Hvala vam.
Sledeći prijavljeni je Borislav Novaković.
Nije tu i sad vidite, prijavljeni da govore, pročitani da govore, nisu tu, i ti će sutra opet da vam kažu da su uskraćeni i da ne mogu da govore kad žele, da viču Poslovnik, Poslovnik i da pevaju Poslovnik je srce Srbije.
Reč ima Milovan Drecun.
Izvolite.

Uvaženi gospodine predsedniče Republike, predsedniče parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, Kosovo i Metohija je pitanje svih pitanja za vaskoliko srpski narod, za državu Srbiju i presudno će odrediti put Srbije i srpskog naroda u 21. veku. Izaziva mnogo emocija, rasprava, dilema, žuči, ali zahteva rešavanje.

Kosmetski problem je postao sastavni deo sveta koji se turbulentno menja. S jedne strane se neko poziva na kosovski presedan, s druge strane neko zahteva zbog rata u Ukrajini što reši kosmetsko pitanje, tektonski poremećaj na globalnom planu nam postavljaju pitanje i dilemu gde je mesto Srbije u tom svetu koji se stvara ubrzano, koji će biti policentričan. U tom svetu koji će nakon rata u Ukrajini graditi novu arhitekturu na političkom, ekonomskom, energetskom, trgovinskom, bezbednosnom planu. Ovo pitanje je izuzetno važno zato što ono definiše okvir u kome će se rešavati kosmetski problem i u kome se odvija sve ono što se dešava na Kosovu i Metohiji.

Vi ste gospodine predsedniče, juče rekli, govorili o vremenskom okviru u kome se dešava nova situacija koju imamo sa „non-pejper“, predlogom za postizanje mogućeg sporazuma, postavili ste pitanje, odnosno dilemu, prikloniti se onima koji su jači i stalno im se suprotstavljati. Postavili ste suštinska pitanja. Danas ste rekli da su trenutne geopolitičke okolnosti nikad teže po Srbiju. Malo bih baš da govorim o tim geopolitičkim okolnostima, jer mislim da moramo da ih razumemo, da bismo mogli da nađemo najbolji način za rešavanje našeg najvažnijeg problema, kosmetskog problema koji je od vitalnog državnog i nacionalno interesa. Da, menja se svet, stvara se policentričan svet. Sa jedne strane će biti Evroazijski sa svojim integracijama i savezništvima, poput recimo, Šangajske organizacije za saradnju, Evroazijske ekonomske unije, Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, pa i BRIGS-s. Taj svet predvode novi pol svetske moći Rusija i Kina.

Sa druge strane, je evroatlanski prostor, evroatlanski saveznici, koji imaju takođe svoje organizacije, svoje integracije, tu se nalazi i EU, tu se nalazi i Savet Evrope, tu se nalazi i NATO, dogovori o trgovinskim sporazumima, o energetskim sporazumima i mnogo toga. Gde se Srbija nalazi na tom prostoru? U Aziji ili u Evropi? Biće da je na evroatlanskom prostoru zato nam je bitno da vidimo kako da definišemo naše mesto u tom polu svetske moći. Jesmo li ga već definisali kada je u pitanju evroazijski pol svetske moći koji se stvara?

Ja bih da sve nas podsetim na neke izjave šta nam nudi zapadni, a šta nam nudi istočno pol moći koji se stvaraju, odnosno zapadni je već stvoren. Hajmo da pođemo od evroatlanskog prostora. Kada govorim o tome da Srbija treba da postigne strateške geopolitički dogovor sa evroatlanskim partnerima, ne govorim o članstvu Srbije, kako neki pogrešno tumače i sva sreća što gospodine predsedniče imate dovoljno političkog iskustva i mudrosti pa niste naseli na te priče, govorim o tome kako da nađemo naše mesto tamo gde je uspostavljeno evroatlansko partnerstvo, evroatlansko savezništvo. Ne govorim o članstvu Srbije u NATO jer duboko poštujem, uvažavam i podržavam politiku vojne neutralnosti Srbije.

Evo da citiram Dereka Šolea koji iznosi zvanične američke stavove. On kaže, ovo je ključan trenutak za Evropu zbog rata u Ukrajini, a samim tim i ključan trenutak za region. Postavili ste isto pitanje, gospodine predsedniče. Da, oni smatraju da je ovo trenutak da se rešava i kosmetski problem zbog rata u Ukrajini. Zatim kaže Šole, jedan od razloga zašto SAD insistiraju na sporazumu Kosova i Srbije je uklanjanje Ruske poluge iz Srbije, Srbija dugo zavisna od ruske energije, diverzifikuje svoje izvore energije, smanjuje rusku podršku.

Ovo je pitanje Kosova ostavilo kao poslednju polugu koju Moskva ima nad Beogradom, aspekt koji Vašingtonu ne izmiče. Nema boljeg dokaza da je kosmetski problem uvučen u geopolitičke igre velikih sila. Ambasador Hil kaže sledeće, sa Putinom Rusija je ušla u mračnu šumu, ne treba je čekati da izađe iz mraka, vreme je za Srbiju na zapadu. Zatim kaže, građani Srbije ne stoje ispred dva puta, sa znacima jedan na istoku, drugi za zapad. Put za istok je zatvoren na duže vreme, ali postoje otvoren put na zapad. Kaže, SAD vide Srbiju kao partnera, istorijskog prijatelja i u zavisnosti što Srbija preduzima i možda će ona u budućnosti ona postati naš saveznik, ali to će biti pitanje za Srbiju. Dakle, oivičen nam je prostor kojim bi zapad želeo da idemo.

