Hvala.

Hvala vam, gospođo Brnabić, što ste potvrdili sve ono što sam govorila o vašoj struci, jer ako vi znate da prof. Vladica nije na platnom spisku Rio Tinta, onda znate ko je na platnom spisku Rio Tinta, jer ne možete da znate ko nije. Ne možete da dokažete.

Dakle, potvrdili ste sve što sam rekla, a vas bih najiskrenije molila da ne govorite o licemerju bilo koga zato što se radi o privatnom odnosu, o privatnim ugovorima meštana sa privatnom kompanijom.

Licemerje je ono što ste vi dozvolili za vreme vašeg vakta i mandata kao premijerke, predsednice Vlade Srbije, da vaš rođeni brat izvlači novac i dobija ogromne pare, milijarde iz budžeta za svoju kompaniju i iz državnih institucija, organa, preduzeća, pa i vaše Vladine kancelarije za e-upravu.

Prema tome, to je licemerno, kada mešate privatni i javni interes, a ne apsolutni privatni odnos.

Hvala.

Pravo na repliku, Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala.

Dobro, meni je ovo okej. Dakle, čim smo došli do mog brata i na lične uvrede i lične napade, koje pritom nisu tačne, i vi isto znate da on nema svoju kompaniju, baš vas briga, slažete, nije prvi, a nije ni poslednji put, to znači, poštovani građani Republike Srbije, da nema više argumenata. Lični napadi, lične uvrede i to vam je tako. Meni je to uvek dobro.

Ovo je važna tema za građane Republike Srbije. Kada lično napadnu ministarku znači da nemaju više šta da joj odgovore argumentovano. Lično napadnu mene, nemaju više šta argumentovano da odgovore, ali kada smo već kod toga, da vam kažem, ja ne znam ko je plaćen od strane Rio Tinta, ko nije, ali znam da verujem nekom profesoru. Verujem profesorima ako su profesori, a tu imate pored prof. Aleksandra Jovovića, prof. Nikolu Lilića, prof. Aleksandra Cvjetića, prof. dr Dinka Kneževića, prof. dr Maju Petrović, prof. dr Baneta Popadića, Borisa Dumlića, prof. Prvoslava Marjanovića, Vladicu Cvetkovića, Branislava Simonovića. Imate milion još ljudi koji su se javljali i da pričaju na kojim god medijima želite i da li znate šta je samo problem tu? Što na tim Šolakovim tajkunskim medijima ti ljudi ne smeju da se pojave.

Bio je tamo jedan politički analitičar, mlad čovek Nikola Parun, katastrofa protiv nas, čista opozicija. Čovek došao i rekao na Šolakovim medijima – e to što pričate o litijumu i tom projektu, pa to je glupost najvećih razmera. Sramota je uopšte da se tako nešto priča. Znate šta je bilo? Nikada ga više nisu pozvali da dođe da gostuje, tako da toliko o vašim argumentima. Slobodno sada možete nastaviti i o mojoj majci da pričate slobodno.

Zahvaljujem.
(Marinika Tepić: Replika!)
Kakva replika, odgovorila je.
Dakle, zaključujemo krug replika.
Reč ima predsednica poslaničke grupe SPS, potpredsednica Skupštine Snežana Paunović.
Izvolite.

Hvala, koleginice Kovač.

Poštovane građanke i građani Srbije, uvažena ministarko, poštovane kolege, da krenemo od početka.

Moja je obaveza da u ime poslaničke grupe Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije kažem, pre svega, stav o zakonu koji je predmet rasprave već tri dana, ali imamo jedan manir da poštujemo kontinuitet svojih stavova, pa ću se ja ipak vratiti na kontinuitet stavova SPS kada je u pitanju potencijalno iskopavanje litijuma kao rude.

Govorili ste, gospođo Brnabić, ja mislim u prvom danu rasprave i citirali našeg uvaženog kolegu Dragana S. Jovanovića, koji je tada vrlo ljubazno kao predstavnika SPS, koja je podržavala manjinsku Vladu dr Vojislava Koštunice, molio resornog ministra da se ipak razmisli o ukidanju članova 14. i 15. da se ipak razmisli koliko je štetno za državu Srbiju, da praktično damo monopol onome ko istražuje potencijalno postojanje rude, da se razmisli o tome da li će država pretrpeti neku štetu u bilo kom trenutku zato što će 2006. godine doneti takav zakon, ali smo, istina je, glasali za taj zakon, verujući da je ambicija Vlade dr Vojislava Koštunice bila potpuno čista i da je to bilo namera da se unapredi, pre svega, ekonomski status Republike Srbije.

