Hvala na podršci i hvala i na ovome što ste rekli.
Međutim, mislim da stvari moramo sagledati onakvim kakve jesu, a nisu sjajne, jer dok vi govorite o tome traje stvaranje medijske slike koja nema veze sa onim što ste vi videli svojim očima ovde u sali. Znači, ovog momenta dok ovo govorite i dok govorite kako sam govorio nekoliko puta i nijednom se nije desilo da je prošlo bez dobacivanja, novinari medija koji podržavaju opoziciju ili taj deo opozicije postavljaju pitanje - kako ja doprinosim raspravi u parlamentu i da li je moj nastup adekvatan itd? Dakle, oni meni dobacuju, oni mene vređaju, ali moj nastup nije adekvatan. To je slika koja se stvara.
E, sada želim da se vratim na početak nečega što mislim da imamo i sada, a obeležilo je prethodni saziv i mene je iskreno rečeno šokiralo. Na dva Odbora skupštinska, dva poslanika ta grupa nije tu više, nisu bitni, nisu bitna ni imena, ali mogu da ih kažem, su prišla poslanicima Srpske napredne stranke i rekla, citiram: „Ja vas mrzim“, bez ikakvog povoda, bez ikakvog poziva, bez ikakvog razloga, dakle nije ni počela sednica ti ljudi nisu ništa ni rekli. Dakle, ni na koji način nisu izazvali takvu reakciju, sada zamislite da vam priđe čovek ovako i kaže – ja tebe mrzim. Prvo, zašto me mrziš? Šta sam ti ja uradio?
Drugo, koliko je to otišlo daleko da to više ne treba ni da se na neki način, valjda čovek ako ima takvo osećanje treba da ga suzbije u sebi da bi bio normalan, da bi živeo, da to negativno osećanje ne napravi njemu problem ako hoćete zdravstveni, ako ništa drugo, jer to nije dobro tu negativnu atmosferu koju praviš spolja da guraš i u sebe.
Međutim, to je tako bilo u dva navrata, dakle, ne jednom, u dva navrata priđu i kažu – ja vas mrzim. Ako je nekome to početna premisa kada je u pitanju rad u Skupštini, ono teško možete da dođete do ovoga o čemu pričate, jako teško.
Sa druge strane, imamo problem što određeni ljudi sa jedne strane traže poštovanje, ali sa druge strane pokazuju da nepoštuju nikoga.
Dakle, ja nemam nikakav problem da pokažem i to je i bila situacija u prethodnom sazivu gde je bilo, pa ne znam, dosta je bilo ozbiljnih rasprava sa poslanicima opozicije koji su ozbiljno raspravljali i koji su iznosili neke političke argumente. Na kraju krajeva ja to i želim. Ja nemam razlog niti mi imamo razlog da bežimo od sučeljavanja političkim argumentima, jer mi imamo argumente na svojoj strani sve, ekonomske, ove, one, koje god postavite parametre. Zato se izgleda i beži od toga, da se ne razgovara o tome, nego ćemo da urlamo kada Milenko govori, da izmišljamo, lupetamo, vređamo, pa da vidimo da li će da se upeca, pa ako se ne upeca, pa nema veze mi ćemo opet da napišemo Milenko je vređao poslanike opozicije itd.
Šta god bilo mi ćemo to da pišemo, jer, zašto? Zato što je važno napraviti takvu sliku, jer nije problem poslanik koji se zaleće i preskače klupu da se bije sa mnom dva puta to uradi u prethodnom mandatu, dva puta to uradi u prethodnom mandatu, jer nije u stanju da izdrži kritiku, on je u stanju da vređa, a nije u stanju da izdrži kada mu se odgovori.
Pa čekaj zašto ulaziš u to? I onda preskače klupu zaleće se ovde. Ali, šta onda imate kao reakciju, ne to da je neko povredio dostojanstvo Skupštine, ne to da se neko ponašao neprimereno, ne to da se neko ponašao nenormalno, ako hoćete, ne to da neko nije u stanju da se iskontroliše, nije u stanju da kontroliše sebe, ali hoće da kontroliše državu, nego imate situaciju, aha, Milinko se uplašio pa je sedeo sve vreme i od toga pravimo temu - da li se Milenko uplašio ili da li se Milenko nije uplašio?
Pa onda dobije sve moguće emisije, pa intervju da objasni kako je to normalno. Isto je tako bilo i sa onim šamaranjem tu u holu, na izlazu. Niko da kaže – ljudi, nije normalno da odrasli ljudi tako razgovaraju, da pretiš čoveku šamaranjem. Ne, nego dobije emisije da kaže – taj Jovanov, on je nepodnošljiv toliko da ja nemam šta drugo nego da ga šamaram, a onda dođu drugi pa kažu – jeste, taj je čovek tako miran, verovatno je imao razloga da ga šamara.
Sada vas ja pitam suštinski šta je razlika? Znači, suštinski. Naravno, razlika je velika ako pogledate ono što ću reći, ali suštinski u čemu je razlika da dođemo do ovoga da neko kaže – pa dobro, toliko je dosadan da je morao neko da ga ubije više, da ga ućutka, da završimo sa tim. Ne mene, nekog aktivistu SNS, zvone mi na vrata, ulaze mi u ulaz.