Nakon sastanka sa Derekom Šoleom, izjavili ste gospodine predsedniče koliko se sećam da je dogovoreno da se započnu razgovori o strateškom partnerstvu. To partnerstvo sa SAD je nedostajuća karika naše međunarodne pozicije. Strateško spoljnopolitičko opredeljenje Srbije, članstvo u Evropskoj uniji, gradimo strateško partnerstvo sa istočnim silama, Rusijom i Kinom koje postavljaju temelje novog pola međunarodne moći. Nedostaju nam SAD koje odlučujuće kreiraju, usmeravaju, realizuju procese na evroatlanskom prostoru, na kome se i Srbija nalazi.

Sa druge strane, Rusija je prijateljska zemlja, naš strateški partner. U Ujedinjenim nacijama nam pruža punu podršku da odbranimo teritorijalni integritet, ali se i ona menja. I ona menja svoju poziciju. Menja se njena pozicija na međunarodnom planu.

Zato želim da vam to dokažem sa nekoliko citata. Da bismo znali u kom pravcu ide i istočni evroazijski i zapadni evroatlanski pol moći. Aleksej Drobinjanin, direktor departmana za spoljnopolitičku planiranje Ministarstva spoljnih poslova Rusije, 3. avgusta prošle godine kaže – epoha, saradnja za Zapadom je završena. Tridesetogodišnja epoha generalno konstruktivna saradnja sa Zapadom je već sada nepovratno okončana. Vreme je da se Rusija vrati sebi, da prepozna sebe kao istorijsko jezgro jedne originalne civilizacije najveće evroazijske i evropacifičke sile, ne evropske, evroazijske sile.

Lavrov kaže – Moskva ne vidi smisao održavanju svog ranijeg prisustva u zapadnim zemljama na ranijem nivou, preći ćemo na saradnju sa drugim državama, zemljama Afrike, Azije, Latinske Amerike, potrebna je dodatna pažnja. Ministarstvo inostranih poslova Rusije, trenutno sprovodi geografsku preorijentaciju svojih aktivnosti u inostranstvu.

Zašto ovo govorim? Pa da vidimo šta možemo realno da očekujemo od ruske politike, od ruske podrške i kako da na najbolji način obezbedimo dalji razvoj našeg strateškog partnerstva.

Ima li neko ko može da poveruje da u punom okruženju o kome ste gospodine predsedniče govorili, u pravu ste, NATO-a odnosno Zapada, možemo da razvijemo onom dinamikom i onim intenzitetom naše odnose sa Rusijom, sa Kinom i drugim zemljama koje se nalaze na istoku, ako postoji mehanizam za ograničavanje od strane Zapada, tog našeg partnerstva sa Zapadom.

Najbolji primer vam je nafta i naftovod Janaf, znači da moramo da definišemo naše mesto tu na evroatlanskom prostoru da bismo mogli dalje da razvijamo strateška partnerstva sa Rusijom i sa Kinom i da dobijemo njihovu podršku i političku i da organizujemo ekonomsku saradnju i bezbednosnu.

Šta se kaže u konceptu ODKB-a za 21. vek? Šta Rusi predviđaju? Šta govore o sebi, o svojoj poziciji? Oni govore o novoj geopolitičkoj situaciji, o prelasku sa jednog polarnog svetskog poretka, beloveškog na policentrični.

Govore o formiranju, slušajte ovo – evroatlantike i velike evroazije, kao polova moći političke, ekonomske, duhovne, kažu – Rusija prestaje da bude istočno krilo neodržive velike Evrope i postaje zapadno krilo velike evroazije koja se formira. Na evroazijskom prostoru takvu strategiju formiraju, kako velike države Rusija, Kina i Indija tako i koalicija država.

Dakle, kada pogledate politiku i jednog i drugog pola moći nema nikakve dileme da je za Srbiju od posebnog značaja i od presudne važnosti da naše mesto u evroatlanskom prostoru definiše na održiv način.

U osnovi definisanja tog našeg mesta generalno u svetu koji se tektonski menja, jeste rešavanje kosmetskog pitanja. Suočeni smo sa snažnom kampanjom Prištine i zapadnih zemalja koje su priznale Kosovo da se ostvari tzv. međusobno priznanje dobili smo tzv. francusko – nemački plan za postizanje prvog osnovnog sporazuma o normalizaciji odnosa.

Taj plan govori o tome o čemu Derek Šole govori, o tri koraka. Dakle, to nije konačni sporazum kako su predvideli oni koji su ga predložili. Dali su predlog za razgovor, platformu za razgovor, želeli bi oni da se to tako i postavi kao neki sporazum. Ali, tek nakon toga idu novi razgovori, ako bi se postigao taj prvi osnovni sporazum pa tek onda konačni sporazum.

I kada čujem da neko kaže da je predsednik Republike potpisao nekakav sporazum i ne što ne mogu, a da se ne otmem utisku da je to samo zlonamerno, da je to izazivanje neraspoloženja, tenzija u javnosti, da to nije delovanje koje je usmereno na zaštiti državnih interesa, jer mi moramo taj plan da tretiramo kao početnu platformu za razgovore pošto Aljbin Kurti veoma lukavo radi.

On kaže da je to tek osnova za nekakvu diskusiju, a ne sporazum koji je ponuđen po principu uzmi ili ostavi, to i Derek Šole govori, u tri koraka će se postići sporazum i hoću da vam upravo citiram Šolea, koji o tome govori, sporazum je moguć u tri koraka, na osnovu francusko-nemačkog predloga.

