Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani narodni poslanici, poštovana premijerko, članovi Vlade, želeo bih za početak da se obratim vama, gospođo Brnabić, pošto rekli ste pre pauze jednom kako vam je žao jer nemate sa kim da razgovarate i kako poslanici uglavnom ne slušaju odgovore koje im vi date na pitanja koja vam prethodno postave, tako da ja vam obećavam da ću zaista slušati sve ono što meni budete odgovorili na ova pitanja, jer ih smatram izuzetno važnim.

I, tako, prvo pitanje koje bih želeo da postavim vama jeste kako smo došli u situaciju i evo, 2023. godine je, bavimo se temama kojima se bavimo, nažalost smo u takvoj situaciji, a da u Srbiji još uvek nije usvojen Aleksin zakon.

Nije usvoje jedan predlog mera za suzbijanje i sprečavanje vršnjačkog nasilja u školama 2015. godine. Taj nacrt je sastavljen, osam godina ste imali i nisu usvojene te mere, pa vas pitam šta je tačno razlog što nije došlo do toga, da li to što niste imali većinu koju očigledno imate, da li to što nije postojala politička volja u okviru opozicije, pa evo pitam i svoje kolege da li postoji jedan čovek, jedan poslanik, jedan član opozicione organizacije koji ne bi glasao za takav zakon?

Ja ne želim uopšte da insinuiram šta je stvarni razlog toga. Želim da čujem odgovor od vas.

Drugo pitanje koje me interesuje jeste kako ste vi i vaše kolege svega nekoliko, tri ili četiri, sati nakon tragične nesreće u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", nezapamćenoj do tada, verovatno ništa gore se u našoj zemlji se nije desilo, došli do zaključka da sistem nije zakazao, odnosno da li ste i ko je i kada uspeo da sprovede istragu, koja uključuje razgovore i sa roditeljima, i sa centrom za socijalni rad, i sa direktorkom škole, i sa psiholozima i sa pedagozima, sa nastavnim osobljem, sa razrednim starešinom? Da li je neko razgovarao sa tim ljudima pa da utvrdi da li u tom lancu su baš svi uradili svoj posao, pa da sistem nije zakazao?

Ne može sistem da se svede na to da li je policajac koji se tuda kreće to jutro došao do škole, razgovarao sa čuvarom, koji je takođe, nažalost, izgubio život i da onda kažete da je sve u redu.

Što se toga tiče, tu ne morate da mi date odgovor. Nije sprovedena takva istraga. Nije bilo moguće da se sprovede takva istraga, ali samo da se ne bi razgovaralo o eventualnoj nečijoj političkoj odgovornosti, vi ste izašli sa jednom uniformisanom porukom i svi ministri su toga dana ponavljali istu stvar, da sistem nije zakazao.

Sada, pazite, u danu kada se ne sistem, svet se srušio svima nama, kada kažem nama, tu podrazumevam i vas iz Vlade i nas sve ljude u ovoj zemlji, kad nam se svet srušio, vama je bilo najvažnije da kažete da je sistem izdržao i da se ne postavi pitanje bilo čije odgovornosti. E zbog toga su građani izašli na ulice. Ne zbog opozicije, zbog vas. Vi ste ih izveli.

Ja vas sada pitam kakav je to sistem u kom jedno dete ubija drugu decu? Kakav je to sistem u kom dvadesetjednogodišnji mladić, prethodno godinama zlostavlja i maltretira i zlostavlja svoje komšije, svoje prijatelje, vršnjake, životinje, nekažnjeno, što je gospodin Gašić i pročitao, kasnije uzme "kalašnjikov" i ubije osmoro mladih ljudi?

Kakav je to sistem u kom dete, devojčica od osam godina, polovinu svog života provede u kadi, a da centar za socijalni rad, koji se bavio slučajem tog deteta, zato što je to dete čiji su roditelji problematični roditelji, razvedeni roditelji, da se niko nije zapitao kako je moguće da to dete nije krenulo u školu? E, pa, vidite, sistem koji konstantno proizvodi takve nepravde, taj sistem mora da se menja, a ne da se brani, ali da bi se taj sistem menjao, moraju da se menjaju prvo oni koji tim sistemom upravljaju, a to ste vi i ako vas ovakve okolnosti i ova kriza ne podstiču da se menjate, da menjate svoj pristup i svoj pogled na život i na politiku Srbije, da menjate način na koji se obraćate ljudima, da menjamo medijsku scenu, da menjamo ovo društvo iz korena, onda će na to morati da vas primoraju građani koji su izašli na ulice da vas primoraju da se promenite ili, na kraju krajeva, da promene vas ukoliko budete zaista toliko otporni na sve jauke koje možete da čujete sa ulica.

