Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2023. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da je prisutno 85 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja tačnog broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim sve da ubace svoje identifikacione kartice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema, utvrđeno da je u sali prisutno 120 narodnih poslanika, što je više od 84 i imamo uslove za dalji rad.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Dani Zoltan.
Nastavljamo pretres o prvoj tački dnevnog reda.
Saglasno članu 90, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju: Ana Brnabić, predsednica Vlade, Bratislav Gašić, ministar unutrašnjih poslova, prof. dr Danica Grujičić, ministar zdravlja, Maja Popović, ministar pravde, Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, prof. dr Darija Kisić, ministar za brigu o porodici i demografiju, Mirsad Đerlek, državni sekretar i njihovi saradnici.
Nastavljamo razmatranje Izveštaja o bezbednosnoj situaciji u Republici Srbiji, po listi prijavljenih za reč.
Reč ima Milinka Nikolić. Izvolite.

Hvala, predsedniče.

Želim sve da vas pozdravim.

Ovo je prvi put da prva govorim na sednici. Meni nije ovo prvi govor, ali imam čast da se prva obratim svima vama.

Posebno želim kao žena sa sela, kao starija seljanka, da se obratim našoj premijerki. Sve ovo što sam ja želela danas da kažem, ovde je već dosta rečeno. Zaista, verujte mi, očekivala sam da će posle ovog događaja koji se svima nama dogodio, gde je Srbija bila zavijena u crno, gde smo izgubili nešto što je najmilije, da će ove sednice ovde u ovom narodnom domu drugačije da izgledaju. Meni je jako teško kad moram o tome da pričam, ali smatram da ipak mora rešenje za sve da postoji.

Ponekad se pitam – a zašto je do svega toga došlo? Sećam se kako je ranije bilo, sećam se kako se o takvim događajima, ta crna hronika, pisalo u novinama, ali to je bilo negde na poslednjoj strani, a sada koju god novinu da uzmete, ili da prelistate kanale na televiziji, svuda je samo nasilje. Zašto su se zaboravile te vrednosti?

Ja sam bila samohrana majka dvoje dece i bila sam najsigurnija kad su moja deca kao mala odlazila u školu, jer škola je ustanova koja vaspitava decu, koja ih čuva, a porodica je ta koja, nažalost, u poslednje vreme, najmanje vremena ima za svoju decu i to je ta najveća tragedija.

Ne mogu vas da krivim zbog svega što se dogodilo. Treba da odgovara onaj ko je sva ta dela počinio. Ali, kad sam čula ovde od ovih poslanika da je unazad za 10 godina stradalo 400 žena, to je 400 porodica zavijeno u crno. I mi smo imali jedan slučaj u Pirotu gde je mlada žena stradala i sećam se kako smo se svi osećali. Takođe znam da ne postoji žena iz Srbije koja 3. i 4. maja suzu nije pustila, jer to su vrlo, vrlo teški trenuci za sve nas.

Zato ne volim taj govor mržnje, zaista mi neverovatno smeta, jer ja smatram da ovde mi koji smo došli kao predstavnici naroda moramo da nađemo rešenje. Moramo da se složimo i u tim trenucima kad je najteže. Zašto da jedni drugima dobacujemo, zašto da se vraćamo kako je ranije bilo a kako je sad? Iz ranijeg perioda dajte da uzmemo samo one primere koji su bili pozitivni, koji nešto dobro donose i našem društvu i svima nama i što je najbitnije, našoj deci, jer svi ovde živimo upravo zbog te dece, zbog budućnosti Srbije.

Ja sam na mnogim protestima bila i ceo život sam aktivistkinja. Provela sam ceo život sa seljacima i znam kako ti ljudi razmišljaju. Prošlog petka bila sam na ovom protestu i verujte mi, ono što sam videla i sa tim ljudima što sam razgovarala, ni jedan nije došao zato što ih je neko iz opozicije pozvao, ljudi su došli jer su osetili potrebu, želeli su da budu tu, da budu solidarni. Svi smo mi građani Srbije. Ali, kada sam videla onu majku koja je sa kolicima došla, ili oca koji je svoje dete stavio na ramena, ili ona slika koja je u svet otišla kako je čovek sa jednom nogom došao da to pozdravi, da prisustvuje, ljudima zaista treba druženje. Mi smo to zaboravili.

