Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je narodni poslanik imao potrebu da me prozove u nekom negativnom kontekstu, dozvolite mi samo da iznesem nekoliko impresija o njegovom govoru, odnosno o stavovima koje je izneo o ovoj deklaraciji.
Mi se u 2024. godini suočavamo sa jednom vrstom hajke protiv predsednika Aleksandra Vučića, protiv Vlade Republike Srbije, protiv većine u Narodnoj skupštini koja će da glasa za ovu deklaraciju i ta hajka je slična onoj hajci koja je vođena, a i dan danas se vodi protiv jednog dokumenta SANU, koji se obično u javnosti označava kao memorandum SANU.
Taj dokument je prvi put objavljen, odnosno ugledao je svetlost dana tako što su ga objavile „Večernje novosti“ negde u jesen 1986. godine, ali ga nisu objavile pod njegovim punim nazivom. Pun naziv tog dokumenta je Memorandum SANU – nacrt ili radni tekst.
Skupština SANU, sticajem okolnosti, nikada nije usvojila taj dokument. Međutim, to je manje važno. To je jedan formalni momenat. Ono što je mnogo važnije to je da su Memorandum SANU iz 1986. godine, odnosno nacrt tog memoranduma pisali najumniji Srbi tog vremena, od kojih su neki i danas živi. Pisali su ga Vasilije Krestić, Dušan Kanazir, Dobrica Ćosić, Dejan Medaković. Ne znam da li vam znače nešto ta imena?
Krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina i sve do dan danas svi oni koji mrze ili ne vole Srbiju ili srpski narod uvek, po pravilu, kažu Memorandum SANU je program Velike Srbije i to se odnosi i na ovu deklaraciju koju ćemo mi ovih dana da usvojimo sa vama ili bez vas.
Sada, u čemu je sličnost? O tom Memorandumu SANU iz 1986. godine ja sam čuo svakojake neistine, da je ona velikosrpski dokument, da je ona bila priprema koja je pisana za Slobodana Miloševića kako bi otpočeo ratove, da je to jedan genocidni dokument koji poziva na istrebljenje nesrpskih naroda u bivšoj Jugoslaviji itd.
Međutim, sve to što je rečeno o tom dokumentu je neistina i ljudi koji su o tom dokumentu pričali ga, po pravilu, nisu ni pročitali. Ja do dan danas nisam čuo šta u tom Memorandumu SANU nije tačno. Ja mislim da je sve tačno. Taj memorandum ima dva dela – dijagnozu političkog i ekonomskog stanja tadašnje Socijalističke Jugoslavije, a na drugoj strani predloge rešenja. Ni u jednom redu, ni u jednoj rečenici se ne poziva ni na kakvu mržnju, ni na kakvo etničko čišćenje, ni na kakvu Veliku Srbiju, ni na kakvo rušenje Jugoslavije. Poziva se na rešavanje gorućih političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih problema sa kojima se suočavala tadašnja socijalistička Jugoslavija i tadašnja Socijalistička Republika Srbija i srpski narod u toj Socijalističkoj Jugoslaviji.
Tako vam je gospodine Pavićeviću i sa ovom deklaracijom koju, čini mi se, iako ste vi pokušali da stvorite utisak da ste je detaljno čitali, čini mi se da je niste baš dovoljno detaljno čitali. Nema nikakvog poziva na mržnju, nema nikakvog poziva na etničko čišćenje, nema ničega što bi predstavljalo pretnju drugim narodima ili drugim državama.
Kao što vam je danas lepo rekla predsednica Narodne skupštine i kao što vam je do sada mnogo puta rekao i predsednik Republike Aleksandar Vučić i predsednik Vlade gospodin Vučević, ova deklaracija, između ostalog, poziva na mir, stabilnost. Ova deklaracija predstavlja jednu ispruženu ruku Srbije i srpskog naroda državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije i narodima koji su nekada zajedno sa nama živeli u toj Jugoslaviji.