Tačno je, bili smo u parlamentu, a bogami i u Vladi i 2011. godine, kada se drugi put razgovaralo o ovom zakonu. Ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS bio je Milisav Petronijević, koji je takođe rekao, ja to mogu i da citiram, jer mislim da je važno, kada je pitanju Zakon o rudarstvu i geološkom istraživanju, radi se i o oblasti i o zakonima koji imaju viševekovnu tradiciju u Srbiji. Dakle, ne samo oblast, ne samo delatnost, već i zakonodavno regulisanje te delatnosti. Ovde je cilj i pokušaj da se na jednom mestu uredi i ta oblast i da se omogući razvoj u toj oblasti, naravno, poštujući i okolinu i sve ono što se događa van te oblasti.

Danas u ime poslaničke grupe SPS kažem – da, istog smo stanovišta, da niko ne treba da ima monopol nad bilo kakvim iskopavanjima i da niko ne treba da uđe u proces iskopavanja pre nego dobijemo zvanična dokumenta koja potvrđuju da to ničim neće ugroziti životnu sredinu ili bilo kog građanina u bilo kom delu Republike Srbije. To je stav SPS.

Sada imamo dileme. Mi bi trebali da ovaj zakon prihvatimo ili ne prihvatimo. Nismo u ova tri dana čuli nijedan argument koji bi poljuljao naš stav da nećemo glasati za ovaj zakon, ali ja hoću da još jednom dam šansu ovlašćenom predlagaču.

Moje pitanje glasi, i ja vas molim, gospođo Nestorović, ako možete, ja sam čini mi se dobar deo ovih pitanja postavila i na odboru. Ako ministarka resorna gospođa Đedović Handanović kaže da mi nemamo ni u najavi studiju, potencijalnu studiju od kompanije Rio Tinto, za koju moram da priznam, svidelo se nama ili ne, ja te ljude ne poznajem, ali oni su nekako donošenjem zakona stekli pravo i na eksploataciju. E, sad, ako oni nemaju studiju, čak ni prvu fazu, ako vas dobro razumem, neće imati u narednih 10 do 12 meseci, onu drugu koja bi bila studioznija ni za 24 meseca, šta je onda, gospođo Nestorović, dokument koji je ustavni osnov za donošenje ovog vašeg zakona? To je prvo pitanje.

Drugo pitanje, razlozi koji su mi naročito zanimljivi, napominjem zbog građana Srbije koji ovo gledaju i jako je važno da shvate da sam ja potpuni laik na temu istraživanja i iskopavanja litijuma i moram da vam priznam da sam ubeđena da su i predlagači negde mog nivoa znanja, ako o ovome govorimo, razlozi, kažete, između ostalog, čitam vaše obrazloženje, ruda koja bi se vadila nakon usitnjavanja, tretirala bi se sa koncentrovanom sumpornom kiselinom na temperaturi od 250 stepeni, što ujedno čini i najrizičniji deo u postupku eksploatacije litijuma iz jadarita, jer je neophodno obezbediti veliku količinu vode i energije. Pare agresivnih kiselina koje će se koristiti za ekstrakciju litijuma i njegovo prevođenje u litijum karbonat će otparavati u atmosferu i nagrizati zeleni pokrivač, a takođe i pluća i kožu ljudi i životinja.

Ljubazno vas molim, želim neizostavno da vidim dokument potpisan od strane stručnih lica koja potvrđuju ove navode koje ste stavili u zakon. Nemojte pokušavati da mi odgovorite sa - rekao je jedan ili dva stručnjaka, zato što ja mislim da o svim ovim navodima, ako ste u pravu, treba da postoje okrugli stolovi i to koji traju danima i danima.

Treća moja dilema jeste kada smo doneli odluku da, eto, donesemo zakon i ukinemo rudarenje, opet smo selektivni. Ja sam u gimnaziji imala čak dve hemije i vrhunsku profesoricu, gospođu Mirnu Đorović, koja mi nikada nije rekla da je litijum na primer sa karakteristikama nekog punokrvnog pastuva, ali sam to čula u obrazloženju ovog zakona.

Šta je ovde važno? Kažete mineralni resursi, odnosno mineralne sirovine od strateškog značaja za Republiku Srbiju su nafta i prirodni gas, ugalj, rude bakra i zlata, rude olova i cinka, rude bora i litijuma, ugljeni glinci, odnosno uljni škriljci, odnosno šejlovi, druge mineralne sirovine, osim rude bora i litijuma, određene posebnim aktom Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove geoloških istraživanja i ili za poslove rudarstva. Dakle, ukinuli smo bor i litijum. Zašto? To je prvo pitanje.