Zašto smo mi na Staroj planini uspeli? Sećam se kad ste bili u Pirotu i kad ste šetali ulicama sa našim gradonačelnikom, kad smo vas mi iz opozicije zaustavili, mi smo tražili pomoć od vas. Ali, zašto smo uspeli? Pa, zato što smo bili solidarni, zato što smo shvatili da nas vreba opasnost, zato što smo želeli da zaustavimo jedno veliko zlo. Uspeli smo u tome, čak smo kasnije dobili i podršku vlasti.

Ja sam jedno vreme radila u lovačkom udruženju i znam, to je bilo 80-ih godina, baš oko oružja, mi smo morali da imamo spisak svih imaoca oružja, pa se u tom trenutku, ovo ću kao primer da navedem, ali ću i brzo da završim, bilo je 4.000 imaoca oružja, a imali smo oko 900 članova. Zašto su ti ljudi uzeli to oružje? Većina njih je morala da vrati, jer ako poseduje oružje, zna se zašto ga je uzeo.

Tako da tu akciju pozdravljam i ja bih zaista molila da se ovde malo povede računa o govoru, da se mi ne vređamo nego da zajednički sve ove probleme rešimo. Hvala.

Reč ima Vladimir Đukić.

Poštovani građani Srbije, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, uvaženi ministri, kolege narodni poslanici, nikad mi nije ovako teško palo da govorim. Upravo mislim da je besmisleno i ovo moje obraćanje pred kamerama, jer počeli smo svi da živimo život rijalitija. Ako nešto nije bilo pred kamerama, ako tuga nije bila javna, ako sveću nismo palili pred kamerama, kao da nismo ništa uradili.

Ali, ipak ću da govorim, jer nikad nisam osećao ni veću obavezu i odgovornost da u ovom visokom domu prozborim nešto o ovoj tragediji koja nas je sve zadesila, zadesila i brutalno podelila. Ponovo nas je podelila na Beograd i urbanu Srbiju, odnosno Beograd i ruralnu Srbiju, ponovo merimo da li je veći bol za decom iz „Ribnikara“ sa Vračara ili opština oko Smedereva. Postali smo, blago rečeno, veoma čudni i treba ozbiljno da se razmislimo.

Sada, kada je Srbija u crnini, kada smo već duboko zašli u 40 dana tuge i bola, kada nam nedostaju reči kojima smo izrazili ono što mislimo o onoj nacionalnoj tragediji, moramo da podsetimo da svaka izgovorena reč i svaki akt i te kako ima svoju težinu. Ne smemo da dozvolimo sebi da nas vrtlog strašnih i teških emocija odvede, i nas i Srbiju, u nedođiju, bezumlje, besciljnost i svega onoga što nudi politikanstvo.

Zato pozdravljamo ovaj odgovor Vlade Republike Srbije, pozdravljam vaše prisustvo ovde i sve ono što do sada pokušavamo da uradimo da se ovakve ili bar slične tragedije ne dešavaju ubuduće.

Ovo što se nama desilo nije eminentno samo državi Srbiji, nesreće su se dešavale i u Norveškoj na Olimpik stadionu i „Šarl Lebou“, imali su krvavi Božić i Austrijanci, da ne govorim o tragediji 11. septembra 2001. godine i kula bliznakinja u Njujorku. Da li je talačka kriza i zločinački teroristički akt u pozorištu „Dubrovkom“ u Moskvi manje bolan bio za taj narod i političke sisteme. Sve to tamo je dovodilo do ujedinjenja u patnji i bolu, do ujedinjenja u podršci države i merama koje je ta država sprovodila. Baš nigde nije dovelo do takve polarizacije i podela u društvu. Nisu tražene ostavke ni Džordža Buša mlađeg, ni Angele Merkel, ni Vladimira Putina, jedino se ovde traži histerična smena Vlade i predsednika Vučića.