Međutim, šta je vaš problem, odnosno šta je problem tog dela intelektualne ili nazovi intelektualne elite kojoj vi pripadate? Vi pripadate onom delu elite ili kvazielite u Srbiji koja svako pominjanje Srbije, srpstva, srpskog ujedinjenja, srpske sloge doživljava kao projekat stvaranja velike Srbije. Vi spadate u red onih ljudi koji imaju potrebu da svoje evropejstvo, svoju kulturu, svoje obrazovanje, svoju načitanost, svoj mondijalizam dokazujete time ko će od vas biti veći autošovinista. To ste pokazali i u ovoj svojoj poslednjoj rečenici.
Ja zaista ne želim da me iko pogrešno shvati ili da me pogrešno protumači, ali ne razumem zašto svi vi koji sebe smatrate demokratama, filantropima, protivnicima velike Srbije, protivnicima srpske sloge stalno imate potrebu da se nekome dokazujete, da se nekome pravdate i onda u poslednjih nekoliko godina, to vam je valjda nametnuto od nekoga kao neka vrsta narativa, stalno imate potrebu da spominjete tu Srebrenicu.
Sada mi treba po milion puta, po dva miliona puta da kažemo – žao nam je zbog zločina koji se desio u Srebrenici, žao nam je zbog onoga što se tamo desilo u julu 1995. godine, ali to vama nije dovoljno, ni kada se ponovi milion puta, ni dva miliona puta, ni pet miliona puta, nikada vama nije dovoljno. Zato što je to što se desilo u Srebrenici u julu 1995. godine maslinova grančica sa kojom vi pokušavate da sakrijete da ustvari vama uopšte nije stalo do interesa Srbije, do interesa Republike Srpske i do interesa srpskog naroda.
Ja sam pokušao neki dan i sve vreme ste mi dobacivali da objasnim da se Srebrenica nije desila baš tek tako. Maločas je jedan vaš kolega, a neću da kažem šta mu je Tomislav Nikolić svojevremeno rekao, kada je imao tako jedan histeričan i agresivan napad u Narodnoj skupštini, šta veterinari rade u takvim situacijama.
(Aleksandar Jovanović: Vređaj slobodno. Šta se plašiš?)
Ne plašim se, nego neću da skrenem sa teme.
Da biste bili krajnje intelektualno pošteni, onda morate da objasnite građanima Srbije, ali morate da budete pošteni i prema samima sebi, pa da kažete da ono što se desilo u Srebrenici, nije se baš desilo tek tako.
Vaš kolega, koji sedi u ovoj žutoj košulji tu pored vas, spominjao je kako je jedanput Zoran Đinđić u Narodnoj skupštini, mada se ja ne sećam da je Zoran Đinđić to ikada rekao, a inače gospodin u žutoj košulji u to vreme nije ni bio član DS, on je postao član DS tek nakon smrti Zorana Đinđića, isto kao i Dragan Đilas i on o političkom delu Zorana Đinđića zna jako malo, ali spominjao je nekakvu „Crnu legiju“, spominjao je Antu Pavelića itd.
Na tom prostoru istočne Bosne 1941. i 1942. godine ta „Crna legija počinila je toliko monstruozne zločine da su Nemci tražili od tog istog Ante Pavelića da obustavi akciju ubijanja Srba u istočnoj Bosni, pa se onda desila 1991. godina kada je odavde iz Beograda poslata poruka bosansko-hercegovačkim muslimanima – nemojte da izlazite iz Jugoslavije, nemate potrebu za tim, u Jugoslaviji su muslimani jedini na svetu, kao verska grupa, priznati kao nacija. Ni jedno pravo im nije bilo uskraćeno. Ponuđeno je predstavnicima muslimana koji su došli u Beograd, između ostalog, da muslimanski mladići iz BiH ne moraju da odlaze na odsluženje JNA van BiH. Bilo je pokušaja da se BiH zadrži u Jugoslaviji. Međutim, krenulo se putem otcepljenja.
