbivalo za razliku od mnogih od vas i u Kosovskoj Mitrovici i u Zvečanu i u Zubinom Potoku i u Leposaviću. To su bile dramatične noći. To su, ako to smem na takav način da kažem, gradovi prelazili iz ruke u ruku u bukvalnom smislu te reči, kao u filmovima.
Pokušao sam i mislim da je dobro, iako i danas najveći broj njih, ovde na balkonu, nije srećan zbog toga i mislim da sam uradio dobar posao za njih da ih sačuvam od sukoba.
Znate, za sukob nikada nije kasno. Dajte da pokušamo, a nadam se da ga nikada neće biti, da ga ne bude. Dajte da pokušamo da sačuvamo naše ljude. I posle toga uz sve ono da postaje jasno da posle velike ukrajinske ofanzive kreće ne velika, ali određenih razmera ruska kontra ofanziva, postaje jasno da nema lakog rešenja ukrajinskog problema i na zapadu i da postaje sve očiglednije da, to sam mogao da vidim na Samitu u Tirani, gde sam bukvalno bio izložen kao predstavnik Srbije koji jedini predstavlja zemlju u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji žestokim napadima na koje sam odgovorio, odlučno, srpski, onako kako priliči predstavniku građana Srbije, upravo govoreći o svemu što se zbivalo od 1999. godine do 2008. godine.
Tada u septembru mesecu posle toga prvi put dobijamo ono što se naziva francusko-nemačka inicijativa, dobijamo nešto izmenjeni papir 4. decembra prošle godine i taj papir 13. decembra postaje neformalni okvir, neformalni deo pregovaračkog okvira za Republiku Srbiju u okviru pristupanja EU, pošto je Foreign affairs council to jednoglasno prihvatio. Objasniću vam zašto su prihvatili i pet članica nepriznavača. Prošlo ne na brzinu, ali je jasno da je reč o okviru i o tome će se tek razgovarati itd.
Mi smo već na septembarski predlog non pejpera poslali naš non pejper, poslali sve sa čim smo saglasni, sve sa čim nismo saglasni, sve što mislimo da je potrebno da se uradi drugačije i kakav je put ka normalizaciji koju želimo, a želimo je zato što je važno da imamo dobre odnose sa Albancima, zato što je važno da naši ljudi ne stradaju, zato što je važno ne koliko ćemo puta da se busamo u prsa po beogradskim i čačanskim kafanama, već da sačuvamo živote i Stefana Jovanovića i svakog drugog deteta u našoj zemlji, jer na kraju krajeva niko od nas nije poslao decu za Badnje veče ni u Sirinićku župu, niti bilo gde drugo i ne idu naša deca, većine od nas, svakoga dana u te škole, već deca naših sunarodnika.
U ovom sporazumu tada na Sv. Jovana 20. januara oni dolaze u Beograd. Dolazi petorka koju čine, pošto neki kažu – to su niži funkcioneri, fićfirići, pa, pre nego što smo bombardovani 1999. godine dolazili su mnogo niži funkcioneri i to po jedan, a ne pet njih, pa nismo verovali šta će da nam se dogodi, pa nam se dogodilo. Došli su predstavnici najmoćnijih zemalja sveta, zapadnog sveta, dakle, SAD Gabrijel Eskobar, nemačka Jens Pletner…
Strpite se, nemojte da dobacujete, ne kažem ja da će neko danas da nas bombarduje zato što za razliku od nekog drugog vremena, umeli smo pametnije da vodimo politiku, a ne zato što su neki drugi bolji nego što su bili.
Jens Pletner, samo se strpite, Emanuel Bon iz Francuske, Frančesko Tal iz Italije i Miroslav Lajčak kao predstavnik EU u dijalogu između nas i Prištine.
Uprkos svemu što smo dostavili, oni dolaze i kažu - nadam se da ti razumeš predsedniče Aleksandre, kako hoćete, dugo se poznajemo pa ne moraju mnogo i da kriju i da uvijaju u nekakvu formu, mi smo odlučni da rešimo ove probleme, mi smo svi, iako svakog dana to negiraju, oni su svi u ratu, imaju mnogo problema zbog toga i neće da dozvole novu eskalaciju i nove probleme negde na Balkanu. Ja kažem - da naravno to sam razumeo i zato i sa zebnjom sam iščekivao ovaj sastanak.
Onda su u trećoj rečenici saopštili, citiram – poštovani predsedniče, ukoliko se ne prihvati rad na ovoj inicijativi i implementacija ove inicijative, bićete suočeni, citiram – pod jedan: zaustavljanjem pristupnih pregovora sa EU, objasniću šta to znači ljudima, pod dva: ne samo sa prekidom dolaska daljih investicija iz zapadnog sveta u Srbiju, već i sa povlačenjem svih investicija iz vaše zemlje i pod tri: i sa drugim sveobuhvatnim merama koje moraju da pokažu kako oni koji nisu u saglasju sa EU moraju da prođu. Ovaj citat je još u dva navrata ponovljen.
Naravno da smo razgovarali o tome, to sam u razgovoru čak nazvao i pretnjom i borio se za Srbiju mnogo snažnije nego oni koji ne mogu da saslušaju nekoga dok im govori nešto o čemu malo znaju ili što nisu mogli ni da čuju, ni da vide bilo gde. Toliko ih Kosovo i Metohija interesuje.
