Pet minuta prošlo.
Reč ima Vesna Ivković. Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje postavljam ministarki zdravlja, a ono glasi – da li se planira izgradnja Zavoda za javno zdravlje u Smederevu?

Pitanje se odnosi i na zdravstvenu ustanovu koja se bavi javnim zdravljem, značajne oblasti medicine koja se bavi obezbeđivanjem zdravstvene dobrobiti i za celokupno stanovništvo primenom multidisciplinarnog pristupa.

Svetska zdravstvena organizacija je javno zdravlje definisala kao veštinu i naučni pristup u sprečavanju bolesti i produžavanju životnog veka i promociju zdravlja putem organizovanih napora društva.

Naše zdravstveno zakonodavstvo uredilo je načelo i organizaciju zaštite javnog zdravlja, a u sistemu institucija nalaze i zavodi za javno zdravlje. U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti navedeno je taksativno koji su sve zadaci ovog tipa zdravstvene ustanove. Zavod za javno zdravlje, između ostalog vrši mikrobiološke, parazitološke, serološke, fizičko-hemijske, hemijske i toksikološke preglede ispitivanja u vezi sa dijagnostikom zaraznih i ne zaraznih bolesti, proizvodnjom i prometom životinjskih namirnica, kao i pregledom ispitivanja vode, vazduha, buke, zemljišta, otpada i predmeta opšte upotrebe. Zavod može obavljati i poslove i dezinsekcije i deratizacije, ako na području za koje je osnova ne postoji ustanova u javnoj svojini koja obavlja te poslove.

Cilj javnog zdravlja je produženje života, te se u tom smislu kroz organizovane napore zajednice za zaštitu životne sredine razvijaju zdravstvene aktivnosti na sprečavanju bolesti i to unapređenjem fizičkog i mentalnog zdravlja, kroz kontrolu infekcija u zajednici, edukaciju o ličnoj higijeni, razvojem socijalnih mehanizama i drugo.

Ukratko, javni zdravlje je nauka i praksa zaštite u unapređenju zdravlja u lokalnoj zajednici putem preventivne medicine, zdravstvenog vaspitanja, kontrole zaraznih bolesti, sanitarnog nadzora i praćenje ekoloških hazata.

Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nesposobnosti. Zdravo stanovništvo je neophodno za postizanje strateških, socijalnih i ekonomskih ciljeva svakog društva i države i zato su brojne akcije u oblasti javnog zdravlja, kolektivni napor od strane zajednice, odnosno države, usmeren ka pojačavanju kontrole nad determinantama zdravlja, kao i njegovog unapređenja.

Zato svaka, pa i naša država nalazi svoj interes u oblasti javnog zdravlja i maksimalno pruža podršku za unapređenje ove oblasti. Prethodnih godina u toku pandemije virusom Kovid – 19 uvideli smo koji je značaj ovog tipa zdravstvenih ustanova, a sve je veća procena koja već kruži kako će svet biti suočen sa sve više epidemija, pa i pandemija, te je otuda i povećana potreba za ovakvim vidom zdravstvene zaštite, odnosno za ustanovama kakvi su zavodi za javno zdravlje.

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, članom 101. definisano je da Zavod za javno zdravlje osniva Republika Srbija, a na teritoriji autonomne pokrajine autonomna pokrajina.

Definisano je da je Zavod zdravstvena ustanova koja se osniva za više jedinica lokalne samouprave za teritoriju grada autonomne pokrajine, kao i za teritoriju Republike Srbije, u skladu sa planom mreže.

Kako dolazim iz grada Smedereva, želela bih da ukažem na činjenicu da je planom mreže iz ranijih godina Smederevo bilo planirano za izgradnju ove ustanove, a ima dosta razloga za to da Smederevo dobije Zavod za javno zdravlje za opštine ovog okruga.

Grad Smederevo je središte Podunavskog okruga, grad koji je postao ne samo značajan privredni centar, već i jedna od važnih turističkih destinacija na Dunavu, kao međunarodnoj reci. Sve je više ugostiteljskih i drugih objekata koji imaju potrebu i zakonsku obavezu da obavljaju sanitarne i druge neophodne preglede u Zavodu za javno zdravlje, što se za sada radi u Zavodu za javno zdravlje u Požarevcu, koji pokriva teritorije dva okruga Braničevskog i Ponudavskog.

Napominjem da je Podunavski okrug jedan od retkih koji nema zavod za javno zdravlje. Velika je važnost ovakve zdravstvene ustanove za ceo Podunavski region koji je jedan od retkih regiona u Republici Srbiji, koji nema Zavod za javno zdravlje, a kome gravitira preko 200 hiljada stanovnika.

Treba imati u vidu i činjenicu da zavodi najveći deo svojih potreba finansiraju sami, vršeći veliki broj zdravstvenih usluga, tako da i u tom smislu postoji finansijski benefit za lokalne samouprave, za čiju teritoriju se zavod osniva. U ovom slučaju, to su osim Smedereva i opština Velika Plana i Smederevska Palanka.

Iz svih navedenih razloga, želim da postavim pitanje Ministarstvu zdravlja, imajući u vidu da je ranijim planom zdravstvenih ustanova planirano osnivanje i izgradnja Zavoda za javno zdravlje u Smederevu, kako bi stanovništvu ovog okruga bile dostupnije ove usluge ove ustanove, da li Ministarstvo planira u skorije vreme i da li može da realizuje ovaj projekat? Hvala.