Pominje se domino efekat, posle smene jednog ministra traže se smene i drugih ministara i smena Vlade. Moramo da poštujemo svakog ko je izašao na ovaj protest na ulicama Beograda, nošen tugom i voljom da našoj deci sutra bude bolje, ali svaki pokušaj politizacije i ljudske tragedije nikom ne služi na čast, zapamtite to.

Pokušaj poređenja ovih protesta sa petooktobarskim nije moguć, jer su petom oktobra predvideli izbori 24. septembra i dovođenje u pitanje regularnosti toga. Nedopustivo je poređenje izbora koji su imali i protesta koji su imali za cilj smenu vlasti u tadašnjoj državi i ovoga što se danas dešava, jer su nažalost i petooktobarska okupljanja bila delimično spontana i one su imale ozbiljnu podršku iz inostranstva. Ovo je ipak autohtoni srpski protest.

Želim da u to verujem bez obzira na onu simpatičnu gošću iz Z agreba koja je na „N1“ izjavila kako ništa nije imala pametnije da uradi, nego baš za vikend da dođe u Beograd i da podrži protest, ali Beograd jeste metropola i lepo je da dođe u Beograd. Ovi protesti su započeti nakon velike ljudske i nacionalne tragedije i zato niko ne može da pomisli da ćemo dozvoliti da nesreću koja je uništila živote desetina roditelja i porodica izpolitizujemo, a da neki opozicioni lideri recikliraju svoje potrošene političke biografije. Pozivaju danas preko Tvitera i studente na demonstracije. Profesorka Beogradskog univerziteta koja je dobila 3,2% glasova u odnosu na 58,59% ili 18,3% matematički precizno puta manje glasova od predsednika Vučića, smatra da treba da pozove studente. Naravno, svakom treba ta pamet energija, snaga, strast mladosti, ali ti studenti moraju da razmisle i za koje zastave stoje. Da li će krajnji put i destinacija i tog protesta biti ulazak u NATO? Nekritično prihvatanje Evroatlanskih integracija i da zajedno zapevaju sa svojim gostima adio Kosovo.

Kao što znate izbori su i kao što svi znamo izbori su jedino legitimni i ovo je situacija rekao bih jedini moralni čin da se izabere vlast. Na tuđim suzama i tuđoj tragediji nećemo napraviti bolju Srbiju, a nećemo dozvoliti ni da bilo ko vođen i dajući podršku protestima protiv nasilja osvoji vlast bez izbora. Kako je moguće uopšte da samo dvadesetak dana od tragedije koja nas je sve paralisala i zbog koje smo zanemeli razapinjemo ljude koji vrše vlast pojedinačno, ne shvatajući da postoji kolektivna krivica svih nas? Da li je Pontije Pilat, rimski prokurator Judere, možda našao svoje najbolje učenike ovde u Beogradu danas kada svi pokušavamo da peremo krvave ruke i od zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ i onoga što se desilo oko Smedereva.

Da li postoji naša krivica za sve to? Da li smo bili nemi na sve ono što se dešavalo u prošlosti? Da li su oni koji su i te kako aktivno učestvovali u vlasti generisali klimu prostakluka, primitivizma i agresije? Da li su reforme, nakaradne reforme prosvetnog sistema učinile školski sistem boljim u Srbiji? Da li je reformu pravosudnog sistema izvodila ministarka Maja Popović ili neki uvaženi ministri koji su bili u vladama pre? Vlast je pokazala svoju odgovornost uvodeći mere koje garantuju veći stepen kolektivne bezbednosti. Da li je to dovoljno? Videćemo. Uveren sam da je Vlada dala odgovor na zahteve roditelja, tragično i nevino nastradale dece u školi „Vladislav Ribnikar“.