Onda smo pričali o onome što je važno. U tom razgovoru što sam kasnije jasno rekao bio sam suočen sa dilemom, nije bilo vremena, morate odmah da nam kažete, ja sam na to rekao imamo veliku rezervisanost prema ključnom pitanju, oni naravno, njima sam i rekao koje, ali …
(___________: Reci i nama, kada si njima rekao.)
Ja znam da vama pristojnost nikada nije bila snažnija strana. Kada biste malo saslušali, makar do kraja onoga što imam da kažem i da budete pažljivi, a ne nevaspitani, onda biste mogli da čujete. Jer, ja za razliku od svih drugih koji su nešto krili, petljali, došao sam da kažem apsolutnu istinu i pokazaću vam sve najgore stvari samog plana, a neću insistirati na onim dobrim stvarima sa kojima nemam nikakav problem, a ima i takvih.
Samo morate da naučite, šta znači „non pejper“ i da to nije zvanični dokument koji vi usvajate ili ne usvajate. A to, to se uči u školi, verujem imate vremena, mlad ste čovek, vreme je da upišete tu školu pa da to savladate.
Dakle, na to čini mi se da sam izabrao jedino moguće rešenje. Rešenje kojim neću da povredim vitalne interese Srbije, a sasvim je jasno da ćemo biti izloženi velikim pritiscima i velikim problemima.
Poštovani predstavnici srpskog naroda, vratiću se na ovo ponovo, sa Kosova i Metohije i dragi građani na Badnji dan, u Gotovuši kod Štrpca albanski policajac, odnosno izvinjavam se pripadnik tzv. kosovskih bezbednosnih snaga protiv pravno ustanovljenih na Kosovu, ponavljam, baš ih briga za pravo i time ću doreći ono što nisam iz tog razgovora, pucaju na srpskog dečaka Stefana Stojanovića starog 11 godina i dvadeset jednogodišnjeg mladića Miloša Stojanovića. Stefana Tomića iz Klokota, starog 18 godina na Božić je pretukla grupa Albanaca dok se vraćao iz crkve sa liturgije. Lazara Milutinovića starog 15 godina 22. januara pretukla su četvorica Albanaca u Suvom Dolu. Miljan Delević ranjen je 23. januara kada su pripadnici ROSU kod Bistričkog mosta pucali u automobil u kojem se nalazio.
Ovo je samo deo napada koji se u januaru dogodio na pripadnike srpskog naroda. Imajući u vidu baš tu surovu realnost u kojoj oni žive, mislim da ne postoji ništa važnije od nas, nego da pokušamo zbog njih, njihove bezbednosti, njihove sigurnosti da sačuvamo mir da mogu slobodno da se kreću. Svaki minut koji potrošimo ne rešavajući problem, verujući da će on da se reši sam od sebe, da uvek čekamo neko novo vreme, jeste novi minut straha za svako naše dete, bilo u Štrpcu, Klokotu ili Suvom Dolu i za njihove roditelje koji ih ispraćaju u školu.
Za vas koji dobacujete, cokćete i sve vreme to radite, jer bi to valjda trebalo da bude opravdanje hoću li da prihvatim nezavisnost Kosova, dobićete odgovor na kraju za samo nekoliko minuta i nemojte da se sekirate.
U samom planu najteže stvari za nas su, ne moram da vam govorim, 90% onoga što je izašlo u javnost je tačno. Ne mojom krivicom, očigledno da su deo toga, deo plana iz septembra pustili neki iz Međunarodne zajednice koji su to želeli, jer plan koji sam ja dobio nije objavljen. Male su razlike, da vam ne objašnjavam sada, dakle, neko drugi ko je želeo da to izađe u javnost i naravno sa prištinske strane, ne bi li izazvali histeriju u Beogradu i Srbiji, ne bi li opet oni ispali dobri momci, a Srbi krivi za sve i sebe da označe kao nekog ko je sve unapred odbio.
U tom planu u samoj preambuli, možda jedina dobra stvar u kojoj se kaže – polazeći od istorijskih činjenica i ne dovodeći u pitanje različita gledišta strana na fundamentalna pitanja, uključujući i statusna pitanja, gde nam po prvi put omogućavaju da drugačije gledamo na statusna pitanja Kosova u odnosu na ono što oni nazivaju Kosovom, a mi Prištinom. Međutim, sve kasnije de jure i de fakto derogira čak i ovu odredbu u preambuli na koju bismo mi možda mogli da se pozivamo. Kao što vidite, ništa od toga vam ne krijem, naprotiv, govorim vam baš onako kako jeste. A to da će se sa obe strane voditi ciljevima i principima predočenim u Povelji UN, naročito onim koje se odnose na suverenu jednakost svih država, na poštovanje njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, smatrajući Kosovo, razume se, nezavisnom državom.
Ali, pošto tu nema posebne implementacije oko ovoga, mnogo je opasnija tačka 4. U tački 4. piše, u drugom stavu, u prvom stavu je manje-više to već postignuto, ali u drugom stavu piše – Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji. Protivili se, ne protivili se, u Savetu Evrope, u trenutku kada oni odluče, imaće većinu. Protivili se, ne protivili se, za NATO, imaće većinu. Protivili se, ne protivili, za Evropsku uniju je to njihova odluka.