Miodrag Linta, izvolite.

Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre sedam dana 20. juna obeležen je Svetski dan izbeglica, ali nažalost posle toliko godina od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije nije rešeno ključno pitanje integracije jednog dela tih građana Srbije, a to je pitanje snovanja.

U Srbiji i dalje živi više od 12 hiljada prognanih porodica koje su podstanari ili žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka od 21. veku. Takođe, imamo značajan broj porodica interno naseljenih lica sa KIM-a koji takođe nisu rešili svoje stambeno pitanje.

Premijerka Brnabić je 11. marta prošle godine primila na sastanak u Vladi delegaciju Odbora za rešavanje stambenog pitanja prognanih porodica i mene i na kraju sastanka je rekla dve ključne stvari - da će Vlada obezbediti krov nad glavom svakoj prognanoj porodici i da sredstva nisu i ne smeju biti problem.

U međuvremenu sam poslao nekoliko pisama premijerki Brnabić sa apelom i molbom da se što pre krene u realizaciju dogovora koji je postignut na tom sastanku 11. marta prošle godine u Vladi.

Moje pitanje Premijerki Brnabić jeste - kada će Vlada usvojiti program rešavanja stambenog pitanja navedenih 12 hiljada prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BIH-a i kada će obezbediti zajedno sa gradom Beogradom, gradom Novim Sadom i nizom drugih lokalnih samouprava lokacije i infrastrukturu za izgradnju stanova i kada će obezbediti sredstva za dodelu paketa, građevinskog materijala da jedan deo porodica završi svoje kuće, da se kupe seoska imanja i da se kupe montažne kuće?

Drugo pitanje upućujem ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja gospodinu Selakoviću. Ja sam uputio jedno pismo gospodinu Selakoviću vezano za više od dve hiljade prognanih porodica, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija, stranih Vlada i te porodice u tim stanovima žive dugi niz godina, deset, petnaest, dvadeset i više godina, ali nažalost i dalje nemaju pravo otkupa tih stanova. Radi se više od 1.200 prognanih porodica u pedesetak opština i gradova, čiji su stanovi obezbeđeni u tzv. socijalno stanovanje u zaštitnim uslovima. Zatim, 530 prognanih porodica i drugih porodica u sedam lokalnih samouprava čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Italijanske vlade i koji su se uselili u te stanove 2008. godine. Radi se o 300 prognanih porodica, odnosno porodica ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca, čiji su stanovi sagrađeni sredstvima Japanske vlade i manjim delom iz budžeta i imamo 52 ratna vojna invalida ili porodica poginulih boraca koji žive u Zemunskom naselju Kamendin.

Februara ove godine, i to je moja pohvala Ministru Selakoviću, doneto je rešenje o osnivanju radne grupe za izmenu i dopunu Zakona o izbeglicama. Moje pitanje gospodinu Selakoviću - kada će radna grupa da završi svoj rad, da napravi finalni nacrt sa izmenama dopuna Zakona o izbeglicama da ovih više od dve hiljade prognanih porodica tim mojim Zakonom o izbeglicama dobiju pravo otkupa svojih stanova, jer je samo u slučaju vlasništva nad tim stanovima oni su trajno integrisani u Srbiji?

Takođe, kroz ove izmene i dopune Zakona o izbeglicama moj apel ministru Selakoviću da se omogući da hiljadu prognanih porodica koje su proterane sa područja Federacije BiH, sa područja Hrvatske, a nisu se formalno pravno prijavili i nemaju formalno pravni status izbeglog lica i Komesarijat za izbeglice i migracije ih sprečava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, da se kroz zakon i tim porodicama omogući da reše pitanje stanovanja i kada će taj nacrt biti poslat na Vladu da ga usvoji u formi predloga i pošalje u skupštinsku proceduru?

Sledeće pitanje takođe ministru Selakoviću. Uputio sam mu takođe jedno pismo vezano za izmene i dopune Zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih lica rata i članova njihovih porodica, da je došlo krajnje vreme da sa svim pripadnicima vojske, policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su se hrabro, časno i pošteno borili za svoj narod i državu i zaslužuju nakon toliko godina od završetka rata da budu priznati, da bude priznata njihova pravedna borba, da se tim izmenama i dopunama zakona omogući institut dva kvalifikovana svedoka za jedan deo krajiških boraca koji nemaju validne dokumente zbog dobro poznatih razloga, odnosno zbog niza zločinačkih akcija hrvatske vojske i policije, da se prizna status civilnog invalida rata jednom delu krajiških civila, jer je njihova invalidnina ukinuta nakon nestanka savezne države.

Sledeće pitanje ministru Vesiću, veoma kratko, završavam. Javio mi se veliki broj porodica koje su sagradile svoje kuće, a nemaju pravo na priključak struje zato što nije završen proces legalizacije. Apel ministru Vesiću da u što kraćem vremenskom roku se nađe rešenje da više od dve hiljade porodica koji sada žive u mraku da im se omogući privremeni priključak struje…

(Predsednik: Hvala vam.)

… dok konačno se ne reši pitanje legalizacije. Hvala.