Drugo pitanje – kako je moguće, ja i o tome ne znam ništa, ali kažu da je proces rudarenja, kada su u pitanju uljni glinci, odnosno škriljci ili kako god se oni stručno zvali, daleko rizičniji i u ozbiljnom broju zemalja potpuno zabranjeni, čak i u jednom delu Australije, koja važi za zemlju sa prilično razvijenim rudarstvom?

Dakle, ako je osnov za predlaganje ovog zakona bila ta briga o kojoj slušamo, opet selektivno, o jednom broju građana, ne o svima, kako je moguće da niste malo studioznije ispratili šta se dešava kod rudarenja nekih drugih ruda, nekih drugih derivata, eto konkretno ovih škriljaca npr?

Konačno, kaže se za sprovođenje ovog predloga zakona nije potrebno obezbediti finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije. I to želim da mi objasnite kako tačno mislite da nije potrebno?

Ako postoji zakon, za koji ponovo kažem da me ne biste optužili da sad ja nekog drugog optužujem, glasala je SPS 2006. godine sa dosta rezerve, ali glasala, dozvolili smo mogućnost eksploatacije. Ako smo 2011. godine to potvrdili, kako tačno mislite da kompanija zbog koje smo 2011. godine nekako se čini i stiče utisak doneli ovaj zakon, jer ponovo ću napomenuti, mi smo imali Ministarstvo rudarstva i energetike do marta 2011. godine, a onda se dogodila rekonstrukcija Vlade. U toj rekonstrukciji Vlade ministar je bio gospodin Pera Škundrić, onda se desila rekonstrukcija Vlade, ministar više nije bio Petar Škundrić, nasledio ga je Milutin Mrkonjić, ali bez mogućnosti da se bavi rudarstvom, koje je odlukom o rekonstrukciji prebačeno i sjedinjeno sa ekologijom, čini mi se, zaštitom životne sredine. Što direktno ukazuje da se isključivo i samo zbog odluke i donošenja zakona u novembru 2011. godine desila čak i ovakva rekonstrukcija Vlade.

Kad sve ovo uzmemo u obzir, jesmo li dovoljno ozbiljni kada kažemo da ovo ne zahteva nikakva sredstva iz budžeta Republike Srbije, što u konačnoj verziji i nije strašno, samo prosto nije istinito?

Nije strašno da li ćemo mi i da platimo odštetu nekoj kompaniji ako mi imamo papir koji kaže da će ona nama da nanese štetu, ali ako mi nemamo nijedan papir, nego imamo potrebu da ovu osetljivu temu, beskrajno važnu za građane Srbije, stavimo na sto u parlamentu Srbije, pred nas koji smo neuki da se njom bavimo, iskoristimo je politički i još ih ubeđujemo da od toga neće biti posledica po budžet, to prosto nije tačno.

Dakle, bilo bi posledica i te kako. Opet kažem, one su manje važne. Ne brinem ja mnogo za novac iz budžeta Republike Srbije u tom kontekstu koji treba da zaštiti interes građana, ja brinem zašto mi pišemo zakon u trenutku u kom nema čak ni naznake da ni Rio Tinto, kao takav, koji na bazi ovih zakona, istina je, jedini ima pravo da vrši iskopavanja, može da to uradi ne u ovoj fazi, nego ako razumemo, on ne može da pripremi osnovne studije, elementarne papire koje treba da predoči državi Srbiji da bismo mogli da razmatramo njihov zahtev za eksploatacijom ove rude.

Ovo su pitanja koja su moja dilema na osnovu svega što je ovde napisano, ali ne zato što do kraja ja želim da shvatim bilo šta iz ovog zakona, jer ovde nema mnogo toga što bi trebalo da se shvati, nego zato što želim da građani Srbije razumeju šta narodni poslanici rade tri dana u parlamentu Srbije. Narodni poslanici tri dana u parlamentu Srbije pokušavaju da se na jedan prilično bezobrazan način poigraju sa vašim pravom da živite u jednoj zemlji u kojoj znate sve, ali da imate pravo i da niste stručni na određene teme koje mogu i da vas uplaše, kao što vas plaši iskopavanje litijuma. Plaši i mene.

Jedino što nismo imali pravo, poštovane kolege, to je da u ovakvu raspravu uđemo na bazi nekog oruk zakona, da ga potpišemo svi zajedno da bismo pokazali kako opozicija ima sinergiju na temu litijuma. Vama čestitke, gospođo Nestorović, preuzeli ste veliku ulogu. Vaše uvodno izlaganje od preko dva sata je meni bilo beskrajno simpatično. Bilo je skoro pa u rangu ekspozea premijera gospodina Vučevića, par minuta kraće, što mi govori da ste na ovom predlogu zakona, koji svakako neće usvojiti Skupština Republike Srbije, zato što to znamo po brojnom stanju, uspeli da sebe predložite i za lidera srpske opozicije, ali bogami, i za potencijalnu premijerku kada ta opozicija, ako ikad, dobije poverenje građana Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćena predstavnica Danijela Nestorović.
Izvolite.