Ti odgovori moraju da budu veoma dobro promišljeni, ne ishitreni, doneti preko kolena, da nikoga ne povrede, a da zadovolje i emocije i perspektivu te dece koje idu u „Ribnikar“. Uveren sam da će mere Vlade dati rezultate i da ćemo zahvaljujući tome osigurati mnogo bolju kontrolu naoružanja, ali promena svesti i onoga šta će nam toliko oružja moramo sami sa sobom da raščistimo. Nema toliko nesigurnosti u Srbiji. Nema terorizma. Nema migrantske krize. Nema svega onoga što bi moglo da opravda posedovanje oružja. Nemojmo da lažemo narod da je Srbija i da je Beograd najnesigurnija mesta za život na ovoj planeti. Svi pošteno znamo da nije baš tako i da ne bi za svaku Novu godinu desetine hiljada ljudi iz regiona dolazilo u Beograd da se boje za svoje živote. Nije li otac tragično preminulog, poginulog ili kako već, dečaka Periša, mladog vaterpoliste iz Splita najlepše rekao šta misli o bezbednosnom sistemu i ulozi policijskih struktura u funkciji i traganju za žrtvom.

Uveren sam da ćemo naći načina da u skladu sa zakonskim i pravnim mogućnostima, a i iznad toga da napravimo da ti zločinci nikada ne ugledaju svetlost dana. Pozdravljam plaćene kontrole mera društvenih mreža. Sankcionisanje govora mržnje i poziv na nasilje na tim istim društvenim mrežama, ali da zauzmemo ekvidistancu. Isti oni koji najsramnije, besramnije vređaju njegovu svetost patrijarha Porfirija, koji nude mošti Svetog Nikolaja Velimirovića psima. Na koji način oni indukuju agresiju? Da li misle da će neko na to da ostane nem? Kako nazivaju sutrašnju Svetosavsku liturgiju? Pred grupa mitingu nade Aleksandra Vučića? Sram ih bilo.To mora neko javno da kaže, bez povišenja tona i ja se trudim da moj ton bude primeren, 40 dana tuge i to očekujem od svih govornika ovde.

Pokušava se da se iznudi ostavka Bate Gašića. Bata Gašić je lično učestvovao u potrazi za ubicom iz Mladenovca, iskoristio sve mehanizme policije, ispoštovao sve procedure i bio na dan masakra i u osnovnoj školi i u selima oko Beograda. Šta više taj čovek kao ministar koji je svestan onoga što radi rizikujući i svoj život i živote tih policajaca koji su bili, šta on više da uradi? Da nam kaže, odlazim. Ne, ne odlazim i neću otići, želim bezbednu, mirnu i ponosnu Srbiju.

Ostali ministri ovde koji su bili, Nikola Selaković, Danica Grujčić, Maja Popović, doktorka Kisić, šta su oni mogli više da urade u sistemu koji pokušavamo zajednički da popravimo.

Primitivna bedna leksika kojom se neki obraćaju Ani Brnabić, sakrivajući se iza plašta intelektualaca i univerzitetskih profesora, ne zaslužuju komentar, zaslužuju samo prezir.

Životi dece i nevino i surovo prekinute mladosti ne možemo da vratimo. Ne možemo da umanjimo tugu njihovih porodica. Jedino što Vlada može da uradi, a uveren sam i da čini, jeste da preispita važeće zakone, da pooštri kaznenu politiku, da pojača mere bezbednosti i pruži svu potrebnu psihološku pomoć porodicama čije su živote ove tragedije zauvek promenile, ali promenile su i život Srbije. Ko može normalno da nastavi da živi posle ovakvih zločina?

Šta svako od nas može da učini? Da meri svaku svoju reč i postupak. Da učimo decu međusobnom poštovanju. Da decu volimo i da ih vaspitavamo kod kuće, a da prepustimo da ih škola obrazuje. Da vratimo dignitet i integritet učiteljima, da poštujemo autoritet profesora, da širimo empatiju i jednostavno da ujedinjeni u želji i nadi da Srbija ostane ponosna i slavna, da je pustimo da svoju tugu tuguje, da bude dostojanstvena, a mi da shvatimo da nas bescilje, beznađe, fatalizam nigde neće dovesti, da učinimo da deca u koju se svi zaklinjemo jednoga dana budu ponosna na Srbiju koju ćemo im ostaviti. Hvala.