Prvi predlog je da Kosovo i Srbija normalizuju odnose bez potpunog međunarodnog priznanja, barem kao početni korak, i to je način da se Kosovo stavi na evroatlantski put. Srbi će na kraju, kaže Šole, morati da prihvate određeni nivo suvereniteta Kosova, ne punog suvereniteta, Kosovo da Srbima da veću autonomiju posebnu zajednicu srpskih opština na severu, govori o severu, ali verovatno nije dovoljno upoznat sa celom situacijom.

Zatim, šta kaže Aljbin Kurti, on kaže ovako, bez uzajamnog priznanja nema potpunog sporazuma o normalizaciji. Predlog EU ne pretenduje da je obavezna za prihvatanje u toj formi, već mora da se razgovara, to je zajednička platforma za razgovor, to nije konačna verzija, to nije princip uzmi ili ostavi, to nije tako predloženo i rečeno.

Ovde neki tvrde, da je ovo ultimatum da moramo da prihvatimo, da je već prihvaćeno, da mora da se odbije. Šta kaže Miroslav Lajčak? Predlog nije kraj priče koja se nastavlja pravno obavezujućim sporazumom o normalizovanju odnosa za sva otvorena pitanja, ne treba više niko da demantuje laži o tome da je postignut već nekakav sporazum, da je ovo što je bilo, tzv. francusko nemački, zapravo američko evropski predlog, gotova stvar.

Mi treba da se odnosimo prema evropskom planu, upravo kao platformi za razgovore. Da li razgovarati o tom planu? Apsolutno da, ali tek kada se formira zajednica srpskih opština u skladu sa Briselskim sporazumima i to je ovaj izveštaj o pregovaračkom procesu, koji je jedan opozicioni poslanik, predsednik stranke juče nazvao Izveštajem o radu Kancelarije za KiM. Zamislite da nije čovek pročitao šta nam je na dnevnom redu, a taj izveštaj će uskoro biti na Odboru za KiM. O tome moramo da razgovaramo i u potpunosti vas podržavam, predsedniče da se o tome razgovara. Razgovor ne treba izbegavati, jer ako ne razgovarate ne može nikada da se postigne dogovor. Ali razgovor o planu ne znači njegovo prihvatanje onako kako je to sada definisano.

Vi ste gospodine predsedniče juče jasno definisali našu platformu za razgovor o evropskom planu i mislim da imate apsolutnu podršku većine u Narodnoj skupštini i većine građana.

Ta naša platforma je prvo formiranje zajednica srpskih opština, i povratak, ali u skladu sa Briselskim sporazumom, povratak izabranih političkih predstavnika o primeni samouprave, nastavak razgovora, ne prihvatanja tuđih nametnutih rešenja, rešenje može da se postigne samo pod uslovom da se ne traži od Srbije da prizna lažnu državu Kosovo i da se ne složi sa njenim članstvom u UN.

O svemu drugom treba razgovarati. Stav koji ste juče više puta ponovili je od posebnog značaja za pet članica EU, koje ne priznaju Kosovo, ali i za druge zemlje, koje nisu priznale Kosovo da znaju da Srbija neće promeniti stav.

Čuo sam izjave da je ovih pet zemalja prihvatile evropski predlog za postizanje prvog osnovnog sporazuma što nije tačno. Gde ste to čuli i gde ste to videli?

Šta je prihvaćeno? Najbolji odgovor na to pitanje, ne čitate dovoljno neke kolege i ne pratite pažljivo šta se dešava je dao Kiparski ambasador u Beogradu, Dimitrije Teofilaktu, evo šta je rekao – Kipar je prihvatio predlog o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, samo u cilju izbegavanja daljih eskalacija i normalizacije pregovaračkog procesa, ali nije promenio stav o nepriznavanju Kosova. Cilj tog predloga je da pomogne pregovarački proces i postoji konsenzus u EU, o diplomatskim aktivnostima koje je potrebno preduzeti radi podsticanja dijaloga.

U tom cilju Kipar je na istoj poziciji kao i partneri iz EU, kako bi omogućio da prevlada mir. To međutim, nikako ne znači i ne podrazumeva priznanja. Zbog toga su zemlje koje nisu priznale Kosovo pristale na ovaj predlog.

Krajnji cilj je da se spreči eskalacija na Kosovu i uglavnom radi normalizacije. Ponavljam. Normalizacija nikako ne podrazumeva priznanje. Dodao je kiparski ambasador jednu ključnu stvar - svi u EU znaju da bi bez Srbije izgubili Balkan. To govori o geopolitičkom značaju Srbije, to govori o našim mogućnostima da pronađemo manevarski prostor za rešavanje problema Kosmeta.

Imate moju maksimalnu podršku, gospodine predsedniče, kao neko ko se evo skoro 40 godina bavi kosmetskim pitanjem, koji je zajedno sa Ivanom, mojim ratnim drugom ili sa Đurkovićem koji je iz druge poslaničke grupe, sa Stošićem i ostalim, bio tamo gde se 1999. godine branilo Kosovo i Metohija, imaćete tu podršku uvek uz ove principe. Borite se da sačuvamo mir. Rat je nešto najgore što može da zadesi bilo koga. U ratu se strada, u ratu se ubijaju ljudi. Mi trebamo da se borimo za život, za što više dece, da žive normalno, da budu deo sveta koji se toliko brzo menja, a ne da robujemo nekim zabludama, tragičnim zabludama.

