Gospodine predsedniče, dame i gospodo ministri, poštovana predsednice Vlade, poslednjih 15 dana Srbija se bavi samo jednom temom i ne bio bio problem da je to tema samo stradanje ove dece u Beogradu i u Mladenovcu, već slobodno mogu da kažem da politički želi da se ta tema pretvori u političku korist.
Ja nisam protiv toga da opozicija šeta. Ako šetaju protiv nasilja i protiv onoga što se desilo, zašto nemaju flor crni na džepu ili na ruci i da na taj način iskažu da su stvarno potrešeni kao porodice koje su izgubile svoje najmilije?
Ne želim da kažem da bi građani trebali da imaju taj flor, ali imajući u vidu da kada gledamo fudbal i evropske lige, kada neko u tim zemljama nastrada ili neko od njihovih kolega, svi fudbaleri imaju flor na džepu i to je simbol žalosti.
Ako mi ne možemo da se ujedinimo sada kada se desila jedna tragedija kakvu ja ne pamtim da je ikada bila u Srbiji i neću nikada reći i da prihvatim da su zakasnile institucije i treba svako da kaže da su krivci dva roditelja, ovaj roditelj čije je dete ubilo devet đaka u školi i šefa obezbeđenja i ova budala iz Mladenovca, koji je takođe pucao na nevine ljude. Ta dva roditelja su najveći krivci.
Nije kriv ni Bata Gašić, ni Vučić ni bilo ko od ministara, niti predsednik Vlade. Istog dana su oni trebali da budu uhapšeni, a ova dva „heroja“ ne treba nikad da izađu iz zatvora.
Šta je najveći problem? Ja poslednjih pet godina to govorim, društvene mreže. To je predmet interesovanja svakog deteta i mora da se prati na šta se deca fokusiraju na društvenim mrežama, ko su njihovi idoli i da li oni i koliko vremena provode na društvenim mrežama. To je, takođe, jedan veliki problem.
Da li je Bata Gašić mogao da zna koliko pušaka ima ova bitanga iz Mladenovca? Nije znao. Da li je znao Vučić? Nije znao. Znao je njegov otac i taj otac istog trenutka… i majka koja je znala, jer to oružje su držali u kući gde su živeli svi, kao i oružje u kući ovog deteta gde su svi živeli i videli da to dete zna da rukuje sa tim oružjem i da je sklono sutra da nešto napravi.
Mi moramo da vratimo autoritet prosvetnih radnika, da ne kažem strahopoštovanje. Moramo da uvedemo predmet… Mi smo u školi imali predmet koji se zvao domaćinstvo, pa je taj predmet skinut, predmet porodica, da da svako od deteta zna šta je porodica i da damo veća prava prosvetnim radnicima kada su u pitanju deca od vrtića do fakulteta.
Ja mogu da vam kažem da sam se lično umešao bio, pošto često vodim decu na neka putovanja. Vodili smo mi decu u Grčku na more, koji završe srednju školu. Da li znate šta sam rekao? Rekao sam da se raspitaju da li ima neko od đaka putnika koji je ovako agresivan. Rekli su mi da ima jedan. Da li je nekada pisana prijava protiv njega? Nije nikad. Ja kažem – nemoj da ga vodite. On dovede deset drugara i kažu – ma, dobar je on i ja prihvatim.
Da li znate šta se desilo? Prvog dana je napravio problem kada je otišao u Grčku. Pozvali smo mu oca da dođe kolima i da tu bitangu vrati kući.
Svako od nas, iako to nije moj opis posla, mora da bude u tom smeru, da svi pomažemo i da vidimo kako da tu decu izvedemo na pravi put.
Svaka škola zna ko od dece je agresivan, šta je sklon da napravi itd. ali imate još jedan problem, ne smeju da zovu roditelje, jer roditelji kada dođu onda se svađaju sa prosvetnim radnicima. I to isto imam jedan primer iz Jagodine i to ne jedan, za jedan sam saznao. Čekajte, pa šta to znači? Da li je naša generacija smela da se žali kod naših roditelja zato što je vikao učitelj, nastavnik ili profesor? Naravno da nismo smeli, jer ću dobiti duplu kaznu ili dupli kokavac od oca.
Ne želim da se vratimo na to vreme. Tada nisu bili ni mobilni telefoni, nisu bile ni društvene mreže itd. tako da, jednostavno, oni koji traže smenu… Ajde, da ne ulazim sada u smenu REM-a, ali ako ode Zekićka, doći će neka Milica, neki Dragiša i uvek će da smetaju.
Ako nekom nešto smeta, nemoj da gleda tu televiziju. Imamo 300 kanala danas satelitskih, gledaću nešto drugo.
Neću reći da meni sada odgovara „Zadruga“ i ne znam šta. Ne gledam to. Ali, i da se ukinu te televizije, što ne može to tako, zna se kako se dobijaju dozvole, opet će da postoje neki zahtevi.