Hvala.
Reč ima Nebojša Novaković.
Izvolite.

Hvala lepo.

Zahvaljujem se, predsedniče Skupštine.

Poštovani ministri i kolege poslanici, premijerko, za početak bih hteo da pripomognem. Čuli smo juče i uopšte u raspravi nekoliko vaših tvrdnji, pa bih voleo na njih da se osvrnem i da zapravo pomognem kvalitetu ove rasprave, ako ne kvalitetu, onda svakako istinitosti onoga što smo mogli da čujemo.

Poštovana premijerko, ako se izuzme ili ako shvatimo kao šalu ono što ste rekli za gospodina Lutovca da je u nekom momentu branio narodne patrole, onda sam spreman to i da preskočim, ali svakako moram da ponudim neka objašnjenja u vezi sa ovim što spominjete gospodina Milovana Brkića, urednika „Tabloida“, kao čoveka preko koga pokušavate da kompromitujete proteste koji su mirni i nenasilni, koji se dešavaju ovih dana u vašoj zemlji u nikada većem broju i nikada većoj masovnosti.

Gospodin Brkić je urednik „Tabloida“ koji je 2012. godine, kada smo imali izbore i baš u kampanji, pisao mnogo laži o tadašnjem vrhu DS i njihovim članovima. Taj „Tabloid“ je iznosio te laži, a taj „Tabloid“ je u Novom Sadu, moram da vam kažem i to Novosađani znaju, delio i distribuirao građanima gospodin Miloš Vučević. Miloš Vučević je potpredsednik vaše Vlade, ministar odbrane i on je taj „Tabloid“ koristio u svojoj kampanji tada za gradonačelnika, tako što je otkupio ceo tiraž i delio ga građanima Novog Sada, to je prosto činjenica i to je tačno. Onda treba neko i od vas od njega izgleda da se ogradi, a ne da nama prebacujete da se od nečega ograđujemo, što apsolutno nema nikakve veze sa nama. Znate sa čim ima veze gospodin Milovan Brkić? On je 2012. godine svakako bio neko ko je deo vašeg sistema. On je 2023. godine svakako neko ko je deo vašeg sistema i on služi tome da biste vi upravo mogli da kažete da su protesti nasilni.

Gospođo Brnabić, da raspravimo i ovu temu oko Jove Bakića. Jovo Bakić je čovek koji se u emisiji u prvoj rečenici ogradio od svojih aktivnosti u vezi sa protestima, nema nikakve veze sa tim. Jovo Bakić je dalje govorio u svoje lično ime. Ja sam video da vi ozbiljno shvatate reči Jove Bakića. Ali taj isti Jovo Bakić nas je informisao nekom drugom prilikom da je njemu lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić davao dosije Ivice Dačića na uvid. Ja ne znam zašto je to radio i u kom kontekstu, niti me se tiče, niti se razumem u bezbednosnu politiku, ali kada dajete neke poverljive dokumente, verovatno ih dajete nekome u koga imate poverenja. Opet dolazimo do toga da ne treba mi da se ograđujemo od Jove Bakića, nego razmislite zašto je ta vrsta poverenja postojala kod gospodina Vučića da mu pokazuje u ovom konkretnom slučaju dosije predsednika SPS.

Zašto vam na kraju toliko i smeta taj protest „Srbija protiv nasilja“? Nikad mirniji protest, nijedna loša reč se tamo ne čuje, osim ukoliko ne pokušavate to da iscenirate. Možda baš zato što je postalo u Srbiji potpuno jasno gde je centar agresije, nasilja, gde je taj generator, da on ima i svoju kancelariju nedaleko odavde, da ima svoje ime i prezime, da ima svojih osam televizora sa kojih prati sve. Dakle, to je nešto što ljudi sada već intuitivno osećaju.

