Hvala.
Baš sam se radovala da se vi javite, gospodine Jovanoviću, očekivala izvinjenje, ali nisam ga dobila.
Hajde svi građani Republike Srbije su čuli, dogovorili smo se ako pokažem da niste govorili istinu, rekla sam ništa neću da radim, nikakve tužbe, ništa, samo minimum minimuma jedno ljudsko izvinjenje, ali moram da čekam, jel? Ne možete to da ispunite. Dobro. Da znaju građani kakav je taj odnos vaš prema ljudima.
Reč ima Milenko Jovanov.

Poštovana predsednice Skupštine, imam pravo na repliku ali ću se uzdržati od bilo čega iz prostog razloga što je jasno da predstavnici opozicije, pričom koju pokušavaju da plasiraju ovde u Skupštini i otvaranjem po 100 tema u svakom obraćanju, žele da u replikama provedemo današnji ceo dan da bi onda mogli da izbegnu raspravu i glasanje, eventualno, o predlogu zakona koji su sami podneli. Oni i danas beže da se o tom zakonu raspravlja, jer ja ne mogu drugačije da objasnim da neki koji su iskusni poslanici otvaraju priče koje znaju da će da izazovu bar 10 replika sa naše strane. I, svesno to rade u želji da razvodnje i opstruišu raspravu. Ja u tome ne želim da učestvujem, naša poslanička grupa u tome neće učestvovati.

Dakle, neka pričaju šta hoće, mi ćemo naravno govoriti kada budemo smatrali da treba da govorimo o dnevnom redu i onome što je tačka dnevnog reda, a bitno mi je samo da građani vide koliko razvodnjavaju raspravu, koliko beže od toga da se uopšte počne razgovor na temu onog faličnog zakona koji su predali ovde, koji je neispravan i u formalnom i u materijalnom smislu, a jedva čekam o njemu da raspravljam jer ćete onda tek imati priliku da čujete razne interesantne stvari, bogami i za neke koji sede ovde u ovom sazivu kako su i šta radili u prošlosti baš vezano za taj litijum. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, srpska privreda, pa i srpska poljoprivreda počeli su da propadaju, evo sad će ovo biti moja jedna lična ispovest, počeli su da propadaju 2001. godine, to vi jako dobro znate, kada smo moj otac i ja imali firmu koja se zvala „Ces Mekon“. Dakle, moj otac i ja smo imali firmu koja se zvala „Ces Mekon“ i, dame i gospodo, tu smo se mi dobro obogatili, uzeli smo milione evra.
Dakle, moj otac i ja kad god je trebalo da se sprovede neka privatizacija u Srbiji, po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, a pre nego što se raspiše tender za prodaju neke firme, firma mog oca i moja je davala tzv. konsultantske usluge. Pa, kod jedne, pa kod druge, kod pete, kod desete, kod stote, kod hiljadite privatizacije. I, tu smo mi nakupili za nekoliko godina oko šest, sedam miliona evra. Za to vreme, dakle firma mog oca i moja, zvala se „Ces Mekon“, je učestvovala, između ostalog, i u razgradnji svih velikih kombinata u oblasti poljoprivrede.
Tako da 2012. godine, zahvaljujući tome što smo moj otac i ja pružali konsultantske usluge, 2012. godine, kada je SNS preuzela vlast, nismo zatekli ni jedno jedino preduzeće koje se na ozbiljan način bavilo poljoprivrednom proizvodnjom u oblasti ratarstva, stočarstva ili bilo koje druge grane poljoprivrede, a pogotovo neko preduzeće koje je moglo da izvozi naše poljoprivredne proizvode na evropsko i na svetsko tržište.
Tako da se ja apsolutno slažem sa svim onim što je rekao prethodni govornik. Dakle, ja sam zaista odgovoran, i moj otac, zato što smo od 2001. godine, pa do 2012. godine, zajedno sa Mirkom Cvetkovićem, to sam zaboravio da kažem, učestvovali u privatizacijama više hiljada preduzeća u Republici Srbiji, koliko tačno to vam je juče rekla gospođa Adrijana Mesarović, ministarka privrede, dala je vrlo tačne podatke.
Tako da, evo, što bi rekli oni koji pripadaju katoličkoj veroispovesti – „mea kulpa, mea kulpa, mea maksima kulpa“. To je moj veliki greh. Zahvaljujem se.

Hvala vam.
Prelazimo na sledeći amandman koji je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovi koji su gadljivi na devedesete, na SRS, a koji su navodno sledbenici Zorana Đinđića treba da znaju da je postojala saradnja te dve stranke u vreme kada je trebalo izabrati predsednika Skupštine 1993. godine. U najvećim ratnim godinama bilo je te saradnje, uspešne, polu uspešne i danas ljudi koje on nije hteo da primi u svoju stranku sve dok nije poginuo pričaju o lošim devedesetim godinama, a pri tome zaboravljaju da je postojala ta saradnja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam poljoprivrednik. Ovde je jedan bivši savetnik bivšeg premijera, koji je radio u njihovoj privatnoj firmi, ovde je tvrdio da su od 26. novembra, kada su bili pregovori u Kisaču, do sada obavljene tri setve. Ja za 10 meseci nisam uspeo, možda sam uspeo dve setve da ostvarim, ali tri nikada u životu, niti poznajem poljoprivrednika koji je na teritoriji Srbije, bilo kada, ostvario tri setve za 10 meseci. Mislim da je ovaj gospodin, bivši savetnik, koji je savetovao bivšeg premijera, a ko ga je savetovao mi smo još i dobro prošli, mislim da je on za Ginisovu knjigu rekorda.