Za to sam da se zakon donosi u Skupštini, zakoni, a ne na ulici. Da se nezadovoljstvo neko, ajde, iskaže na ulici, ali ne da se blokira auto-put. Za to si, Bato Gašiću, kriv. Ti si zaustavio saobraćaj, čoveče. Tranzitni saobraćaj. Ne ti, nego što nisi reagovao. Jel to demokratija? Tranzitni saobraćaj, gde govore o nama kako smo mi Srbi najgori.
Znate šta se desilo kada je bio predsednik austrijskog parlamenta pre sedam dana u Srbiji? I ja sam bio na tom sastanku. On kaže znate šta, evo i gospodin Orlić je bio tu – ja vam predlažem, mi smo otvorili radionicu za demokratiju, da vi šaljete vašu decu kod nas da ih mi obučavamo šta je demokratija. Hoćete li Austrija da obučava našu decu demokratiji? A zašto? Zato što stalno šaljemo neke.
Jel tako bilo, gospodine Orliću?
Vi ste svi ćutali, ja nisam mogao da ćutim. Još nešto sam mu rekao, što nije sada za ovaj javni skup, odnosno za sednicu.
Mi smo doživeli da nas kritikuju svi. Zašto? Zato što neki od političara idu u šoping u Beč ili ne znam gde. Pa, ajde malo da svrate da ih prime ti tamo političari kako bi se žalili na Srbiju i blatili pojedince, itd.
Tako da, niko nije spomenuo problem Kosova i Metohije. Ako je za nas, to Srbija i neki drugi koji kažu da nikada neće priznati nezavisno Kosovo. I za njih je to Srbija. Niko nije spomenuo šta se dešava poslednjih dana. Niko nije spomenuo poslednjih dana šta to poljoprivrednici traže. Ja živim na selu i teško se živi, ali 80 milijardi dinara, ako se ne varam, izdvojeno je za poljoprivredu. Samo mora raspored tog novca, da bude raspoređen onako kako je neophodno poljoprivrednim proizvođačima za njihove artikle koje oni proizvode.
Poštovane dame i gospodo, kada je u pitanju Srbija ja slobodno mogu da kažem, i često putujem, da nam mnogi zavide.
Da kod nas postoji nasilje, poštovani ministri, pa zar bi toliko došlo investitora u Srbiju da otvaraju fabrike, da ulažu veliki novac u zemlju koja nije bezbedna, nije sigurna. Nesigurnost njihovih para je nešto bi bio veliki rizik, da prave fabrike i zapošljavaju radnike.
Koliko stranih fabrika je napravljeno u Srbiji? Koliko radnika u Srbiji radi u tim stranim fabrikama? Kako oni izabraše baš Srbiju? Prvo, što je i osnovno, bezbednost. Stopa poreza. Ne povećavamo kao neke druge države stalno i PDV o poreske stope. Znači, sigurnost cena njihovih artikala, ono što oni proizvode. Stabilnost, mir, itd.
Da bar sa opozicijom se dogovorimo – ej, ljudi, ajmo oko ovoga da budemo jedinstveni. Uvek će biti neki zahtev više. Ako se složimo oko šest tačaka, ne možemo da se složimo oko sedme tačke. Nekada mora da postoji tolerancija i fleksibilnost.
Razumem ja da neko želi da dođe na vlast, ali zna se kako se dolazi na vlast – da se raspišu izbori, izađete na izbore, dobijete određeni procenat, odnosno iznad 3% glasova i uđete u parlament. Ulica ne može ništa da donese.
Ukoliko se nastave demonstracije ja se bojim da ne dođe do građanskog rata. Sad organizuju oni mitinge, pa onda mi, da pokažemo ko koliko ima ljudi.
Ne želim da brojim sada koliko je bilo ljudi na mitingu koji je organizovala opozicija, ali šta je tema? Ima tu i ljudi koji su izašli na ulice jednostavno nešto im fali ili, ne znam, ne daju im da prošire stan ili nemaju parking, itd, ajde i oni da šetaju zajedno sa opozicijom.
Znači, opozicija ima pravo da šeta, ali nema pravo da blokira nešto što se zove E-75, međunarodni auto-put. Sada, svako ko prolazi kroz Srbiju on mora da pita na granici – jeste li prohodni, jel mogu ja da idem preko vaše države ili da idem preko Mađarske?
To je problem koji mi moramo da rešimo na miran način, kao što je rešeno da… Tražili su ove tačke dnevnog reda, dobili su. Imaju prostora na RTS-u. Šest godina ja nisam bio na RTS-u, a predsednik sam JS koja ima osam narodnih poslanika i 230 odbornika u Srbiji, po gradovima i opštinama u Srbiji. Za mene nema mesta. Šta treba ja da radim? Da zovem Bujoševića i onog drugog, ne znam kako se zove, da kažem – ako me ne pustiš ili moj prilog koji ti ja dam da objaviš ja ću da dođem tamo i ne znam šta.