Malo pristojnosti bi dobro bilo. Zamislite, poštovani građani Srbije, čuo sam da kažu – ne može za NATO. Ne, nego ćete vi da ih sprečite, vi ćete da sprečite NATO da primi Kosovo. Vi ćete da ih sprečite? Toliko bezobzirno i toliko besmisleno! Samo je važno da ljudi to čuju. Da, mi ćemo da utičemo na NATO, da NATO ne primi Kosovo u članstvo. Vi sad to morate da tumačite na ozbiljan način, čak ste naterani da odgovarate sa najvažnijeg mesta u ovoj zemlji na takve besmislice.
Ovde je opasnost, da budem sasvim otvoren, nema druge opasnosti, ima tu drugih stvari u kojima smo bili spremni da razgovaramo, da smo saglasni sa produbljivanjem buduće saradnje u oblasti ekonomije, nauke i tehnologije, saobraćaja, odnosa u vezi sa sudstvom i sprovođenjem zakona, poštanskim uslugama, telekomunikacijama, zdravstvu, kulturi, veri, sportu, zaštiti životne sredine, raseljenim licima, zaključivanju konkretnih sporazuma.
Imamo i sporazume koji govore o diplomama, pasošima, registarskim tablicama, nacionalnim simbolima, itd. O svemu tome već razgovaramo još od 2007. godine, pa 2011. godine posebno, i sve ovo vreme.
Ono što je problem, naravno, to je član 4. stav 2, koji sam vam već pročitao.
Ima još dobrih stvari, gde se govori direktno o dozvoljenoj finansijskoj podršci od strane Srbije, direktnom kanalu komunikacije Srpske zajednice, adekvatan nivo samoupravljanja za Srpsku zajednicu, itd. Ali, čim sam vam ovo pročitao, jasno je o čemu se radi. Postavljeni ste pred izbor. Šta su posledice i šta je naš izbor?
Ono što je dogovoreno to je da se unapred ide sa onim što je obaveza iz Briselskog sporazuma, a to je zajednica srpskih opština. Kao što vidite, Albanci to ne žele da sprovedu u delo. Zajednica srpskih opština ne može biti model neke nevladine organizacije. Zajednica srpskih opština mora da bude ono što je potpisano u Briselu, a potpisan je prvi ili osnovni sporazum, koji u prvih šest od 15 tačaka ukupno govori o formiranju, konstituisanju i funkcionisanju Zajednice srpskih opština.
Dalje, imamo implementacioni sporazum, zatim imamo principe na kojima se formira Zajednica srpskih opština, 22 principa sa značajnim nadležnostima, za nas veoma značajnim nadležnostima, za naš narod veoma značajnim nadležnostima i, ne zaboravite, veoma značajnim za naš narod na jugu Kosova i Metohije, južno od Ibra gde danas po našim poslednjih procenama živi negde oko 52% srpskog stanovništva, nažalost ne više, bilo je nekada i 70% stanovništva, 52% živi južno od Ibra, 48% živi severno od Ibra. Dakle, tu je za tih 52% stanovništva od posebnog značaja.
Imamo i Sporazum o upravljačkom timu, četiri sporazuma koja su prihvaćena i potpisana, jedan potpisom Hašima Tačija, drugi potpisima Ise Mustafe i evropskih pregovarača, dakle, 2013. i 2015. godine. Nema tu šta više da se razgovara, to su prihvaćeni sporazumi. Ono što mene brine, to je da će oni pokušati da ponovo pregovaraju, razgovaraju ne bi li smanjivali nadležnosti Zajednice srpskih opština, jer nisu spremni da to što su prihvatili i potpisali provode u delo. To će biti uzrok i razlog novih problema, ali to je za nas od velikog značaja, jer posle toga je drugačija situacija i sa policijom na severu, jer Srbi se neće pre toga vraćati u bilo kakve institucije niti bilo šta drugo. Dakle, tada postaje mnogo drugačija situacija na terenu, mnogo lakša za kontrolu, mnogo više bezbednosti za naš narod.
Da ja nastavim sa posledicama. Posledice su takve i samo ću kratko da se vratim u istoriju, znajući naravno šta je i moja obaveza, znajući dobro i na šta sam se zakleo, ali dobro poznavajući, verovatno nažalost i ne mojom radošću, najbolje prilike danas u Evropi i svetu, sa tim ljudima sam svaki dan. Svi zajedno u Srbiji nisu prisustvovali pregovorima i razgovorima o Kosovu i Metohiji koliko sam lično prisustvovao. Imam verovatno i najveće iskustvo i znam šta je ono što je moguće, znam šta je ono što nije.
Ja sam pred vas doneo da vam kažem šta će u narednom periodu, pre nego što budete donosili nekakve odluke, jer sada nemamo nikakvih odluka, imamo samo zaključak za koji verujem da ćete onako principijelno biti protiv, iako ni sami ne znate šta biste mu zamerili, ali je za mene važno da vam kažem šta će u narednih nekoliko meseci, pre nego što se ponovo budemo videli ovde, a želim da podsetim građane Srbije da sam jedini predsednik koji je učestvovao u raspravi o Kosovu i Metohiji pred Narodnom skupštinom i pred narodnim poslanicima, jedini ikada od Slobodana Miloševića 1999. godine. Milošević je jedanput na sednicu odbora došao, nikada u plenum, ovi drugi bi došli, izgovorili bi nekoliko reči i napustili sednicu, a ovo je meni četvrti put da učestvujem u raspravi i biću spreman da čujem i da odgovorim na sve vaše primedbe.
