Ali, takvu vrstu demokratije, takvu vrstu slobodnog društva, takvu vrstu vladavine prava to će građani morati da sačekaju na vas da se vratite na vlast pa ponovo da provedete reformu sudstva kakvu ste provodili 2009. godine, pa ponovo bez obzira na Ustav i garantovanu stalnost funkcije da preko noći politički smenite sve sudije, postavite svoje tužioce, pa onda, kao što je i predsednik vaše stranke, obećavao revanšizam, mi svi u zatvor, a onda će valjda bit mir i stabilnost i to je ta nova lepa, dostojanstvena, mirna, slobodna Srbija.
Kažete na početku, što mi je takođe izuzetno važno za građane, kažete – evo nas u finalu ove sednice. Da, evo nas u finalu ove sednice. Ove sednice, poštovane građanke i građani Republike Srbije, koje ne bi ni bilo da poslanici većine nisu glasali za dnevni red, zato što ni za dnevni red sednice, koju ste zahtevali, sa dnevnim redom koji ste predlagali, niste glasali.
Dakle, da nije bilo ovih ljudi ovde, poslanika većine, ne bi ni bilo ove sednice. To je demokratija. To je naša posvećenost demokratiji. To je ono gde mi mislimo da je ovo institucija, kao u svakom normalnom društvu, u kojoj treba da se razgovara na svaku temu.
Kažete – ova sednica traje nedeljama. Tako je, traje nedeljama. Ja sam ovde sedela punih pet dana, pažljivo slušala, odgovarala, raspravljala, objašnjavala, davala podatke. Neki od vas, od organizatora protesta protiv nasilja, a koji su istovremeno i narodni poslanici, čiji je posao da sede u ovoj Skupštini, koji su takođe plaćeni za to od strane svih građana Republike Srbije, a koji bi tim pre morali da prisustvuju ovim sednicama, pošto ste vi tražili ovaj dnevni red i razgovaramo o zahtevima tog protesta koji vi organizujete, se nisu udostojili da se pojave u toku tih pet dana da o tome raspravljamo. Niti da se pojave.
To je, takođe, vaša posvećenost, odnosno ne posvećenost demokratskim principima i normama.
To je, takođe, najbolji pokazatelj vašeg nepoštovanja prema ovoj državi, institucijama ove države i građanima, pre svega onim građanima koji protestuju, zato što ako niste u Skupštini, zašta vas ljudi plaćaju, što je vaše radno mesto, da razgovarate o ovim temama, a kako mislite da se ti zahtevi ispune? Kako mislite da se to reši? Na ulici, nasiljem, kao rezultat protesta protiv nasilja? Nije realno. Realno bih rekla – nije ni normalna, demokratska, civilizovana, pristojna, tolerantna Srbija koju kažete da želite i koju kažete da propagirate.
Pa, i ovaj kvorum i sve ovo što se dešavalo i juče i danas na najbolji način je pokazalo koliko vam je zaista stalo da razgovaramo o ovim stvarima.
Zahtev za smenu ministra Bratislava Gašića je jedan, koliko sam razumela, od osnovnih zahteva i vas i protesta protiv nasilja. Da li je moguće onda da juče dva puta, u dva navrata i danas u jednom navratu vi ne možete da se prikupite da bi imali kvorum?
Da li je uopšte moguće da organizatori protesta protiv nasilja ne mogu da se pojave u Skupštini da bi obezbedili kvorum da se o tome razgovara, onako kao što se to desilo juče ujutru u 10 časova, pa ponovo u 11 časova, pa danas u 10 časova? To pokazuje vaše nepoštovanje prema tim ljudima, na prvom mestu, koji svaki dan šetaju i protestuju.
To što vi ne možete da se udostojite da dođete u Skupštinu da razgovarate o ovome, to što ne samo da su poslanici većine glasali za dnevni red da bi se o ovome razgovaralo u Skupštini, zato što vi niste, nego i zato što su morali da dođu u najvećem broju, nije bilo ni dovoljno ni 30, ni 35, pa nije dovoljno ni 40 bilo poslanika većine da daju kvorum, zato što vi niste došli.
Ali, hajde što nisu došli neki od, rekla bih…
(Aleksandar Jovanović: Jel moguće?)

Drugo upozorenje za Ćutu Jovanovića.
Prekinite da dobacujete.