Šta ste mogli da očekujete od srpskog naroda u BiH, koji je preživeo genocid u Drugom svetskom ratu, posle referenduma u kome Srbi nisu hteli da učestvuju, nego strah, a iz straha je nastao otpor. Republika Srpska nije nastala kao genocidna tvorevina. Ona je nastala kao otpor srpskog naroda ponovnom pokušaju genocida nad njim koji je pokušan da se izvede, a nažalost je delimično uspeo u periodu od 1992. do 1995. godine. Zašto vam to govorim? U taj kontekst morate da smestite i događaje iz jula 1995. godine u Srebrenici koje svaki razuman čovek osuđuje, ali jedan veliki engleski istoričar je rekao – jedna činjenica izdvojena iz mora drugih činjenica je čudovište. To vi radite. Vi ste jednu činjenicu – zločin u Srebrenici koji se desio u julu 1995. godine, ma kako ga kvalifikovali, neko ga kvalifikuje kao genocid, neko ga kvalifikuje kao ratni zločin, ali vi ste ga istrgli iz konteksta.
Vi ne kažete šta je bilo na tim prostorima 1941, 1942. godine, šta su radili Pavelićev poverenik za BiH Jure Francetić i njegov zamenik Rafael Boban u Srebrenici, u Bratuncu. Izbili su na Drinu u aprilu 1942. godine i Francetić šalje 10. aprila 1942. godine Anti Paveliću u Zagreb čuturicu sa vodom iz Drine i kaže – poglavniče, hrvatska vojska izbila je na istočnu granicu domovine. Izbila je tako što su popalili apsolutno sva srpska sela u istočnom Podrinju, decu su nabijali na bajonet. To je radio Naser Orić 1992, 1993. godine.
Međutim, sve ste to zaboravili, ako ste to ikada i znali, i onda ste se uhvatili Srebrenice i svako se uhvati Srebrenice ko pokušava da dokaže da je veliki evropejac, da je veliki demokrata i mora hiljadu puta da ponovi da smo mi genocidni i da se desilo nešto što se nikada u istoriji nije desilo da bi time dokazao, šta, da pripadate nekom demokratskom klubu, da pripadate civilizovan delu sveta ili kako vole da kažu ovi iz hrvatske Vlade – da ste na pravoj strani istorije.
Stalno imate potrebu da ovde među nama Srbima tražite neke genocidne ljude, neke tajno velikosrbe, čak i fašiste. Ni to vam nije strano. Tražite fašiste među u narodu koji je najviše stradao od fašizma. Pored Rusa, Poljaka i Jevreja, to su Srbi. Ja vidim da vi u ovoj deklaraciji, kao što su neki u Memorandumu SANU tražili jedno slovo, jednu reč za koju da se uhvate i da kažu – evo ga, Aleksandar Vučić, prerušeni radikal, kroz ovu deklaraciju hoće da stvori veliku Srbiju.
Da vam kažem nešto, gospodine Pavićeviću. I vama i nekima koji su ovih dana pričali o velikoj Srbiji, ta velika Srbija nikad nije postojala, a stalno se narodi na Balkanu plaše velikom Srbijom. Kao što je Karl Marks rekao svojevremeno - bauk kruži Evropom, bauk komunizma. E, tako Balkanom kruži bauk velike Srbije.
Ali, da vam kažem. Velika Srbija nikada nije postojala, ali je i te kako postojala velika Hrvatska, od 1941. do 1945. godine, postojala je velika Albanija, od 1941. do 1944-1945. godine, postojala je velika Bugarska, od 1941. do 1944. godine.
(Aleksandar Jovanović: Ovo nije normalno.)
Da, da, ništa vama nije normalno zato što vi o tome pojma nemate.
I u sve te tri nazovi velike države, Srbi su masovno stradali.
Zbog toga se donosi ova Deklaracija, da bi se Srbi konačno, vi kažete i to mi spočitavate, da gledaju na svet svojim očima, a čijim očima da gledaju? Tuđim? Nekim stranim? Pa, da gledamo svojim očima i da razmišljamo svojom glavom, da vodimo računa o svojim interesima.