Naša politika biće, pod jedan, da gotovo na svaki način i po svaku cenu sačuvamo mir i stabilnost, da se uzdržimo i da ne odgovaramo ni na provokacije, osim ako životi i imovina ljudi ne budu bili ugroženi onako kako su bili ugroženi 2004. godine, kada su naši veliki heroji, razume se, herojski ćutali. Govorim o našim vlastima. Jer, mir i stabilnost nisu parola puka, to je nešto što vraća i donosi život, to je tačka jedan. To je nešto što vraća život u Srbiju, donosi život u Srbiju. To je nešto što nam omogućava da sačuvamo biološki opstanak našeg naroda. Da nismo imali Prvi i Drugi svetski rat i ratove devedesetih, danas bismo imali 16 ili 17 miliona ljudi, kao Holandija bismo bili, a mi smo danas na 40% od toga.
Ne, za razliku od vas koji ste to predali sve i 2004. i 2008. godine, za mene predaja nije opcija i nemojte da dobacujete.
Tačka 2. jeste uporno istrajavanje na formiranju Zajednice srpskih opština, koja mora da bude i pravni i fizički okvir za prava našeg naroda, za njihovo političko organizovanje na Kosovu i Metohiji i za svaku vrstu podrške Republike Srbije koje niko nikada više ne može da spreči, da ne razmišljamo hoće li neko da nam ukine platni promet ili neće, da ne razmišljam kako će da zabrani, da ne razmišljamo kako će da zabrane lekove da dođe do našeg naroda, kako će hrana da dođe, novine i sve drugo.
Pod 3, pri tome nije ređano po značaju, jer videćete da je svaka od deset tačaka koju sam izdvojio kojima ću i sam, a kojima će i Vlada da se rukovodi u narednom periodu su veoma značajne, a možda je trebalo da bude prva, je bezbednost za Srbe na Kosovu i Metohiji. I upravo zato se i borimo za mir, jer bi oni prvi stradali, ne oni koji se busaju u prsa u kafanama, već naš narod na Kosovu i Metohiji. Bezbednost za Srbe je deo i ove tačke mir i stabilnost, deo i tačke Zajednice srpskih opština. Bezbednost za Srbe je nešto što znači da niko ne brine kada dete pošalje u školu, da niko ne razmišlja hoće li neko na prelazu da ga hapsi, samo zato što nosi srpsko ime i srpsko prezime.
Bezbednost za Srbe znači da možemo da se bavimo drugim pitanjima, a to je, pod 4, bolji život za naš narod na Kosovu i Metohiji. Mnogo novca ulažemo. Nekada smo ulagali 300 miliona, nekada 500, sada na različite načine tu ide do gotovo 900 miliona evra. To je, rekao bih, direktnog novca koje dajemo za naš narod, mnogo investicija, što sve imate u izveštaju i što ću tokom rasprave imati priliku da pročitam. Ali, za to će biti potrebno da nastavimo insistiranje čak i na onome što ne mora uvek da nam se dopadne, i mnogo toga nam se ne dopada ni u pravilima koje nameće Berlinski proces, ali na kraju, to će donositi i mnoge dobre stvari za nas. Zato nismo bili spremni da prekidamo razgovore o dokumentima, diplomama, nikada, naprotiv, želeli smo te razgovore, jer to je ideja Otvorenog Balkana, to je ideja svakoga od nas.
Pod 5, za razliku od onih koji vole da uzvikuju parole i da na tuđi račun budu junaci, da, ja sam rekao – Srbija će da razgovara i Srbija će da pregovara, čak i o najlošijim papirima, jer Srbija nema pravo da ponovi iskustva koja je imala u prošlosti. Srbiji su nametnuli Rambuje. Nijedan čovek ne bi prihvatio Rambuje nikada. Milošević se uzdao u to i pomagali su ljudi iz sveta i đidije iz Vatikana da razgovara sa Rugovom, a onda su Rugovu preko noći smenili, sklonili i doveli Hašima Tačija i rekli – imamo nove mlade snage, oni će da prihvate sve, pošto Adem Demaći nije hteo da prihvati. Prihvatili, doveli Srbiju na ivicu provalije i onda je gurnuli u provaliju.
Nije ovo jedino iskustvo, imali smo ih mnogo kada je trebalo Kosovo da nam bude samo demokratsko pitanje, pa smo krenuli tamo 2006. i 2007. godine na pregovore u Beču, pa je rezultat tih pregovora bio nezavisnost Kosova 2008. godine samoproklamovana i podržana od svih onih koji su ih na te pregovore zvali. O svim kasnijim glupostima koje smo napravili, o tome da smo sami tražili vraćanje pregovora iz Ujedinjenih nacija u Evropsku uniju 2009. i 2010. godine, presuda Međunarodnog suda pravde i postavljanje prelaza na Jarinju i Brnjaku prema severu Kosova i Metohije, ne moram ni da pominjem. Da, razgovori, da, pregovori, da, o svim ovim temama o kojima sam govorio, dakle, koje se tiču svih ključnih pitanja od saradnje Srba i Albanaca do razgovora o simbolima, do razgovora o svemu, do razgovora o tome kako i na koji način ko da bude zastupljen u brojnim telima, razgovor tek predstoji po tom pitanju.
Sada pod 6, takođe je moglo da bude prvo, jeste očuvanje vitalnih nacionalnih i državnih interesa.