Poštovani građani Srbije, poštovane kolege, pošto sam ovde imenom i prezimenom prozvana da odgovaram na pitanja, imali smo mogućnost da čujemo malopre da će se poslanička grupa, koliko sam shvatila, socijalista izjasniti protiv ovog zakona. U tom smislu sam htela samo da napomenem poslanici vezano za činjenicu da je predsednica Odbora za privredu, u tom smislu ste mogli da organizujete javne rasprave na ovu temu i onda bismo mogli sa svim kolegama i stručnjacima, koje bi pozvali na tu javnu raspravu, da situaciju dovedemo do te mere, jel, da može da se razume zašto je neophodno usvojiti ovakav zakon, koja su finansijska sredstva potrebna, ako su potrebna, i šta bi bio ustavni okvir.

S obzirom da se Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo izjasnio da je ovaj zakon u skladu sa Ustavom, ja ne bih obrazlagala na tu temu dalje, ali ću svakako napomenuti da… Morate da zamislite situaciju šta predstavlja 300 kamiona sumporne kiseline prugama Srbije. Smatram da bi bilo neprimereno praviti se da imamo povez preko očiju i, kako ste vi rekli, glasaćete protiv ovog zakona. Sva dokumenta pre i posle 2012. godine su potpisivali i poslanici vaše poslaničke grupe. Naime, ja bih vas podsetila samo na jednu objavu gospodina Ivice Dačića koju je objavio na „Instagramu“. Memorandum od 23. oktobar 2023. godine, a gde kaže: „Dao sam im Jadar, potpisao sam litijum baš na ovaj dan. To je taj dan kada je zvanično, praktično prodat ovaj projekat“.

U tom smislu ovaj zakon ne zahteva veća sredstva od EKSPO. Ako postoje milijarde koje bi se trpale u tuđe džepove, onda svakako mora da postoje novci koji bi se izdvojili iz budžeta i za zdravlje građana. Ne može rudnik u plodnoj zemlji, vodnim rezervoarima i tu je tačka i tu je kraj. Hvala.

Reč ima Snežana Paunović.
Izvolite.

Ovo je draga koleginice ipak samo početak. Čekajte. Hajde da se vratimo ponovo na početak. Nećete da mi objasnite ustavni osnov, a ja vas nisam pitala zašto je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo dozvolio da ovaj zakon uđe u parlament. To smo vam obećali kao vladajuća većina.

Ja sam vas pitala - koji dokument vas je ubedio i stvorio podlogu da možete da predložite zakon u kome kao ustavni osnov jeste tvrdnja da je ugrožena životna sredina tačka? To je jedno pitanje na koje mi niste odgovorili.

Prozivate predsednika Odbora za privredu. Mislim da neko od kolega sedi ovde, ko je bio, da li je to bio gospodin Ristić, evo sada više ne bih smela, ali postoji transkript. Pre četiri ili pet meseci sam rekla da sam apsolutno spremna da sa pozicije resornog odbora razgovaramo o svemu što se tiče potencijalnog iskopavanja litijuma, ne o vašem Predlogu zakona, gospođo Nestorović. Javna rasprava na ovu temu obaveza je naša prema građanima Srbije bila da ona traje mesecima, ali opet na osnovu nekog dokumenta koji nemam kao predsednica resornog odbora, ne znam da li me razumete, osim pretpostavke u koje mogu da verujem ili ne moram da verujem, tvrdnji određenih lekara, vi od mene tražite da organizujem javnu raspravu na temu „majke mi je loše po državu Srbiju“ ili „majke mi nije“.

Oprostite, ali niti ja imam manir da na bazi paušalnih ocena zakazujem tako važne javne rasprave i pozovem stručnu javnost koja bi me pitala - o čemu tačno razgovaramo gospođo Paunović, zašta ste nas vi dokoni zvali u parlament? Ja bih rekla - znate ja sam gledala juče emisiju, pa preksinoć, pa sam se uplašila, pa ako vam nije teško. Nemojte da banalizujemo ono što je moja obaveza kao predsednice resornog odbora. Ja vam odgovorno tvrdim, svaki akt koji se zvanično pojavi i bude predmet mogućeg iskopavanja, proći će i te kako javnu raspravu i to dugu i široku.

Zahvaljujem.
Reč ima Danijela Nestorović.