Šta je naš interes u ovom trenutku? Da sačuvamo mir, stabilnost u Srbiji i da obezbedimo njen ekonomski razvoj, kao i da ne dozvolimo da bilo ko uvuče Srbiju i srpski narod u bilo koji svetski sukob. Od Srba, pa i od vas koji ste takođe Srbi, ne zavisi ni kada će prestati rat u Ukrajini, ni kada će prestati ubijanje u Gazi, ni kada će prestati ovo ludilo koje se dešava u svetu. Ali, od nas i te kako zavisi da li ćemo sačuvati našu jedinu Srbiju, da li ćemo sačuvati u njoj mir i stabilnost i da li ćemo u ovim teškim i preteškim vremenima uspeti da obezbedimo njen daljni ekonomski razvoj.
Ako u tome uspemo, biće više novca za ono što su pričale neke vaše kolege, i za zdravstvo i za školstvo i za poljoprivredu i za sve druge građane koji žive u Republici Srbiji.
Dakle, nemojte da tražite u ovom dobronamernom, u ovom ljudskom dokumentu, u ovom hrišćanskom dokumentu bilo šta ružno, bilo šta negativno. Nema u njemu nikakve mržnje.
Na kraju krajeva, vi zaboravljate da je tom Saboru prisustvovala i Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Porfirije. Ako mi nađete posle patrijarha Pavla čoveka koji je više u SPC smireniji, posvećeniji miru, ima razumevanja za sve narode koji žive zajedno sa nama ili žive pored nas od gospodina Porfirija, nećete u tome uspeti. Čovek je bio mitropolit u Zagrebu. Živeo je među Hrvatima. Poštovali su ga i on je poštovao njih. On je prisustvovao, to nećete da kažete, ovom Saboru i on je, između ostalog, blagoslovio ovu Deklaraciju. Nadam se da ne mislite da je i patrijarh Porfirije velikosrbin, četnik, da je u službi režima Aleksandra Vučića, da i on hoće da stvori veliku Srbiju. Nadam se da ne idete toliko daleko u tim vašim političkim fantazmagorijama.
Žao mi je i ja mislim da je svakom razumnom Srbinu žao što sa takvim ponosom kažete da nećete da glasate za ovakvu jednu Deklaraciju i za ovakav jedan dokument. A čuli ste od naših kolega iz Saveza vojvođanskih Mađara da će jednoglasno da podrže ovu Deklaraciju. Pa, zamislite taj moralni i nacionalni pad kod nekih od vas! Vi kao Srbi nećete da podržite Deklaraciju svesrpsku, ali će za to glasati Mađari, glasaće Hrvati, glasaće pripadnici drugih naroda, koji su prisutni i u Vladi Srbije, prisutni su i ovde među našim narodnim poslanicima. Među našim narodnim poslanicima imate i Srbe i Mađare i Bugare i pripadnike svih nacija i vera koji žive u Srbiji.
Na kraju krajeva, ne morate da glasate za ovaj dokument, ali molim vas kao boga, svoje evropejstvo, svoj kosmopolitizam, nemojte da dokazujete time što ćete da budete autošovinista i što ćete po milioniti put da kažete - e, ali desila se Srebrenica. Jeste, desila se Srebrenica, ali desilo se nešto i pre te Srebrenice.
Ovim ću da završim - Uvek imajte na umu ono što je rekla jedna žena koja je bila na vašoj strani u ideološkom smislu, ali je bila od vas mnogo obrazovanija i mnogo pametnija, pokojna Latinka Perović, ja se sa njom u mnogo čemu nisam slagao, čitao sam mnoge njene knjige, njene tekstove itd, ona je čak bila i član, ako se ne varam, Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, ali nema to nikakve veze, bila je pametna i obrazovana žena, izgovorila je i napisala jednu sjajnu rečenicu: "Istorija nije samo tekst nego i kontekst". Uvek to imajte u vidu.