Evo, budite iskreni, gospođo Brnabić, odgovorite mi – da li vas je iko napao kada se desio masovni zločin u Žitištu? Desio se za vreme vaše vlasti, ali vas niko nije napao. Da li vas je, gospođo Brnabić, budite iskreni pa reci, iko napao kada se desio veliki, najveći masovni zločin u Maloj Ivanči? Takođe se desio za vreme vaše vlasti. Niko vas, ljudi, nije napao. Pa nije vas napao zato što ne treba izjednačavati napad nekoga ko je psihički oboleo sa sistemom i državom u kojoj živimo. Ali danas kada pitamo da li ovaj talas nasilja ima veze sa svom onom agresijom kojom ste zasipali ovo društvo 11 godina, vi kažete da smo mi hijene i lešinari. Pa nije nelegitimno da pitamo, vama je, gospodo, to postao način vladavine, taj jezik nasilja, vi ste od toga napravili sistem. Sistem funkcioniše, gospođo Brnabić, u pravu ste da on nije zakazao, sistem funkcioniše, sistem koji ste pravili na nasilju. To je pogonsko gorivo u ovom društvu.

Nismo vas mi terali u to da vam glavna poluga vaše vlasti budu „Kurir“, „Informer“, „Alo“ i ostale novine sa bizarnim naslovnim stranicama. Nismo vam, gospođo premijerko, mi birali za generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića. Nismo vam mi meditirali kakvim ćemo se tonom jedni drugima ovde obraćati u Skupštini. Od prvog dana smo izloženi ovde uvredama najgore vrste. Nismo vas, gospođo Brnabić, i to mi nije jasno kako uspevate, sednete na „Pink“, nismo vas mi terali da tamo sedite po tri sata i da odete tek kada ste sigurni da ste na svakog opozicionara bacili dovoljnu količinu blata tog dana. Sedite sami u studiju, cela nacija to gleda na otetoj frekvenciji, sa voditeljem koji je pristrasan i vi tri sata ne izlazite iz tog studija, a predsednica ste Vlade. Kako predsednica Vlade, mene zanima čisto kako imate i vremena za tako nešto. Kad stignete da se bavite svojim poslom? To je odgovoran posao, građani vas za to plaćanju.

Ali baš zato što vi ne stižete, stižu neki drugi da rade vaš posao, evo, baš ovi na ulici, oni rade vaš posao. Znate šta rade? Prave vam državu, prave drugačije društvo. Vi ste ovo društvo uništili. Napolju izražavaju vapaj da ovo društvo bude društvo bez nasilja oni koje nećete da čujete, oni kojima se rugate. Tamo su, gospođo Brnabić, mirni građani, tamo su srednjoškolci i učenici, tamo su i zabrinuti roditelji. Oni vam prave novo i drugačije društvo gde ćete vi svakako ostati na margini. Svojim dostojanstvom, oni se tako ponašaju, odmerenim izjavama, skromnošću u bolu roditelja, neširenju histerije, bez ijednog povišenog tona, bez drame, bez jadikovanja, bez patetike, stenjanja, bez medija pod svojom kontrolom, bez naslovnih strana ko je sa kim juče plakao, izvinite ako ovo na nekoga direktno podseća.

Znate ko još pravi ovo društvo? Svi oni koje ste omalovažavali dok ste im se obraćali sa „Instagrama“, koje ste proglasili da ne postoje, da smo ih fotošopirali. Izgleda, gospođo Brnabić, da ih ipak ima, da postoje, da su stvarni, da ih ima mnogo, da ih ima mnogo više od vas i da su bolji od svih vas u ovoj vlasti. Pokazaće vam oni da ste vi ti koji fotošopirate evo već 11 godina. Fotošopirate stvarnost u Srbiji koja je srećna, prosperitetna zemlja zadovoljnih ljudi. Fotošopirate da ljudi ovde srećno idu na kontramitinge koje im organizujete, da imaju dobru i voljenu vlast, za koju vrlo rado glasaju.

