Pre nekoliko dana sam odjednom u svim tim natpisima u tajkunskim medijima i na društvenim mrežama oko toga kako se ljudi teraju, primoravaju, maltretiraju, ucenjuju, na N1, opet predivan jedan tekst, neke gospođe Ranke, mislim da se zove, koja je rekla, ona radi valjda u Gerontološkom centu Subotica, rekla je – ljudi, ne morate da idete ništa vam se neće desiti, evo, pogledajte, ništa vam se neće desiti, ja sam bila pozvana, nisam otišla na jedan od mitinga i evo i dalje radim u Gerontološkom centru Subotica…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Milošević, treći put.
Možete li da ne vičete, da ne dobacujete sa mesta ceo dan?

…čak imam divan odnos sa mojom direktorkom. Ta žena i dan danas radi u Gerontološkom centru Subotica.
Imate poljoprivrednika koji radi u gradskoj upravi Novog Sada, pa su takođe blokirali ulice, pa i dalje rade u gradskoj upravi Novog Sada i išli su na protest. Išli su na svaki protest i, ne samo da su išli na svaki protest, imali su i svoje proteste protiv vlasti i dalje rade u gradskoj upravi Novog Sada.
Ne znam zaista šta želite da kažete - da smeju ili da ne smeju, jesu li ucenjeni ili nisu ucenjeni. Ljudi, poslušajte Ranku, pogledajte N1, ako im verujete. Ranka je rekla da vam se ništa neće desiti.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Manojlović, šta je sa vama? Ne možete dva minuta da se kontrolišete. Dva minuta je previše.