Na kraju, podstaknut izjavom jednog poslanika o nedostojnosti, ko je dostojan, a ko nije da obavlja neke poslove. Sada, da li sam ja koji sam odlikovan ordenom za hrabrost 1999. godine dostojan ili onaj koji juče brani Kosovo tako junački u Narodnoj skupštini, držeći neke krpe, sami procenite. Nije teško.

Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Drecun.
Reč ima narodni poslanik Slaviša Ristić.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Najpre da se izvinem kolegama i javnosti što zbog kratkog vremena koje je preostalo mojoj poslaničkoj grupi ću pročitati deo onoga o čemu sam želeo danas da razgovaram.

Na samom početku da podsetim da je ovo naša druga sednica o kojoj raspravljamo o Kosovu i Metohiji za šest meseci, tako da bi neupućeni posmatrač mogao da stekne pogrešan utisak da smo ozbiljni i odgovorni kada je ovo najvažnije državno pitanje na dnevnom redu. Nažalost, sudeći po dosadašnjem radu, nisam siguran da možemo doći i čini mi se da nema ni dobre volje da dođemo do zajedničkog rešenja.

Građani Srbije, a naročito oni koji žive na prostoru Kosova i Metohije očekuju od nas odgovore na mnogobrojna pitanja u ovom teškom vremenu, a naročito odgovore na pitanja hoće li moći da opstanu na svojim vekovnim ognjištima, ko će ih i na koji način zaštititi od terora Aljbina Kurtija, a posebno hoće li im ovaj parlament garantovati ustavno pravo da nastave da žive na Kosovu i Metohiji kao sastavnom i neotuđivom delu Republike Srbije. To je osnovno pitanje na koje Srbi na prostoru Kosova i Metohije očekuju.

Mi smo dobili izveštaj Vlade i Kancelarije za Kosovu i Metohiju za period od 1. septembra prošle godine do 15. januara ove godine i ja moram da priznam da dosta verno je preneo ono što se dole dešavalo, makar kada je u pitanju nasilničko ponašanje fašističkog režima Aljbina Kurtija.

Dakle, da ne ponavljam šta se sve dole dešavalo, s obzirom da nemam dovoljno vremena. Dakle, od pokušaja ubistava srpske dece, pa do potpune okupacije severa Kosova i Metohije.

Međutim, postavljam pitanje svima nama, a posebno vama predsedniče Republike Srbije – šta je država Srbija uradila ili da li je dovoljno uradila da zaštiti Srbe i spreči Kurtija i Prištinu, makar u nekim počinjenim zlodelima? Mislim da nije, ili bar da nije dovoljno. Osim intervencija kod predstavnika međunarodne zajednice koji se po običaju prave gluvi i slepi i podizanja borbene gotovosti naše Vojske, ovo govorim bez imalo ironije, to je dobro bilo što je rađeno, drugih konkretnih poteza Srbije, nažalost nije bilo.

Srbi sa Kosova i Metohije su skoro prepušteni sami sebi. Napustili su tzv. kosovske institucije nakon nelegitimne smene regionalnog komandira Nenada Đurića, kasnije podigli barikade prilikom hapšenja Miljana Adžića i Dejana Pantića, i to su uradili sami.

Znam da vam mnogi spočitavaju da ste ih vi u tome podstrekivali. Biću iskren, dole živim, ovoga puta su zaista Srbi to učini sami. Nisu mogli više da trpe teror Aljbina Kurtija.

Ono što vam zameraju, gospodine predsedniče, je činjenica da ste im u toj mirnoj borbi obećali apsolutnu podršku koliko god ona trajala, a onda ste 28. decembra u Raški, rekao bih, na neki način ultimativno zatražili da uklone barikade, iako glavni zahtevi građana nisu bili ispunjeni, a to je oslobađanje uhapšenih i povlačenje pripadnika ROSU sa severa Kosova i Metohije. Imali smo osim puštanja Pantića iz kućnog pritvora, praktično drugih zahteva koji su ispunjeni nismo imali.

Još jedno pitanje na ovu temu želim da vam postavim, gospodine predsedniče. Postavljam pitanje, mada verujem da to znate i da ste čuli, mada vidim da to ne stoji u izveštaju - da li znate da kompromisno rešenje o KM tablicama koje ste postigli 23. novembra 2022. godine više ne važi dole na prostoru Kosova i Metohije, kada se tiče albanske strane? Šta se desilo sa tom našom malom taktičkom pobedom, kako ste tada nazvali ovaj kompromis?

Ljudi su kompromis razumeli, kako sam ga i ja svojevremeno razumeo, da ne možemo da registrujemo nov automobile, da ne možemo da dobijamo nove registarske tablice, ali da automobile koje već posedujemo i registarske tablice koje već posedujemo možemo da nastavimo da registrujemo. To može svako sada da vam potvrdi. Ja mislim i od naše braće gore na galeriji, a i ja sam svedok toga da ne mogu sa KM tablicama da se vratim do svoje kuće.

Što se tiče francusko-nemačkog predloga, njega nažalost možemo da komentarišemo samo na osnovu nezvaničnih informacija i ono što smo imali prilike da juče čujemo od vas. Ako je tačno ono što ste svojevremeno i vi citirali, a to je da u članu 2. tog sporazuma ili predloga stoji da će obe strane rukovoditi se svrhom i principima utvrđenim u Povelji UN, posebno onim o suverenim pravima državama, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava itd. onda je potpuno jasno da je cilj predlagača ovog predloga predaja Kosova i Metohije.