Šta ti građani tamo traže? Oni traže da se konačno u ovoj zemlji princip „pa šta“ zameni principom političke odgovornosti. Nije slučajno da se traži odgovornost i ostavke Bratislava Gašića i Aleksandra Vulina, zato što su to dve osobe koje se poslednjih šest godina rotiraju na ključnim pozicijama u bezbednosnom sektoru Srbije i oni su odgovorni što je taj bezbednosni sistem danas urušen.

Građani na ulicama vam nude da zajednički izađemo iz ove krize, da se suprotstavimo i da se obračunamo sa onima koji su generatori nasilja u ovoj zemlji, koji jednako truju svu decu u ovoj Srbiji, ne samo decu onih koji glasaju za opozicione stranke, već i decu onih koji glasaju za stranke vlasti, da se obračunamo sa onim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, poput „Pinka“ i „Hepija“ i onim tabloidima koji su bez našeg znanja i bez naše dozvole i protivno našoj volji u domove svakoga od nas kao heroje rijaliti programa doveli ljude koji su ubice, koji su drugim ljudima pucali u glavu, koji su doveli kriminalce koji su veći deo svog života proveli u zatvoru nego na slobodi, da im objašnjavaju kako da nekažnjeno ubiju drugo ljudsko biće, ali vi branite danas te televizije, vi ih ne date. Vama je važnije što su te televizije vaši propagandni centri i vidite da stotine hiljada ljudi demonstrira na ulicama, da se bore za promene ovog sistema.

Koji je vaš odgovor na to? Vi ih omalovažavate. Vi potcenjujete njihove zahteve. Vi se podsmevate. Ja vas pitam, predsednica ste Vlade, po Ustavu, to je najodgovornija funkcija u ovoj zemlji, šta ćete da radite sa tim građanima? Šta ćete da radite sa stotinama hiljada građana koji svake nedelje izlaze na ulice da se bore za neke promene u ovom društvu? Hoćete da zamenite narod? Hoćete neki bolji, lepši, pametniji, poslušniji narod? Hoćete da izbrišete te ljude iz registra građana Srbije i da kažemo - oni ne postoje? Hoćete li da se pravite da oni ne postoje, kao što ste se, nažalost, pravili da ne postoje one hrabre žene koje su pred vašom kancelarijom protestvovale protiv femicida?

Ja razumem vašu emociju prema nama i vaše nepoštovanje nas kao vaših političkih protivnika i da vi ne želite da razgovarate sa nama, ali zašto niste razgovarali sa tim ženama? Zašto neke od njih niste pozvali na razgovor? Zašto niste o njihovim zahtevima razgovarali? Zašto niste sproveli nešto od toga? Zašto niste ispunili obećanje koje ste i vi predsednik države dali roditeljima škole „Vladislav Ribnikar“?

Da li je tu gospodin Gašić? Nije. Možete vi da nam odgovorite, pošto ste vi pošto ste vi obećali, obećali ste da ćete ispuniti svih sedam zahteva. Ja vas sada pitam kako se zove osoba čija je odgovornost utvrđena i kako se zove osoba koja je sankcionisana zbog toga što je u javnost procureo snimak, odnosno fotografija spiska koji je maloletni ubica napravio na kom su imena i prezimena dece koja su tog dana trebala da budu likvidirana u toj školi? Ta deca i njihovi roditelji su iz medija saznali da su bili na spisku za odstrel. Ta slika je procurela iz istrage. Da li je neko zbog toga snosio odgovornost? Zbog čega ste obećali roditeljima nešto što na kraju nećete da ispunite?

Sada dolazimo u situaciju da u celoj ovoj društvenoj krizi, i političkoj i svakoj drugoj, imate dva odgovora na sve ovo. Prvi odgovor jeste kontra miting kao odgovor na miran i dostojanstven skup građana protiv nasilja.

Vi na to imate pravo, ja vam to ne sporim. Vi imate pravo na taj kontra miting. To nije dobro za ovo zemlju, nije dobro za ovo društvo, ali vi to pravo imate. Ali, postoje neke stvari na koje nemate pravo.

Vi nemate pravo da zloupotrebljavate javna preduzeća i da ljude koji su na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima i ljudima koji su zaposleni na određeno vreme primoravate da dolaze na te skupove. Nemate pravo da zadržavate one ljude koji dođu na te skupove, da ih sprečavate da odu, kao što se desilo u Pančevu. Dakle, ne govorim ni o čemu što se nije desilo. Desilo se u Pančevu, imate snimak. Vaši aktivnosti su se protiv toga bunili.