… onih poslanika koji su manje poznati, manje viđeni, već nisu se udostojili da dođu oni koji su organizatori protesta. Nebojša Zelenović nije bio ni u 10 časova juče, ni u 11 uveče, ali zato je došao u 12 časova na konferenciju za medije.
U 10 časova ujutru i 11 časova ujutru, izvinite molim vas.
Kada smo kod lapsusa, možda me vi najbolje razumete.
Ali, bez problema se pojavio da se slika. Ni sada ga nema, ali je spreman da blokira Gazelu i da pozove ljude da se ne pomeraju sa Gazele. Da zabrani kretanje, slobodno kretanje svim ostalim građanima, ali ne može da se udostoji da dođe na svoje radno mesto da priča o onim zahtevima koji su zahtevi sa tih protesta. To je odnos i prema institucijama i prema svim građanima Republike Srbije.
Nije jedini. Tu je bio, odnosno tu nije bio i gospodin Miketić, nije bio ni Stefan Jovanović…
(Aleksandar Jovanović: Čime se bavite.)

Prva opomena za Aleksandra Jovanovića Ćutu.

… ni Radomir Lazović, ni Siniša Kovačević.

U tišini slušajte.

Jutros…

Hoćete opet?
Hoćete opet?
(Aleksandar Jovanović: Kako odlučiš.)
Upristojite se, čoveče, u tišini slušajte.
(Aleksandar Jovanović: Čime si vi bavite, ko je bio, ko nije.)
Druga opomena za Aleksandra Jovanovića Ćutu.