Ljudi, jeste li svesni gde mi idemo i u kom pravcu mi idemo? Neko sve vreme to pravda. Neko sve vreme od toga pravi šale. Novinarke su udarene u glavu – ha, ha, ha. Smešno je što snimali devojke na ulici, to je jako smešno.
Problem je što sam rekao da je to neonacizam. Izvinite, kako se to zove? Jel ima neki drugi izraz? Ja ne znam za drugi. U političkom smislu ja ne znam za drugi. Ja ne znam da je to iko radio, obeležavao vrata stana ljudima koji su iz druge političke opcije osim nacista i ovih sada koji su to u Kikindi uradili juče. Evo videćemo, nadam se da će istraga da pokaže šta je i da konačno dođemo do toga da vidimo. Prošli put kada su to radili policija privede, nisu to radili, pisali su neke grafite, policija ih privede i ispadne da nisu ni iz Kikinde, nego iz Zemuna i to ovako podebeo dosije, pokušaj ubistva, trgovina drogom itd. Dva lika. I to je to.
(Slavica Radovanović: Odakle vam dosije?)
I sada možete da čujete, nije problem što su oni radili to, nego je problem, znaš, a odakle dosije, a odakle ovo, odakle ono. Znači, nije problem to što neko pravi haos u društvu, nije problem što vas neko proganja, nije problem što vas neko targetira, nije problem to što vas neko obeležava, nije problem to što vas neko u medijskom smislu teroriše, nije problem u tome što se radi medijska priprema za fizičku eliminaciju Aleksandra Vučića i njegove porodice. Profesor Vuletić je o tome govorio pre neki dan, da je potpuno identična situacija sa onim što se dešavalo u medijima kada je u pitanju Zoran Đinđić. Potpuno identična. Nisam to ja rekao. Evo, u medijima čovek rekao da kada usledi egzekucija svi kažu – pa dobro, sa kim je bio to je tako. I zato su vam tu sada ti performansi kojima ste danas prisustvovali i vi i ja, jer to mora tako da se nalepi da posledica bude – pa dobro, logično, šta sad, šta se sad kao čudimo. Imate situaciju da su to ljudi koji su ovde citirali Velju nevolju, njegovo svedočenje i sve ostalo, uveli u parlament to i šta sad neko će sledeći uzeti da čita, ne znam, odbranu Zvezdana Jovanovića ili Legije ili ovog ili onog i šta ćemo onda da kažemo, jer jednom kada krenete u tom pravcu pa svačija odbrana je legitimna onda.
Mi ne pričamo o pravosnažnim sudskim presudama pa da kažemo - na osnovu pravosnažne sudske presude utvrđeno je to, to i to. Mi pričamo o tome da je neko ko je okrivljeni u nekom postupku za sebe rekao da nije kriv nego je rekao da je kriv neko drugi. Pa ne, nego će da kaže – e, ja sam kriv, idem doživotno u zatvor. Evo tome svedočimo.
Tako da, ja se vama zahvaljujem na podršci, još jednom kažem, drago mi je da ste to i vi istakli, da je ta pružena ruka buduće predsednice Skupštine izuzetno važna činjenica koju niko naravno nije zabeležio, baš ih briga, nije to tema, jer ne treba takav diskurs praviti, ne treba takvu priču o Skupštini praviti. Treba praviti da je haos, da ne može da se živi, da ne može da se radi.
Inače bih zamolio samo kamera da snimi sa one strane koliko ih je u sali, da vidite koliko im je stalo. Kad kažu – oteli ste nam mandate, pa šta će vam mandati?
(Borislav Novaković: Jesi li ti u režiji?)
Pa šta će vam mandati?
Vi ne pratite sednicu od početka. To vam je radio vaš poslanik iza vas.
Kolega Novakoviću, to je radio poslanik iza vas i rekao – molim režisera da sada uveliča, hvala, uveličao je. Nekoliko puta. Obratite se njemu pa se dogovorite ko šta režira. Ne znam šta vam je problem da se snimi.
(Borislav Novaković: Nikakav problem. Evo ja sedim.)
Evo ja kažem da vas je četvoro u sali od koliko ima kartica. Svaka vam čast. Sve je u redu. Dva sata je vreme da se ručka.
U svakom slučaju, ono što je bitno je da ćemo se truditi zaista i u nama ćete tu imati saveznika i partnera da na jedan drugačiji način Skupština funkcioniše. Nažalost, mislim da je i za to potrebno dve strane, kao i za tango što je potrebno dvoje, tako i za pristojnu raspravu je potrebno dvoje, jer bez obzira na sve teško je ponekad kada ste izloženi i medijskom satanizovanju i uživo ovde i vređanju i dobacivanju i svemu, uvek ostati pribrani, uvek ostati onako hladni. Voleo bih da je moguće. Verovatno da nije, ali u svakom slučaju, evo, nadam se da će ovaj saziv pokazati drugačije, a daje mi nadu činjenica da je predsednica buduća pružila ruku, a videćemo šta će sa tom rukom da rade, da li će da je prihvate ili ne. Plašim se da će odgovor biti negativan. Hvala.