Pod jedan, i jutros sam slušao gluposti lažnih patriota koji govore o tome da vodimo Srbiju u pravcu atlantskih integracija. Ne vodimo. Nastavićemo da čuvamo svoju vojnu neutralnost, nastavićemo da štitimo svoju vojnu i neutralnost i, za razliku od njih koji su našu armiju uništili, mi našu armiju gradimo i danas je 15 puta snažnija, po blagim procenama ili po lošijim procenama nego što je bila u njihovo vreme, kada su tobož bili veliki protivnici NATO, a u stvari zajedno sa njima radili na topljenju naših tenkova u Češkoj i na uništavanju našeg oružja i oruđa.
Druga stvar je očuvanje našeg samostalnog i nezavisnog odlučivanja, da i dalje budemo zemlja koja će moći samostalno da donosi odluke, da nam se u te odluke ne meša niko ni sa Istoka ni sa Zapada, da ne idemo po mišljenje ni u Vašington, ni u Moskvu, ni u Brisel, da znamo šta je naša politika i da se političke odluke donose ovde u Srbiji, bilo da se donose u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, ali samo u Srbiji i nikada van Srbije.
Treći deo, oko očuvanja vitalnih nacionalnih i državnih interesa, a ovo nije završetak, završiću, da bi im bilo još jasnije, jeste poštovanje Ustava Republike Srbije. Dobro i bolje od većine onih koji dobacuju znam šta piše u Ustavu Srbije. Znam šta mogu, znam dokle mogu, znam šta sme bilo koji predsednik i znam šta ne sme. Završiću ovaj deo kada budem završavao govor, za nekoliko minuta.
Pod 7, naš životno važan interes je, nisam nikakav ni fanatik, niti fatalista, niti bilo šta slično, niti sam mnogo njima oduševljen, to je da ostanemo na evropskom putu. Reći ću vam i zašto. I lažu kada kažu da je danas 43% ljudi za Evropsku uniju. Nije, mnogo je manje. Zato što su loše uradili istraživanja. Imam istraživanja od preksinoć, dakle, mnogo je manji procenat ljudi. Ali to me neće naterati da kažem ono što bi bila loša politika za Srbiju, zato što evropski put znači mnogo stvari za Srbiju, evropski put znači i investicije i standard, i plate i penzije. Kada sam postao predsednik Vlade prosečna plata u Srbiji je bila 330 evra, danas očekujemo podatke, do kraja februara očekujemo podatke za januar, očekujemo da bude oko 740 evra prosečna plata. U januaru mesecu do kraja godine da pređe 800 evra prosečna plata u Srbiji.
(_____________: Tema.)

Izvinjavam se, stvarno više nikakvog smisla takvo ponašanje, ali stvarno nema. Sedam ili osam puta pokušavam signalom da zamolim da to ne radimo. Jel možete da saslušate bar do kraja jednom i vi iz Demokratske stranke i vi iz Narodne i svi ostali? Izvinite.

Taj put nam je potreban i zbog toga što morate da razumete da danas živimo u drugačijoj realnosti. Mi smo danas okruženi svim zemljama koje su u NATO-u, i dalje uspevamo ljubomorno da čuvamo svoju vojnu neutralnost. Ili su u NATO-u ili je NATO tamo. Dakle, nije Bosna i Hercegovina zvanično u NATO-u, samo je NATO u Bosni i Hercegovini. I na delu naše teritorije je NATO, na Kosovu i Metohiji, a svuda oko nas su NATO članice. Samo razmislite u kakvoj smo poziciji.
A gde ćemo da idemo u uslovima rata, sukoba, šta da radimo sa svojom zemljom? Kako mislite da očuvamo rast? Kako mislite da isplaćujemo plate i penzije? Da otpustimo 400.000 ljudi, kao što su neki drugi uradili 2008. godine? Suviše smo truda, energije i rada uložili da se to ne desi, da bi to moglo ponovo da se prihvati.
Ti isti koji danas se busaju junačke grudi, samo da nam ukinu vize, a to je sitnica, kukali bi što ne mogu svaka dva dana da idu van granice ove zemlje i da troše to više para, hvala bogu, koje danas imaju nego što su imali pre 10 godina, kao i to, da smo rekli – ne, nećemo razgovaramo i nećemo da pregovaramo, rekli bi uveli ste nas u sankcije, uveli ste nas u izolaciju, to im bi bila jedina politika. Šta god da ste uradili, u stvari, bili biste im samo krivac, jer samo su tražili krivca, i za sve ono što su oni loše uradili i za sve ono što nemaju dovoljno odgovornosti da na ozbiljan i pošten način pristupe ovoj raspravi, pristupe ovoj diskusiji.
Pod 8, je upravo rast Srbije, posebno zdravstvo i energetika, hrana i vojska. Hrana postaje strateški važna ima je sve manje i biće je sve manje, zato hrana ne samo energenti koji su na početku bili, je nosilac inflacije zbog nedostatka hrane sve više u Evropi, svuda i kod nas, i svuda u Evropi, zato moramo tu da radimo.
Danas imamo samo na deponijama rekordne količine uglja milion i 500 hiljada tona, rekordne količine gasa koje je nemoguće bilo da imamo preko pet stotina kubnih metara gasa što u Srbiji, što u Mađarskoj koja pripadaju Srbiji, imamo rekordne količine akumulacija preko 500 gigabit sati u ovom trenutku, radili smo. Vojska mora da bude mnogo snažnija, mnogo jača, još dva i tri puta snažnija nego što je danas, jer vojska je ta koja je sačuvala i naš narod na Kosovu i Metohiji, zato što su znali da nećemo da dozvolimo pogrom kakav je neka druga Srbija dozvolila 2004. godine. Potrebno nam je razvoj zdravstva, potrebno je da više ulažemo od inovativnih lekova do još novih i novih bolnica i novih kliničkih centara koje moraju da dobiju od Kragujevca, da se završi Novi Sad, Novi Pazar, Užice i mnoga druga mesta.