Nema pravo generalni sekretar Vlade, Novak Nedić, da regrutuje kriminalce, batinaše i huligane da prete poljoprivrednicima koji protestuju. Nemate pravo da otkazujete ekskurzije deci u Srbiji da biste imali dovoljno autobusa da dovedete sve te ljude da kliču vođi. Nemate pravo na te stvari.

Onda, ne samo da to radite, onda vi dolazite sa vrhunskim političkim rešenjem koje predstavlja, u stvari, vrhunac vaše političke neodgovornosti, a to je da kažete – pa hajmo u ovakvim uslovima na izbore, u ovakvim okolnostima.

Svakog dana u Srbiji brojimo mrtve. Svakog dana imamo da je neko ubio ženu, da je neko ubio drugog mladića, da je juče dete od 13 godina nožem izbolo drugu mladu osobu. Ljudi se plaše da uđu na portale, jer ne znaju kakva će tragedija da ih zadesi, u ovakvim okolnostima. pa, šta je poenta tih izbora?

Jel poenta tih izbora da se poubijamo? Sa ovakvim medijima? Da damo „Pinku“ još jednu šansu da sprovodi kampanju dehumanizacije nekoga od političkih protivnika, pa da gledamo u kuglu da li će se pojaviti neko ko će tu kampanju dovršiti sa šest metaka u leđa? Jel to ideja? Jel to rade odgovorne vlasti i odgovorni ljudi?

Da, možemo da idemo na izbore, ali kada se stanje u ovoj zemlji unormali, kada se stanje u ovom društvu unormali, kad počnemo da razgovaramo kao normalni, civilizovani ljudi, kad budemo imali medije, a ne profesionalne trovačnice.

Odmah da vam kažem – građani koji su izašli napolje, oni nisu izašli da bi bilo ko od nas dobio jedan ili dva mandata više. Ja sam toga svestan. Oni su izašli zato što se bore za sistemske promene u ovom društvu. I oni će se za to izboriti. Vi kao predsednica Vlade, vi kao predstavnici vlasti možete u tome da im pomognete, ako imate znanje i savesti, ali u tome nećete moći da ih sprečite.

Građani su odlučni da posle ovoga ovako dalje više neće moći da funkcioniše i da izgleda sve to.

To je bilo kompletno vreme poslaničke grupe.
Reč ima predsednica Vlade.

Hvala vam.
Meni je zaista izuzetno žao što ste vi vaše vreme i vašu priliku iskoristili na ovaj način. Zaista mi je žao.
Moram da kažem, verovatno i dalje potpuno naivno, potpuno sam nešto drugo očekivala kao predsednica Vlade od vas, zato što uobičajeno umete da budete konstruktivni, pa i po najtežim temama i po najtežim pitanjima.
Žao mi je što ste vi upravo, upravo odlučili, svesno doneli odluku da politizujete ovu tragediju, da je zloupotrebite za politički obračun sa nekim sa kime se politički ne slažete, što je potpuno u redu. Naravno, demokratija, različite političke opcije, različite političke vrednosti, politički programi. Sve je u redu. Ali, da vam kažem šta nije u redu i šta se nigde nikada pre nije desilo, a to je da se politički obračun vodi na tome koliko je bilo teških ubistava, femicida, porodičnog nasilja, itd, nikada nigde. I svuda drugde u svetu su bile užasne tragedije. Bili su masovni zločini, bila su masovna ubistva. Jedino po čemu smo mi jedinstveni je da je to neka politička opcija iskoristila za politički obračun.
Vi mene opet dovodite u tu situaciju u kojoj se zaista osećam neljudski, ali moram, a to je da mi pričamo o tome kakva je situacija sada i zašto je nešto bolje društvo kada u tom društvu godišnje ubiju, na primer, u femicidu, porodičnom nasilju, 40 žena od onog društva kada su ih ubili 80 ili 90. Jel vi razumete kakva je to politička debata? Mislim da je 40 užasno mnogo, ali je upola manje nego što je bilo pre 10 ili 12 ili 13 godina. Ali, pre 10, 12 ili 13 godina to uopšte nije bila tema. Niko nije tada krivio čitav sistem za to. Pritom, tada nisu ni postojale ni radne grupe, nije ni postojalo to. Nisu ni postojali ovako rigorozni zakoni oko toga. Nije ni postojala takva svest javnosti u vezi sa tim.
Kako da vam kažem, ja to zaista ne želim da radim. Ja to radim poslednja tri i po dana. Hoćete li ponovo da vam čitam koliko je žena ubijeno u porodičnom nasilju od 2000. do 2012. godine? Pa, ne želim ni ja. Ali, šta vam to pokazuje? Da je tada sistem bio mnogo gori nego što je danas, pošto je danas mnogo manje ubijenih. To je vama politički sistem, to je vama pokazatelj da li u društvu sve ide na bolje ili sve ide na gore. Ako želite tako, pa i tu je manje ubijenih žena, ali i jedna žena je previše. I jedan muškarac je previše, da ne pričam za decu. Upravo zato se takve stvari ne koriste u političkoj borbi, zato što onda dolazimo do brojeva. Ljudi nisu brojevi.
Znate, šta hoćete da mi kažete – super, eto, užasan je sistem, ubijeno je 40 žena? Šta ja da kažem – bio je još gori kada je ubijeno 80? Vi hoćete takav dijalog. Vi mislite da je to za politički obračun.
Ali, ono što mi je važnije je – vi ste iskoristili sve svoje vreme. Vi meni niste dali, predložili ni jednu jedinu meru, nijednu meru. Vi meni niste rekli ili skrenuli pažnju kako mi možemo, na primer, da poboljšamo mere koje smo odmah doneli, zašto su te mere dobre, u kom segmentu su dobre, u kom nisu, zašto nisu dobre, šta treba da menjamo. Ne, iskoristili ste sve svoje vreme za politički obračun govoreći o tome da se zbog nas otkazuju ekskurzije. Zamislite koliko je to niska politička manipulacija. Meni je to zaista, nekako potpuno mi ne liči na vas.
Evo, moram da priznam, zaista sam spremna na sve, evo na ovo nisam bila spremna. Da mi vi kažete da mi otkazujemo ekskurziju. Prvo je laž, a drugo…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju iz klupa.)