Pričamo o dehumanizaciji političkih protivnika na „Pinku“. Trudiću se da skratim. Dehumanizacija političkih protivnika na „Pinku“, pa znate šta, u odnosu na dehumanizaciju političkih protivnika na N1 ili „Nova S“, „Pink“ ne može da se poredi.
Mislim da u istoriji politike niko nije doživeo ono što je doživeo Aleksandar Vučić. Čitav jedan serijal, dokumentarni, „Vladalac“ je samo i isključivo o Aleksandru Vučiću. Imate čitav serijal gde su se okupili neki ljudi i jedino što govore jesu uvrede na račun Aleksandra Vučića – bolestan, zao, negativno rođen. Četrdeset jedan je bio. Čitala sam sve epitete koje ste mu dali. To je istraživačko novinarstvo. To je analitičko novinarstvo. To je mnogo lepo, ali je „Pink“ katastrofa.
Mnogo je lepo kada imate na tim televizijama ljude koje nas nazivaju najstrašnijim mogućim imenima, hajde sad da ne pričam kako mene sve zovu, i svi vi gostujete u njihovim emisijama. Tu mislim na Vidojkovića i Kulačina. Svi vi! Svi dođete, jedva čekate da vas pozovu, da vi dođete i da se smejete kad neko kaže – evo, ona premijerka „čale“, čime širite homofobiju, joj što je smešno, što je dobro, baš je super. To nije jezik nasilja, jel? To nisu uvrede, a da ne pričam o ovom ostalom gde se psuje i majka i otac Aleksandra Vučića. Gde se za najstrašnije žrtve nasilja kaže – e, donesite mi Goksija da ga pojedem.
Vi svi idete na te emisije. Vi svi učestvujete tamo i jedva čekate da vas pozovu, i slikate se, i selfi, i postujete, i sve je okej. Takva vrsta nasilja vam ne smeta. Ne kažete im nijednom – znate šta, možda ste malo preterali. Trebalo je tri i po dana da ja ovde molim da neko osudi od vas boraca protiv nasilja izjave Jove Bakića. Danas smo došli do toga. Jel nam treba četiri dana debate da osudite svaku izjavu protiv nasilja?
Dehumanizacija političkih protivnika zaista, opet, sa televizije gde sam ja bila jedan od heroja u serijalu „Junaci doba zlog“, a politikom se bavim od 2016. godine. Nikad pre toga se nisam bavila politikom, pa je valjda zlo doba od 2016. godine takvo da sam zaslužila sopstveni serijal gde je vaš kolega mene nazvao „čuvarem logora u Nacističkoj Nemačkoj“ i niko od vas se nije oglasio tim povodom. To nije dehumanizacija? Jel to bilo na „Pinku“? Ne, nije bilo na „Pinku“. „Vladalac“, „Junaci doba zlog“, „Decenija AV vlasti“, „Dobar, loš, zao“ – to je sve ili na N1 ili „Nova S“. Vama ne deluje to kao dehumanizacija. Vi mislite da se odlično oseća Aleksandar Vučić kada mu psujete roditelje. Ne vi lično, nego te televizije i ti kanali, emisije u kojima rado gostujete. Jeste li nekad rekli da nije u redu?
Tako isto ja ne branim „Pink“ i „Hepi“, niti imam pravo, niti imam potrebu, niti imam bilo kakve ingerencije da branim televizije. Ja samo tražim malo objektivnosti i malo iskrenosti. Jel to što bi vi zamerili „Pinku“… Kada sto puta gore uradi N1, vi ne kažete šta su strašno uradili, nego kažete – ua „Pink“. Kada nešto uradi „Hepi“, a sto puta gore uradi „Nova“, jel kažete nešto za tu „Novu“? Čekajte, u ovoj najgoroj tragediji, recite mi ko je prvi objavio ime maloletnog monstruma koji je pobio tu decu, bez inicijala i sliku, nešto malo blurovanu. Jedan od tih drugih tajkunskih medija. Nije ni, kako vi kažete, ni „Pink“, ni „Hepi“, a nije ni „Informer“, nije ni „Alo“, nije ni „Srpski telegraf“, nisu svi ti koji vama smetaju, neki drugi, pa ne vidim da ste ga osudili. Ne verujem da ste pozvali da poštuju bilo kakav osnovni, bazični, etički koncept. To su dupli standardi i od vas, opet da kažem, nisam očekivala.
Ono što sam rekla da nemam sa kim da debatujem, pa odnosilo se, da ste bili tu, a niste bili tu, i pitanje je zašto niste bili tu, obzirom da ste me vi pozvali ovde i vi tražili izveštaj… Ja nisam ni na jedan sekund izašla odavde i nije kao da nam je preterano izazovno radno vreme ovih dana zato što počinjemo u deset, pa imamo pauzu od dva do tri, od tri do šest radimo, tako da nije baš potrebno da se izlazi iz ove sale. Potpuno je prirodno, mislim da bih bila odgovorna prema građanima da nismo izašli, da smo sedeli ovde i debatovali. Pričala sam o koleginici koja je iz poslaničke grupe koja je takođe tražila ovaj izveštaj, zvala nas ovde i izgovorila šta je izgovorila, ustala i otišla. Jel vi mislite da je to u redu? Vi ste makar ostali, svaka vam čast, da me saslušate. Sve je u redu. Hvala vam na tome.
Ja sam mislila da je to nekako, kako da vam kažem, osnova neke normalne ljudske komunikacije, ali sam ovde videla od određenih ljudi koji kažu da se bore protiv nasilja da su za jedno drugačije društvo, da to drugačije društvo i te vrednosti za njih izgledaju tako što uđete kada je vaše vreme u salu, ispričate šta želite da ispričate, kritikujete koga želite da kritikujete, na kojoj god osnovi želite da kritikujete, ugasite mikrofon, ustanete i izađete i više se nikad ne vratite. To je, je li, odgovor na bavljenje politikom. To je odgovorno prema građanima koji su vas birali. Ja ne verujem.
Što se Novaka Nedića tiče, da završim, čula sam zaista pet puta danas, ne bih vam odgovarala, trudila sam se da ne, ali vidim da ste uporni. Čak je i taj tabloid, koji je to objavio tu sliku, čak su i oni rekli – ne znamo odakle slika, ni šta je slika, ni ne znamo…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)
…da li je bio snimak, svejedno, dakle, rekli su – niti znamo kada je napravljen, niti u vezi sa čime je napravljen, niti ko je na njemu, osim Novaka Nedića i zbog čega, čak su i oni to rekli.