Eventualnim prihvatanjem ovakve odredbe besmisleno bi bilo naše protivljenje članstvu tzv. Kosova u UN, jer od nas tamo nažalost ništa u toj kasnijoj fazi ne bi zavisilo, ukoliko priznamo tzv. Kosovu pravo na teritorijalni integritet, nezavisnost i samoopredeljenje.

Posledice prihvatanja ovakvog predloga po državu bile bi katastrofalne, a naročito pogubne za budućnost Srba i srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Ne vidim ko bi od preostalih Srba na Kosovu i Metohiji poželeo da ostane da živi u takozvanoj državi Kosovo, odnosno u velikoj Albaniji.

Vi ste nas, predsedniče, obavestili da su vam predlagači plana predočili posledice sa kojima bi se suočila Srbija ukoliko odbaci ponuđeni predlog, a to su prekidi evropskih integracija i neka vrsta ekonomskih sankcija, odnosno, da budem precizniji, obustavljanje postojećih i budućih investicija.

Da li zapadni predstavnici blefiraju ili su zaista ozbiljni u toj nameri ja ne mogu da pretpostavim u ovom trenutku. U svakom slučaju, ukoliko su ozbiljni u toj nameri, čak i da su ozbiljni u toj nameri, mi moramo da postavimo jasno pitanje – da li zaista želimo da odlučujemo samo na osnovu toga ako je u pitanju Kosovo i Metohija.

Ako odlučujemo samo na osnovu ekonomskog interesa, onda bismo zaista morali da postavimo sebi pitanje, pre svega, koja je onda vrednost kosovske zemlje, jezera, šuma, rudnih bogatstava na Kosovu i Metohiji, a ne daj Bože da počnemo da računamo i koja je vrednost Pećke patrijaršije, Dečana, Gračanice, Bogorodice Ljeviške. Verujem da se tom računicom u Srbiji niko i nikada neće baviti.

Ono što je očigledno poslednjih dana se ponovo na velika vrata vraća priča o zajednici srpskih opština, a ne samo od naših predstavnika, već i od mnogobrojnih međunarodnih predstavnika. Ona bi trebala da bude, koliko ja to shvatam, šargarepa koju će Srbija progutati zarad prihvatanja francusko – nemačkog predloga i odricanja od Kosova i Metohije.

Oni, navodno, vrše ogroman pritisak na Aljbina Kurtija kako bi prihvatio Zajednicu srpskih opština, a u isto vreme američki ambasador u Prištini izjavljuje da Amerika neće podržati nijedan aranžman koji krši Ustav Kosova, koji nije u skladu sa odlukom Ustavnog suda ili koji ugrožava suverenitet i nezavisnost Kosova. Sličnu izjavu imali smo prilike da vidimo, dao je i Miroslav Lajčak.

Gospodine predsedniče, čak i da se prihvati da se Zajednica srpskih opština formira na osnovu četiri sporazuma o kojima su govorili i 22 principa o kojima ste govorili, to ne može biti zamena Srbima na Kosovu i Metohiji za državu Srbiju i za instituciju države Srbije.

Jednostavno, ono što nam je poslednje ostalo od srpskih institucija, a to su prosveta i zdravstvo, preći će u nadležnost zajednice, ali naravno to više neće biti nadležnost Ministarstva zdravlja ili, pak, Ministarstva prosvete, na primer. Dakle, poslednje institucije će nam se na taj način ugasiti.

Zahvaljujem se.

Reč ima predsednik Republike.