Bez dobacivanja iz klupa.

Ali, zamislite sada, igrom slučaja, to tako se desi obično kad sudbina hoće, pa onda istina se poigra sa svima nama. Evo, kada ste blokirali da li je bila Gazela ili Koridor 10, svejedno, neki međunarodni putni pravac, poslednji put, bila je prelepa jedna emotivna, topla priča na jednom od tajkunskih medija o tome kako autobus pun dece sa ekskurzije nije mogao da prođe i nisu mogli da se vrate sa ekskurzije. I ta deca su izašla iz autobusa i pozdravila demonstrante. Topla ljudska priča. Eto, ta deca nisu mogla da se vrate sa ekskurzije, zato što su neki drugi ljudi odlučili da oni tuda ne mogu da prođu, eto tako odlučili, može im se. Ali, to nije strašno. Od toga su napravili toplu ljudsku priču.
Ali, ako je moguće jedan autobus koji je možda bio namenjen za jednu ekskurziju sada uzet ili će poslužiti da neki ljudi dođu na jedan skup koji je valjda, kako da vam kažem, pa ravnopravan sa svim skupovima koje vi organizujete. Ne znam zašto je toliki problem taj jedan skup kada imate skupove svake nedelje? I šta je problem?
(Narodni poslanici opozicije dobacuju iz klupa.)

Manojlović, Parlić, Milošević i ostali, minimum pristojnosti pokažite.

To je onda strašno.
Eto, sad dolazimo i upravo neverovatno do primera ekskurzija. Deca ne mogu da se vrate sa ekskurzije zato što je neko blokirao putne pravce, mnogo lepa topla ljudska priča, sve je bilo divno. Ta deca su se veselila što ne mogu da se vrate svojim kućama. Ta deca su bila presrećna što su ih zaustavili i blokirali i što njihov autobus nije mogao da prođe. Nisu bila ni umorna, nisu bila ni gladna. Nisu ni želela preterano valjda da vide svoje roditelje. Ne, oni su želeli i bili presrećni što je neko zaustavio njihov autobus kojim su se vraćali sa ekskurzije. Fenomenalno. Jel vi vidite tu paralelnu stvarnost? Jel vidite tu ono o čemu sam vam pričala vrzino kolo ludila u koje mi ulazimo ovde?
Ponovo, evo vam upravo, to je opet zloupotreba javnih preduzeća i primoravanje ljudi da dolaze na skupove. Dakle, neverovatan strah od tog skupa koji je skup ujedinjenja, „Srbija nade“. Šta je problem jedan skup? Vi ćete sutradan imati drugi skup. Niko vam nije rekao nemojte da dolazite na skup. Ljudi, dođite na skup. Šta je problem, ovo je demokratska država. Vi imate pravo na jedan skup, mi imamo pravo na drugi skup, nije kontramiting.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Manojlović, treći put.

Svako ima pravo da izađe, ako želi da izađe i da pokaže neko svoje uverenje, neku svoju emociju.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Manojlović, četvrti put.