Pod 9, odluka zašto sam se rukovodio time, da ne kažem, izađite napolje nastavićemo razgovore, jer to je bilo ili kažete nastavljamo razgovore ili kraj. Samo da to imate u vidu, ništa više. Ja sam rekao nastavljamo razgovore, zbog toga možete da mi sudite, ništa nisam potpisao, nigde paraf nisam stavio, nema nijedne druge odluke, ali sam smatrao da je važno i zbog mladih u našoj zemlji kojima su potrebne i direktne investicije, a Srbija je ubedljivi šampion u celom regionu oko 63% investicija u celom zapadnom Balkanu, plus fabrike, novi naučni centri, novi naučno-tehnološki parkovi, nove softverske kompanije, potrebno je da te ljude zadržimo ovde, demografski padamo, neko bi rekao srećom manje nego neke zemlje EU, pa danas Srbija zvanično ima više stanovnika nego Bugarska, verovatno po prvi put od kada su neki proglasili secesiju Kosova i Metohije, zato što je njima otišlo milion i po ljudi za prethodnih 15 godina, a nama je, izgubili smo četiri stotine 90 hiljada ljudi i to najveći deo zbog užasnog prirodnog priraštaja i jako niske stope nataliteta, deo ljudi je krenuo i da se vraća u Srbiju, pronašao novu nadu, treba li sada da je ugasimo i da kažemo, nema problema idemo u izolaciju. Ljudima treba da bude jasno, ne mislim da bi nas neko bombardova i neću nikoga da plašim time, ne mislim da je blizu toga, ni slično, ne pada mi napamet, a shvatićete i po kraju zašto mi ne pada napamet da to radim.
Ali, da li bismo bili evropska parija? Da, bili bismo, gotovo potpuno izolovani, niko sa nama ne bi razgovarao, ne bismo imali pristup nikakvim fondovima, ali manje-više, ne možete da funkcionišete u savremenom svetu sami. Kada smo imali najteže gubitke i kada smo imali najteže ratove, imali smo saveznike, danas niko na nas ne bih gledao kao na saveznika upravo zbog ratnog sukoba koji se odigrava u Ukrajini, kao i zbog činjenice da naravno, Srbija vodeći se svojom, rekao bih i odgovornom, ali poštenim stavom nije uvodila sankcije Ruskoj Federaciji.
Na kraju, pod 10, imamo program Srbije 2025. godine, mi smo rekli biće plata tada između 900 i 1.000 evra, sad sa sigurnošću tvrdimo da uprkos svim krizama, uprkos koroni, uprkos ratu u Ukrajini, da plata će do kraja 2025. godine, preći tih 1.000 evra, prosečna plata u Srbiji, time ulazimo u red svakako ne više siromašnih zemalja i ukoliko uspemo da zadržimo ovaj rast od preko 2%, jer će u evro zoni biti između 0,7% i 0,9%. Stići ćemo i neke zemlje EU i napraviti dobru podlogu za dalje preticanje u budućnosti, a to će nam vraćati ljude. Istočna Srbija nam je prazna, Šumadija nam se prazni, zapadna Srbija se prazni, Beograda nam je suštinski najprazniji jer se popunjava migracijama, a ne decom koju rađaju Beograđani. Tako da sve te probleme možemo da rešimo, ne da rešimo, ali bar delimično da pokušamo da ih dodirnemo ukoliko se budemo ponašali na odgovoran način.
Za kraj, nisam želeo… Ne znam da li vi zaista mislite da svojim dobacivanjem i prilično glupim pošalicama i upadicama čak nekoga i ometate osim što mi date priliku da vam se na još 30 sekundi obratim i pokažem narodu kakvi ste. Mislite da stvarno možete mene da dekoncentrišete. Da li mislite da je to pristojno prema građanima koji slušaju, pa makar mislili sve najgore ili je pristojnost nešto što kao srednje ime nikada ne biste uzeli, a ja da vam tu pomognem ne mogu.
Dakle, nalazimo se u teškom i veoma delikatnom trenutku. Sa jedne strane moramo da pomažemo našem narodu na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane moramo da izbegnemo osudu i kažnjavanje i sa treće strane moramo da vodimo računa našim vitalnim nacionalnim interesima.
Ponudio sam kada su se dogodili ovi razgovori, ne mogu nikome da opišem koliko je to bilo teško i zašto bih, niti je vreme za kuknjavu niti za žalopojke, ali sam pokušao, računao sam da nekako su svi osetili šta je to što nam se zbiva i pokušao sam da ponudim svima konsultacije, da vam kažem neke detalje koje nisam mogao ni danas da vam kažem, da vam saopštim koje su to još stvari koje ne mogu javno da govorim, jer u politici postoje stvari koje su javne i one koje ne možete da izgovarate. Razumljivo je. Na to sam od najmanje pet poslaničkih grupa odmah dobio odgovor – ne interesuje nas to, interesuje nas sednica Skupštine, kao da su njihovi predsednici ili oni dolazili nekada u Skupštinu, da vas podsetim, nisu nikada. Kao da je to moja dužnost da radim svaki dan. Ja sam prihvatio, nije problem, doći ću u Skupštinu, odgovoriću.