Tepić, bez dobacivanja.

Pošto mi dobacujete oko toga da mi nešto jesmo ili nismo uradili i da ovo jeste ili niste, samo da vam dam jednu relevantnu informaciju za građane Srbije i da apelujem takođe da se to promeni, da bi mi mogli da postupamo lakše i brže.
Što se tiče Narodnih patrola i izjave o Iliji Vuksanoviću koji je oteo zastavu „Stop femicidu“ tokom održavanja javnog okupljanja 19. maja i napao devojku koja je držala tu zastavu, samo da vam kažem da policijskim službenicima pre, za vreme i nakon održavanja navedenog javnog okupljanja nije se obratilo ni jedno lice kao oštećeni po navedenom događaju. Mi smo obavestili sada nadležno Više javno tužilaštvo u Beogradu i rekli im, zamolili ih, da sami postupaju. Ali, nije bilo prijavljeno. Niko nije prijavio to nasilje koje je počinjeno na skupu protiv nasilja.
(Predsednik: Tepić, bez dobacivanja, treći put.)
Prekinuli ste me.
Dobro, rekla sam za Novaka Nedića.
Ono što mi je važno a tiče se Aleksinog zakona, većinu stvari predviđenih Aleksinim zakonom smo mi, ako niste znali, predložili, usvojili i prošli su ovu Narodnu skupštinu. Vi možete o tome da popričate sa ženom koja je lično napisala Aleksin zakon, ja mislim da se ona zove Dragana Ćorić. Mi smo tu usvojili čitav niz odredbi u okviru izmena i dopuna Zakona o obrazovanju i ostalih, mislim da ih je bilo tri ili četiri. Jedino što je ostalo neispunjeno je dečiji ombudsman. Žao mi je, ali vi čak nemate ni informaciju, što je opet izuzetno neodgovorno sa vaše strane. Ne moram ja da kažem da li imate ili nemate pa da vi kažete – nije baš tako. Pitajte tu ženu koja je to izjavila javno, pa da znate.
Da se ne igramo sa takvim stvarima, to su osetljive i ozbiljne stvari i potpuno je neodgovorno da na takve stvari reagujemo ovako politički, poluistinama i poluinformacijama. Ali, opet, na kraju krajeva, pa i vi ste poslanik. Evo, izvolite, predložite vi, predložite zakon o dečijem ombudsmanu. Predložite vi nešto što nismo usvojili, a kažem vam, najveći deo smo usvojili iz Aleksinog zakona, ne kroz poseban zakon nego kroz izmene i dopune nekih drugih relevantnih zakona koji se toga tiču, tako da smo i to više-manje završili.
Neću trošiti više vreme da vam ponovo objašnjavam na osnovu čega sam rekla da sistem nije zakazao, zato što mislim da svaki put kada to govorim opet nekako oživljavam tu tragediju. Govorila sam o tome ja mislim najmanje tri puta u poslednja tri dana. Da li me niste slušali, da li niste bili prisutni ili vas baš briga, ili vam je samo politička floskula da me napadnete zbog toga, u redu, svejedno. Ja sam vam objasnila.
Da vam kažem, ja sam takođe rekla, kao i predsednik Aleksandar Vučić, znate šta, da u tom slučaju sistem nije zakazao, ne da sistem nikada nije zakazao, zato što svaki sistem nekada zakaže, zato što sistem čine ljudi, to sam rekla prvi dan, i zato što svaki čovek nekada zakaže, zbog objektivnih okolnosti ili se jednostavno dese neke stvari, subjektivne okolnosti u životu te osobe.
Tako da da, svaki sistem nekada zakaže. U ovom slučaju nije. To je pokazao i centar za socijalni rad, to je pokazalo obezbeđenje u školi, prisustvo MUP, kontrole da li taj čovek ima legalno naoružanje, na osnovu čega je dobio dozvolu, da li ima neki prekršaj, da li je bilo vršnjačkog nasilja, a to mi je posebno važno da danas podvučem – nije bilo vršnjačkog nasilja nad tim maloletnim monstrumom. Nije bilo. Ta druga deca ni za šta nisu kriva. Tako da i to da kažete, da je bilo, pa da neko nešto nije preduzeo. Nije bilo vršnjačkog nasilja. Divno su ga prihvatili njegovi prijatelji i drugari, a tako se sve završilo.
Ja vas molim još jednom, zaista vas molim, nemojte da vodimo političku borbu oko broja ubijenih i broja mrtvih. To nijedna zemlja ne radi, to nijedan odgovoran političar ne radi nigde na svetu zato što ljudi nisu brojevi i zato što ne mogu da se valjam sa vama u toj kaljuzi gde ja kažem – dobro, 40 ili 43, a u vaše vreme je uvek bilo 80-89 ili preko 100. To je užasno prema tim žrtvama. Molim vas da ne radimo to. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima Milorad Bojović.

