Reč ima Željko Veselinović.

Zahvaljujem.

Želeo bih da postavim pitanje ministru finansija Siniši Malom - kada će i da li će doći do povećanja minimalne zarade za drugu polovinu 2023. godine? Svedoci smo iz medija da se nekakvi pregovori između sindikata, koji su tražili 50.000 dinara, i Vlade održavaju, ali za sada nemamo nikakav odgovor dokle se stiglo sa tim.

Videli smo juče da predsednik države ponovo obećava neke helikopter pare, povećava plate, penzije. Pozdravljam to što se plate povećavaju prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ali bih želeo da pitam - šta se dešava sa onih pola miliona najsiromašnijih građana koji primaju 40.000 dinara? Da li tih pola miliona porodica može da živi sa 40.000 dinara, s obzirom da je poslednje povećanje minimalne zarade od 14,3% pojela prošlogodišnja inflacija, a da ne govorimo o ovoj inflaciji u toku ove godine u prvih šest meseci?

Ja sam juče bio u Knjaževcu, razgovarao sam sa 1.000 radnika koji štrajkuju i koji rade za 40.000 dinara, koji traže od poslodavca da im samo poveća zaradu 10%. Razgovarao sam sa ženama, sa majkama koje su plakale i koje su govorile da ne mogu od te zarade da prežive i da od te zarade ne mogu ishrane svoju decu i svoje porodice. Žalosno je da neko danas u Srbiji radi za 40.000 dinara. Voleo bih da znam po kom kriterijumu i po kom osnovu je prosečna plata u Srbiji 85.000 dinara kada znamo da četvrtina zaposlenih u Srbiji radi za minimalnu zaradu.

Ja sam neko ko je 13 godina radio u fabrici. Radio sam u „Železari Smederevo“ u pogonu i znam šta znači rad u fabrici. Nikada nisam radio za minimalac, ali potpuno razumem one ljude koji rade za 40.000 dinara i moje pitanje upravo ide u tom pravcu - kada će biti povećana minimalna zarada i za koliko će biti povećana da bismo mogli najsiromašnijim građanima Srbije i onima koji se muče kod stranih poslodavaca, koji ih maltretiraju, mobinguju, da žive pristojno od svog rada?

Hleb koji je pojeftinio i koji će pojeftiniti tri dinara ne znači nikome ništa, ne znači čak ni tim ljudima koji rade za 40.000, jer 90 dinara koje će platiti manje mesečno apsolutno ne znači ništa.

Drugo pitanje koje bih želeo da postavim ministru finansija je to da nam kaže - koliko od države novca dobijaju i zarađuju predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović i predsednica UGS „Nezavisnost“ Čedanka Andrić, s obzirom da građani Srbije moraju da znaju koliko su plaćeni oni koji navodno pregovaraju u njihovo ime, koliko novca oni zarađuju da bi pregovarali za 40.000 dinara koliko je minimalna zarada u Srbiji?

Na kraju, želeo bih da postavim pitanje Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine ili ne znam čega, na osnovu kojih kriterijuma i na osnovu koje alhemije je on došao do tih podataka da je inflacija u Srbiji ne da ne postoji, nego je smanjena? To prosto nije tačno. To je jedna laž, jedna velika neistina. Svako ko ode u prodavnicu, svako ko ode bilo šta da kupi može da vidi koliko su namirnice, koliko su te osnovne stvari za život poskupele i da ne postoji nikakva matematika da je to smanjeno.

Ljudi danas teško žive, a Tomislav Momirović se šali sa njima, dajući neke izjave koje apsolutno nemaju nikakve veze sa istinom. On se sprda sa najsiromašnijima, jer taj sa 40.000 dinara, kada ode u prodavnicu, ne može da kupi apsolutno ništa, ne može da preživi sedam dana.

Baš bih voleo da znam i da budem upoznat sa time kako se do tih podataka dolazi. Verovatno na isti način koji Republički zavod za statistiku određuje platu u Srbiji, verovatno na isti način koji se određuje da plata u Starom Gradu, na opštini Stari Grad, iznosi 150.000 dinara, da je u Beogradu 110.000 dinara i da nijedna opština u Srbiji nema manju zaradu od 60.000 dinara, što je prosto netačno i jedna velika laž. Hvala.