Hvala vam.
Sledeći reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
(Đorđe Pavićević: Replika.)
Imaćete pravo na repliku.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo ih opet galame ovi od Hakija Abazija. Haki Abazi im je tata novčan. Tek toliko da znamo.

Šteta što ova deklaracija o političkim i nacionalnim pravima Srba sa Svesrpskog sabora nije usvojena i u delo sprovedena posle Prvog svetskog rata i milion i 280 hiljada žrtava i 28% ukupne populacije tada u Srbiji.

Posle veličanstvene ratne pobede ujedinili smo se sa drugima u čvrstoj veri da su se oni ujedinili sa nama, a ispostaviće se da su se oni ujedinili protiv nas. Umesto da smo stvorili državu za nas mi smo u suštini stvorili državu protiv nas. Tu državu su 25 godina kasnije komunisti rasparčali u niz država koje su danas postale bašte za negovanje mržnje prema nama, prema Srbiji.

Ujedinjenje sa poraženim 1918. - 1945. skupo je koštalo Srbe i Srbiju. Jugoslavija je po meni bila spomenik kosturnica srpskog naroda sa Jasenovcem u vreme Drugog svetskog rata, tada najvećim srpskim gradom. U Jasenovcu gradu srbosjekom poklanih i maljem pobijenih Srba pod zemlju i Savu bačeno je 700 hiljada Srba, a u to vreme Beograd je brojao 350 hiljada stanovnika. Pobili su nam dva Beograda oni sa kojima smo se ujedinili 1918.

Na kostima jasenovačkih žrtava stvorena je komunistička Jugoslavija koja je bila mašina za dodatno rasrbljavanje srpskog naroda. Hteli smo sa drugima da stvorimo Jugoslaviju, državu prosperiteta za sve, a stvorili smo sebi vekovne mrzitelje. Koliko smo bili naivni govore činjenice - Srbi su uz podršku preko srpskog fizičara Mihajla Pupina, tada prijatelja američkog predsednika Vuda Vilsona, uspeli da jadransku obalu i Dalmaciju na određeni način dodele Hrvatima. Koliko smo bili ludi, pokazuje činjenica da je Pavelić tu istu obalu za vreme prve NDH dao Italiji, a srpski partizani ponovo je vratili Hrvatima 1945.

Za mene je ta socijalistička Hrvatska bila amnestija za Jasenovac i samo prelaz iz jedne u drugu NDH. Danas u toj drugoj NDH u Dalmaciji slave ustaše i Pavelića, a mrze Srbe i Srbiju koji su im darovali Dalmaciju.

Crnogorska obala je do 2018. bila od Ulcinja do Sutomora, da bi srpska vojska omogućila da se ta obala danas proteže do Herceg Novog. Danas ti Montenegrini kažu da je tada srpska vojska koju je predvodio polu-Crnogorac okupirala Crnu Goru. Zahvaljujući pobedi i poklonu srpske vojske danas od turizma žive te dve države, Hrvatska i Crna Gora.

U Jugoslaviju, gde smo okupili svoje mrzitelje, Srbi su ušli sa 49% stanovništva, svih drugih koji nisu bili Srbi bilo je 51%. Iz nje smo izašli sa 36%, a svih drugih je bilo 64%, a to znači, na ulasku 1921. godine, po prvom popisu, na 100 Srba u Jugoslaviji bilo je 106 onih koji nisu Srbi, a 1991. godine na kraju Jugoslavije na 100 Srba bilo je 177 onih koji su druge nacionalnosti. To su rezultati našeg udruživanja sa poraženima i nedostatka borbe za nacionalna i politička prava. Statistika je matematika, nauka, iz nje se više nego jasno vidi nad kim je izvršen genocid u šest decenija tokom 20. veka. Sve druge tvrdnje o nekom drugom genocidu je neistina. To je genocid nad istinom.

Mađarska je posle dva rata izgubila trećinu teritorija kao deo poražene strane u tim ratovima, a Srbija je kao pobednica u dva rata izgubila trećinu naroda kao pobednica. Ti gubici su valjda danas razlog da se dva naroda mađarski i srpski sve bolje razumeju. Strah od velike Srbije je izmišljen da se iz stvorenih komunističkih državica Srbi pobiju i proteraju, a teritorije na kojima su vekovima živeli zadrže. To je istina ako hoćemo da je vidimo, ona se vidi kroz „Oluju“ i progon Srba iz Sarajeva i Federacije Bosne i Hercegovine.