Evo, nisu objavili sada, prvi put u Srbiji se dešava da se pravi zatvoreni bazen, odnosno tri bazena u zatvorenom prostoru u Jagodini, a da jedan dinar nije dao grad i država. Nije, nema priloga. Nema priloga na RTS-u. Ne verujem da je to neko dao nalog – nemojte to da pustite itd.
Sada vodim 1200 ljudi u Grčku od 28. maja do 3. juna, od donatora i od para koje mi kao stranka imamo mesečno na ime osam narodnih poslanika, jer te pare hoćemo da damo onima koji pune budžet. I ajmo da svi nešto radimo i da ako kritikujemo premijerku i druge ministre, da kažemo – mi smo bolji od vas. Možda nismo imali toliko para, ali smo mi predložili da se napravi jedna fabrika ovde, obezbedili smo sredstva mi od neke evropske države, mi smo ih upoznali, da neki grad, odnosno selo dobije kanalizaciju itd.
Lako je samo da se kritikuje. Mnogo je teško danas obezbediti sredstva za infrastrukturu i ono što su tekuće obaveze svakodnevne da finansirate. I kada su u pitanju plate, neću reći da su plate velike, treba da budu veće, ali ono što je važno da su redovne. Ja sam doneo odluku, a to treba i Vlada da donese odluku, da kada dajemo nekom neku subvenciju za fabriku koju neko želi da otvori, ne bude manja plata od 60.000. I to nisu neke pare, ali 60.000 dinara je minimum da bi se motivisali radnici i zapošljavali u tim fabrikama. I da vidimo kako da vratimo Srbe koji su u dijaspori, šta je njihov motiv da napuste ta radna mesta i da dođu u Srbiju.
U Srbiji je najjeftiniji gas, najjeftinija struja, što nije slučaj u nekim drugim državama, a nije gas i struja najjeftiniji što ne znam šta imamo, nabavku po jeftinoj ceni, nego se odvaja tamo od nekih para kako bi od porodičnih brojila do industrijskih velikih potrošača bila niska cena. I to niko ne govori.
Tako da, ja očekujem da u narednom vremenskom periodu opozicija ima konstruktivne predloge i ima tu možda jedna opoziciona partija ili dve koje nisu bile u vlasti, oni mogu da kritikuju, ali da sa druge strane kažu – evo, i mi predlažemo.
Oni što su bili u vlasti, pa gde su ti njihovi prijatelji koji su nekada imali? Valjda si stekao neko prijateljstvo ako si bio na vlasti, sedam, osam, devet, godina? Ja imam prijatelja u sedam evropskih država, u jednoj afričkoj državi, u Egiptu, gde mogu da ih pozovem kada god želim i da sa njima napravim neku saradnju, a posebno sa Egiptom, koji je bio zaboravljen još od formiranja Pokreta nesvrstanih, Tito, Naser i Nehru, i to prijateljstvo da pretopimo u ekonomsku saradnju.
Nadam se da su me razumeli svi i te mitinge koje su zakazali, i oni i mi, da završimo i da krenemo nešto dobro da radimo za Srbiju. Vidite koliki je pritisak kada je u pitanju Briselski sporazum, gde ništa ne priznaju oni koji nam kroje kapu godinama, da vidimo kako da se formira zajednica srpskih opština, šta je to bezbednost Srba na KiM. Ako oni vide da se mi svađamo, nema od toga ništa.
Vidite da i Albanci i neke druge države su jedinstveni oko nacionalnog pitanja. Možda se mi u nečemu razlikujemo, ali dajte da to što nas ne razdvaja da nam bude zajedničko. Nas izgleda sve razdvaja. Samo zato što su kao u vlasti… Ja nemam nijednu funkciju u vlasti, niti me interesuje vlast, pravo da vam kažem, ali me interesuje da ova Srbija ide napred, da ova Srbija više nikada ne ratuje, da naša deca ne idu u rat i da se živi od svog rada. Mislim da to svako od prisutnih želi sebi i svojoj porodici.
Mislim da ne postoji porodica koja ne saoseća smrt ove dece i tragediju koja nam se desila. Šta oni sada kažu kada gledaju kako se mi svađamo, kako demonstriramo jedni drugi itd. Šta ćemo time da im pomognemo? Ništa. Hajde da vidimo kako ćemo da promenimo program po školama, a to već počela država da radi, kako da se poveća broj policajaca.
Pazite, kad se desila ova tragedija, to sam pričao nekoliko puta, prošao sam pored te škole i vidim dve devojčice u dva sata preko dana zapalile cigaretu, i tu prolaze svi, i ništa. Malo falilo da stanem – koliko deco imate godina, imate li roditelje, i to gledaju i njihovi nastavnici i učitelji.