Imamo još jednu prijavu za reč.

Reč ima Dragoljub Acković.

Hvala, predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje nije postavljeno 80 godina, od rata pa na ovamo. Staro pitanje koje smo mi Romi pokušavali da postavimo, ali izgleda da nije imao ko da sluša. Sad se stekoše prilike i uslovi da se slušamo. Zato slušajte šta nas muči.

Romska akademska zajednica broji nekoliko stotina intelektualaca različitih provenijencija. Od 1971. godine smo se trudili, između ostalih i ja, da formiramo katedru za romologiju na nekom od univerziteta. To je bilo u staroj Jugoslaviji, čak smo i u Sloveniji pokušavali, ali ni tamo nismo uspeli. U Beogradu nekoliko puta. U Nišu nekoliko puta, ali ne.

Pitam se šta je razlog i gde romski narod, pre svega intelektualci, ali ne samo oni, da nauče nešto iz svoje istorije, kulture, jezika, ako ne na univerzitetu. Učimo o Indijancima, o kaubojima, o ne znam čemu, učimo najrazličitije stvari koje nam trebaju i ne trebaju, a o narodu sa kojim živimo nekoliko hiljada godina, mogao bih reći, skoro dve hiljade godina, ne znamo ništa. Zato sam mišljenja da akademska zajednica treba da pokrene ovo pitanje. Još jedanput ja ga ovde kao narodni poslanik postavljam, kao pitanje.

Pitanje ne znam kome da uputim zaista, da li nekom ministarstvu, da li univerzitetima, da li već bilo kome. Zašto? Zato što su 1971. godine, kada smo mi pokrenuli to pitanje, na univerzitetima u Londonu, Parizu, Pragu, Beču, Bukureštu i još nekim univerzitetima formirane katedre za romologiju. Učili su od nas. Bili smo im tamo vanredni profesori, profesori po pozivu, a ovde ništa nismo mogli da uradimo, pa molim da se o tome razmišlja.

Ima nas u ovoj zemlji osoba različitih profila koji možemo to da uradimo i mislim da bi dobro bilo da se ovo pitanje postavi i učini nešto u tom smeru.

Druga stvar o kojoj želim da kažem nekoliko reči je to da nijedno od ministarstava naših, šalim se jedno, nema sajt na romskom jeziku. Zašto?

Zašto da ne znamo šta Ministarstvo za boračka i socijalna pitanja u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Rom može da vidi, dobije i da uradi. Zato predlažem da osim Ministarstva za saobraćaj i građevinarstvo koje ima sajt od 14. maja 2019. godine na romskom jeziku se naprave i sajtovi u drugim ministarstvima, pre svega u oblasti zapošljavanja, zdravstva, socijalne politike, informisanja, u Ministarstvu za kulturu, lokalnu upravu i samoupravu, ali najpre u Ministarstvu nacionalnih manjina.

Mislim da bi to bilo korisno. Mislim da bi korisno bilo i za ovu državu i za nas Rome. A šta bi bilo korisno za nas ovde, razmišljao sam nešto i želim da iniciram ili samo naznačim. Razmišljao sam o cenzusu za ulazak u parlament, cenzusu stranaka za ulazak u parlament.

Smanjenjem cenzusa na 3% dobili smo to što smo dobili. Ja sam na Fakultetu političkih nauka učio da se partije treba ukrupnjavati i da je mnogo bolje kada su partije velike, kao što je to u Americi, kao što je to u Engleskoj, kao što je u drugim velikim zemljama. Dve, tri, pet partija pa kod nas će ih bogami biti čak i romskih jedno 12, 13. To je neozbiljno.

Ja mislim u ovom trenutku da treba da počnemo da razmišljamo da za naredne izbore uvećamo cenzus i vratimo ga na onaj kakav je bio, 5% za partije, a 7% za koalicije i da time pokušamo da kao i ostali svet radimo ono što se radi. Hvala vam.