Čini mi se da znam i ko vas je savetovao za ovo oko Zajednice srpskih opština. Taj ko vas je savetovao, ko je učestvovao u uništavanju Srbije, a veliki je Srbin i rodoljub, tamo od 2007. godine je u pregovorima, jer su to njegove reči, nikada nije pročitao to. Ovde je reč i o funkciji nadzora.
Pročitajte, molim vas. Pročitajte, ko Boga vas molim. Uzmite, pročitajte principe, pročitajte Sporazum o implementaciji. Nije ovde reč o vlasništvu, već je reč o nadzoru u oblasti zdravstva i u oblasti prosvete.
Ja razumem da ste vi govorili sve suprotno od članova vaše poslaničke grupe. Sve što su oni rekli, vi ste negirali i rekli sve suprotno od toga. Ja sam pročitao ovde intervju, pošto ste mi pominjali tablice.
Dakle, samo da ljudi razumeju, mi smo postigli sporazum o tablicama koji je bio… Ja nisam bio oduševljen. Rekao sam - jedna mala taktička pobeda, ništa više, pre svega što smo sačuvali mir, a onda su Albanci ponovo krenuli to da krše. Pogledajte, ovo je izjava Šoleja, a ovo je izjava Petara Stana, gde i jedni i drugi upozoravaju Kurtija da ponovo krši i nasiljem rešava problem sa sporazumom oko tablica. Ovo vam je samo od 19. januara, od pre neki dan.
Šta mislite, šta je tu krivica Srbije i Aleksandra Vučića? Shvatio sam da sam ja kriv, samo nisam razumeo, šta je tu moja krivica? Samo mi to kažete. Da li treba da kažem – da, shvatio sam da nećete da provedete nijedan sporazum? Pa, shvatio sam. I? Šta ćemo dalje?
Kažete - zamislite, predložili su nam da Kosovo bude nezavisno. Stvarno? Amerika, Francuska i Nemačka nam predložila da Kosovo bude nezavisno? Pa, nemoguće.
U vreme kada ste vi vedrili i oblačili proglasili su tu nezavisnost i priznali nezavisno Kosovo i uopšte niste bili iznenađeni tada. Samo ste sada iznenađeni. Strašno ste iznenađeni.
Kada pričate o tim tablicama, ja sam pročitao šta vaš šef grupe ili zamenik šefa grupe kaže pre nekih pet meseci – problem oko kosmetskih registarskih oznaka treba da se reši tako da sve tablice mogu da pređu svuda, da se kreću svuda bez upotrebe nalepnice. Dakle, da kažemo narodu da prihvatimo RKS table? U redu, i to je legitimno. Sve je legitimno.
Da li vi razgovarate između sebe ili samo znate da je Vučić za sve kriv?
Hvala vam što danas niste rekli da ću da završim kao Đinđić, što smo to napravili drugačiju atmosferu, a što se barikada tiče, nikakvog osnova više nije bilo da zadržimo ni jedan jedini ljude. Bili bismo prokazani u celom svetu ne zato što sam znao da će oni da budu zadovoljni time. Ljudi su hteli borbu, ali ta borba bi nas dovela do sukoba u kojem u ovom trenutku bismo izvukli deblji kraj od NATO-a.
Nije bio problem u Albancima. Petar Petković je pored mene. Plašili su me. Govorili su mi – pozvao me je jedan od posrednika i rekao – imate još 24 sata, Kurti napada na barikade. Uplašili su, što je dobro, to znači da su odgovorni, da su pametni, dobri ljudi, da žele dobro našem narodu, zabrinuti, i Marka i Petra. Uspaničeno me zovu i jedan i drugi. Ja im kažem – da li vas je to ovaj zvao? Jeste, uzmem telefon, pozovem ga i kažem – a što radiš ovo, tim rečima. Što radiš ovo, kada znaš da Kurti nema snage? Sve svoje snage, sve svoje jedinice da pošalje, ne može da pomeri barikade. Znamo i ti i ja. To su barikade, ali malo je to komplikovanije od Barikada, kao što znate, o čemu neću da govorim ovde.
On kaže – dobro, dobro, ja onako, ako možemo da poguramo, ali, evo, nije Kurti, biće NATO. Ja kažem - dobro, dobro, polako sad.
Slušali su to ovi momci ovde. Ja sam iz Raške pričao sa njima i sa svim predstavnicima i pred njima i neću oko toga da govorim detalje. Znaju koliko smo se borili, ali moje je da sagledam i širu sliku, a ne samo vaše i moje emocije. Dakle, da sagledam i širu sliku, da vidimo možemo li mi nekog da ubedimo da su barikade opravdane ili ne i nismo mogli nikoga da ubedimo da jesu na moju žalost i na moj očaj, iako su bile apsolutno opravdane zato što nisu hteli da čuju vapaj srpskog naroda.
Mislim da sam time pomogao da se sačuva mir, da se sačuvaju životi ovih ljudi ovde koji su bili na barikadama, jer znam da bi ovi morali da krenu u akciju i znali smo tačno kad ko šta planira, kako se ponaša. Ljudi iz KFOR-a su bili mnogo, mnogo odgovorniji nego Kurti, ali su bili pod velikim pritiskom dve zemlje.
Vi dođete i kažete – Srbi vam zameraju. Pa, da, Srbi mi zameraju. Svi mi zameraju sve. Vi mi zamerate, koliko sam razumeo, to što nisam uveo sankcije Rusiji, Ristiću, da čuje narod na Kosovu i Metohiji, da biste vi uveli sankcije Rusiji. Dobro je da to ljudi čuju.
Ovi drugi mi zameraju što nisam dovoljno blizak Rusiji i što ne služim Rusiji, već služim Srbiji. Sad, šta god da kažete, šta god da uradite, nikad nikome niste dobri, ali da vam kažem, posao državnog rukovodstva, posao nekoga ko je lider u zemlji legitimni i legalni jeste ne da sluša šta osećaju ljudi, to je važno da zna, ali ne da se ponaša po tome, već da donosi odluke koje su dugoročno najbolje za te ljude.
Ja ću da vas podsetim jedini sam bio predsednik Vlade koji je doneo odluku, ne obmanjujući nikoga, da se smanji deo penzija 40% penzionera i da se smanje plate u javnom sektoru da bi Srbija uživala, da bismo preokrenuli trend propadanja u trend napretka. To nisam krio i to smo napravili. Da li se ta odluka nekome svidela? Nije nikome. Nije se svidela ni mojim roditeljima, jer sam njima skinuo najviše pošto imaju visoke penzije. Pa šta, to je bila odlična odluka. To je bila odluka koja je uz podršku i MMF-a i svih ostalih institucija ozdravila javne finansije Srbije i zato imamo deset najuspešnijih godina u istoriji Srbije.
Ne rukovodim se ja time šta se vama sviđa i šta se sviđa bilo kome u našem narodu, čak ni mojim najbližima. Rukovodim se interesom Srbije, a Srbija ne traje jedan dan ili godinu dana ili tri godine u budućnosti. Ne rukovodim se sledećim izborima, jer kao što vidite, svaki put je najveća podrška i pomoć stanovništvu dolazila posle izbora, a ne pre izbora. Svako povećanje plata veliko je dolazilo posle izbora, a ne pre izbora zato što ako nisam u stanju da pobedim na izborima bez toga, onda ne treba ni da se bavim politikom i ne treba ni da idemo na izbore.
Tako da, to šta ko misli, ljudi će za mesec dana da vide da sam bio u pravu ili za tri meseca ili za šest meseci, zato što sam dobro sagledao širu sliku. Izašli su nam u susret. Imamo neka nova prava, pa makar na papiru. Makar na papiru. Za to su barikade bile veoma važne i uspešne, iako ste u pravu, nisam ni učestvovao u donošenju odluke, niti bilo šta slično, ali sam bio uz vas i uz naš narod i uvek ću da budem. Uvek ću da budem.