Hvala, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana premijerko, uvaženi ministri, oprostićete mi što neću umeti da govorim tako prefinjenim jezikom i biranim rečima kao dame i gospoda sa one druge strane sale, što ne negujem uzvišeni i sofisticirani stil govorništva kao oni. Moje skromno mišljenje je da nema te metafore, nema te retoričke figure koja može da iskaže tugu očeva i majki, braće i sestara, dece ubijene u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i mladih u okolini Mladenovca.

Isto tako, mislim da ne treba, poput dama i gospode koji su tražili ovu sednicu, od tuge i nesreće iskivati priliku za sebičnu političku korist.

Kao i većina građana Srbije, voleo bih da je ova tema zaobišla Srbiju, da je ostala vest sa udaljenih meridijana koja zanima samo urednike koji smatraju da bezumni zločini privlače pažnju publike. Nažalost, porodice su zavijene u crno i Srbija je u šoku već 20 dana. Potreseni tugom, građani su sa pravom očekivali da ćemo temu zbog koje je ova sednica sazvana analizirati sa izuzetnim stepenom brige i smirenosti.

Naša zemlja je dovedena u jednu tešku situaciju koju je teško imenovati. Ova sednica je trebala da da odgovore, da da nove uvide, nove ishode, ali nije. Zahtev da se ova sednica održi došao je sa one druge strane.

Međutim, umesto predloga koji bi sadržao duh sveobuhvatne brige za društvo i koji je predložen iz načela čiste dobronamernosti, mi smo mogli da čujemo prekore, reči nipodaštavanja, zahteve i ultimatume. Sve što čujemo jeste jedan te isti poklič koji čujemo 11 godina – dole Vučić, dole „sendvičari“.

Dakle, umesto da se postave temelji međusobne uvaženosti, došlo je do ojačavanja grudobrana nepodnošljivosti. Umesto iskrene brige za društvo, ponuđena nam je nadmenost i za to nije odgovorna vladajuća većina. Ne postoji ni promil mogućnosti da se uspostavi dijalog razumevanja, ukoliko je jedna strana pod stalnom pretnjom i šikaniranjem, a ako druga strana u jednoj ruci drži Jevanđelje samilosti i saosećanja, a u drugoj ruci nosi bulu razdora, nosi ultimatum. Takva empatija je obmana, dame i gospodo. Takva empatija je marketinški trik i spin. To je smišljena diverzija da vlast ako prihvati jedan od zahteva bude predstavljena u javnosti kao slaba ili da bude prikazana kao bezosećajna, ukoliko se o neki od tih zahteva ogluši.

Šta može da uradi čovek koji je suočen sa ultimatumom? On ima dve mogućnosti – ili da ga odbaci ili da ga prihvati. To zna svako ko ultimatum ispostavlja. Mislim da nema nikoga u ovoj sali i da u to ne veruje ni jedan građanin Srbije da su oni koji su uspostavili ultimatum verovali da će Aleksandar Vučić i SNS i Vlada Srbije da takav ultimatum prihvate. Zašto je onda taj ultimatum ispostavljen?