Danas je Srbija velika, vrednosno velika, i strah je u državicama oko nas, drugorazrednim protektoratima, danas od vrednosno velike Srbije. Moj apel našim autošovinistima, mi smo više puta imali kao narod naviku da kada nas neko napadne, jedan naš deo naroda se pridruži napadačima. Toga ima i danas. Molim vas, nemojte to da radite. Od naših unutrašnjih sukoba i podela jedino mi nikada nismo imali koristi.

Uprkos svemu kroz šta je srpski narod prošao u 20. veku, mi ne treba da gajimo ljubav prema mržnji. Srbija i srpski narod poštuje sve druge, ali i sebe. Ponosan sam na činjenicu da i posle svih sukoba iz 90-ih jedino Srbija nije promenila etnički sastav, nijedan narod ni manjina nije na traktorima bežala iz Srbije.

Svesrpska deklaracija sa srpskog sabora i okupljanja oko samih sebe, radi legitimne zaštite nacionalnih i političkih prava ostatka našeg ponosnog naroda. Dosta smo mi bili ludo hrabri, vreme je da budemo i mudri. Dosta smo ratovali za druge, vreme je da živimo za sebe. O ovoj deklaraciji najbolje govore stihovi Alekse Šantića, očni glase: „I svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja. Živeo srpski narod“.

Hvala vam.
Hajde da pređimo sad na sve replike.
Prvo reč ima Đorđe Pavićević. Izvolite.

Mogu samo kratko, pošto kratko i moram, s obzirom da je 20 i nešto minuta govorio o onome što sam ja rekao. Samo nekoliko stvari, niti sam pominjao memorandum, niti veliku Srbiju i ne znam zašto niste opomenuli govornika da prosto ne interpretira moje stavove na takav način. Ali ono što jesam pomenuo jeste da vi sami interpretirate ovaj tekst onako kako vam odgovara, a najčešće da bi udarali po opoziciji i da bi govorili ovo što smo sada čuli, da smo mi ovde nekakvi loši Srbi. Mada, hvala ministru što mi je priznao moju nacionalnost, valjda se to tako radi ili tako se broje krvna zrnca u SNS. Ali, isto tako, nije priznao punokrvni politički status u tom smislu. Kada se govori o svesrpskim, onda se kaže – sa vama ili bez vas, mi ćemo usvojiti to. To se zove svesrpska deklaracija, pa onda bez nekih valjda i ne može da se usvoji. Ima toga još, ali nemam vremena.

Da kažem samo još jednu stvar, niti sam ja uveo ovde, Srebrenica se pominje dva puta u tekstu deklaracije. Predsednica Skupštine je govorila o genocidnosti. Jedina moja poenta jeste u tome da ne možete zločine nacionalizovati, ne možete zločine podruštviti na takav način da nazivate ceo narod prema nekakvim zločinima, pa bilo to genocid, ali bio i ratni zločin ili strašan zločin, kako se često tu govori. Tako da, prosto, poenta je da nemate pravo da na takav način delite odgovornost za zločine koje su počinili neki ljudi sa imenima i prezimenima. Hvala vam.

Hvala vam.
Sada Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovani građani Srbije, evo sam u petom sazivu narodni poslanik, dešavalo se da ljudi promaše dnevni red, promaše tačku, promaše mesec, godinu, ali da promaše epohu i vek, to se nije desilo u Narodnoj skupštini. Mi smo malopre svedočili desetominutnom izlaganju o memorandumu SANU iz 1986. godine, iako na dnevnom redu imamo neki dokument koji je koalicija „Rio Tinto“ proglasila svesrpskim dokumentom i svesrpskom deklaracijom.