Rekao sam, ljudi, nisam se krio, kao mnogi koji su govorili – ne, ne, to nema veze sa nama, to nema veze sa našom partijom. Ja sam rekao – da, da ima veze sa mnom, iako nije imalo veze, da prihvatim ceo teret na sebe, da budem kao gromobran za ove ljude. Znate li kad su me pustili da odem, treba da zna to Srbija, kad su prihvatili to? Pa tek kada je rečeno – ako se nastavi ovo. Naravno da će da bude problema, naravno da će da bude pojedinačnih hapšenja, ali ako krene bilo kakav organizovani progon onda mi više nemamo kud i više sklanjanja nema. Ja sam morao to da prihvatim da bi se ljudi sklonili. Ja to, kao što vidite, ponavljam i ovde u Narodnoj skupštini pošto vidim da su to mnogo zaboravili, a niko nije bio raspoložen da se sklanja sa barikada, niko od mojih saradnika, zato što su svi mislili da znaju bolje, zato što su disali kao jedan, a ja sam pokušao da ih ubedim.
Ne postavljam ja nikakve ultimatume svom narodu. Jedini sam koji se nikada tako, pitajte i Dodika i Cvijanovića, nikada se tako nisam odnosio prema našem narodu. Pitajte Srbe u Crnoj Gori, pitajte Srbe u Makedoniji, pitajte Srbe, koga god hoćete, na Kosovu i Metohiji.
Rekao sam da ne uradite ono što tražim od vas, loše je za vas, loše je za nas. Nikakve sankcije nećete trpeti i nikakav problem neće biti. Kao što smo se dogovorili da sa Republikom Srpskom imamo takav odnos i kad ne mislimo isto po raznim pitanjima, da nikada ne bude napada sa jedne na drugu stranu i to se poštuje, prvi put u srpskoj istoriji. Prvi put u srpskoj istoriji.
Nemojte da vas podsećam šta je bilo u vreme i Miloševića i Koštunice i Tadića, koliko svađa, sukoba, nerazgovaranja, blokada, sankcija, ogovaranja i svega drugog. Toga danas nema zato što smo uspeli da napravimo neke elementarne dogovore kojih se svi držimo. Ali, takav je odnos, naravno, i prema opoziciji i prema svima.
Da li vi mislite da ja nemam da vam odgovorim žešće? Imam, na pamet mi ne pada. Bili ste pristojni, dobili ste pristojan odgovor i uvek će tako da bude. Jedino što je za mene važno, to je da ljudi razumeju da kada pričaju o realnosti na Kosovu i Metohiji da samo se pitaju – šta je to što može predsednik Srbije?
Kažete – uradili ste nešto. Nešto? Sećate li se noći, gospodine Ristiću, tada sam prespavao, pošto pretpostavljam da ste znali gde sam bio. Bar vi, ako nisu ostali građani. Toliko mi je lako i lepo bilo da sam više noći proveo u vašoj blizini nego u blizini Beograda. Šta smo još mogli da uradimo? Pisao sam pisma Evropljanima, podigli borbenu gotovost, da ne kažem tu još detalja šta, kako i na koji način uradili. Šta još treba da uradimo? Samo mi recite šta je to što smo još mogli da uradimo? Evo, svi znate nije bilo dovoljno. Kažite mi – šta?
Kao što znate, obezbedili da bez obzira na zatvaranje svega, sve što treba da prođe - da prođe, od robe i svega drugog i kada su zatvarali sve alternativne puteve i sve drugo. Šta još možemo da uradimo? Kažite mi, kao Boga vas molim, da to čujem jedanput u ova dva dana, šta je to, pošto čeznem, želim da to uradim, samo mi kažite šta je to, pošto vi znate kakvo je stvarno stanje i lako ga je kritikovati?
Naravno da ga je lako kritikovati kada živimo na nečemu što su zauzele neke 1999. godine, a proglasili nezavisnost još 2008. godine i vi 15 godina posle toga ili 24 godine posle toga očekujete da bude kao što je bilo pre toga. Nije i neće biti i ne treba da lažemo narod da će biti. Neće se čudo dogoditi, nikakvo veliko. Nema čuda. Neće gromovi i munje nešto da sruše, viša sila, slučaj, ne postoji to u životu.
Samo da budemo fer i pošteni prema sebi. Da li je bilo nekada nešto da ste tražili da niste dobili, bilo šta, za bilo koji projekat, za bilo šta? Sitnicu mi kažite? Kažite mi za jednu crkvu, za jedan manastir da ste tražili novac, da ga niste dobili, za jednu školu, za jedan vrtić, za bilo šta, da nismo obezbedili?
Došli ste, rekli ste mi – nema dovoljno u narodnoj kuhinji, traže bolji kvalitet hrane, povećajte, platite itd. Platili smo odmah. Četiri puta povećano i to ne zbog broja, nego zbog kvaliteta. Kažite mi šta je to a da ne ugrozimo opstanak cele Srbije?
Hajde ljudi da pričamo kao ljudi, da pričamo o stvarnom životu, o onome što država stvarno može da uradi, a ne o bajkama. Ako možete bolje, kažite mi, dođite na ovo mesto, uradite to, kao Boga vas molim, uradite to, samo nemojte da mi pričate bajke – može mnogo lakše, može mnogo više. Šta to?
Ne daju nam da izgradimo put. Ja sam rekao da izgradimo brzu magistralu do Kosovske Mitrovice. Dve i po godine to tražimo i od međunarodne zajednice. Kaže – ne može to Srbija da radi i ne mogu to srpske… Ja kažem – neće Srbija, neka rade srpske firme. Neće da im daju dozvolu.
Hoću da uradimo brzu magistralu kompletnu od Kraljeva, dakle preko Jarinja do Kosovske Mitrovice, da to bude najbrži i najbolji put, na ponos, da nas spoji dole sa Ibrom, ne daju nam da radimo. Sve pare obezbedili. Evo vam pare, dajemo vam pare, platićemo vam reket, platićemo vam reket, platićemo duplo više. Ne može, ne može Srbija to da gradi. Šta god da krenete ne može.
Igramo rukomet, sponzorišemo ekipu iz Zubinog Potoka, uspe, ljudi igraju fantastičan rukomet, oni kažu – EHF, kako god da se zove, EHF, MHF, RHF, BHF, baš me briga, kažu – ne, ne ako nastavi Zubin Potok da igra u tome, izbacićemo Srbiju iz svih rukometnih takmičenja, a onda ćemo Srbiju iz svih ostalih takmičenja da izbacimo.
Šta da radite, svaki dan merite šta možete, šta ne možete, svaki dan. Zato samo pitam, naravno da uvek može bolje, naravno da uvek može više, naravno da mnogo stvari može da se uradi da ne bude „pola pije-pola Šarcu daje“, neko na ovom ili na onom nivou. Naravno, dajte da to rešavamo, ali ako imate neku bilo kakvu genijalnu ideju šta suštinski da promenimo, recite mi je.
Mi moramo, naš interes mora da bude da razgovaramo i da dolazimo do kompromisnih rešenja. Nas je sve manje i njih je sve manje. U procentu njih se veći broj smanjuje u apsolutnim brojevima da i ne govorim, nego Srba. Naravno da nas je manje, nas je sve manje i u Beogradu, a ne na Kosovu. To što imamo šest hiljada ljudi više u Beogradu, to je zato što nam je došlo sto hiljada ljudi sa strane, a ne zato što u Beogradu imamo dece.
Samo da ljudi, pošto ljudi misle da je kao u Beogradu dobro. Nije ništa dobro, najgore je u Beogradu što se toga tiče. Svuda mi pričamo o svojoj poziciji, da pričamo o tome koliko ljudi stvarno imamo, ja ne smem ni da vam kažem koliko ljudi stvarno imamo. Ne tražim izgovor u tome za državno-pravni status i državno-pravna pitanja i mi smo uradili to i znamo u hiljadu ljudi koliko imamo onih koji prenoće na Kosovu i Metohiji.
Dakle, samo, ovo bukvalno nije ni moj odgovor, ni moja replika vama, samo vas molim da pomognete da svi budemo fer u nečemu. Kad ovo Vučiću pederu, zlikovče, sve je to ok, svaki dan po ceo dan pričajte, baš me briga, ali daj kad pričamo o ovim stvarima da samo probamo da budemo malo objektivniji, malo pošteniji prema sebi. Malo više intelektualnog poštenja, malo da ne varamo naš narod, malo da ne lažemo naš narod. Da znaju sa čime se suočavamo. Ništa više. Hvala. Izvinite.