Fotošopirate sve ove godine da ste neko koga cene u svetu, da ste super svi zajedno obrazovani. Fotošopirate ekonomski standard u zemlji gde se radi najviše sati nedeljno da bi se ta zemlja borila za treću najsiromašniju u Evropi. Fotošopirate i borbu protiv nasilja tako što oduzimate silno nelegalno oružje, a dok vaši građani u miru mole da oduzmete frekvencije „Pinku“ i „Hepiju“, ne dešava se ništa, ostajete nemi.

Šta su „Pink“ i „Hepi“ ako ne nešto jednako razornog dejstva kao i oružje? To je toljaga u vašim rukama kojom ubijate pamet i zdravlje ove nacije. Nije dovoljno reći - evo ga monstrum, neće videti belog dana. Šta ćemo svaki dan sa monstruoznim medijima koji ostaju svima nama koji ostajemo da delimo ovu svakodnevicu?

Sa ovim završavam. Pozvao bih, naravno, sve građane 27. da se okupe ponovo na velikom protestu, ali znam, gospođo Brnabić, da ćete vi to učiniti sasvim sigurno bolje od mene. Hvala.

Pravo na repliku, izvolite.

Ja molim službu obezbeđenja da proveri ko je ovaj što skakuće ovde, jer po mojim informacijama, poslanik koji tamo treba da sedi je na Gazeli i čeka ispunjenje zahteva. I on nikada ne bi pozvao narod da budu sa njim do ispunjenja zahteva, a onda je napustio taj narod i otišao u studio. Ja sam siguran da on i dalje čeka na Gazeli. Znači, ovo nije on, to je njegova šauma, priviđa nam se, hologram, ne znam šta je. Fotošop, da, da.

(Narodni poslanik Srđan Milivojević dobacuje iz klupe.)

Srđan Milivojević da ne viče i ne dobacuje.

Ribizle i biftek? Opet.

Dakle, vest od 9. juna 2011. godine - mržnja prema ženama… Hajde, uzdržite se malo, stvarno. Nije najnovija vest, ali je dovoljno nova za vas, jer vi ne znate da se ovo desilo, niti vas interesuje to.

U utorak uveče Saša M. štićenik Dečijeg sela u Sremskoj Kamenici iskasapio kuvaricu Svetlanu Z, potom joj nožem skinuo skalp. To se desilo u pokrajinskoj instituciji kojom je upravljao tadašnji visoki funkcioner žutog režima i niko tada u pokrajinskoj Skupštini nije organizovao proteste ispred Banovine, niti tražio bilo čiju odgovornost u tom kontekstu, iako je ceo sistem pokrajinski, institucija pokrajinska bila ono gde se ova stvar desila.

Protest smo tražili onog momenta kada se za 10. travnja zakazali sednicu na kojoj ste hteli da odvojite, da ukažete da je Vojvodina ugrožena od Srbije, to je bio razlog protesta, dakle, politički.

Međutim, one koji su glasali za to da je Vojvodina ugrožena u Srbiji, ja i ne očekujem da imaju bilo kakvo razumevanje prema tome.

Ali, ono što bih voleo da čujem od onih koji toliko dirljivo i tugaljivo govore o nasilju i toliko ukazuju na nasilje, da se izjasne o nasilju koje njihov lider, ali ne ovaj lider što im vodi proteste, nego njihov formalni lider ovde u Skupštini provodi kada preti šamaranjem i njegova zamenica koja preti da će nekoga da juri po ulicama.

Dakle, o tome da se izjasne prvo, pa kad budemo čuli o tome šta imaju da kažu, da li je šamaranje u redu ili nije u redu, da li će ovaj zbog šamaranja, vaš formalni lider, da podnese ostavku ili neće, da li će formalni lider zbog šamaranja da napusti politiku ili neće, tek onda možemo govoriti o nekim drugim stvarima. Hvala.