… jutros ni mnogi drugi.
Dakle, poštovani građani Srbije, uredu je da kako kažu radikalizuju i zaoštravaju proteste protiv nasilja, što je nasilje samo po sebi, ali istovremeno ne mogu da se udostoje da se pojave na svom radnom mestu za koje ih plaćaju svi građani Republike Srbije, da razgovaraju u ovoj instituciji o zahtevima koji su zahtevi protesta protiv nasilja.
Dakle, možete da zabranjujete drugim ljudima da se kreću, ali ne možete da dođete u Narodnu skupštinu da razgovarate o zahtevima i da suočimo naše mišljenje i da svi građani Republike Srbije čuju tu diskusiju. Toliko o njihovoj ozbiljnosti, toliko o njihovom demokratskom potencijalu, toliko i o shvatanju demokratije. Toliko i do toga kako im je stalo da razgovaramo o tim i zahtevima i kako će se na kraju krajeva, hoće ili neće ti zahtevi ispuniti. Neće na ulici, ovde će, ako igde, ovde u Narodnoj skupštini. Tako da dođite na svoj posao.
Ja sam bila tu, vratila sam se iz Londona, nakon čitavog dana sastanaka u utorak kasno uveče …
(Radomir Lazović: Stvarno.)
(Predsednik: Radomir Lazović da ne dobacuje.)
…u sredu ujutru sam bila tu i sedeću ovde kao što sam sedela tih pet dana i koliko god bude trebalo da razgovaramo o tim stvarima, zato što ja poštujem građane Republike Srbije, poštujem ovu institucija koja je u svakom smislu iznad mene kao predstavnika izvršne vlasti, ali nedostatak kvoruma, da kažem još neke stvari koje ste juče oko tog kvoruma i koliko vam je stalo do zahteva, govorili. Juče ste rekli, odnosno jutros – ako i danas ne bude kvoruma, imaćemo odgovor na to bahaćenje. Ko se bahati? Nebojša Zelenović, pošto se nije pojavio ni juče u 10, ni juče u 11, ni danas u 10, a nije se boga pojavio ni do danas, evo 13.00 časova, ali je jedan od organizatora protesta protiv nasilja.
Nije se pojavio, poštovani građani Republike Srbije, nijedan jedini dan dok sam ja bila ovde kada smo raspravljali o izuzetno važnom Izveštaju o bezbednosnoj situaciji u Republici Srbiji nakon monstruoznih zločina, nijedan jedini dan, ali poziva na blokadu „Gazele“ i ostalih međunarodnih putnih pravaca. Dobro, jel se on bahati? Pošto se ovi ljudi ne bahate i mi se ne bahatimo, tu smo da damo legitimitet, da razgovaramo o ovome. Podsećam, da nismo, ne bi ni bilo ove sednice, pošto niko od vas nije glasao čak ni za dnevni red, a nakon toga se nije udostojio da dođe na svoje radno mesto da obezbedi kvorum, koji imate i bez nas, samo kada bi se svi pojavili.
Odlaganje sednice Skupštine Srbije, rekli ste danas, zbog nedostatka kvoruma govori da vlast beži od moralne, političke i institucionalne odgovornosti, ocenjuju predstavnici opozicije. Izvinite, ponovo da vas pitam, a zašto smo onda mi glasali za dnevni red, zašto smo onda mi omogućili ovu sednicu?
(Radomir Lazović: Koji vi?)
Mi ovde iz većine, mi kao tim, da, ovi ljudi su, još jednom kažem, u svemu iznad mene, oni su narodni poslanici, ja sam deo izvršne vlasti i odgovaram ovom domu, kako mi bežimo od moralne odgovornosti? Gde su danas ti što nas pozivaju na moralnu odgovornost, gde su? Zašto se nisu pojavili? Zašto danas nisu u sali? Zato što nije važna. Zato što danas nije važno da pričamo o ovome pred svim građanima Republike Srbije. Neki od vas, neki su se udostojili da se pojave, hvala vam na tome…
(Predsednik: Kakav problem imate vas četvoro, što vičete sve vreme?)
Možemo da razgovaramo otvoreno o zahtevima protesta koji organizujete, u Skupštini Republike Srbije. Neki su se pojavili danas, nisu bili juče, neki se ni danas nisu pojavili.
Ponovo, moralni sunovrat potpredsednika Narodne stranke gospodina Aleksića, koji je nakon toga što nam je na početku ove sednice, sredinom maja, rekao da nas baš briga za ubijenu decu, sada otišao toliko daleko da kaže da se vlast, poput dece koja su ubijena i koja se nikada neće probuditi, nije probudila ni posle 40 dana od strašnog masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu, i to danas ovde pred svim građanima Republike Srbije i ponovio. Zamislite kakva zloupotreba tragedije mrtve dece. Neshvatljivo. Mislim, nikada viđeno u političkom životu Republike Srbije. Pozivate se na mrtvu decu i poredite vlast sa tim. Vama na čast, a o vašoj časti sam vam rekla pre nekoliko nedelja šta mislim.
Dobro. Čuli smo takođe i da se propagira mržnja i nasilje, targetiraju se ljudi i preti im se. Želim kao predsednica Vlade Republike Srbije da kažem da osuđujem svaku pretnju, svaki poziv na nasilje i u tome za mene i za nas ne postoji jedna i druga strana. Oni ljudi kojima je blagorodno pretiti i zaslužili su nasilje i zaslužili su valjda da ih trpate u logore i oni kojima nikako ne sme da se preti. Ne, nikome ne sme da se preti. Ali je kao rezultat te atmosfere, samo da vidite kakva je atmosfera koja je stvorena, kao rezultat te atmosfere nekako ispade da su fizički napadnuti samo naši poslanici ili ljudi koji su dovoljno hrabri da kažu svoje mišljenje, a koje je različito od vašeg mišljenja. Fizički je napadnut Dejan Vuk Stanković, fizički je napadnut Lav Pajkić, fizički je napadnut poslanik Sveta Vujačić, poslanik Bakarec. Oni su fizički napadnuti. Pretilo se i meni, i ne samo na društvenim mrežama, to je nekako postalo zaista kao dobar dan, na to više i ne reagujem, to više niko i ne prijavljuje, toga je toliko i toliko je brutalno da ne možete protiv toga ni da se borite.