Dva minuta.

Zahvaljujem se. Samo na deo izlaganja gospodina predsednika ću da se osvrnem.

Najpre, na samom početku pripadam poslaničkoj grupi gde zaista vlada politički pluralizam, tako da sam potpuno slobodan u svom političkom delovanju. Različite stavove imamo po pitanju sankcija Rusiji. Međutim, nikakav problem niti imam ja niti moje kolege. Ovde ne vlada jednoumlje, to samo da vam kažem.

Što se tiče političkih savetnika oko zajednica srpskih opština. Vi, predsedniče, dobro znate kakav je moj politički stav bio ne od danas, ne od prošle godine, već od 2013, 2012. godine, dolazili smo kod vas u kabinet, kakav je moj stav bio u odnosu na Briselski sporazum i tada i sada. Dakle, nisam ga promenio. Voleo bih da se varam, i da će to zaista nešto značiti za srpski narod i da će biti nekakva šansa. Međutim, nažalost nisam optimista: Ne mogu da prihvatim da naše institucije zamenimo za nešto što sutra neće, makar u pravom smislu biti naše.

Postavili ste pitanje - dajte predlog. Evo, reći ću konkretno kod tablica registarskih. Niste vi odgovorni što Priština krši sporazum, što ona ne sprovodi, slažem se ja, ali kako to izgleda ako mi dođemo recimo na prelaz i sada mi sa KM tablicama ne možemo na Kosovo, a u isto vreme sa RKS tablama Albanci ulaze u Srbiju. Na šta to liči? Jesmo li mi država ili šta smo mi? Zašto ne postoji reciprocitet u tom smislu. Prolaze RKS tablice. Naravno, lepe se stikeri. Pa i ja bih prihvatio da mi se zalepi stiker. Mi ne možemo Albanci mogu, a vi nemate hrabrosti da to učinite. To se dešava zaista tako dole. Znači, mi sa KM tablicama ne možemo na Kosovo, Albanci mogu u Srbiju. Evo predlog.

To je bilo dva minuta.

Izvinjavam se, mogli ste da iskoristite priliku prošlog leta da napravite na severu Kosova toliko puteva. Kao švajcarski sir izbušimo tu granicu, a ne sada da nam svaki puteljak tamo ROSU zauzima. Znaju to ljudi.