Žao mi je što niste hteli da čujete sa kakvim se problemima država Srbija suočava. Žao mi je što niste hteli da dobijete informaciju više. Žao mi je što vas to nije zanimalo. Nije problem. Kada smo došli do toga, pošto nemate da usvajate nikakav plan kada bude trebalo da se usvaja, pre toga mora o tome da se razgovara, da se pregovara i tako dalje, tada će o tome da odlučuje Skupština, ako do toga dođe, jer ćemo da vidimo kako će da ide sa ZSO, a onda ćemo da vidimo, a i o svim drugim stvarima ćete biti izveštavani, kako će stvari da idu dalje.
Pošto sam danas prisustvovao, nažalost, cirkuskoj predstavi umesto ozbiljnog pristupa rešavanju našeg problema, jer je svako želeo da se uslika sa nekim imbecilnim transparentom ovde, reći ću narodu da ne bi pomislili da krijem nešto. Na jednom piše – izdajnik, ne znam da li su to mislili na sebe kada su ga držali ili na koga, ali svejedno, suviše je besmisleno.
Držali su transparente sa likom Olivera Ivanovića na kojem je pisalo – odgovaraćete. Odgovaraće oni koji su Oliveru pomagali kada je bio u zatvoru i kada je bio van zatvora i njemu i njegovoj porodici.
Ja sam svog sina u zatvor poslao kod Olivera Ivanovića i da prenese poruku, da ga pozdravi i za razliku od svih vas koji to nosite pomagao mu i njemu i njegovoj porodici, ali, da vam kažem laž je umesto pristojnosti, laž je nečije srednje ime.
Držali su transparente kao da su na stadion došli, kao da je 27. mart otprilike. Ne ultimatumu, ne kapitulaciji, to mi vi kažete. Vi? To mi vi kažete koji ste pustili iz pritvora, iz zatvora 1800 albanskih terorista na čelu sa braćom Azreki, to mi vi kažete? Kurti je samo usput bio tamo, to mi vi kažete koji ste ćutali kao zaliveni 2004. godine kada su nam tukli, ubijali, proterivali narod, i spaljivali crkve i manastire, to mi vi kažete koji ste išli na pregovore sa Albancima i kao rezultat tih pregovora bilo je proglašenje nezavisnosti Kosova, a tada ste jedni otišli u Rumuniju da se sakrijete, a drugi se sakrili iza mitinga i preduzeli ništa. To mi vi govorite? Vi pričate o kapitulaciji?
Pričate čoveku koji se svo vreme protiv toga borio, koji je došao i na taj miting da bi pokazao da je protiv vaše kapitulacije i protiv svačije kapitulacije i koji se uvek borio za srpski narod na Kosovu i Metohiji, koji je uvek bio uz svoj narod na Kosovu i Metohiji, kao i danas, ali koji dobro vodi računa i zna šta je interes našeg naroda na Kosovu i Metohiji i cele naše Srbije. I, kad smo kod toga, pošto govore o kapitulaciji, kapitulacija, a o tome ćemo pogotovo.
Što se kapitulacije tiče, ja sam rekao nekoliko puta, znam ja šta je moj posao, i za razliku od drugih koji su bespotrebno, ponekad, nekada su morali, uvodili Srbiju u sukobe, moje je da čuvam decu ove zemlje, da čuvam majke, da čuvam žene, sestre, ćerke, da čuvam budućnost ove zemlje i to ću da radim, ali dođe, a videćemo hoće li ili ne, ako dođe do toga, Kosovo u UN ili ne, i da završim sa tim. Za razliku od vas za mene, kao predsednika Srbije Ustav je sveto pismo, kapitulacija i predaja nisu opcija i znam šta ću da učinim i da završim sa tim između svog ostanka na vlasti u mandatu, koji mi je Ustavom zagarantovan, koji ne možete da skratite, smanjite i promenite, znam šta mi je činiti, jer ne postoji izbor Vučić ili Srbija.
Vučić je uvek na strani Srbije, izabraću Srbiju, a Vučić nije važan. Živela Srbija! Predaja nije opcija.
(Aplauz)

Zahvaljujem predsedniku Republike.
I vi što mašete transparentima, tim posterima i vi možete slobodno da sednete.
Jesu to sve prijave po Poslovniku?
Jedna, dve, i vi isto.
Može, naravno svako će da dobije reč kao i svaki put, ali za to se uredno javni za reč, a ne viče se i ne urla. Jel tako Milivojeviću i Novakoviću? I vi i Zeleni, i iz DS, i DSS i svi ostali koji ste morali prosto da se oglasite pod 20 puta da dobacujete. Može lepo da se dobije reč.
Prvo Obradović.

Hvala predsedavajući.

Poštovani građani Srbije i kolege narodni poslanici, pozvao bih se na član 97. Poslovnika Narodne skupštine koji u stavu 3. kaže, citiram – predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe pre otvaranja pretresa ima pravo da predloži duže vreme pretresa za poslaničke grupe vremena utvrđenog u stavu 1. ovog člana.

Dakle, već smo bili svedoci gospodine predsedavajući da je predsednik imao uvodnu reč, što je sasvim na mestu, od 90 minuta, i ne sumnjam da će svakome od nas odgovarati otprilike toliko i to naravno neće biti ravnopravno vreme za sve učesnike u ovoj raspravi.