Ovde smo čuli razne povike. Što gorivo nije jeftinije, povikaše oni koji su prodali NIS i sva nalazišta nafte i gasa na teritoriji Srbije. I, vode.

Dame i gospodo, onda smo čuli povike – male su seljačke penzije. Ja se u tome slažem, ali u njihovo vreme su bile 2,7 puta manje. Dakle, 2,7 puta manje. Onda smo čuli povike o podsticajima – zašto nema više podsticaja i zašto kasne? Moram priznati da u njihovo vreme podsticaji uopšte nisu kasnili, nije ih ni bilo, a kada ih je nešto bilo, poslednjih godina njihove vladavine, to je bilo negde oko 100, 126 miliona evra. Na izlazu 2012. godine ti podsticaji su bili šest puta manji nego danas. Danas je agrarni budžet 125 milijardi, sa akcizom negde između 132 i 135 milijardi ili milijardu i 150 miliona evra u apsolutnom iznosu. Čisti podsticaji su negde otprilike sa gorivom, akcizom oko 115, odnosno milijardu evra, milijardi dinara.

Danas oni kažu – zašto ti podsticaji nisu veći? Onda se pojavi savetnik vrli koji kaže – uvozite meso i mleko. Tačno je, ali zašto ga uvozimo? Upravo oni su ispregovarali SSP i deo koji se odnosio na poljoprivredu, a koji je omogućio autoput za uvoz mesa i mleka. Zato mislim, a moj amandman se odnosi na ruralni razvoj, da tu treba dodati sredstva za nabavku mehanizacije voćnjaka, kvalitetnih priplodnih grla da bi tu anomaliju ispravili.

Da bi povratili prehrambeni suverenitet, mi moramo napustiti poljoprivrednu politiku koja se delom još uvek vodi na način na koji su oni vodili, a zahvaljujući upravo tim udruženjima koja su u Kisaču pritiskala vlast, da se podsticaji, dok je naša želja bila da se vežu za uslovna grla, odnosno da budu izdašni, a da hektari budu pokriveni uslovnim grlima, voćem i povrćem, upravo su oni poslali svoje politikante i svoja udruženja koja su isključivo tražila da se podsticaji usmere za sertifikovano seme, što je ova Vlada udovoljila, a mislim da je bila greška, jer je samo to sertifikovano seme preko noći poskupelo 40%

Ja i dalje mislim da zbog ruralnog razvoja za mene država kontrola nad teritorijama. Da bi stanovništvo opstalo, te podsticaje treba usmeriti u ruralni razvoj, nabavku mehanizacije, grla, podizanje voćnjaka itd. jer se ne slažem sa njima, da se ukupan prihod od poljoprivrede stvori velikim površinama. Ja mislim da to mora da se stvori velikim prihodima po jedinici površine.

Još na kraju da kažem da je najiskrenija ljubav na svetu, ljubav prema hrani i vreme je da napravimo zaokret, da napravimo zaokret prema zelenoj tranziciji itd. električnim automobilima, obnovljivoj energiji i u poljoprivredi da napravimo zaokret posebno zato da tu ljubav maksimalno unovčimo. Hvala.

Hvala vam.
Poslovnik?
Izvolite.

Član 104. stav 2. Dakle, Zoran Đinđić nije sarađivao, Zoran Đinđić je komunicirao sa svima. On kao pragmatičan političar je rekao - ako treba sa crnim đavolom ću razgovarati ako je u javnom interesu, i razgovarao je sa crnim đavolom i to su pokazale ove slike. Hvala.

Hvala vama. Ovo vam je od vremena poslaničke grupe, pošto mi čak niste ni ukazali kako sam ja to povredila Poslovnik. Čak mi ni to niste ukazali. Uopšte se niste udostojili, nego ste rekli - po Poslovniku, pa ste krenuli da pričate o filozofiji životnoj Zorana Đinđića, što je sve ok. Imate vreme poslaničke grupe, tako da ćemo od tog vremena oduzeti.
Vi, gospodine Milivojeviću, po amandmanu.
Izvolite.

Čuli smo divno predavanje o blagostanju koje je nasledila neka nova vlast 2000. godine, zaboravlja se kada se govori o ceni da su bili bonovi za benzin, pazite, bonovi za benzin. Zaboravljaju ti ljudi koji danas brane politiku SRS i SNS da su bili najglasniji kritikujući činjenicu da su opljačkane 36 poljoprivredne penzije. Pazite 36 meseci u državi SRJ, u Republici Srbiji poljoprivrednicima nisu isplaćivane penzije jer ih je tadašnji režim, u kome je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja u toj Vladi, opljačkao i uzeo 36 seljačkih poljoprivrednih penzija, da bi finansirao politiku 100 za jednoga, zarđale kašike ili šta znam već čega.

Pazite sada dalje, u vreme kada je DS vodila resor za poljoprivredu isplaćivale su se subvencije 100 evra po hektaru, ali nikada nije moglo da se desi da čovek koji ima podrum od četiri metra kvadratna dobije 20 hiljada tona kukuruza i bude čuvar robnih rezervi u zimskom periodu, a kada neko dođe, kad dođe država da traži te rezerve on kaže - pojeli miševi. Pazite, u naprednoj Srbiji sve je poraslo i plate i penzije, ali miševi koliko su porasli, ko nilski konji, pa, to nema. Kakvi delfinarijum, mi moramo za nilske konje da pravimo ovde jedan objekat jer ti su nilski konji kao miševi pojeli robne rezerve. Nema ih. Nikada sud nije utvrdio gde su nestale robne rezerve. Neverovatan je taj napredni apetit kako to brzo i alavo raste. Hvala.