Nameće se jedan logičan zaključak, da su zahtevi ispostavljeni pod pretpostavkom da će biti odbijeni, što implicira da su bili ispostavljeni kao izgovor za proteste.

Sve što smo čuli i ovde tokom četiri dana sednice i što smo čuli na ulici piše u knjigama Laša Sensena i Franka Furedija. Jedna knjiga se zove „Filozofija straha“, a od ovog Franka Furedija, britanskog sociologa „Politika straha“.

Ali, sve to piše i na još jednom mestu - u Priručniku za organizovanje nenasilnih protesta za svrgavanje vlasti, koja je objavljena na sajtu jedne ovdašnje organizacije, koja je učestvovala u svrgavanju nekoliko režima u Evropi i svetu.

Znate šta piše u tom Priručniku? Kaže – povod za proteste može biti događaj koji ima kapacitet da okupi veliki broj ljudi, samo ga pažljivo i pametno treba staviti u fokus najšire javnosti i treba ispostaviti zahteve po pravilu - ako ih prihvate kajaće se, ako ih odbiju kajaće se.

Dakle, svoj politički prosperitet oponenti vladajuće većine zasnivaju se na zastrašivanju građana parolama - ako SNS ostane na vlasti ništa neće da bude dobro, i nude im obmanu da ćemo odmah postati Finska ukoliko bi oni došli na vlast.

Međutim, nama istorija i to nedavna nudi drugačije uvide. Tokom Miloševićeve vladavine koristili su isti obrazac, tvrdili su da čim dođu na vlast Srbija će postati najbezbednija zemlja i biće najprosperitetnija zemlja. Umesto toga, Srbija je kada su došli na vlast došla nebezbednija, nego što je bila, što je stvarno bilo teško i postala je neprosperitetna u smislu - prodali smo sve što nismo trebali da prodamo, a mafija je zagospodarila Srbijom.

U to vreme oteto je i likvidirano je više ljudi nego tokom 90-ih godina i sada pazite, tvrde da je u to vreme sistem bio bolji, ali nam nisu ponudili nijedan dokaz koji to nedvosmisleno tvrdi.

Sada ne treba praviti bilijar zločina kada ih je bilo više, danas ili pre, ali ja hoću da dokažem jednu tendenciju. Ja ću govoriti samo o slučajevima koji sam pratio kao novinar i kasnije kao urednik.

U Futogu kod Novog Sada jedan čovek je 2001. godine usmrtio oca, majku, suprugu, jednog sina, a drugog sina je držao kao taoca šest sati. Niko od tadašnjih učesnika vlasti nije se zabrinuo za taj slučaj, nije izjavio saučešće, nije se uopšte interesovao šta će biti sa tim. Tadašnji ministar policije uopšte nije smatrao da treba da preuzme neku političku odgovornost.

Takođe sam pratio slučaj ubijenih gardista. Prema svedočenju oca od jednog od ubijenih ljudi rekao je da mu tadašnji predsednik Vlade nije izjavio saučešće.

Godine 2006. jedan student likvidirao je oca i majku i sada pazite to je prvi takav slučaj u Srbiji za koji se zna, ubio je oca i majku, jer je gledao jedan Holivudski film gde se dešavao jedan sličan zločin i zatim ih je raskomadao i razbacao po raznim kontejnerima u Novom Sadu. Tada se Srbija nije zgrožavala, tada nije tražena politička odgovornost. Tadašnji ministar policije opet nije smatrao da treba da se oglasi u javnosti.

Takođe sam pratio i slučaj stradalih vojnika na Pasuljanskim livadama i sada sve nije važno postavlja se pitanje šta je država kao sistem uradila posle svih ovih zločina koje sam ja pobrojao? Ništa.