Mislim da bi bio osnovni red na Narodna skupština većinom glasova, kao što i predlaže stav 4. ovoga člana produži, odnosno poveća vreme za raspravu da bismo svi mogli da govorimo o jednoj izuzetno važno pitanju, najvažnijem nacionalnom i državnom interesu danas ravnopravno sa predsednikom Republike, koji ponavljam, jer građani to ne znaju, jedini nema ograničenje u dužini svoga govora za razliku od svih nas ostalih koji danas učestvujemo na sednici, pa mislim da bi ovo bilo elementarno demokratski pošteno, a vi odlučite da ili ne.

Sada ću da vam kažem nekoliko stvari na ovu temu.
To da imate problem što uopšte govori predsednik Republike razumeo sam ja i prošli put. Sada nam to kažete unapred.
Dakle, sednicu tek što smo započeli, vi nam unapred kažete da imate problem sa tim što govori, što odgovara. Što onda tražite sednicu i što onda tražite da se bilo šta radi u prisustvu predsednika Republike? Očekujete verovatno da sedi da vas gleda samo? I to je po Poslovniku vašem, onaj koji ste vi pisali, kažete, regulisano na neki loš ili ne znam kakav način.
Što se tiče duplog vremena, mi smo juče Kolegijum održali. Sve poslaničke grupe su bile uredno pozvane. Bila je pozvana i vaša. Vi, doduše, niste lično prisustvovali, ali jesu vaši predstavnici.
Što se tiče duplog vremena, pitala je, ali ne vaša, nego jedna druga poslanička grupa, za tu stvar. Da ne pričam sada da su glavna pitanja i glavne brige bile svih vas sa desne sa te strane da li će da bude pauza, da li ćemo da ostanemo mnogo do kasno uveče i da li ćemo da radimo za vikend. To su bile glavne brige, ali na pitanje duplog vremena, a samo nemojte da vičete i da dobacujete, pošto ste pitali sada ovo, a razgovarali smo o tome i juče, i pošto nećete da budete korektni, evo, ja ću da vam sada kažem. Rekao sam i juče i ponoviću sada i vama - nikakvog smisla nema, svrhe nikakve nema da vi tražite duplo vreme, a vi ste to tražili lično i prošli put i onda vi ne budete tu ni u onom osnovnom vremenu. Vi na sednici ne budete ni ono elementarno, ono što se podrazumeva. Kakve to svrhe ima? Kakvog to smisla ima?
Da mi ne bi kazali sada kako lažem, ja sam uzeo evidenciju našeg elektronskog sistema. Prošli put mi sednicu počnemo u 10 sati ovde, radni dan i bude tu predsednik Republike, parlamentarna većina, podrazumeva se. Vi koji ste tražili dvostruko vreme, znate kada ste se evidentirali u sistem da ste stigli u salu? U 17.58 i onda ćete vi da tražite duplo vreme jer nemate dovoljno prilike i mnogo ste zainteresovani za sednicu i za Kosovo i Metohiju, a kao da ste smenu organizovali, štafetu primopredaje. U 18.28 izađe, na primer, Đuta Jovanović, izvuče karticu, izađe iz sale i ne vrati se uopšte i onda da krenemo redom.
Pa nema poslaničke grupe, ali bukvalno poslaničke grupe, računajući i vašu - Dveri, računajući i Zavetnike, DSS i vas Zelene, da nije bio po poslanik barem da se nije pojavio ni sekund za ceo dan i onda ćete vi da tražite duplo vreme rasprave? Toliko vam je potrebno i značajno.
To je tačno i, za razliku od nekih koji su bar javili ujutru da neće da dođu, svi ostali se nisu javili uopšte. Da ne pričam kako to izgleda kada završite i vi, gospodine Kovačeviću, izlaganje u 13,30 izađete napolje i ne vratite se uopšte i kolega iza vas i svi tako.
Znači, prošli put… Ovo samo govorim da bi ljudi razumeli kako se ponašate i kako se odnosite prema ovom mestu.
Dakle, ja ću ovo da stavim na glasanje, ali prošli put sam glasao za to, a sada neću iz ovih razloga koje sam vam upravo objasnio.
Nemojte uopšte da vičete i nemojte da dobacujete. Čuo sam i one užasne stvari koje ste vikali malopre dok je govorio predsednik Republike, a čujem vas i sada.
I, zamolio sam vas, kada već o Kolegijumu pričam, juče sve da ovo bude pristojno, civilizovano, kako dolikuje i mestu i temi.
Stavljam na glasanje ovaj predlog, da bude dvostruko vreme za raspravu.
Zaključujemo glasanje: za – 61, protiv – sedam, nije glasalo – 163, od ukupno 231.
Dakle, predlog nije prihvaćen.
Po Poslovniku, Milenković – Kerković.
Izvolite.

Uvaženi predsedniče, prema članu 100. Poslovnika, predsednik Narodne skupštine kada predsedava sednici Narodne skupštine ako želi da učestvuje u pretresu, prepušta predsedavanje jednom od potpredsednika Narodne skupštine.

Vi ste sada učestvovali u diskusiji, a niste se obraćali kao predsednik.

Dakle, uvažavajte bar prisustvo vašeg predsednika SNS-a, pa uđite u skupštinsku govornicu i odatle se obraćajte drugom poslaniku.

Dakle, ovo radite mnogo puta.

Gospođo Kerković, nisam ja ni u kakvoj diskusiji učestvovao…

Imam dva minuta, predsedniče.