Pre neko veče su došli ljudi ispred rezidencije u kojoj živim dok sam predsednica Vlade, pa ću izaći iz nje čim ne budem predsednica Vlade, i pretili, vikali iz auta u pokretu, stali, dobacili najstrašnije uvrede. To se nekoliko dana pre toga desilo ispred oficijelne rezidencije koju koristi predsednik Aleksandar Vučić, ne živi u njoj, ali ima tamo sastanke. Isto to, ispred te kuće, došli su ljudi, izvikivali najstrašnije uvrede, pretili, ali niste mnogo o tome čuli u medijima, zato što je i to nekako potpuno postalo prirodno i mi smo valjda ljudi koji su valjda zaslužili da nas biju po ulicama, kao što je rekao jedan ugledni profesor, da nas jure, da nas udaraju, vređaju, prete i nekako u toj atmosferi nasilja ispada da ti koji se bore protiv nasilja, da je njima dozvoljeno valjda da nas biju.
Onda imate i čitav medijski spektar koji kaže – ma to se nikada nije ni desilo. Iako je čovek priveden, ovaj čovek koji je nosio lutku obešenog Aleksandra Vučića, prvo ste rekli – nije se desilo, premijerka laže, ta lutka nije ni postojala na protestu, to je opet fotomontaža. Onda su neki fer ljudi koji su učestvovali na tim protestima sami rekli – ne, desilo se, i nije lepo, i nije u redu, mi smo videli, takve stvari ne smeju da se dešavaju. Onda kada su to rekli i da kada se prijavilo sve više ljudi koji su rekli – da, video sam i ja, videla sam i ja tu lutku, e, pa to je ubačeni element. Upravo narodni poslanik koji je sada pričao 38 minuta o jednoj dobroj, pristojnoj, tolerantnoj, divnoj Srbiji je odmah izašao i rekao – to je ubačeni element, to ste vi uradili, to je Udba uradila, državna bezbednost, to je SNS sam sebi uradio, uhapsite tog čoveka, zavapio je. Uhapsimo čoveka. Sutradan se organizuju protesti kako bi se taj čovek oslobodio. Čovek priznao da je nosio taj transparent i da je nosio tu lutku, i već sutradan kažu – ma dobro, nema veze. U stvari, nije, nego morao je da prizna. Dok su oči javnosti uprte u taj slučaj, on je kao priznao zato što se plaši, ali onda je izašao pa je rekao – lagao sam, zato što se valjda sad ne plaši, jel? I tako je sve.
A ko je stvorio takvu atmosferu? Ko je stvorio, da vas pitam, atmosferu gde usred Beograda neko preti i fizički se obračunava sa Dejanom Vukom Stankovićem? Ko?
Ko je stvorio atmosferu nasilja u kome Lav Pajkić se vraća kući sa svojom devojkom i neko sa leđa kukavički uzme da ga bije? Ko je stvorio tu atmosferu da neko ide ispred nečije kuće i preti i toj osobi i toj deci? A, da ne pričam o pretnjama Aleksandru Vučiću, da ne pričam o najbrutalnijim, najogavnijim pretnjama njegovoj deci, od najmlađeg Vukana do najstarijeg Danila. Tako da, nekako mi se čini da bi se složili u tome, propagira se ta mržnja i to nasilje, da targetiraju se ljudi, da preti im se.
Želim sve da pozovem da ne rade to, zato što to nama ne treba, ali takođe i vama da kažem da je smo mi toliko pretili i tako propagirali nasilje, da su nekako ovi koji vas podržavaju se odvažili ili kao što bi taj uvaženi ili manje uvaženi profesor rekao, nego nekako samo su krenuli sa nama fizički da se obračunavaju, samo su nekako krenuli nas da jure po ulicama, samo su nekako krenuli nama da prete otvoreno, ne uvijeno, ne u oblandama, najotvorenije nama i našoj deci i pripadnicima naših porodica.
Podigli ste tu transparent, opet smo videli performans kao što sam videla performans i poslednji put kada sam bila ovde, morali ste da smislite valjda još jedan performans zato što bi valjda sednica bila neuspešan, jer dijalog sam po sebi, rasprava, razgovor nije dovoljno važan, važan vam je performans. Toliko opet o demokratiji.
Jedan od transparenata koji sam videla je – Srbi sa Kosova i Metohije niste sami. To podižete vi koji ste, i da ne ulazim mnogo u prošlost, u redu, 2001. godine pustili 1900 albanskih terorista iz zatvora, većina njih tačno dve godine kasnije počinila pogrom, vi kažete Srbima – nisu sami. Godine 2004. pogrom zapaljeni, zauvek uništeni spomenici kulture, ali blago od neprocenjive kulturne, verske istorijske vrednosti za naš narod, ne samo na Kosovu i Metohiji nego za naš narod u celini, crkve, manastiri, proterano 4000 ljudi, ubijeno preko 30. Prstom mrdnuli niste, ali evo danas ste se setili da podignete A4 papir i da kažete Srbiji na Kosovu i Metohiji – niste sami.
Godine 2008. jednostrano proglašenje nezavisnosti, tadašnji predsednik pobegao iz zemlje, vi svi ostali, napisali i poslali jedno saopštenje za štampu i toliko o tome i danas im kažete – Srbi, niste sami. Godine 2010. upravo ovi što drže taj transparent – Srbi nisu sami, iz te stranke, tog čoveka postavili ono pitanje Međunarodnom sudu pravde, dali alibi Prištini i svima onima koji su nakon toga priznali jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Republike Kosovo, zašto su zaslužili ili on, čitam naslovnu stranu – Hvala, Vuče, oni drže transparent – Srbi niste sami. Ne, nego ste vi sa njima.
(Tatjana Manojlović: Naravno, da nisu sami.)
Pa, ti Srbi samo žele da vi nikada ne budete uz njih…

Bez dobacivanja, Manojlović.