I onda se nama spočitava da nismo dovoljno Srbi i stalno nam se spočitava neka mržnja. Znate, mnogo gledate u sopstveno srce kada komentarišete naše stavove. Pogledajte malo svet oko sebe. Zašto svuda vidite mržnju? Pa zato što gledate u sebe i prenosite nam ono što vidite u sebi, ono što osećate prema Srbiji i prema srpskom narodu. Vi da volite ovaj narod, ne biste kopali litijum. Vi da volite ovaj narod, kazali biste – obustavljamo taj štetočinski projekat. Vi da volite ovaj narod, nikada ne biste kazali – ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana. Vi da volite ovaj narod i da volite Mađare, pa nikada ne biste formirali jezičke patrole koje će odlaziti na sever Srbije da vide ko od Mađara ne zna dovoljno srpski jezik. Vi da volite ovaj narod i da volite Mađare i Hrvate, pa nikada ne biste kazali – Mađarima jedan sendvič kad ih budemo selili, jer Mađarska je bliže, a Hrvatima dva, jer je Hrvatska dalje.

Mi smo i tada i sada osuđivali takvu politiku i nikada nismo podržavali tu politiku i nikada nas ne možete pridobiti da budemo za tu politiku. Mi ćemo uvek biti protiv te politike. To nema nikakve veze. Vi narodu koji je stigmatizovan, vi narodu koji je izašao iz Drugog svetskog rata sa epitetom žrtve sada lepite epitet dželata. Vi ste promovisali tu politiku, vi ste kazali da je svaka presuda Haškog tribunala presuda srpskom narodu i isturili srpski narod ispred sebe. To nije pametno, to nije pristojno.

Reč ima Boris Bajić. Izvolite.

Hvala, predsednice.

Hteo bih da ukažem da zaista smatram da je na današnjem zasedanju zaista bilo dovoljno zloupotrebe mađarske nacionalne zajednice. Smatram da nas ovakva retorika vraća zaista nepotrebno u vreme nekih konfliktnih situacija. Mi smo svoje odnose raščistili, mi smo odlučili da ne želimo da gledamo u prošlost, odlučili smo da želimo da gledamo u uspešnu zajedničku budućnost. Mi zaista se radujemo da danas više novine nisu pune nekakvih konfliktnih situacija, već da mi danas možemo da razmišljamo zajedno sa Mađarskom, zajedno Srbi i Mađari o zajedničkim uspešnim projektima i zaista bih vas molio da više ne zloupotrebljavate mađarsku zajednicu. Mi smo mnogo veće patriote od vas, mi smo pošteni, mi radimo i gradimo ovu zemlju, a vi ako imate nekakve destruktivne porive, molimo vas da ih zadržite za sebe. Hvala.

Hvala mnogo, narodni poslaniče.
(Srđan Milivojević: Replika.)
Ali nemate nikakav osnov za repliku. Hvala vam što ste se prijavili, dobro je da ste pokušali, ali ne postoji baš nijedan osnov.
Pošto nemamo više prijavljenih za reč, zaključujem ovim zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka od 1. do 60. dnevnog reda i prelazimo na pretres u pojedinostima.
Druga tačka dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama Zakona o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis.
Primili ste amandmane i izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za kulturu i informisanje, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici zajedno Marinika Tepić, Dragan Đilas, Goran Petrović, Peđa Mitrović, Borko Stefanović, Jelena Milošević, Irena Živković, Jelena Spirić, Željko Veselinović, Solja Pernat, Dušan Nikezić, Dalibor Jekić, Branko Miljuš, Mila Popović, Tatjana Pašić i Đorđe Đorđić; zajedno Vojislav Mihajlović i Vladimir Đorđević; zajedno Aleksandar Jovanović, Danijela Nestorović, dr Milica Marušić Jablanović, Dragan Jonjić i Dragan Petković; zajedno Zdravko Ponoš, Stefan Janjić, dr Tijana Perić Diligenski, prof. dr Dragan Delić, prof. dr Slobodan Cvejić, dr Tatjana Marković Topalović i Slobodan Petrović; zajedno Borislav Novaković, Ivana Rokvić, Đorđe Stanković, Uroš Đokić, dr Ana Jakovljević, Slavica Radovanović, Ana Eraković, prof. dr Snežana Rakić, Aleksandar Ivanović, Žarko Ristić, Miloš Parandilović i Dragan Ninković.
Da li neko želi reč?
Po Poslovniku, izvolite.