Oni tvrde da sistem danas ne radi dobro. Ja ću vam dokazati nešto suprotno. Sistem nije mogao da zakaže zato što ne može da bude odgovorno celo društvo za akciju pojedinca. Kont i Dirken tvrde da društvo čine svi ljudi i sada ja pitam – da li se neko u ovoj sali oseća odgovorno za ono što je učinio Kosta Kecmanović ili što je učinio Uroš Blažić? Da li je te ljude vaspitavao i podsticao na zločin bilo ko od nas ovde? Ja mislim da nije. Isto tako smatram da za vaspitanje tih ljudi nije odgovorna ni Vlada Srbije, ni predsednik Srbije, ali isto tako smatram da nije odgovoran niko sa one strane sale, niko iz opozicije. Odgovorni su njihovi roditelji. Sve što su ti ljudi hteli da postanu, a nisu, njihova je odgovornost i sve što su postali njihov je greh.

Ne možemo danas da krivimo nikoga zato što su učinili pojedinci, ali možemo da proverimo šta smo uradili. Mere koje je Vlada donela su da se oduzmu sva nelegalna oružja, da se izvrši revizija dozvola za nošenje oružja, da se zaposli 1.200 policajaca u školama, da se odobri zapošljavanje psihologa i pedagoga i da se spusti starosna granica za počinioce. To su mere koje su najvidljivije.

Zašto mislim da ne treba verovati damama i gospodi koji sede sa one druge strane sale da imaju dobre namere, da su imali dobre namere kada su sazivali ovu sednicu? Zato što na kraju tog njihovog zahteva stoji lični interes, a Aristotel u "Nikomahova etika" da je istinska dobronamernost samo ona koja ne očekuje i ne traži nikakvu nagradu.

Oni su ovde pred nama obelodanili da traže da ministar policije podnese ostavku, da šef BIA podnese ostavku i da će to onda unaprediti sistem bezbednosti. Ja mislim da neće.

Imam neke predloge u smislu šta bi moglo da se uradi da nam se ovakve stvari ne dešavaju. Mislim da treba izmeniti neke odredbe Zakona o porodici, donetog 2005. godine, koji je od roditelja načinio robove, a decu pretvorio u bogove, koji je nastavnom osoblju oduzeo autoritet i takođe predlažem da se kao mera unapređenja Interneta, jer Internet je nemoguće zabraniti i teško je ograničiti nivo dostignutih demokratskih prava, ali mi možemo da učinimo nešto što je jako važno. Možemo da digitalizujemo sve vrednosti, sve knjige, pošto je to važno, pošto naša deca svoj život provode na mobilnom telefonu, ne treba im dopustiti da Internet uređuje šta će oni da čitaju. Mi možemo da se potrudimo kao društvo da sve što nam je važno, svaku knjigu, svaki naučni rad, svako filozofsko delo digitalizujemo u skladu sa zakonom, postavimo ga na Internet i omogućimo da ga oni na svom mobilnom telefonu pročitaju, jer znate šta? To je istraživanje pokazalo, deca ne žele da idu u biblioteke, deca ne žele da idu u čitaonice. Ova stvar je njihova biblioteka.

Zato treba da učinimo da telefon prestane da bude mesto gde se igraju nasilne igrice i gde se gledaju nasilni sadržaji kojima se niko ne bavi, nego da postane Gunternbergova galaksija onako kako ju je video Makluan, da postane Aleksandrijska biblioteka novih generacija. Na taj način, dame i gospodo, treba misliti o budućnosti.

Ne može mera naše prošlosti da bude garancija budućnosti naše dece. Ne možemo da ignorišemo da Internet postoji, da mobilni telefoni postoje, ali možemo da pomognemo da u te mobilne telefone uđe nešto što će deci pomoći da budu bolja deca i što će dovesti do podizanja nivoa opšte kulture u društvu, da bi se izbegli ovakvi događaji.

U suprotnom, mi ćemo govoriti različitim jezicima, deca će ići jednim putem, mi ćemo ići drugim putem. Lično mislim da nikakvi protesti i nikakve ulične revolucije ne mogu promeniti tu činjenicu, a Tomas Pejn mudro kaže - narod je jedini izvor suvereniteta, a narod suverenitet prenosi na izborima, a ne na ulici. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima Nenad Mitrović.